Kuća se nalazila u tihom delu Meksiko Sitija i imala je radnu sobu u kojoj je pronašao samoću kakvu nikad ranije nije poznavao i neće nikad ponovo. Cigarete (pušio je 60 dnevno) su ležale na radnom stolu. Ploče pored gramofona: Debisi, Bartok, A Hard Day’s Night. Na zidu su se prostirale tabele sa detaljima iz istorije karipskog grada koji je zvao Makondo i rodoslov porodice koju je nazvao Buendija. Napolju su bile 1960-te; unutra daleko vreme predmoderne Amerike i svemoćni autor za svojom pisaćom mašinom.
Bacio je kugu nesanice na Makondo; učinio je da sveštenik levitira pomoću tople čokolade; poslao je roj žutih leptirova. Poveo je svoj narod na dugi marš kroz građanski rat i kolonijalizam i banana-republikanizam; pratio ih je i u spavaće sobe i svedočio njihovim seksualnim avanturama, opscenim i incestuoznim. „U mojim snovima, ja sam izmišljao književnost”, prisećao se. Rukopis je rastao iz meseca u mesec, sluteći težinu kojom će veliki roman i „samoća slave”, kako će je kasnije nazvati, pritisnuti pisca.
Gabrijel Garsija Markes je započeo pisanje Sto godina samoće pre pola veka, završivši ga 1966. godine. Roman je izašao iz štampe u Buenos Ajresu 30. maja 1967. godine, dva dana pre Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band, a reakcije publike su podsećale na „Bitlmaniju”: gomile ljudi, kamere, uzvičnici, osećaj početka jedne nove ere. Knjiga je izašla na engleskom 1970. godine, a za njom i meko koričeno izdanje sa gorućim suncem na koricama, slikom koja je postala simbol decenije. Kad je Markes dočekao Nobelovu nagradu 1982. godine, roman je već bio smatran Don Kihotom južne hemisfere, dokazom književne veštine Latinske Amerike, a autor je postao Gabo, poznat preko celog kontinenta po nadimku, kao njegov prijatelj sa Kube, Fidel.
Mnogo godina kasnije zainteresovanost za Gaba i njegov roman ne jenjava. Teksaški Univerzitet je nedavno platio 2,2 miliona dolara za otkup njegovih spisa – uključujući i španski rukopis Sto godina samoće – a članovi njegove porodice i upućeni akademici su na okupu bacili svež pogled na njegovu zaostavštinu, neizostavno naglašavajući roman kao njegovo najveće delo.
Nezvanično svačija omiljena knjiga svetske književnosti i roman koji je, više nego bilo koji drugi posle Drugog Svetskog rata, inspirisao moderne autore – od Toni Morison do Salmana Raždija. Scena u filmu Kineska četvrt se dešava na holivudskoj hacijendi pod imenom El Makondo Apartmani. Tokom svog prvog mandata Bil Klinton je izjavio da bi voleo da upozna Gaba dok su obojica provodila vreme na Martas Vajnjardu; završili su razmenjujući opaske o Fokneru tokom večere kod Bil i Rouz Stajron (za stolom su bili i Karlos Fuentes, Vernon Džordan i Harvi Vajnstin). Kada je Markes umro u aprilu 2014. godine, Barak Obama se pridružio Klintonu u žalosti, nazivajući autora „omiljenim piscem još od rane mladosti” i pominjući svoju dragocenu, potpisanu verziju Sto godina samoće. „To je knjiga koja je redefinisala ne samo latinoameričku književnost, već književnost uopšte”, insistira Ilan Stavans, eminentni poznavalac latino kulture u SAD koji tvrdi da je pročitao knjigu 30 puta. Kako je moguće da je ovaj roman i seksi, i zabavan, i eksperimentalan, i politički radikalan i divlje popularan, sve u isto vreme? Uspeh romana nikako nije bio zagarantovan, a priča o njegovom nastanku je malo poznato poglavlje u istoriji svetske književnosti.
Napuštajući dom
Kreator najpoznatijeg sela moderne proze je bio gradski čovek. Gabrijel Garsija Markes je rođen 1927. godine u kolumbijskom selu Arakataka blizu karipske obale, školovao se u predgrađu Bogote, a napustio je studije prava da bi se bavio novinarstvom u Kartagini, Barankvilji (bio je kolumnista) i Bogoti (filmski kritičar). Kako se omča diktature stezala, otišao je u Evropu – van domašaja zla. Tamo mu je bilo teško. U Parizu je skupljao reciklažni materijal za novac; u Rimu je pohađao časove eksperimentalnog filma; u Londonu je drhtao dok je slao depeše u Istočnu Nemačku, Čehoslovačku i Sovjetski Savez. Po povratku na jug – u Venecuelu – zamalo je uhapšen u nasumičnoj raciji vojne policije. Kada je Fidel Kastro preuzeo vlast na Kubi, Markes je potpisao za Prensa Latina, novinsku agenciju pod budžetom nove komunističke vlade, a posle kratkog perioda u Havani 1961. godine se preselio u Njujork sa svojom suprugom Mercedes i sinom Rodrigom.
Grad je, kasnije je rekao, „trulio, ali se nalazio i u procesu preporođaja, kao džungla. Bio sam fasciniran”. Porodica je stanovala u hotelu Vebster, na uglu 45. i Pete, a onda kod prijatelja u Kvinsu, ali Gabo je veći deo vremena provodio u novinskoj redakciji u blizini Rokfeler centra, u sobičku sa usamljenim prozorom nad nenaseljenim placem koji je vrveo od pacova. Telefon je zvonio i zvonio, niz ostrašćenih kubanskih izgnanika je njegovu kancelariju smatralo za postaju omraženog Kastrovog režima, pa je uvek držao metalnu šipku spremnu u slučaju napada.
Sve vreme je pisao prozu: Oluju uvelog lišća u Bogoti; U zao čas i Pukovniku nema ko da piše u Parizu; Sahranu velike mame u Karakasu. Kada su tvrdokorni komunisti preuzeli novinsku agenciju i oterali urednika, Markes je dao otkaz iz solidarnosti. Preseliće se u Meksiko Siti; posvetiće se prozi. Ali prvo će obići jug Vilijama Foknera čije knjige je čitao još od ranih dvadesetih godina. Tokom puta na jug, sećao se, celu porodicu su tretirali kao „prljave Meksikance”, uskraćivali su im sobe za spavanje i restoranske usluge. „Ogromna zdanja u sred pamučnih polja, farmeri koji odmaraju u hladu lokalnih krčmi, crnačke kolibe koje preživljavaju u uprkos svoj svojoj bedi… Užasni svet okruga Joknapatofa je prolazio pred našim očima kroz prozor autobusa”, sećao se, „i bilo je istinito i ljudsko kao u pričama starog majstora”.
Markes je tavorio. Okrenuo se pisanju scenarija. Uređivao je popularni ženski časopis La Familia, i jedan drugi koji se bavio skandalima i kriminalom. Radio je u marketingu za Dž. Valtera Tompsona. Na levoj obali Meksiko Sitija bio je poznat kao nabusit i mrzovoljan.
A onda se njegov život promenio. Jedna izdavačka kuća iz Barselone se zainteresovala za njegov rad i posle sedmice sastanaka u Njujorku 1965. godine poslala svoju agenticu južno da ga upozna.
List papira
„Ovaj intervju je prevara”, izjavila je Karmen Balseljs odlučnošću koja okončava razgovore. Bili smo u njenom stanu iznad kancelarija Agencije Karmen Balseljs u centru Barselone. Dočekala me je ispred lifta u invalidskim kolicima koje je zatim zavrtela ka džinovskom stolu zatrpanom rukopisima i crvenim fasciklama (VARGAS LJOSA, pročitah na jednoj; VAJLIJEVA AGENCIJA na drugoj). Sa osamdeset pet godina i gustom sedom kosom bila je upečatljivog stasa i držanja koji su joj zaradili nadimak La Mamá Grande (Velika Mama). Nosila je komotnu belu haljinu koja je sugerisala sličnost sa ženskim Papom.
„Prevara”, rekla je na engleskom, visokim, sitnim glasom. „Kada slavna ličnost, ili umetnik – kada takva osoba umre i više nije tu da pruži odgovor na mnoge stvari, prvi korak je intervjuisati sekretarice, frizerke, lekare, žene, decu, krojača. Ja nisam umetnik. Ja sam agent. Ja sam ovde kao osoba koja je zaista bila važna u životu Gabrijela Garsije Markesa. Ali ovo – ovo nije prava stvar. Nedostaje veličanstveno prisustvo umetnika.”
Balseljs se spremala za budućnost koju neće dočekati da vidi. Dogovor kojim bi prodala ceo svoj biznis njujorškom izdavaču Endrjuu Vajliju je nedavno propao (Više o ovome kasnije). Sada su drugi udvarači iznosili svoje ponude i Balseljs je pokušavala da odluči kome da poveri preko 300 svojih klijenata, među kojima je na vrhu liste bio Gabrijel Garsija Markes. Naš intervju, rekla mi je tromo, biće ispraćen razgovorom sa njenim advokatima – „prljav posao”, rekla je.
Related
Gabrijel Garsija Markes – “Samoća Latinske Amerike” (Nobelovo predavanje)Tog popodneva, pompezno živa, gurnula je takva pitanja na stranu i prisetila se dana kada je prvi put osetila „veličanstveno prisustvo umetnika” u svojoj blizini.
Njen suprug Luis i ona su voleli da čitaju u krevetu. „Čitala sam Markesa – jednu od prvih knjiga – i rekla sam Luisu: „Ovo je toliko fantastično da moramo da ga čitamo u isto vreme”. Stoga sam iskopirala knjigu. Oboje smo bili entuzijastični: bila je tako sveža, originalna, uzbudljiva. Svaki čitalac o ponekim knjigama pomisli: „Ovo je jedna od najboljih knjiga koju sam ikada pročitao”. Kad se to desi jednoj istoj knjizi iznova i iznova, preko celog sveta, tada je pred vama remek delo. To se desilo Gabrijelu Garsiji Markesu.”
Kada su Balseljs i Luis stigli u Meksiko Siti u julu 1965. godine, Markes nije sreo samo svog novog izdavača, već i dvoje ljudi koji su bili veoma intimno upućeni u njegov rad. Tokom dana im je pokazivao grad; noću su večerali zajedno sa lokalnim piscima. Jeli su i pili, i jeli još malo i pili još malo. A onda je Markes, potpuno se prilagodivši svojim gostima, izvadio list papira, i uzevši Luisa kao svedoka napravio nacrt ugovora sa Balseljs, proglasivši je svojim predstavnikom za ceo svet u narednih 150 godina.
„Ne sto pedeset – mislim da je bilo sto dvadeset”, rekla mi je Balseljs smešeći se. „Bila je to šala, parodija na ugovor”.
Ali napravljen je još jedan ugovor i on nije bio šala. Nedelju dana ranije u Njujorku Balseljs je pronašla američkog izdavača – Harper & Row – za Markesovo delo. Sklopila je dogovor za prava za prevod četiri Markesove knjige na engleski jezik. Cena? Hiljadu dolara. Donela je ugovor i ponudila mu da potpiše.
Uslovi Amerikanaca su delovali neprihvatljivo, čak i pohlepno. Po ugovoru imali su prava i na njegov sledeći roman, koji god da je. „Ovaj ugovor je sranje”, rekao joj je. Potpisao je bez obzira.
Balseljs se vratila u Barselonu; Markes je otputovao s porodicom na plažu u Akapulko, dan vožnje na jug. Na pola puta zaustavio je automobil – beli Opel iz 1962. godine, crven iznutra – i vratio se nazad. Njegovo sledeće delo ga je odjednom obuzelo. Dve decenije je opipavao tlo oko priče o velikoj porodici u jednom malom selu. Sada je mogao da je zamisli sa jasnoćom čoveka koji, suočavajući se sa streljačkim vodom, ima uvid u čitav svoj dotadašnji život u jednom trenu. „Priča je toliko sazrela u meni”, sećao se kasnije, „da sam mogao da izdiktiram prvo poglavlje reč po reč”.
Smestio se pred pisaću mašinu u radnoj sobi. „Nisam ustajao osamnaest meseci”, prisećao se. Kao protagonista romana, pukovnik Aurelijano Buendija – krijući se u svojoj radionici u Makondu, izrađujući minijaturne zlatne ribice sa očima od dragulja – autor je besomučno radio. Označavao je otkucane strane, slao ih daktilografu koji ih je prekucavao. Zvao je prijatelje i čitao im naglas. Mercedes se brinula o porodici. Održavala je zalihe viskija. Zauzdavala je poverioce. Zalagala je delove pokućstva za novac: „telefon, frižider, radio, nakit”, kako kaže Markesov biograf Džerald Martin. Prodao je Opela. Kada je roman bio gotov, Gabo i Mercedes su zajedno otišli do pošte da pošalju rukopis izdavaču (Editorial Sudamericana iz Buenos Ajresa), ali nisu imali 82 pezosa za poštarinu. Poslali su prvu polovinu, a posle još jedne posete zalagaonici i drugu.
Popušio je 30.000 cigareta i potrošio 120.000 pezosa (oko 10.000 dolara). Mercedes se pitala: „A šta ako, posle svega ovoga, roman ne bude dovoljno dobar?”
– Drugi deo eseja možete pročitati ovde, a treći ovde.
(nastaviće se…)
Pol Eli
(prevod: Stefan Kostadinović)
izvor: vanityfair.com