“Pisaću da osvetim svoj rod”: Erno, Baglen i Luj o jazu između klasa Knjige "U sali" Kler Beglen, "Mesto" Ani Erno i "Ko je ubio mog oca" Eduara Luja, iako pisane različitim pristupima, povezuje ključna tema: odnos prema klasi i osećaju krivice zbog njenog napuštanja.

“Kad ljudi pišu o svetu radničke klase, što retko rade, to je najčešće zato što su ga ostavili za sobom”, priznaje Didije Eribon u memoarima Povratak u Rems o tome kako je i sam prešao iz klase u klasu iz 2009. godine. „Oni time doprinose održavanju društvene obespravljenosti ljudi o kojima govore, i to upravo dok o njima govore“. Ali on taj problem može samo da prepozna, a ne i da ga reši. Dete fabričkih radnika, danas profesor filozofije, Eribon je spreman da prizna da cela njegova porodica glasa za Nacionalno okupljanje i da ni majci ni braći ne bi poverio vođenje bilo kakve javne politike. A uz žaljenje priznaje i da ga je život pisca i profesora toliko kulturološki udaljio od porodice da se manje-više sasvim odrodio od njih. Za njega je prekasno.

Takve priče o promeni klase su, zapravo, plemenita francuska tradicija kakvoj su poslednjih godina doprineli neki od najtalentovanijih pisaca iz ove zemlje. Najnoviji primer u ovom žanru je impresivni autobiografski debitantski roman Kler Baglen U sali (En Salle[1]), koji je podigao veliku prašinu na francuskoj književnoj sceni. Ali isto to su učinili i memoari Ani Erno Mesto (La Place) i roman Eduara Luja Ko je ubio mog oca (Qui a tué mon père). Sve tri knjige opisuju prelazak iz klase u klasu kao raskid koji definiše život, skoro kao čin nasilja. Prema njihovim opisima, jaz između klasa, o kom oni sa privilegovane strane retko govore ili uopšte razmišljaju, predstavlja ambis sa kakvim oni što su ga prekoračili moraju celog života da se mire.

Ove knjige ne propovedaju oslobođenje. Ali prožete su osećajem nepravde koji seže dublje od bilo kakve političke analize ili predloga javnih politika.

I Kler, protagonistkinja romana U sali, i njen otac vredno rade, a to im se vidi na rukama. Kler radi u lancu brze hrane, gde joj jako dezinfekciono sredstvo kojim briše površine iritira kožu. „Svakome od osoblja iz prednje sale je palac beo”, piše Baglenova, „koža im se ljušti i otpada kada peru ruke”. Njen otac je radnik na održavanju u fabrici kućnih aparata, a jagodice su mu crne od decenija rada sa mašinama: „Stigme, nemoguće je sprati ih.” U romanu U sali prepliću se priče oca i ćerke, generacijski udaljenih, ali jednako suočenih sa proizvoljnim pravilima, sitničavim šefovima i umrtvljujućim otuđenjem. U sadašnjosti se Kler kreće između radnih stanica, mopuje uflekane podove i vodi tihi rat sa šefom. U prošlosti se, kroz niz vinjeta, priseća detinjstva u senci očevog posla.

Baglenova je imala samo 22 godine kada je objavila roman za prestižnu izdavačku kuću Éditions de Minuit (2022), U sali je privukao veliku pažnju u Francuskoj, a autorka je davala intervjue na sve strane. Razlog što je knjiga ostavila toliki utisak delom je prosto u činjenici da se retko sreće dvadesetdvogodišnjakinja koja tako dobro piše. Neposrednost sa kakvom Baglenova oživljava prošlost pripovedačice navodi čitaoca da zamisli ono neobično pronicljivo dete kakvo je bilo u stanju da zabeleži takve utiske. O Klerinom mlađem bratu, dok jede žitarice: „Gleda me razrogačenim očima, ne, ne gleda on mene, ja mu služim kao vizuelna potpora za njegovo frenetično žvakanje, kao da sam TV”. O Klerinom ocu: „Kada Žerom nešto popravlja, uvek se povredi pre nego što uspe, kao da kvar mora da mu pređe sa predmeta na telo pre nego što nestane.” U romanu je naročito uspelo portretisanje Žeroma, koji se pojavljuje i kao obožavani otac i kao eksploatisani radnik koga posao polako pretvara u mučenika.

Ali, naravno, veliki deo pažnje posvećene knjizi poput ove usmeren je na samu temu: to je roman o radu u uslužnom sektoru, a napisala ga je spisateljica sa poreklom iz radničke klase. Baglenova je u intervjuima pokušavala da skrene pažnju i na druge stvari. U razgovoru za časopis Dijakritik je rekla da je pišući knjigu „htela da izbegne određenu tendenciju sociološkog prikazivanja putanje nekoga ko prelazi iz jedne klase u drugu“. Nijedan pisac koji drži do sebe ne bi želeo da se njegova ili njena knjiga posmatra kao rad iz sociologije, a ponajmanje bi to htela spisateljica koja toliko vodi računa o svojoj prozi kao Baglenova.

Ali nemoguće je, dok čitamo roman, ne razmišljati o klasi i prevazilaženju klasnih okvira. Tako je, bar delimično, zbog toga što poređenje rada pripovedačice i rada njenog oca nije sasvim ubedljivo. Očigledno je da Kler, studentkinja koja radi preko leta, svoje radničko poreklo ostavlja za sobom iako prži pomfrit. Njeni prsti će se srediti, a mrlje na prstima njenog oca će ostati.

Osećajnost sa kakvom Baglenova opisuje Žeroma podseća na klasične memoare Ani Erno o njenom ocu u Mestu. Knjiga počinje smrću oca. Posle sahrane ona se vozom vraća u Pariz i čitalac očekuje da će sada naći malo vremena za sebe, da počne da žali. Umesto toga, ona piše: „Pokušala sam da zabavim sina da bi se lepo ponašao. Ljudi koji putuju prvom klasom nemaju strpljenja za buku i nemirnu decu. Iznenada sam, sa zaprepašćenjem, shvatila: ’Sad sam zaista buržujka’ i ’Prekasno je sad’“.

Ovo hladnokrvno posmatranje, umesto emocija, ukazuje na pristup u knjizi. Mesto eksplicitno opisuje očevu klasu, a ne njegov lični život. Čitalac ne doznaje o njegovom unutrašnjem životu ili odnosu prema Ernoovoj, nego umesto toga otkriva njegovo materijalno stanje: rad na farmi u detinjstvu („Spavao je iznad štala na slamarici bez čaršava“), rad u užari u najranijoj mladosti („Nakon što bi se uveče začula sirena, bio je slobodan i više nije mirisao na silažu“) i, na kraju, kako je kao odrastao čovek držao mali kafea i bakalnicu u provincijskom gradu. Te činjenice, što ih Ernoova izlaže tako nemilosrdno, izrastaju u neku vrstu optužbe protiv društva koje je osudilo njenog oca na život u siromaštvu i poniznosti.

Ali druga strana ovog gneva je osećaj krivice kod Enooove; ona je, na kraju krajeva, izbegla ovakav život. Mesto je stoga i priča o promeni mesta same Ernoove: napustila je rodni grad da bi otišla na studije, pa se udala za buržuja. Shvata da, kada poseti porodični dom, ona i njen otac nemaju mnogo toga o čemu mogu da pričaju, žive svoje živote otuđeni jedno od drugog. Udaljenost koja se isprečila između njih je, piše ona, „poput narušene ljubavi“. Moto knjige je citat Žana Ženea: „Pisanje je poslednje utočište onih koji su izdali“. Sve do kraja knjige čitalac ima utisak da je Mesto Ernoovoj način da reaguje na taj osećaj narušene ljubavi, izraz tuge izostao nakon očeve sahrane.

Za Ernoovu, bistru studentkinju u doba procvata ekonomije 1960-ih, beg od klase bio je neka vrsta neminovne tragedije. Ali za Eduara Luja, koji je odrastao krajem 1990-ih i početkom 2000-tih, takav beg bio je podjednako dramatičan i malo verovatan.

Danas jedan od najslavnijih francuskih pisaca, Luj je odrastao u takvoj opštoj bedi da su prvi čitaoci odbacivali njegove memoare kao neverovatne. Dok je bio dete, opisuje on u knjizi Gotovo je sa Edijem Belgelom (En finir avec Eddy Bellegueule), redovno su ga slali u komšijske kuće da prosi hranu. Dok je odrastao nije trpeo samo siromaštvo, nego i surovo homofobno nasilje. Ne čudi zato što je, za razliku od Ernoove, Lujev prvobitni odnos prema poreklu sasvim nedvosmislen: mrzi selo u kom je odrastao, a jako ga privlači sve što ga vodi daleko odatle. Kada ga najbolja prijateljica pozove u svoj dom, dom porodice iz srednje klase, on zanemi od divljenja:

Kada je otvorila vrata, shvatio sam ko je i šta je ona ili zašto je takva osoba kakva jeste; bile su tu hiljade knjiga, antikvarni klavir, reprodukcije slika na zidovima. Podove su pokrivali tepisi, kuća je bila puna fotelja, poput poziva na čitanje i razmišljanje, kao da je i sama Elena bila kreacija nastala iz arhitekture kuće… Pomislio sam: ovakvim životom želim da živim.

U Promeni (2024) je čak i svoje prvo seksualno iskustvo opisao kao neku vrstu klasnog preobražaja. „Vodeći ljubav s muškarcem“, piše on, „odbacio sam svaki svetonazor svog miljea, postao sam buržuj“.

Luj prilično otvoreno želi da se priključi vladajućoj klasi, i u tome uspeva: prva knjiga koju je objavio u 22. godini proslavila ga je širom sveta. Ali kada je najzad uspeo da umakne prošlosti, Luj se vraća istoj temi kao i Baglenova i Ernoova: svom ocu i očevom poslu.

Njegov otac, baš kao i Klerin, godinama je radio u fabrici, sve dok ga povreda na radu nije osakatila i primorala da zarađuje za život kao čistač ulica, a primanja su mu smanjivana pri svakom talasu mera štednje. Luj u Ko je ubio mog oca o čoveku koji ga je svojevremeno terorisao piše: „Pripadaš onoj kategoriji ljudi koga je politika osudila na prevremenu smrt“. Razmišljajući o nepravednoj sudbini svog oca, on oseća otuđenje od buržoaskog sveta kom je, uz sve muke i trud, želeo da se priključi. „Za vladajuću klasu“, piše on, „politika je pitanje estetike: način na koji vide sebe, na koji vide svet, način izgradnje ličnosti. Za nas je ona bila pitanje života i smrti“.

Lujeva knjiga o ocu je, za razliku od knjige Ani Erno, eksplicitno politična: gnevni urlik protiv političara za koje je uveren da su svojim odlukama uništili telo njegovog oca. Njegova knjiga, i njegov bes, nisu upućeni ljudima uz koje je odrastao da bi ih potakao na akciju ili solidarnost (Luj u Promeni piše da u vreme kada je išao u srednju školu svoje roditelje nikada nije video sa knjigom u ruci), nego klasi kojoj sada pripada: da je poduči, provocira i postidi.

Isto važi i za Ernoovu. Ona o detinjstvu svog oca na farmi piše: „Imao je sve što navodi moćne, uticajne ljude i novinare da kažu: ’Ah, pa oni su ipak srećni’“. Ovde njena žuč nije usmerena na čitaoce u rodnom gradu, nego na one u Parizu.

Bes zbog siromaštva, osećaj krivice onih koji su to izbegli, dezorijentisanost u dva sveta koja postoje naporedo jedan sa drugim. Ove knjige uranjaju u zonu duboke nelagode, ne samo za njihove autore, koji nose breme dvostruke pripadnosti i dvostrukog identiteta, nego i za njihove mahom buržoarske čitaoce, koji ovakve ispovesti ne mogu da čitaju bez osećanja stida.

U sali nije knjiga sa porukom upućenom društvu. Ipak, ne možete da je čitate a da ne osetite stid zbog svih onih odlazaka u neki restoran brze hrane kad niste ni iole pomišljali na to kako izgleda raditi tamo; ili zbog trenutaka kada ste se provezli pored neke fabrike nalik one u kakvoj radi Klerin otac, a da se niste zapitali šta se unutra dešava. Mislim da je to pravi razlog za to što je ova knjiga, nevelika po obimu i pisana mirnom rukom, izazvala toliku pažnju u Francuskoj. Ona nije društveni komentar, ona je udarac u stomak.

Ni Baglenova, ni Ernoova, ni Luj ne koriste reči „kapitalizam“, „eksploatacija“ ili „nejednakost“. Ove knjige ne propovedaju oslobođenje. Ali prožete su osećajem nepravde koji seže dublje od bilo kakve političke analize ili predloga javnih politika. Čitajući ih razumemo na šta je Ernoova mislila kada je, kao mlada žena, zapisala u dnevnik: „Pisaću da osvetim svoj rod“. Eribon i Luj su otvoreno pisali da čine isto. Kada Baglenova opisuje kako Klerin otac trlja i trlja ruke pokušavajući da spere crnilo sa prstiju, ili kako govori ćerki: „pazi, čuvaj se za posao“, ili kako ga, nakon što je zamalo stradao od strujnog udara na radnom mestu, šef uznemireno pita: „To je bila tvoja greška, je l’ tako?“, i ona se pridružuje toj tradiciji.

Piše: Aron Labare
Izvor: Pablik buks
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] Izraz na francuskom za radnike koji rade „u sali“ restorana i sličnih ugostiteljskih objekata (konobari, uslužno osoblje), za razliku od en cuisine, odnosno radnika u kuhinji (prim. prev)