Ponekad se dogode i prijatna iznenađenja. Prošle godine Rot je dobio poziv da prisustvuje književnoj konferenciji u Eks-an-Provansu (Aix-en-Provence), posvećenoj isključivo njegovom delu. Nije bio u Evropi čitavu deceniju i nevoljno je pristao da prekine rad makar i na nekoliko dana. Prijatelji su morali da ga ubeđuju da sunčanje na mediteranskom suncu u društvu ozbiljnih čitalaca njegovih knjiga nikako ne predstavlja kaznu nalik progonstvu na Elbu. Kada je konačno stigao u Eks, bio je oduševljen: njegove knjige bile su u prodaji i, očigledno, čitale su se; gradonačelnik mu je uručio ključ grada; gde god bi se pojavio, dočekivali su ga s počastima; duž glavnih i sporednih ulica Eksa na vetru su lepršali crveni transparenti s njegovim portretom i natpisom „Eksplozija rota“ („The Roth Explosion“) – pojedinost zbog koje je, kako je Rot rekao svojim francuskim domaćinima, „pomalo shvatio kako je moralo izgledati biti predsednik Mao.“
Sedeći svakoga dana u publici velikog auditorijuma, Rot je slušao kako paneli američkih i francuskih kritičara raspravljaju o njegovim poznijim romanima; sa pozornice je održao i dve majstorske radionice. Te radionice više su ličile na književne konferencije za štampu, a pitanja su uglavnom postavljali studenti postdiplomskih studija iz tog kraja – mladići i devojke izbrušeni do savršenstva u velikoj francuskoj kovnici kontinentalnog književnog obrazovanja, sa svom njenom kipućom deridijanskom retorikom i sumnjivim igrama reči. Rot, koji je čitanje učio na Univerzitetu Baknel i Univerzitetu Čikago pre pola veka, ostao je zapanjen dok su ga zasipali pitanjima o značenju imena njegovih junaka: Simor (Šveđanin) Levov – da li to znači „ljubav“? Lev? Love? A Simor? Da li znači „vidi više“ (See-more)? See-more, zar ne? A šta je sa Meri? Da li je ona Marija? Hristova Marija? Usledila su pitanja o numerologiji, o „trodelnoj prirodi“ romana Američka pastorala: o njegove tri generacije, tri dela, tri člana porodice. Potom se razgovor okrenuo Talmudu i hebrejskoj filologiji (Rotovo poznavanje jevrejske tradicije bilo je skromno, govorio je jidiš kakav se govorio u Ketskilsu, ali ne i hebrejski). Na sve to Rot je francuskim studentima odgovarao da možda čitaju sa „istančanošću koja je promašena“. Nadao se da će umesto toga početi da razmišljaju o Američkoj pastorali kao o knjizi koja se manje bavi tajnama svojih imena, a više cenom jednog revolucionarnog razdoblja u američkom životu, o „nemogućnosti da se stvarnost obuzda“, o nemogućnosti da se objasne nasumični događaji i katastrofe koje zadese život jednog dobrog čoveka.
Kasnije, kada sam pitao Rota za takva tumačenja, nasmejao se i rekao: „To je kao bejzbol. Zamislite da ti i ja zajedno odemo na stadion, a pored nas sedi neki čovek sa svojim detetom. I govori mu: ‘Slušaj, hoću da gledaš semafor. Prestani da gledaš teren. Samo prati šta se događa kada se brojevi na semaforu promene. Zar nije sjajno? Jesi li video šta se upravo tamo dogodilo? Jesi li video? Zašto se to dogodilo?’ A ti pomisliš: ‘Ovaj čovek je lud.’ Ali dete to upije, ode kući i neko ga pita: ‘Kako je bilo na utakmici?’ A ono odgovori: ‘Sjajno! Semafor se promenio trideset dva puta, a tata je rekao da se na prošloj utakmici promenio samo četrnaest puta i da je domaći tim prošli put promenio rezultat više puta nego protivnički. Bilo je stvarno sjajno! Jeli smo hot-dogove, u jednom trenutku smo ustali da se protegnemo i onda smo otišli kući.’ Da li je to politizacija bejzbolske utakmice? Da li je to teorisanje o bejzbolu? Ne. To samo znači da taj čovek nema ni blage veze o tome šta je bejzbol.“
Ne tako davno, Norman Manea (Norman Manea), rumunski pisac u emigraciji i jedan od Rotovih najbližih prijatelja, pozvao ga je da studentima na Koledžu Bard (Bard College) govori o svom romanu Sabatovo pozorište (Sabbath’s Theater) iz 1995. godine, zapaljivom portretu Mikija Sabata (Mickey Sabbath), siromašnog i očajnog Falstafa koji odbacuje svaku društvenu pristojnost i svako seksualno ograničenje. Manea se plašio da će studenti napasti Rota iz uobičajenih razloga: da njegov prikaz žena nije dovoljno „saosećajan“, da su njegovi pogledi na seks zastareli, da junak Miki Sabat nije ni herojski ni dopadljiv i da roman ne prolazi „test saosećanja“. „Naravno, dan ranije pokušao sam da ih pripremim, da im pokažem kako postoje žene koje su ovakve, druge koje su drugačije i da je Drenka, glavni ženski lik, u svojim erotskim sklonostima ravna Sabatu“, rekao je Manea. „To su ipak žene, a ne mačke. Različite su. Morao sam da im objasnim da je zahtev da svaka žena bude dobra potpuno isti kao kada su u Rumuniji govorili da svi likovi koji su radnici moraju biti dobri radnici.“ Kako bi pokazao da grubost i opscenost nisu nikakva novost u zapadnoj književnosti, Rot je čitao odlomke iz Rablea. Izgledalo je da je to pomoglo. Na narednom susretu, posvećenom romanu Udala sam se za komunistu, stvari nisu prošle tako dobro. Pred sam kraj časa Rot je studentima pročitao odlomak iz zapisa sa suđenja Andreju Sinjavskom (Andrei Sinyavsky) i Juliju Danijelu (Yuli Daniel), dvojici vodećih književnih disidenata iz Brežnjevljevog doba. U zapisniku sudija zahteva od Danijela da objasni zašto piše tako neprijatne stvari o „sovjetskom narodu“. Danijel odgovara da to nisu „sovjetski ljudi“, već likovi iz njegove knjige. „Čak ni u savezu pisaca“, kaže Danijel, „od nas ne traže da pišemo samo o dobrim ljudima.“
Ali činilo se da je Rotov postupak samo dodatno pogoršao stvari.
„Filip nije uspeo da ih navede da roman posmatraju iz više književne perspektive i da ne politizuju baš sve“, rekao je Manea.
Iako je prošlo mnogo godina otkako su pojedini velikodostojnici jevrejskog establišmenta napadali Rota, i dalje je uobičajeno čuti da njegovi romani nikada ne donose zaokružen portret ženskog lika, da su na neki način „neprijateljski nastrojeni“ prema ženama. U jednom trenutku u Sabatovom pozorištu Rot ismeva takav reduktivni način razmišljanja citirajući beleške jedne mlade studentkinje sa univerzitetskog predavanja. O Jejtsovoj pesmi „Meru“ („Meru“) ona piše: „Na času je pesma kritikovana zbog nedostatka ženske perspektive. Uočiti nesvesno davanje prednosti muškom rodu – njegov strah, njegova slava, njegovi (falusni) spomenici.“
Rotova prijateljica, irska spisateljica Edna O’Brajen (Edna O’Brien) mi je rekla: „Što se žena tiče, Filipa su nepravedno optuživali da ih ne voli ili da ih ne razume. To su besmislice! Pogledajte Fauniju (Faunia), njegovu najnoviju junakinju: velikodušna je, duhovita, pronicljiva i, poput mnogih žena, izložena osudi zbog svoje snažne seksualnosti. Ona predstavlja krajnju i zdravu suprotnost Moniki Levinski, čije je zavodljivo ponašanje u sebi skrivalo odlučnost da izda.“
Rot nije voleo mnogo da govori o tim stvarima, plašeći se da će time samo podstaći nove rasprave i neprijateljstva. Ono što ga je, činilo se, najviše rastuživalo bilo je njegovo mišljenje o stanju čitanja, kako na univerzitetima, tako i u kulturi uopšte.
„Svake godine umre sedamdeset čitalaca, a zamene ih samo dvojica. To je najjednostavniji način da se to predoči“, rekao je Rot. Pod „čitaocima“, objasnio je, podrazumeva ljude koji ozbiljne knjige čitaju ozbiljno i dosledno. „Dokazi su svuda oko nas da je književna epoha završena“, rekao je. „Dokaz je sama kultura, dokaz je društvo, dokaz je ekran, razvoj od bioskopskog platna do televizijskog ekrana, pa zatim do računara. Vremena ima koliko ima, prostora ima koliko ima, a postoje i ograničeni obrasci mišljenja koji određuju kako će ljudi koristiti svoje slobodno vreme. Književnost zahteva naviku uma koja je nestala. Ona traži tišinu, neki oblik izdvojenosti i dugotrajnu usredsređenost pred nečim zagonetnim. Nije lako uhvatiti se ukoštac sa zrelim, inteligentnim romanom namenjenim odraslima. Nije lako znati šta učiniti s književnošću. Zato i kažem da se o njoj govore gluposti, jer ljudi, ako nisu dobro obrazovani, zapravo ne znaju kako da joj pristupe.“
Sedeli smo za Rotovim kuhinjskim stolom i video sam da jedva čeka da promeni temu. O tome smo već razgovarali i ranije, a od tog razgovora se osećao nelagodno; imao je utisak da će zbog takvih izjava delovati džangrizavo i ogorčeno, kao neko ko je neprijateljski raspoložen prema sopstvenoj publici. Ali ja sam rekao: „Nastavite.“
Rot se uspravio na stolici. „Da nastavim? Hoćeš da znaš? Dobro. Mislim da je čitav napor, svakako prve polovine XX veka, sav taj intelektualni i umetnički napor, bio usmeren na to da se zaviri iza onoga što je na površini, a to više nikoga ne zanima. Istraživanje svesti bilo je velika misija prve polovine veka – bilo da govorimo o Frojdu ili Džojsu, nadrealistima ili Kafki ili Marksu, Frejzeru, Prustu ili bilo kome drugom. Čitav taj poduhvat imao je za cilj da proširi naše razumevanje svesti i onoga što se iza nje krije. To više nije zanimljivo. Mislim da danas prisustvujemo sužavanju svesti. Pre neki dan sam u jednim novinama koje povremeno prelistam pročitao da je Frojd bio neka vrsta šarlatana ili čak nešto gore. Taj veliki, tragični pesnik, naš Sofokle! Pisac više nije zanimljiv javnosti kao neko ko može da prodre u ljudsku svest. Pisac je zanimljiv samo po tome koliko je novca zaradio i kakav ga skandal prati. Samo ih to zanima. Zašto? Zato što im je sve ostalo beskorisno, to ne žele. Oduvek se vodila rasprava o tome šta je književnost i čemu ona služi, jer je ona tajanstvena stvar, a tajanstvena strana postojanja, naročito za sekularne ljude, više nije pitanje koje ih hitno zaokuplja.
„Nisam dovoljno upućen u sve ono što bi trebalo proučavati da bih to do kraja razumeo, ali stiče se utisak – i to ne samo na osnovu odumiranja čitanja – da se američki ogranak ljudske vrste iznova preoblikuje. Smrt čitanja vidim samo kao jedan vid tog procesa. Moram tako da je posmatram, jer bi u suprotnom sve to bilo samo kulturno kukanje, a kulturno kukanje je dosadno. To je tek jedan aspekt velike promene koja se dogodila – i traje već neko vreme – u onome što zaokuplja najinteligentnije pripadnike američkog društva.“
U tom razdoblju Rotove stvaralačke zrelosti prodaja njegovih knjiga bila je skromna i kretala se između trideset i četrdeset pet hiljada primeraka u tvrdom povezu. Dani Portnojevog sindroma odavno su bili prošlost. Ali, kako je rekao, to zapravo nije bilo važno: „Iskreno, nije naročito bitno da li će knjigu pročitati sto hiljada ljudi, deset hiljada ili pet hiljada. Pet hiljada ljudi je mnogo ljudi. A jedan moj prijatelj je za tih pet hiljada čitalaca rekao: ‘Kad bi svi oni prošli kroz tvoju dnevnu sobu, jedan po jedan, na kraju bi zaplakao.’“
„Dakle, kada govorim o smrti čitanja, ne kažem ‘Jadan ja’, ili ‘Jadan onaj drugi, nemamo više čitalačku publiku.’ Hoću samo da kažem da se jedno veliko ljudsko nastojanje završilo, ako govorimo o ozbiljnom romanu, i da to vredi zabeležiti. Imam šezdeset sedam godina i ovo govorim 2000. godine. Počeo sam da objavljujem još 1959. u časopisu “Njujorker”. Verujte mi, znam o čemu govorim. Da je drugačije, bio bih presrećan. Ali nisam očajan, uveravam vas. Kako biste mogli biti očajni zbog toga, a da pritom deset sati dnevno pišete? Ja bih to radio u svakom slučaju.“
Godine 1993, upravo kada je dostigao istinsku stvaralačku zrelost, Filip Rot sesuočio s krizom. Kao umetnik produbio je svoju tematiku, okrenuvši se raznovrsnijim likovima i snažnijem osećaju za prostor – a iznad svega dubljim osećanjima i tragičnijem glasu. Usput su se pojavile i dve slabije knjige – Činjenice (The Facts) i Obmana (Deception) – ali napisao je i tri dela koja spadaju među najbolje što je ikada stvorio: Protivživot (The Counterlife), memoare o očevom umiranju Nasleđe (Patrimony) i Operaciju Šajlok. Protivživot koristi postmodernističke postupke – odigravanje i reodigravanje scena – a istovremeno je prožet snažnim emocijama, naročito pripovedačevim gnevom zbog engleskog antisemitizma. U mnogim apektima Operacija Šajlok predstavlja Protnojev sindrom podignutu na viši nivo komedije i psihološkog vrtloga. Međutim, dok je Rot pisao bolje nego ikada, njegov privatni život se raspadao. Teški bolovi u leđima, propast braka sa Kler Blum i duboka depresija potpuno su ga slomili. Pa ipak, uz pomoć prijatelja, Rot je na kraju nekako uspeo da se vrati pisanju sa većom usredsređenošću nego ikada ranije. Iz osećaja da je preživeo krizu rodio se oslobađajući doživljaj estetske slobode, i tada je počeo da piše Sabatovo pozorište.
„Filip se potpuno raspadao“, rekla je Džudit Turman (Judith Thurman). „Bio je uznemiren, neverovatno depresivan i potpuno preplavljen. Osećao se zarobljeno, sateran u ćošak životom kakav nije želeo da živi. Istovremeno ga je duboko izluđivala pokroviteljska nadmenost kritičara i njihove otrcane fraze: Rot kao neprijatelj Jevreja, strašilo feminizma, histerik, narcis – sve to, mada mu je do toga bilo manje stalo. Zato je njegova reakcija bila: ‘Radiću ono što radim zbog sebe i zbog dvadeset petoro ljudi do kojih mi je stalo. Povući ću se na selo i pisaću svoje knjige.’ Tako je iz haosa nastalo to povlačenje u sebe.“
Ros Miler (Ross Miller): „Ono što mu se dogodilo bilo je, u suštini, priznanje da čak i najjači čovek može biti bačen na kolena gotovo farsičnom kombinacijom lošeg braka, bolesnih leđa i smrti. Sve ono što je ismevao u Času anatomije mu se i dogodilo: iznenadni gubitak životne snage, slom – a zatim i oporavak, koji mu je doneo osećaj slobode.“
Related
Na čistac – Filip Rot i politički, lični i američki lomovi (II deo)Norman Manea: „Filip sada ima unutrašnju strukturu vojnika. Blizak je sa svojim saborcima, prijateljima i porodicom u rovovima; među njima postoji solidarnost i on to nikada neće izdati. To mu je od presudne važnosti. Sabatovo pozorište napisano je posle te velike krize, kada se jednostavno zaključao, jeo konzerviranu hranu i pisao… Otkako sam iz Rumunije došao ovamo, i ja sam se mnogo promenio, ali Filip se promenio još više. Od čoveka koji je bio društven i koji je svet držao u šaci postao je veoma povučen, krajnje nevoljan da se ponovo izloži haosu sveta. Stvorio je snažan, veštački poredak koji je postao njegov prirodni. Platio je visoku cenu, ali je imao sreće što mu je, pošto ju je platio, književnost to nadoknadila.“
Jednom, dok smo razgovarali o njegovoj karijeri, pitao sam Rota kada je bio najsrećniji. Ponekad, kada govori o knjigama, zastane na trenutak kako bi sabrao misli i osmislio čvrst argument. Ovoga puta odgovorio je odmah, bez oklevanja. Kada je bio najsrećniji? „Dok sam pisao Sabatovo pozorište“, rekao je.
„Zašto?“
Upravo u trenutku koji je usledio posle sve te patnje.
„Zato što sam se osećao slobodno. Osećam da sada ja upravljam svojim životom.“
Bilo je vremena, tokom osamdesetih godina, kada je pisanje za Rota predstavljalo mukotrpan posao, kada su stotine stranica završavale u korpi za otpatke pre nego što bi roman zaista počeo da nastaje: „Sedeo bih tamo i mislio: ne mogu više da izdržim, ne mogu da podnesem sebe, ne mogu da podnesem ovu sobu, ne mogu da podnesem frustraciju ove sobe. Upravo je to bilo: kap po kap po kap frustracije. Kao da mi kiselina kaplje na glavu.“ Danas, međutim, piše sa izuzetnom lakoćom. Ne treba precenjivati značaj lične krize u nastanku književnog dela – hiljade ljudi prolaze kroz tragedije, a da iz njih ne nastane nikakva umetnost – ali Rot je uspeo da svoju ličnu krizu, razdoblje u kojem je mislio da više nikada neće pisati, preobrazi i da iz nje izbije na nivo potpune stvaralačke zrelosti. „Kao Čarli Parker (Charlie Parker), Filip sada može da odsvira ono što čuje“, rekao je Ros Miler. „Pisanje mu je sada lako, dok je nekada bilo teško.“ Naravno, ta lakoća u pisanju njegovih poslednjih knjiga ne bi bila moguća bez dugih godina rada, baš kao što Parker ne bi mogao da svira svoje improvizacije bez hiljada sati provedenih u vežbanju promena akorda. Bez te jedinstvene posvećenosti, vremena, tišine i zdravlja koje ona, izgleda, zahteva, ne bi postojali ni zanat ni mašta, niti bi mu bili na raspolaganju kad god zatrebaju.
„Mislim da Filip nikada nije bio ovako srećan, svakako ne otkako ga poznajem“, rekla je Džudit Turman. „Sada konačno živi onako kako je oduvek želeo, bez obaveza prema drugima, osim prema ljudima do kojih mu je stalo. On je kao student postdiplomskih studija koji je ujedno i monah. Njegov život danas nema mnogo pokretnih delova. Složeni porodični odnosi, potrebe i sukobi porodičnog života – sve su to mašine Ruba Goldberga (Rube Goldberg), a on sada živi bez toga. Dok ste mladi, pokreću vas mnoge neutažene želje. Sada postoji samo jedno: rad.“
Tokom godina Rot je povremeno dopuštao da ga druge obaveze odvoje od pisanja. Predavao je na Univerzitetu u Pensilvaniji i Hanter koledžu. Vodio je niz razgovora sa Aharonom Apelfeldom (Aharon Appelfeld), Ivanom Klimom (Ivan Klima), Milanom Kunderom, Isakom Baševisom Singerom, Ednom O’Brajen i Primom Levijem – zbirka tih razgovora kasnije će biti objavljena pod naslovom Shop Talk. Za izdavačku kuću “Pingvin” uređivao je uticajnu biblioteku Writers from the Other Europe, izdavački poduhvat u mekom povezu koji je američkim čitaocima približio Kunderu, Tadeuša Borovskog (Tadeusz Borowski), Bruna Šulca (Bruno Schulz), Ludvika Vaculjika (Ludvík Vaculík), Tadeuša Konvickog (Tadeusz Konwicki) i Danila Kiša (Danilo Kiš). Bilo je predavanja i javnih čitanja, izveštaja za PEN koje je trebalo napisati, putovanja u Prag i Jerusalim, autorskih tekstova za rubriku Op-Ed u listu The New York Times, peticija koje je trebalo potpisati, javnih nastupa, ljubavnih veza, prijateljstava i ostarilih roditelja. Danas postoji samo rad, i gotovo ništa drugo. Dugo je Rot pored svog radnog stola držao dva mala natpisa. Na jednom je pisalo: “Ne mrdaj” („Stay Put“), a na drugom: “Bez nasumičnih skretanja” („No Optional Striving“). Izgleda da je pod „nasumičnim skretanjima“ podrazumevao sve osim pisanja, vežbanja, sna i samoće.
„To je divno iskustvo“, rekao je Rot. „Taj čin strasnog i sitničavo preciznog sećanja jeste ono što povezuje vaše dane – dane, nedelje, mesece – i živeti s tim moje je najveće zadovoljstvo. Mislim da svakom romanopiscu to mora biti najveće zadovoljstvo; upravo zato i pišete – da biste uspostavili te svakodnevne veze. Ja to uspevam tako što vodim veoma asketski život. Ne doživljavam ga kao asketski u bilo kakvom negativnom smislu, ali morate biti pomalo poput vojnika koji živi u kasarni, ili kako god to želite da nazovete. Drugim rečima, sve ostalo isključujem iz svog života. Nisam oduvek tako živeo, ali sada živim.“
Kada smo krajem zime započeli ove razgovore, Rot mi je rekao da je „između dve knjige“ i da razmišlja o tome šta bi moglo uslediti posle Ljudske ljage. Nekoliko meseci kasnije šalio se na račun davnog Njuarka i rekao: „Rođen sam pre najlonki i zamrznute hrane.“ Zatim je dodao: „To je rečenica iz mog sledećeg romana.“ Ispostavilo se da je već napisao više od stotinu stranica. Tada se prisetio kratkog razdoblja u životu sportiste kada se vektori njegovih fizičkih sposobnosti i ovladavanja igrom – iskustva, inteligencije i mašte – ukrste u najvišoj mogućoj tački. Iako su Sabatovo pozorište, Američka pastorala i Udala sam se za komunistu romani koji se događaju nad ponorom, prožeti komikom neuspeha i propadanja, osećaj stvaralačkog ushićenja njihovog autora ne može se prevideti.
„Moram da vam kažem da ne verujem u smrt, ne doživljavam vreme kao nešto ograničeno. Znam da jeste, ali to ne osećam“, rekao je Rot. „Mogu da živim još tri sata, a mogu i još trideset godina, ne znam. Vreme mi ne pritiska um. Trebalo bi, ali ne pritiska. Još ne znam šta će sve ovo na kraju značiti, a to više nije ni važno, jer nema zaustavljanja. A ni sve ovo ionako neće biti važno, kao što znamo. Zato nema smisla ni razmišljati o tome. Jedino što treba da želite jeste ono očigledno. Da uradite posao kako treba, a sve ostalo je ljudska komedija: procene, liste, bedni članci, uvrede, pohvale…
„Želim da bude odgovoran samo pred svojim radom. Ne želim da odgovaram svemu ostalom. To nije važno. Nekada jeste bilo važno, i drugima u određenom trenutku jeste važno, ali meni više ne može biti.
„Ako sam zdrav, snažan i svakoga dana pišem, koga je briga? Kakav god problem da mi postavi ono što pišem, pomislim ‘Ne brini, potrebno je samo vreme.’ Samo to. Više se ne plašim da nemam ono što je potrebno da rešim problem. Nema prekida i na raspolaganju mi je sve vreme ovoga sveta. Vreme je na mojoj strani.“
Tekst: David Remnic
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić