Pesma je napisana početkom 1909. godine, kada je Paund bio ambiciozni 23-godišnji Amerikanac koji je živeo u Londonu. U to vreme Paund je uobičavao da svakog dana sate provodi listajući knjige u čitaonici Britanskog muzeja.
„Rešio sam da ću sa trideset godina o poeziji znati više od bilo koga živog “, napisao je Paund, „da ću poznavati dinamičku srž pesme, da ću znati šta se svuda smatra poezijom, koji je deo poezije “neuništiv”, koji deo se ne može izgubiti prevođenjem, i – nimalo nevažnije, koji efekti postoje samo u određenom jeziku i nemoguće ih je prevesti“.
Pokušavajući da ostvari ovaj naum, Paund je „naučio manje-više devet stranih jezika“. Među njima je bio i oksitanski, ili Langue d’oc, jezik srednjovekovnih trubadura. Paund je postao fasciniran trubadurima za vreme proučavanja ljubavne literature na Hamilton koledžu i Univerzitetu u Pensilvaniji. Jedna osoba koja ga je posebno zaintrigirala bio je Bertran de Born, plemić, ratnik i trubadur s kraja XII veka kojeg je Dante Aligijeri ovekovečio u XXXIII pevanju Pakla kao jednog od sejača razdora u Osmom krugu, osuđenog da ga iznova i iznova seku na komade zbog njegove uloge u izazivanju svađe između engleskog kralja Henrija II i njegovih sinova Ričarda II („Lavlje srce“) i princa Henrija. Dante dakle opisuje odvratnu figuru Bertrana, glave odsečene zbog greha sejanja nesloge među rođacima:
Videh, a čini mi se kao da gledam sada,
trup bez glave kako ide kao
što idu ostali iz tog tužnog stada;
trup je odsečenu glavu za kosu držao
noseći je kao da je neku lampu nosio,
a ona nas je gledala i govorila: „Teško meni, jao!“
Sam je sebi tako svetiljka bio,
i bili su dvoje u jednome i jedno u dvoje:
kako to može biti zna onaj koji je to naredio.
(Prevod: Dragan Mraović)
Paund će na kraju prevesti nekoliko sačuvanih Bertranovih pesama, ali prevođenje mu je išlo teško. Odlučio je prvo da napiše svoju pesmu Bertranovim glasom, uključujući krvožedne slike iz stihova ovog srednjovekovnog pesnika, i da tu novu poemu napiše u formi sekstine iz XII veka, formi koji potiče od trubadura sa juga Francuske. U svom eseju „Kako sam počeo“, Paund se priseća kako je osmislio kompoziciju „Sestina: Altaforte“:
Mislio sam o de Bornu. Nalazio sam da je neprevodiv. Tada mi je palo na pamet da bih mogao da ga predstavim na ovaj način. Želeo sam neobičnu inverziju i ponavljanja sekstine. Aranžman mi je bio manje-više poznat. Napisao sam prvu strofu, a onda otišao u muzej da proverim pravi raspored permutacija, jer sam tada živeo u ulici Langam, pored “paba”, i nisam imao ni jednu knjigu kod sebe. Ostatak pesme odradio sam u jednom cugu. Tehnički ovo je jedna od mojih najboljih pesama, iako poema sa takvom temom nikada ne može biti preterano važna.
Sekstina je složena forma od 39 stihova (šest strofa od po šest stihova, koje prati envoi od tri reda), završavajući se jednom od šest reči koje su grupisane u svakoj strofi. U Paundovoj poemi te reči su clash, crimson, opposing, rejoicing, music i peace. Slike ukrštenih mačeva i grimizne krvi donele su Paundovoj poemi nadimak „Krvava sekstina“. Bila je to prva njegova pesma koja je objavljena u prestižnom časopisu Forda Madoksa Hefera (Ford Maddox Hueffer) English Review. Kada je Pound recitovao ovu poemu 1909. godine na skupu pesnika u jednom londonskom restoranu, navodno je uneo toliko strasti u svoj nastup da se „sto tresao, a pribor za jelo vibrirao u saglasju sa njegovim glasom”.
Poezija u razdoblju kineske komunističke revolucijeIsta strast čuje se i na snimku napravljenom trideset godina kasnije kada je Paund prvi put posle 28 godina posetio Ameriku. Audio zapis snimljen je 17. maja 1939. na Univerzitetu Harvard. Kako bi postigao dramatičan efekat, Paund je koristio talambas tokom recitacije.
(Tekst Paundove poeme u originalu možete pročitati ovde, a poslušajte još i Italo Kalvino čita fragment iz svog romana “Nevidljivi gradovi” ili jedini postojeći audio zapis glasa Virdžinije Vulf)
Tekst: Mike Springer
Izvor: openculture.com
Prevod: Danilo Lučić