Postoje oni koji bi raspravljali o tome da li su konfesionalni pesnici i pesnikinje bili odista izmučene individue ili narcisi koji su gledali samo sebe. Ovo drugo se može učiniti ispravnim kada se u obzir uzme samovoljno medijsko eksponiranje Lovela, Plat i Sekston, ali nije poenta u tome; njihovi gubici i prekoračenja bili su stvarni, ili ne, kao bilo čiji, ali ih se sećamo, ili bi trebalo, zbog onoga što su napisali. S druge strane, zanimljivo mi je da na njihove persone u javnosti gledam kao na performanse, ne obazirući se na autobiografske paralele iz njihovih dela. Bivša manekenka, En Sekton bila je naročito spretna u samopredstavljanju, a kako je njena pesnička slava rasla – osvojila je Pulicerovu nagradu 1966. godine i niz stipendija i nagrada tokom šezdesetih – njena poezija postala je manje usredsređena na lično, a više na kulturološko. Dobar deo njenih dela bio je izmišljen, uprkos iluziji intimnosti. Govorila je da je pesnički glas “persona”, a njene pesme “čudovišta u koja se projektovala”.
Ovaj zapis preuzet je iz kratkog filma o pesnikinji pod nazivom En Sekston kod kuće (Anne Sexton at Home) iz 1966. godine.
