U martu 1959. godine, Njujorker objavio je pripovetku „Branilac vere“ („Defender of the Faith“), o jevrejskom regrutu u vojnoj bazi u Misuriju, pred sam kraj II svetskog rata, koji pokušava da izvuče povlašćen tretman od svog jevrejskog narednika. Klica skandala ležala je, pre svega, u tome što je regrut bio prevrtljiv mladić koji je igrao na kartu osećanja krivice i zajedničke pripadnosti svog pretpostavljenog, a zatim i u tome što priča nije bila objavljena u nekom jevrejskom časopisu niti u nekom kvartalnom književnom magazinu. Rot je, doduše, i ranije objavljivao priče o Jevrejima, među njima „Čoveka ne možeš upoznati po pesmi koju peva“ („You Can’t Tell a Man by the Song He Sings“) u časopisu Komentari (Commentary) i „Preobraćenje Jevreja“ („The Conversion of the Jews“) u Paris Rivjuu (The Paris Review), ali to su bili srazmerno mali časopisi namenjeni obrazovanoj publici navikloj na daleko radikalnije ideje i humor. Njujorker bio je nešto sasvim drugo. U njemu su objavljivali mnogi jevrejski pisci, među njima Džej Di Selindžer, Sid Džozef Perelman (S. J. Perelman) i Irvin Šo (Irwin Shaw); priče Isaka Baševisa Singera, prevedene sa jidiša s vremenom su postale jedan od zaštitnih znakova časopisa. Ali duh tog mesta 1959. godine više je pripadao Bronksvilu nego Gornjoj zapadnoj strani Menhetna.
Rot nije očekivao ništa više od jednostavne radosti koju donosi prvo objavljivanje. Živeo je u dvosobnom stanu u podrumu u Ist Vilidžu i, na dan kada je trebalo da izađe taj broj časopisa, neprestano je odlazio do obližnjeg kioska i pitao: „Je l’ stigao?“ Kada je konačno stigao, kupio je četiri primerka.
„Otvarao bih ga i zatvarao, gledao ga odavde pa odande, čitao ga, čitao, a onda bi mi reči jednostavno iščezle iz glave i sve bi izgubilo smisao. Bilo je to strašno uzbudljivo.“ Nekoliko dana kasnije pozvala ga je njegova urednica u časopisu, Rejčel Makenzi i rekla da pristiže mnogo pisama, od kojih su mnoga bila ljutita. Zatim je usledio poziv iz Lige za borbu protiv klevete (Anti-Defamation League), a potom i vest da rabini širom grada, pa i izvan njega, u svojim propovedima osuđuju tu pripovetku. Njegov greh bio je jednostavan: usudio se da napiše priču o jednom jevrejskom mladiću kao o nesavršenoj osobi, agresivnoj i spletkaroškoj, zainteresovanoj za novac – i sve to objavio je u nacionalnom časopisu. Prekršio je nepisano plemensko pravilo o jevrejskom samorazotkrivanju: ne pred gojimima[1]! Pisma su stizala u bujici, i časopisu i Rotu:
Gospodine Rot,
Svojom pričom „Branilac vere“naneli ste isto onoliko štete koliko su sve organizovane antisemitske organizacije zajedno učinile da ljudi poveruju kako su svi Jevreji varalice, lažovi i spletkaroši. Vaša priča navodi ljude – širu javnost – da zaborave sve Jevreje koji su živeli, sve jevrejske mladiće koji su časno služili u oružanim snagama i sve Jevreje koji širom sveta pošteno i mukotrpno žive.
Jedno pismo upućeno Ligi za borbu protiv klevete stiglo je od uglednog rabina i glasilo je: „Šta činite da ućutkate ovog čoveka? Srednjovekovni Jevreji znali bi šta s njim treba uraditi.“
Rota neprijateljstvo nije toliko uplašilo koliko ga je zaokupilo. Nije bio nezreli dvadesetšestogodišnjak; bio je ambiciozan, putovao je, predavao na Univerzitetu u Čikagu, služio vojsku. U početku je bilo nečeg uzbudljivog u tome što njegove priče izazivaju reakcije, reakcije koje dopiru iz stvarnog sveta, izvan kruga prijatelja i urednika.
„Nisam od toga bežao i želeo sam da saznam ko su ti ljudi“, rekao mi je Rot. „Odjednom sam postao središte polemike sa tim rabinima, od kojih je svaki bio trideset godina stariji od mene i imao svoje vernike, svoje zajednice.“
Izvesno vreme skandal je delovao blag i podnošljiv. Zbogom, Kolumbo (Goodbye, Columbus), zbirka priča u kojoj se nalazila i pripovetka „Branilac vere“, osvojila je Nacionalnu nagradu za knjigu (National Book Award) 1960. godine, a Rot je počeo da dobija pozive da govori pred univerzitetskim grupama Hilela (Hillel) i jevrejskim verskim zajednicama. Pitanja su uglavnom bila učtiva i nije mu bilo teško da na njih odgovara. Ali onda je 1962. godine, dok je predavao u Ajovi, pozvan da učestvuje na panelu na Univerzitetu Ješiva, akademskom uporištu ortodoksnog judaizma u vašingtonhajtskom delu Njujorka. „Osećao sam da sam dužan da to učinim, želeo sam to i činilo mi se da je neraskidivo povezano s pisanjem“, rekao je Rot. „Napisao sam nešto što je izazvalo takvu reakciju i morao sam da preuzmem odgovornost za to. Ne znam kako sam sa dvadeset osam, dvadeset devet ili trideset godina mogao drugačije da postupim. Danas bih možda odgovorio tako što bih jednostavno pustio da književno delo govori samo za sebe.“
Panel je nosio naslov „Kriza savesti kod manjinskih pisaca proze“ („The Crisis of Conscience in Minority Writers of Fiction“), a na njemu su učestvovali i Pjetro di Donato (Pietro di Donato), autor proleterskog romana Hrist u betonu (Christ in Concrete) i Ralf Elison (Ralph Ellison), čiji je roman Nevidljivi čovek (Invisible Man) iz 1952. godine upravo počinjao da trpi napade radikalnih crnih nacionalista. Te večeri na Univerzitetu Ješiva usledio je pravi pokolj. Studenti su gotovo potpuno zanemarili goste sa strane, Elisona i di Donata, i usredsredili se na svog čoveka – Rota. Zasipali su ga pitanjima, iznova i iznova, uvek u nekom drugom obliku: „Gospodine Rot , da li biste pisali iste priče da živite u nacističkoj Nemačkoj?“ (To je gotovo isto pitanje koje gotovo dve decenije kasnije nadmeni njuarkški sudija Leopold Vapter (Leopold Wapter) postavlja Nejtanu Zukermanu u romanu Pisac iz senke (The Ghost Writer): „Možete li iskreno reći da u vašoj pripoveci nema ničega što ne bi zagrejalo srce Julijusa Štrajhera ili Jozefa Gebelsa?“) Rot je uporno odgovarao: „Ali mi živimo suprotnost od nacističke Nemačke!“ I nije uspevao da dopre do njih.
„Najzad, negde u jedanaestoj rundi“, prisećao se Rot , „kada je Ralf stekao utisak da dvanaestu neću izdržati, umešao se i rekao: ‘Šta se ovde događa?’“ Elison je ispričao da je i sam dobijao pisma crnih čitalaca besnih zbog toga što je u jednoj crnačkoj porodici prikazao incest – nadničara koji spava sa svojom ćerkom. U jednom tipičnom pismu pitali su ga kako je mogao da napiše takvu scenu upravo u trenutku kada je pokret za građanska prava tek počinjao da se razvija. Elison je publici rekao da je njegov jedini odgovor bio da istraje na nezavisnosti romanopisca: „Ja nisam zupčanik u mašineriji zakonodavstva o građanskim pravima.“
Studenti Ješive saslušali su Elisona učtivo – a zatim su se odmah vratili svom nemilosrdnom obrušavanju na Rota. Kada se program završio i Rot pokušao da siđe sa bine, studenti koji su prema njemu bili najneprijateljskije raspoloženi okupili su se oko njega, opkolili ga i počeli da viču. Jedan je čak zapretio pesnicom i povikao: „Vi ste odrasli na antisemitskoj književnosti!“
„Da?“, upitao je Rot, „A koja je to književnost?“
„Engleska književnost“, glasio je odgovor. „Engleska književnost je antisemitska književnost!“
Kasnije te večeri, tokom razgovora u restoranu Stejdž Delikatesen (Stage Delicatessen), Rot je podigao pogled sa svog sendviča s pastramijem i rekao prijateljima: „Nikada više neću pisati o Jevrejima.“
Zaista, Rotove naredne dve knjige Oslobađanje (Letting Go) i Kad je bila dobra (When She Was Good) bile su njegova najmanje razuzdana i najmanje jevrejska dela. Ali ni takva uzdržanost nije ga zadovoljila. Događaj na Univerzitetu Ješiva, potreba da progovori glasom koji više pripada Njuarku nego seminarskim učionicama postdiplomskih studija, kao i želja da piše prozu nabijenu energijom šezdesetih godina, odveli su ga ka romanu Portnojev sindrom (Portnoy’s Complaint). Ovoga puta nije bilo ni naivnosti ni slučajnosti. Prionuo je poslu s mišlju: Hoćete sablazan? Dobićete sablazan!
Razvoj Portnojevog sindroma bio je dug, složen i haotičan. Njena prva inkarnacija bio je dvesta strana dug improvizovani tekst pod naslovom Jevrejče (The Jewboy), zasnovan na detinjstvu u Njuarku. Potom je nastao nacrt drame Fini jevrejski mladić (The Nice Jewish Boy) – „na svoj način manje utešna i agresivnija verzija Ejbijeve irske ruže (Abie’s Irish Rose)“, kako ju je Rot opisao – koja je 1964. godine čitana kao radionica u Ameriken Plejs Teatru (American Place Theatre), sa Dastinom Hofmanom u glavnoj ulozi. Zatim je, pošto je 1966. godine završio roman Kad je bila dobra, napisao dugačak monolog „pored kojeg bi uvredljive neuviđavnosti iz Portnojevog sindroma izgledale kao delo Luize Mej Olkot (Louisa May Alcott)“. Taj tekst sadržao je predavanje uz projekciju slajdova o intimnim organima slavnih ličnosti, kao i opširnu raspravu o adolescentskoj masturbaciji. Usledio je još jedan rukopis, pod naslovom Portret umetnika (Portrait of the Artist), koji se delom usredsređivao na jevrejsku porodicu Portnoj. Najzad, nastala je pripovetka „Jevrejski pacijent započinje svoju analizu“ („A Jewish Patient Begins His Analysis“); ključni pomak bio je u tome što je radnju smestio u ordinaciju psihoanalitičara – mesto koje će kasnije postati okvir Portnojevog sindroma. Time su bes, opscenost i komedija nalik scenskom nastupu dobili književni okvir, kontekst za potpuno nefiltrirano ispovedanje.
„Bilo mi je potrebno dopuštenje, a ono je došlo kada sam knjigu oblikovao kao psihoanalitičku ispovest“, rekao mi je Rot. „Pozornica psihoanalitičareve ordinacije podrazumeva da ovde važi pravilo da pravila nema; ovde važi pravilo da nema sputavanja, da nema uzdržavanja, da nema obzira prema pristojnosti.“ Roman koji je iz toga proistekao nije imao mnogo veze sa Vijetnamom, građanskim pravima niti bilo kojim drugim političkim pitanjem šezdesetih godina, ali je svojom otvorenošću, svojom raspojasanom komikom i slobodom bio knjiga svog vremena. Aleksandar Portnoj svom psihijatru priznaje sve – baš sve: radost odrastanja u jevrejskom kraju Njuarka (Newark) –
White bread, rye bread,
Pumpernickel, challah,
All those for Weequahic,
Stand up and hollah![2]
– strasni stisak svoje svemoćne majke Sofije, „koja je mogla sve da postigne… Na primer, mogla je da napravi žele sa kriškama breskve koje lebde unutra, tek tako, prkoseći zakonu gravitacije“; muke njegovog životom iscrpljenog oca u kupatilu, koji uzalud žvaće tablete laksativa i suvo voće „na džakove“, zaspi sedeći na WC šolji i postaje čovek koji „u penziji sada zapravo ima samo jednu temu u koju može da zarije zube – autoput Nju Džerzi-Ternpajk“. Portnoj priznaje i svoje pustolovine sa masturbacijom: ejakulaciju u izdubljenu jabuku, u bejzbol rukavicu, u omot čokoladice, u praznu flašu za mleko, u „veliki, vreli, crveni grudnjak Lenore Lapidus!“, kao i – u možda najslavnijem solo nastupu još od Lindbergovog preleta preko Atlantika – u komad rashlađene džigerice namenjene porodičnom ručku Portnojevih. Portnoj čezne da bude dobar, da se priveže za jarbol uglednog života, a istovremeno besni protiv svih konopaca koji pokušavaju da ga za njega vežu – porodice, vere, tabua:
Recite mi, zar preterujem ako mislim da je pravo čudo što uopšte hodam? Toliko histerije i sujeverja! Toliko „pazi“ i „čuvaj se“! Ovo ne smeš, ono ne možeš – stani! nemoj! Kršiš važno pravilo! Kakvo pravilo? Čije pravilo? Mogli su isto tako da nose pločice u usnama, alke u nosevima i da se farbaju u plavo, toliko je sve to imalo smisla! A uz sve to još i mlečno i mesno, sva ta mešugene pravila i propisi pride na njihovu sopstvenu ličnu ludost! U našoj porodici prepričava se kako sam, dok sam bio sasvim mali, stajao na prozoru i gledao snežnu mećavu, pa se okrenuo i pun nade upitao: „Mama, da li mi verujemo u zimu?“ Razumete li šta hoću da kažem? Odrastao sam među Hotentotima i Zuluima! Nisam mogao ni da pomislim da popijem čašu mleka uz sendvič sa salamom a da time ozbiljno ne uvredim Svemogućeg Boga. Zamislite onda kakve mi je griže savesti izazivalo sve ono samozadovoljavanje!
Portnojev sindrom postao je bestseler (prodato je više od četiri stotine hiljada primeraka odmah po objavljivanju 1969. godine) i te godine postao deo popularne kulture u istoj meri kao Vudstok i bejzbol tim Metsi. Rot je prešao granicu; već je stekao ozbiljan književni ugled, ali je sada pokazao i da se s lakoćom kreće od niske burleske do visoke drame. Ipak, uspeh je imao posledice koje će ga proganjati decenijama. Ne samo što je uspeh Portnojevog sindroma lansirao Rota u bizarni i dezorijentišući svet američke slave (kolumnista Leonard Lajons (Leonard Lyons), koji je pisao o tračevima, objavio je da je u vezi sa Barbrom Strajsend; njih dvoje se nikada nisu ni upoznali), već je lik Portnoja toliko stopio sa njegovim autorom da je svako – baš svako! – smatrao da slobodno može da Rota poistoveti sa svojevrsnim erotomanom koji luta Brodvejom u potrazi za šiksama[3]. Žaklin Suzan (Jacqueline Susann) gostovala je te godine u emisiji „Večerašnji šou“ („Tonight Show“) kako bi promovisala roman Ljubavna mašina (The Love Machine) i rekla Džoniju Karsonu (Johnny Carson) da bi možda volela da upozna Filipa Rota, svog rivala za prvo mesto na listi bestselera Njujork tajmsa, „ali ne bih želela da se rukujem s njim“. Žaklin Suzan! Prisnost Rotovog pripovedačkog glasa kao da je pozivala na takve reakcije. Tako je i danas. Ljudi ga i dalje zaustavljaju na Brodveju samo da bi se našalili na račun masturbacije ili delikatesnih restorana.
Related
Na čistac – Filip Rot i politički, lični i američki lomovi (III deo)Čak su i Rotovi roditelji, koji su sve prikaze i novinske isečke brižljivo sakupljali kao trofeje, morali da trpe podrugljive primedbe ljudi iz svog okruženja, koji su pretpostavljali da su upravo oni poslužili kao uzor za Portnojeve i da je Filip Rot na neki način antisemita. „Naši roditelji su to podneli zaista dostojanstveno“, rekao mi je Rotov brat Sendi. „Njihovi prijatelji nisu bili naročiti čitaoci; samo su ponavljali besmislice koje su čuli od drugih.“
Knjiga je, u suštini, bila pogrešno pročitana. Naravno, Portnojev sindrom je bio urnebesno smešan i nepristojan, ali mnogi Rotovi kritičari i čitaoci kao da nisu primećivali bol skrivenu u toj komediji, nasilje koje izbija, recimo, u trenutku kada otac izda sina i njegovoj devojci, nežidovki, plati sto dolara da nestane iz njihovih života, da bi se potom s njim sukobio u strašnoj tuči u podrumu. Promicala im je i Portnojeva unutrašnja protivrečnost, njegova želja da pobegne – da se oslobodi zagušljivog „Mi“, porodice, zajednice, etosa žrtve i vrline, svega toga – a istovremeno i podjednako snažna potreba da posluša majku, da prekine vezu sa svojom ljubavnicom Manki (Monkey), da bude dobar dečak, da iskaže dužno poštovanje istoriji, da bude dobar sin, dobar Jevrejin:
Ah, biti centarfor u bejzbolu, centarfor – i ništa više!
Ali ja sam nešto više, ili mi barem tako govore. Jevrejin… Zar ne vidite, dragi moji roditelji, iz čijih sam slabina nekako iskočio, da je takav način razmišljanja pomalo varvarski? Da sve što zapravo izražavate jeste vaš strah? Prva razlika koju sam od vas naučio, siguran sam, nije bila između dana i noći, ili toplog i hladnog, već između gojimskog i jevrejskog! A sada se ispostavlja, dragi moji roditelji, rođaci i svi prijatelji okupljeni ovde da proslave moju bar micvu, ispostavlja se, vi tupsoni! vi uskogrudi tupsoni! – oh, kako vas mrzim zbog vaših uskogrudih jevrejskih glava! … Jevreji, Jevreji, Jevreji, Jevreji, Jevreji, Jevreji! Već mi izlazi na nos ta saga o napaćenim Jevrejima! Učinite mi uslugu, narode moj, pa svoju napaćenu baštinu gurnite u svoju napaćenu guzicu – ja sam, sasvim slučajno, i ljudsko biće!
Možda je danas teško zamisliti koliko je sve to bilo subverzivno pre tridesetak godina, teško je dočarati razmere ogorčenja koje je izazvalo, daleko snažnijeg od onoga što je svojevremeno izazvao „Branilac vere“. Etnička književnost i danas prečesto traži da bude voljena isključivo zbog svoje pripadnosti, svoje „čistote“ i svoje vrline; ovde se, međutim, čuo glas koji se sa sopstvenom pripadnošću sukobljava, glas koji se buni protiv ideje čistote. Taj glas nije tražio da bude voljen – često nije ni bio. Svakako ne među etničkim liderima. Rabini su ponovo izlazili za propovedaonicu. Reakcija mnogih jevrejskih intelektualaca bila je podjednako histerična kao i reakcija članica Hadase (Hadassah) u američkim predgrađima. Jedan od najoštrijih i najosuđujućih tekstova napisao je Geršom Šolem (Gershom Scholem), ugledni jevrejski naučnik i autor kapitalnih studija o jevrejskom misticizmu. Šolem je o Portnojevom sindromu pisao u izraelskom dnevnom listu “Haarec” (Ha’aretz), proglasivši je „odvratnom knjigom“, gorom čak i od Protokola sionskih mudraca (Protocols of the Learned Elders of Zion), jer antisemitima pruža „autentične dokaze“ o jevrejskoj podlosti:
Ovo je knjiga za koju su se molili svi antisemiti. Usuđujem se da kažem da će, pri sledećem istorijskom zaokretu, koji neće dugo čekati, upravo ova knjiga sve nas dovesti na optuženičku klupu. Cenu ćemo platiti mi, a ne njen autor (…) Pitam se kakvu će cenu klal Jisrael (k’lal yisrael, svetska jevrejska zajednica, prim. prev.) – jer takav entitet u očima nežidova postoji – platiti zbog ove knjige. Teško nama kada dođe dan svođenja računa!
Sol Belou, koji je Rota upoznao pedesetih godina na Univerzitetu u Čikagu, rekao mi je: „Geršom Šolem bio je Jevrejin koji je napustio Nemačku i nastanio se u Jerusalimu, pa je bio sklon da povlači paralelu između Sjedinjenih Država i Nemačke koju je ostavio iza sebe. Simptome tog strašnog problema video je i u Filipovom radu i u mom. Pogrešio je. Te stvari nisu značile ono što je on mislio da znače. Mislim da je Šolem imao na umu nacističku Nemačku, a ne Sjedinjene Države.“
Još manje razumljiv, a za Rota daleko bolniji, bio je napad Irvinga Haua (Irving Howe) u časopisu Komentari 1972. godine. Hau nije bio emigrant. Kao jedna od najuglednijih figura književnog novinarstva i levičarske politike, poznavao je američki kontekst bolje od gotovo bilo koga drugog. Ipak, nakon što je u početku podržavao Rota, sada ga je proglasio „izuzetno neveselim piscem“, čije je „rasplinuto neprijateljstvo“ osnovni ton njegovog senzibiliteta. Napao je ne samo Portnojev sindrom, već i njenog autora, upozoravajući na „manjkavost“ u Rotovom karakteru, na prazninu koja se krije ispod „komičarevog vrckanja i brbljanja“.
„Najokrutnije što neko može da učini sa Portnojevim sindromom jeste da je pročita dva puta“, napisao je Hau. „Kao niz gegova nanizanih na vapaj jednog pacijenta na psihoanalizi, ova knjiga najbolje funkcioniše kada izaziva usputne reakcije; od čitaoca zahteva jedva nešto više nego što to čini izvođač u noćnom klubu.“ U uvredi koja je morala snažno da odjekne među čitaocima Komentara, Rota nije uporedio sa Aristofanom ili Sviftom, već sa Harijem Goldenom (Harry Golden): „Između Portnojevog sindroma i Bez ičega za dva centa (For Two Cents Plain, zbirka biografskih eseja Harija Goldena, prim. prev.) na kraju krajeva nema velike razlike u senzibilitetu.“ Upravo u časopisu koji je pomogao da započne Rotovu karijeru, Hau, uvaženi književni autoritet, potkopavao je njegovu ozbiljnost i autentičnost. (To je bio isti onaj Hau koji je u eseju objavljenom 1963. godine u časopisu “Disent” (“Dissent”) žestoko napao Ralfa Elisona i Džejmsa Boldvina, tvrdeći da, u suštini, nisu dovoljno crni.)
Hauov prikaz u Komentarima predstavljao je strašan udarac za Rota i godinama ga je proganjao. U romanu Čas anatomije (The Anatomy Lesson) Rot sebe pretvara u Zukermana, a Haua u nepodnošljivog Miltona Apela (Milton Appel), pa sa jedva prikrivenim besom piše da je Apel „pokrenuo napad na Zukermanovu karijeru zbog kojeg Makdafov nasrtaj na Makbeta deluje gotovo mlako“. Rot i danas na svom zidu drži crtež koji mu je poklonio prijatelj, slikar Filip Gaston (Philip Guston): na njemu je prikazan izboden i okrvavljen književni kritičar, sa lulom koja mu visi iz usta.
Pa ipak, Šolem, Hau i rabini koji su ga osuđivali nisu bili usamljeni. Portnojev sindrom bila je zahtevna knjiga čak i za najblagonaklonijeg čitaoca. U to vreme ni tako odani pristalica kao što je Belou nije mogao u potpunosti da prihvati komičnu razuzdanost Rotovog romana.
„Tada nisam naročito uživao u Portnojevom sindromu“, rekao je Belou. „Možda se tada za mene još držao poneki tračak pristojnosti. Nisam bio protiv te knjige. Zabavljala me je, ali to nije bilo čisto oduševljenje.
„Nisam siguran da Filip uvek shvata koliko je provokativan“, nastavio je Belou. „On smatra da pisac treba da provocira – i treba, ako je to njegova priroda – ali ne može očekivati da izbegne posledice takve provokacije. Filip je radikalan pisac. Smatra da prema bizarnom treba da se odnosi kao da je sasvim normalno.“
Rot mi je rekao da nikada nije bio naivan kada je reč o provokativnoj prirodi nekih svojih knjiga, ali da su ga napadi, zajedno sa bizarnim iskustvom slave, postepeno naterali da napusti grad i povuče se u sve usamljeniji način života.
„Osećao sam se izloženo i ogoljeno“, rekao je. „Neko bi pročitao Portnojev sindrom i prišao mi da kaže: ‘Ja više ne jedem džigericu.’ Prvih sedam hiljada puta kada sam to čuo bilo je smešno.“ Neko vreme Rot je živeo u Vudstoku, u saveznoj državi Njujork, nedaleko od Filipa Gastona, a zatim je kupio kuću u Konektikatu, gde, uglavnom, živi sve do danas.
Radeći u Konektikatu, a krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih i po jedan deo godine u Londonu, Rot je postao dosledno plodan pisac koji se neprestano menjao i razvijao. Otrcana književna fraza kojom su ga olako otpisivali kao darovitog komičara koji se potom bezglavo bacio u sopstveni narcistički bazen oduvek je bila vulgarna, podjednako kao i olako odbacivanje Džona Apdajka kao natprirodno veštog pisca površnog ili, uostalom, Čarlsa Dikensa kao autora trivijalnih romana pisanih isključivo radi zarade. Mnogi romanopisci bivaju površno i potcenjivački čitani, ali Rot je to iskustvo doživeo dvostruko intenzivnije.
Tekst: David Remnic
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Prvi deo teksta možete pročitati ovde, a treći ovde.
[1] Goyim (jidiš) – osoba koja nije Jevrejin (prim. prev.)
[2] (eng.) – “Beli hleb, ražani hleb,/pumpernikl, hala,/sve to za Vikvajik,/ustanite i viknite!”, navijačka pesma učenika srednje škole u Vikvajiku, preuzeta iz Rotovog romana Portnojev sindrom (prim. prev.)
[3] Shiksa (jidiš) – izraz koji upotrebljavaju ortodoksni Jevreji za žene koje ne poštuju dosledno ortodoksne jevrejske religijske običaje.