Tajna istorija “Sto godina samoće” – III deo

SHARE:

Do tada, Gabo je dobio Nobela. Imao je novog američkog izdavača, Knofa. Kao redak potez, Hronika najavljene smrti je bila štampana u celosti 1983. godine u vaskrslom Veniti Feru gde je Ričard Lok sedeo za uredničkim stolom. Lok i Aleksandar Liberman su naručili propratne ilustracije od kolumbijskog portretiste Botera. Divljenje prema autoru bilo je univerzalno. Bio je laureat koga su svi mogli da vole.

            Zapravo svi osim Maria Vargasa Ljose. Njih dvojica su godinama bili prijatelji: Latino-američki izgnanici u Barseloni, prominentni pisci El Buma, klijenti Karmen Balseljs. Njihove supruge Mercedes i Patricija su se družile. A onda se sve raspalo. U Meksiko Sitiju 1976. godine Markes je prisustvovao prikazivanju filma Odiseja na Andima za koji je scenario napisao Ljosa. Videvši svog prijatelja, Markes je prišao da ga zagrli. Ljosa ga je udario po sred lica obarajući ga na zemlju i darujući mu šljivu.

            „A Markes je rekao: “Sad kad si me oborio na zemlju zašto mi ne bi saopštio razlog””, ispričala mi je Balseljs prisećajući se te epizode. Sve od tada ljudi od književnosti u Južnoj Americi su se pitali zašto. Jedna od priča je da je Markes poverio jednom zajedničkom prijatelju da nalazi da je Patricija manje nego lepa. Druga je da je Patricija, saznavši da Ljosa ima aferu, pitala Gaba šta da radi, a on joj je rekao da ga ostavi. Ljosa je izjavio samo da je reč o „ličnom problemu”.

            „Drugi pisac je rekao Mariju: “Pričuvaj se””, priseća se Balseljs. „”Ne želiš da budeš upamćen kao čovek koji je zveknuo autora Sto godina samoće.”

Levo: Markes i Ljosa u Barseloni, iz vremena prijateljstva. Desno: Markes nakon incidenta sa Ljosom iz 1976. godine.

Levo: Markes i Ljosa u Barseloni, iz vremena prijateljstva. Desno: Markes nakon incidenta sa Ljosom iz 1976. godine.

            Četiri decenije je Vargas Ljosa kategorički odbijao da govori o incidentu i tvrdio je da su se Gabo i on dogovorili da istinu ponesu sa sobom u grobove. Ali u nedavnom razgovoru o svom prijatelju i rivalu Ljosa – i sam Nobelovac – je dirljivo i nadugačko govorio o tome šta je Markes značio za njega, od prvog susreta sa Gabovom prozom (u Parizu, sa francuskim prevodom) do njihovog prvog susreta na aerodromu u Karakasu 1967. godine, od cimerisanja u Barseloni, do plana o zajedničkom romanu o ratu između Perua i Kolumbije iz 1828. godine. Govorio je i o Sto godina samoće koje je pročitao i pisao o njima „smesta, smesta” kad su dospele do njega par nedelja nakon izdavanja. „To je bila knjiga koja je proširila krug čitalaca španske literature na intelektualce, ali je uključivala i obične čitaoce zbog svog čistog i transparentnog stila. Istovremeno, bila je to veoma reprezentativna knjiga: Građanski ratovi Latinske Amerike, nejednakosti Latinske Amerike, mašta Latinske Amerike, ljubav prema muzici, boje – sve je to bilo sadržano u romanu u kom su realizam i fantazija bili pomešani na savršen način.” O svom sukobu sa Gabom nije želeo da govori, osim: „To je tajna za neke buduće biografe.”

 

Savršen brak

            Karmen Balseljs će zauvek biti poznata kao agent koji je predstavljao autora Sto godina samoće. Sastala se sa mnom u Barseloni sa razumevanjem da je ona ta koja, po naslovu u Gabovim memoarima, „živi da ispriča priču.”

            Naš susret će, kako se ispostavilo, dobiti markesijanski obrt. Sedeli smo za džinovskim stolom u sali. Portret Karmen Balseljs od pre mnogo godina visio je na zidu – iste probojne oči, ista snažna vilica – činilo se kao da je mlađa Karmen takođe prisutna da posvedoči dugoj priči o odnosu pisca sa svojim agentom. Priča se zvala „un matrimonio perfecto”.

            Rekao sam joj da sam radio kao urednik kod Ferera, Štrausa i Žiroa. „Aha!” uzviknula je. „Za lica imam fotografsko pamćenje, mora da sam vas videla kad sam išla kod Rožera (Štrausa, izdavača). Imate isto lice kao i tada!”

Susret Gabrijela Garsije Markesa i Karmen Balseljs 1982. godine, nakon uručenja Nobelove nagrade za književnost meksičkom piscu.

Susret Gabrijela Garsije Markesa i Karmen Balseljs 1982. godine, nakon uručenja Nobelove nagrade za književnost meksičkom piscu.

            „Budući da smo se sastali možete me pitati šta god želite”, rekla je i nastavili smo da pričamo sledećih sat i po. Neprestano u ulozi agenta, čak je i za ovaj razgovor odredila niz uslova. Rekla mi je („ali ne za tvoj članak”) šta je nateralo Ljosu da zvekne Gaba te noći 1976. godine. Objasnila je („ali moraš obećati da ovo nećeš objaviti dok ne umrem”) kako je koristila Sto godina samoće kao polugu da napravi „tajne ugovore” sa izdavačima širom sveta koji bi im dozvoljavali prava na nove Markesove knjige samo ako izmene prvobitne ugovore za stare knjige tako da se prava vrate agenciji.

            O agenciji je pričala bez uslovljavanja. „Penzionisala sam se 2000. godine.” rekla je. „Radila sam sa tri saradnika: mojim sinom, čovekom koji sklapa ugovore, [i još jednim]. Ali morala sam da se vratim zbog dugova, gubitaka.” Opisala je svoje poslovanje sa najmoćnijim čovekom u izdavaštvu engleskog govornog područja. „Endrju Vajli je osoba koja je pokušavala da otkupi moju agenciju 20 godina. Trebalo je da bude gotovo pre 6 meseci. Endrju je bio ovde sa Sarom (Šalfan, njegovom zamenicom) i sa izdavačem koji je postao agent…” Promućkala je glavom pokušavajući da se seti imena Kristobala Pere koji je bio glavni čovek Pingvin Rendom Hausa u Meksiku pre nego što se priključio Vajliju u avgustu.

            U maju 2014. godine agencija Karmen Balseljs je potpisala sporazum sa Vajlijevom agencijom o eventualnoj prodaji i Tajms je izvestio da je prodaja sve samo ne gotova. Balseljs je očigledno verovala Vajliju dovoljno da se upusti u to. Zašto onda ugovor nije sklopljen? Zato što je, rekla je Balseljs, predvidela da Vajli planira da zatvori kancelariju u Barseloni i da je pripoji svojim poslovima u Njujorku i Londonu. Ona je bila odlučno protiv toga. Tako je počela da sluša i druge ponude: Endrjua Nirnberga iz Londona koji predstavlja autore od Harper Li do Tarika Alija, kao i Rikarda Kavaljera koje je prethodno vodio Mondadori u Italiji i Španiji.

            „Tri ponude, sve tri vrlo zanimljive”, rekla mi je. Ali proces je zamrznut jer ni jedna nije bila dovoljno dobra.” Uskoro će stići advokati sa kojima će pokušati da nađe rešenje. Saopštila mi je svoj najveći strah: plašila se da će izdati svoje autore ukoliko potrebe nove agencije nadiđu potrebe pojedinačnih autora. „Biti književni agent: to je skroman posao”, rekla je. „Ali je to posao koji je važan za pisca. Na toj poziciji moraš da donosiš ispravne odluke u ime svojih klijenata. I problem nastaje kada se ego agenata nađe na putu. Veoma je važno da agencija bude osoba, jedna osoba. Ne radi se o novcu.”

            A o čemu se radi? Edrju Vajli ne želi da govori o njihovom razgovoru. Tako da je njena reč verovatno poslednja. Za nju je to predstavljalo i nešto drugo – nešto o agentu kao prisustvu u životima autora i osobi koja će biti tu i kada ono što ona naziva „veličanstveno prisustvo autora” više ne bude tu.

            Graciozno se krećući u svojim kolicima odvela me je do lifta. Poljubila mi je ruku na rastanku. Sedam nedelja kasnije umrla je od srčanog udara u svom stanu u Barseloni.Uprkos svojim zrelim godinama njena smrt je iznenadila zajednicu. Odlazeći je postala, kao i njen magični autor, sveprisutna, duh koji lebdi nad borbom za njenu agenciju – i Gabovim nasleđem.

            Ko će zastupati Sto godina samoće? Za sada, niko ne zna. Ali Buendije i njihovo selo, Makondo, su vešto zastupljeni: mi smo njihovi potomci i oni su poklon nama, živopisan kao oblak žutih leptirova na stranama veličanstvenog romana Gabrijela Garsije Markesa.

Pol Eli
(prevod: Stefan Kostadinović)

izvor: vanityfair.com

– Prvi deo eseja možete pročitati ovde, a drugi ovde.

Karikatura brazilskog ilustratora Karlosa Latufa, nakon Gabove smrti 2014. godine