Ono kad su Marsel Dišan i Džon Kejdž igrali šah na tabli koja je poteze pretvarala u muziku ili: Kako je Marsel Dišan pristao da mu Džon Kejdž podvali poslednji javni nastup iako je već uveliko odustao od umetnosti

U kom slučaju partija šaha nije samo partija šaha?
U onom kada se odigrava između Marsela Dišana i Džona Kejdža.

I čovek koji je pisoar pretvorio u komad moderne umetnosti, kao i čovek koji je muzičku kompoziciju sveo do same tišine gajili su sklonost da stvari dovedu do apsurdnih zaključaka. Pored toga, obojica su bili ljubitelji šaha; Dišan kao veliki majstor, a Kejdž kao savesni učenik. Kada su ga 1974. godine upitali da li je Dišan bio dobar učitelj, Kejdž je odgovorio: „Šah sam koristio kao izgovor da provodim vreme s njim. Nažalost, za njegova života nisam naučio da igram kako treba”.

Međutim, činilo se kao da Kejdža samo nadmetanje ne zanima. „Jednom me je Dišan gledao kako igram i kada nisam pobedio postao je ozlojeđen”, ispričao je. „Optužio me je da ni ne želim da pobedim”. Zapravo, on je šahu prilazio isto kao i klaviru – varljivo, fintom koja vodi u jednu sasvim drugačiju igru. Šahovska tabla koju je 1944. godine naslikao u čast Dišanu zapravo je bila muzička partitura, a 1968. godine je sa Dišanom i njegovom suprugom Tini u Torontu organizovao javni meč kao šlagvort za muzički performans pod nazivom Reunion (ne postoji video zapis meča-koncerta; u priloženom linku možete videti Kejdža kako igra sa Tini).

Kejdž se svom starijem kolegi umetniku divio preko dvadeset godina, a neretko su zajedno sedali za partiju šaha. Međutim, on „nije želeo da opterećuje Dišana svojim prijateljstvom”, kako piše Silver Lotrenže, „sve dok nije shvatio da ovoga izdaje zdravlje. Tada je odlučio da aktivnije potraži njegovo društvo”. Svirali su zajedno na elektronskoj šahovskoj tabli koju je osmislio Lauel Kros, poznatiji kao izumitelj laserskog lajtšoua, i stvorili vanvremensku kompoziciju koja je trajala onoliko koliko su publika i Dišan mogli da izdrže. „Koncert je počeo”, prisećao se Kros na četrdesetu godišnjicu događaja, „nešto nakon 8:30 uveče 5. marta 1968. godine, i potrajao sve do narednog dana u jedan ujutru”.

Njih troje, kako je pisao Gloub, podsećali su „na likove iz neke Beketove drame, zauvek zarobljene u nekakvoj besmislenoj igri. Čak je i publika, piljeći tiho i natmureno u ono što im je posluženo, na neki način postala jedan od likova; ali i ta je uloga bila besmislena kao i sve druge. Bio je to potpuni slom komunikacije, uzduž i popreko”.

Razotkrivajući čitav niz zabluda o šahovskoj tabli, Kros je objasnio da čitava operacija „zavisi od pokrivanja ili otkrivanja njenih 64 fotootpornika”. Posedovala je i kontakt-mikrofone koji su „publici omogućavali da čuje fizičke pomeraje figura širom table”. Kada bi jedan od igrača napravio potez, on bi aktivirao jedan od nekolicine elektronskih „sistema za generisanje zvuka” koje su osmislili kompozitori Dejvid Berman, Gordon Mama, Dejvid Tjudor, kao i sam Kros. Pored toga, „osciloskopske slike su isijavale iz… prilagođenih crno-belih i ekrana u boji koji su obezbeđivali vizuelne prikaze nekih od zvučnih impulsa koje je stvarala tabla”.

Kako to Lotrenže opisuje, dva titana modernizma „igrala su šah dok se prostorija nije ispraznila. Bez ijedne izgovorene reči, Kejdž je uspeo da šahovsku partiju (Dišanovo razmetljivo odbijanje rada) pretoči u funkcionalan performans… Igranje šaha je te noći pretočilo umetnost u život – ili obratno. Bilo je potrebno samo priključiti njihove mozgove na sklop instrumenata i pretvoriti njihove nervne signale u zvukove. Oči postaju uši, a pokreti muzika”. Dišan je tad već odavao utisak da je umetnost prestala da ga zanima. „Kejdž je pronašao način da ga namami na jedan poslednji javni umetnički nastup”, kako naglašava blog Toronto Dreams Project.

Imitacija šahovske table na kojoj su Marsel Dišan i Džon Kejdž 1968. odigrali svoju čuvenu “muzičku” partiju šaha.

Sasvim je moguće da je u Kejdžu ova ideja narastala duže od dvadeset godina, nakon svakog poraza kada bi seo da igra šah sa Dišanom. Kada je Dišan stigao u Kanadu da nastupi na takozvanom Sightsoundsystems festivalu, nije imao pojma da će učestvovati na glavnom događaju. 

Po dolasku je naišao na nadrealnu scenu. Na dve stolice nasred scene pozorišta Rajerson sela su dva najveća umetnika dvadesetog veka, obasjana blistavim svetlom i sjajem iz očiju publike. Uz škljocaje blendi, okružili su ih fotografi; u pozadini se čuo zvuk obrtanja filmske trake. Scena je bila pretrpana raznoraznim uređajima. Žice su štrčale na sve strane; a jedan snop bio je priključen pravo u šahovsku tablu. Na obe strane scene stajao je po jedan televizijski ekran. Toronto Star je postavku nazvao „mešavinom elektro-fabrike i filmskog seta”.

Kejdž je, po običaju, izgubio, mada je bio na ravnijoj nozi kada je igrao protiv Dišanove supruge. Njih troje, kako je pisao Gloub, podsećali su „na likove iz neke Beketove drame, zauvek zarobljene u nekakvoj besmislenoj igri. Čak je i publika, piljeći tiho i natmureno u ono što im je posluženo, na neki način postala jedan od likova; ali i ta je uloga bila besmislena kao i sve druge. Bio je to potpuni slom komunikacije, uzduž i popreko”. Žice koje su bile povezane na šahovsku tablu vodile su do „štimera, pojačala i drugih raznoraznih elektronskih naprava”, kako je pisao Star, i prostorija je postajala sve ispunjenija „kricima, zujanjem, cvrkutima i škripom”.

Star je događaj proglasio „beskrajno dosadnim”, a takav kritički osvrt bio je naširoko prihvaćen. Međutim, teško da se glede najeksperimentalnijeg rada obojice umetnika od kritike može očekivati išta manje od zapanjenosti, ako ne i neposrednog otpora. To je bio Dišanov poslednji nastup. Preminuo je nekoliko meseci kasnije. Veče je za Kejdža bilo potpuni uspeh. Kako je to Kros sročio, Reunion je bio „javna proslava Kejdžovog ushićenja svakodnevnim životom pretočenim u umetničku formu”.

Svakodnevni život sa Dišanom je podrazumevao igranje šaha, i malo je ko drugi imao toliki uticaj na Kejdžov konceptualni pristup tome šta sve muzika može biti – i šta sve može biti muzika. „Poput Dišana”, piše PBS, „Kejdž je muziku pronalazio svuda oko sebe i nije se neophodno oslanjao na potrebu da izrazi nešto što dolazi iznutra”. 

Tekst: Josh Jones
Izvor: openculture.com
Prevod: Stefan Kostadinović

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: