Tokom 90ih godina XIX veka švedski dramski pisac August Strindberg fotografisao je noćno nebo bez kamere, čak i bez objektiva. Nebografije (celestografier na švedskom, prim. prev.), kako ih je nazivao, bile su i ludost ali i inovativno delo iz oblasti eksperimentalne umetnosti. Švedska nacionalna biblioteka nedavno je postavila na internet izbor iz ovih fotografija, na kojima vidimo peskovite teksture čudnih slika.
Nažalost, ploče koje je Strindberg stavljao pred zvezdano nemo su izgubljene, ali ostali su ovi pohabani printovi. Strindberg se proslavio svojim modernističkim dramama i naturalističkom prozom, ali kada je doživeo kreativnu blokadu, okrenuo se vizuelnoj umetnosti. Strindberg, koji je bio prijatelj slikara Edvarda Munka, stvarao je slike koje su bile gotovo fizički agresivne, platna išarana bojom, izbodena i rasečena nožem za boje i četkicama. Njegove fotografije su razoružavajuće. Kao što je Daglas Fek (Douglas Feuk) napisao 2001. za časopis “Kabinet”:
„Strindberg nije verovao u objektive fotoaparata, jer je smatrao da daju iskrivljeni prikaz stvarnosti. Tokom godina napravio je nekoliko jednostavnih fotoaparata bez sočiva, sastavljenih od kutija za cigare ili sličnih predmeta, sa kartonskim prednjim delom na kojem je iglom pravio minijaturne rupe. Ali nebografije je stvarao još direktnijom metodom, ne upotrebljavajući ni sočiva ni fotoaparat. Njegovi eksperimenti su podrazumevali jednostavno postavljanje fotografske ploče u prozorsko okno ili možda direktno na zemlju (ponekad, kaže, odmah u posudu sa hemikalijama) koje bi prepuštao ekspoziciji pod zvezdanim nebom.“
Deo nebografija su i pisma na francuskom – možda upućena uvaženom francuskom astronomu Kamiju Flamarionu (Camille Flammarion) kome je pokazivao svoje radove – naglašavajući da ih je stvorio sans appareil ni lentille – bez kamere ili objektiva. Serija ovih radova koju je objavila Nacionalna biblioteka Švedske nastala je u zimu 1893/1894. godine u Dornbahu u Austriji. Fotografije zapanjujuće liče, čak i sa ovom svojom pohabanom lepotom, na kasnije teleskopske slike svemira, ali naravno, nemoguće je da prikazuju zvezde. Verovatno je u pitanju prašina iz vazduha ili hemijske reakcije na površini ploče koje su rezultirale ovakvim slikama.
Strindberga su zanimale hemija i alhemija, tako da nije mogao biti nesvestan ovog procesa. Pa ipak je takođe verovao da može postojati objektivan pogled na prirodu koji podrazumeva ovakve njene procese. Nebografije su i prikazi reakcije fotografije na kosmos, kao i sam kosmos koji rezultatu dodaje trunke prašine i tračke svetlosti. Ovo su prvi pokušaji u prihvatanju slučajnosti, kojoj su se u sledećem veku radovali nadrealisti, sa laissez-faire fotogramima koje su pravili Man Rej (Man Ray) i Imogen Kaningem (Imogen Cunningham).
Kasnije će Strindberg probati da napravi Wundenkameru za pravljenje fotografija u prirodnoj veličini, a u kasnijim godinama fotografisao je oblake. Njegova umetnost privukla je određenu pažnju izložbom “August Strindberg: slikar, fotograf, pisac” u muzeju Tejt Modern 2005. godine i uključivanje celestografa u izložbu “Posle prirode” (After Nature) u Novom muzeju 2008. godine. Sada, ovim onlajn putem imamo još jedan uvid u njegovu percepciju umetnost kao oruđa za kolaboraciju sa ogromnim univerzumom.
Related
Studium i punctum – dva elementa “čitanja” fotografije prema Rolanu BartuPogledajte i Man Rejove fotografije poznatih književnika i književnica ili fotografije kojima je Alen Ginzberg ovekovečio bitničku generaciju.
Tekst: Alison Mejer
Izvor: hyperallergic.com
Prevod: Danilo Lučić