Vasilij Kandinski o duhovnom u umetnosti Godine 1910. legendarni ruski slikar i teoretičar umetnosti Vasilij Kandinski objavio je rad O duhovnom u umetnosti, gde je ispitivao najdublje i najautentičnije motive za bavljenje umetnošću, „unutrašnje potrebe“ umetnika koje ih na stvaranje teraju u obliku duhovnih impulsa, dok je uživanje publike u umetnosti objašnjavao oblikom duhovne gladi.

Reči koje je Kandinski zapisao u svom teorijskom radu Ove reči koje je Kandinski zapisao u periodu između Industrijske revolucije i uspona potrošačkog društva, i danas poseduju vanrednu pronicljivost. On počinje od razmatranja umetnosti kao duhovnog protivotrova za materijalne vrednosti i uvodi pojam stimmung, teško prevodiv koncept koji se najbolje može objasniti kao esencijalni duh prirode. Kandinski piše:

[U velikoj umetnosti] posmatrač oseća odgovarajuće uzbuđenje u sebi. Takva harmonija, ili čak kontrast osećanja, ne može biti površna ili bezvredna; zaista stimmung slike može produbiti i pročistiti posmatračev. Takva umetnička dela bar čuvaju dušu od grubosti; oni je „naštimaju“, da tako kažem, na određenu visinu, kao ključ za štimovanje muzičkih instrumenata.

Žaleći se na običaj šire javnosti da umetnost svede na tehniku i veštinu, Kandinski tvrdi da je njena istinska svrha potpuno drugačija i daje svoj doprinos najuspešnijim definicijama umetnosti:

U svakoj slici zatočen je čitav jedan život, život strahova, sumnji, nadanja i radosti. Ka čemu teži taj život? Koja je poruka tog određenog umetnika? (…) Zadatak umetnosti je da stvori sklad celine.

Pa ipak, upozorava Kandinski, pojam „umetnosti radi umetnosti“ proizvodi „zanemarivanje unutrašnjih značenja“ – to je jadikovanje možda još „tužnije i zlokobnije“ u našem razdoblju dosledne komodifikacije umetnosti kao stvari oko koje pregovaramo – kupovinom, posedovanjem, prikazivanjem – umesto iskustva koje treba da pruži. Kandinski piše:

Duhovni život, kome umetnost pripada i čiji je ona jedan od najmoćnijih elemenata, složen je, ali definitivan i za definisanje lak pokret napred i nagore. Ovo kretanje je kretanje iskustva. Može imati različite oblike, ali u osnovi ima istu unutrašnju misao i svrhu.

On dalje nudi vizuelnu metaforu za naše duhovno iskustvo i kako se to odnosi na pojam genija:

Život duha se može prilično dobro predstaviti dijagramom, kao veliki oštrougli trougao podeljen vodoravno na nejednake delove, gde se na vrhu nalazi njegov najuži segment. Što je segment niži to je veći po širini, dubini i površini.

Čitav trougao se kreće polako, gotovo nevidljivo, napred i nagore. Tamo gde je danas bio vrh, sutra će biti neki drugi segment; ono što se danas razume kao vrh, a za ostatak trougla je neshvatljivo blebetanje, sutra će predstavljati istinsku misao i osećaj u drugom segmentu.

Na vrhu gornjeg segmenta često stoji samo jedan čovek, sam. Njegova vesela vizija prikriva ogromnu tugu. Ne razumeju ga čak ni oni koji najviše saosećaju s njim. Agresivno ga napadaju kao šarlatana ili ludaka. Tako je za života stajao Betoven, usamljen i vređan.

[…]

U svakom segmentu trougla nalaze se umetnici. Svaki od njih koji može da vidi izvan granica svog segmenta je prorok onima oko sebe i pomaže svojeglavoj celini da napreduje. Ali oni koji su slepi ili oni koji usporavaju kretanje trougla iz nekih najbazičnijih razloga, nailaze na potpuno razumevanje svojih drugova koji ih smatraju genijima. Što je segment veći (što je isto kao da kažemo što je segment niže u trouglu), to je veći broj onih koji razumeju reči umetnika. Svaki segment svesno ili, mnogo češće, nesvesno žudi za odgovarajućom duhovnom hranom. Ovu hranu nude umetnici, a prvi segment koji se nalazi ispod će sutra otvorenih ruku posezati za ovom hranom.

Ali on upozorava da naša „duhovna hrana“ uvek treba da odgovara segmentu kojem pripadamo, inače će biti nesvarljiva, pa čak i otrovna:

Prečesto se dešava da je određeni nivo duhovne hrane dovoljan za ishranu onih koji su već u višem segmentu. Ali za njih je ova hrana otrov; u malim količinama postepeno obara njihove duše u niži segment; u velikim količinama ih naglo baca u dubine, sve niže i niže. Henrik Sjenkjević (Henryk Sienkiewic) u jednom od svojih romana upoređuje duhovni život sa plivanjem; jer čovek koji se ne trudi neumorno, koji se protiv potonuća ne bori neprekidno, mentalno i moralno će propasti. U ovom tesnacu čovekov talenat (opet u biblijskom smislu) postaje prokletstvo – i to ne samo umetnikovog talenta, već i onih koji jedu ovu otrovnu hranu. Umetnik koristi snagu da se dodvori svojim niskim potrebama; u tobože umetničkoj formi predstavlja ono što je nečisto, privlači k sebi slabije elemente, meša ih sa zlom, izdaje ljude i pomaže im da izdaju sebe, dok ubeđuju druge, a i sebe, da su duhovno žedni i da na ovom čistom izvoru mogu utoliti žeđ. Takva umetnost ne pomaže kretanju napred, već ga osujećuje, povlačeći nazad one koji bi da idu napred, i šire naokolo pomor.

Ali najotrovniji efekat od svih, u smislu kulture, dešava se, tvrdi Kandinski, u periodima kada „umetnost nema plemenitog prvaka“ i „nedostaje prave duhovne hrane“. Tada počinjemo da mešamo tehnički napredak i duhovni razvoj i, odbacujući umetnike koje će istorija jednog dana smatrati genijima, dolazimo da se klanjamo pred lažnim oltarima:

Usamljeni vizionari se preziru ili se smatraju nenormalnim i ekscentričnim. Oni koji se nisu ogrnuli letargijom i koji imaju maglovite čežnje za duhovnoim životom i znanjem i napretkom, plaču skupa i nema nikoga da ih uteši. Noć duha pada i sve je mračnije. Beda ovih slepih i prestravljenih vođa postaje sve dublja i dublja, a njihovi sledbenici, izmučeni i razdraženi strahom i sumnjom, od postepenog pomračenja više vole nagli, finalni skok u tamu.

U takvim vremenima umetnost se često dodvorava najnižim potrebama i koristi se u materijalne svrhe. Svoju supstancu traži u šturoj stvarnosti, jer ne zna za ništa plemenitije (…) Umetnik u takvim vremenima nema potrebu da mnogo govori, osim da bi bio poznat po nekoj sitnoj originalnosti i posledično hvaljen od strane neke grupice mecena i znalaca (što je slučajno takođe vrlo profitabilan posao za njega).

Ali uprkos svoj ovoj zbunjenosti, ovom haosu, ovom sumanutom lovu na slavu, trougao duhovnosti se polako ali sigurno, neodoljivom snagom, kreće napred i nagore.

Svaki čovek koji je zaokupljen duhovnim mogućnostima svoje umetnosti pruža dragocenu pomoć u izgradnji duhovne piramide koja će jednog dana dosegnuti nebo.

Zatim se Kandinski okreće duhovnoj suštini umetnosti i odgovornosti umetnika da je iznese:

Ako emotivna snaga umetnika može da nadvlada pitanje „kako?“ i može osloboditi njegova najprefinjenija osećanja, tada je umetnost na putu na kome neće omanuti u traženju odgovora na pitanje “šta” je izgubila, “šta” koje će joj pokazati put ka duhovnoj hrani i tek probuđenom duhovnom životu. Ovo „šta?“ više neće biti materijalno, objektivno „šta“ iz prethodnog perioda, već unutrašnja istina umetnosti, duša bez koje telo (tj. „kako“) nikada ne može biti zdravo, kako kod pojedinca tako i kod svih ljudi.

Ovo „šta“ je unutrašnja istina koju samo umetnost može učiniti božanskom, koju samo umetnost može izraziti samo njoj svojstvenim sredstvima.

Kandinski smatra umetnost nekom vrstom duhovnog sidra onda kada su sve druge životne okolnosti ugrožene socijalnim i kulturnim preokretima:

Kada se uzdrmaju religija, nauka i moral (…) i kada spoljne potpore prete da padnu, čovek okreće pogled od spoljašnjosti ka unutra. Književnost, muzika i umetnost prve su i najosetljivije sfere u kojima se ova duhovna revolucija oseća. Oni odražavaju mračnu sliku sadašnjosti i pokazuju važnost onoga što je u početku bio samo mali tračak svetlosti, koji je samo nekolicina primetila, a za veliku većinu nije ni postojao. Možda čak i potamne, ali s druge strane pokreću život ka suštini i idejama koje daju slobodu za nematerijalna stremljenja duše.

Pa ipak, uprkos ovom elementu večne duhovnosti, Kandinski shvata da je sva umetnost neizbežno proizvod svog vremena. Istražujući muziku Vagnera, Debisija i Šonberga – koje su svi smatrali genijalnim, Kandinski beleži:

Različite umetnosti danas uče jedna od druge i često podsećaju jedna na drugu (…) Najveća sloboda od svih, sloboda nesputane umetnosti, nikada ne može biti apsolutna. Svako doba postiže određenu meru ove slobode, ali ni najveći geniji ne mogu ići van granica svoje slobode. Međutim mera slobode u svakom dobu mora se neprestano uvećavati.

Ključni izvor ovog proširenja, sugeriše Kandinski, jeste ukrštanje različitih umetnosti, koje se međusobno nadopunjuju i inspirišu:

Umetnosti zadiru jedna u drugu i pravilnom upotrebom ovog zadiranja nastaće zaista monumentalna umetnost. Svaki čovek koji je zaokupljen duhovnim mogućnostima svoje umetnosti pruža dragocenu pomoć u izgradnji duhovne piramide koja će jednog dana dosegnuti nebo.

Kandinski, na koga je u velikoj meri uticala Geteova teorija o emotivnom dejstvu boje, i koji se sam bavio sinestezijom, uzima u obzir moćan psihički, kohezivni efekat boje na duhovno iskustvo umetnosti:

Mnoge boje su opisane kao grube ili lepljive, druge kao glatke i jednolike, tako da se čovek oseća sklonim da ih dodirne (npr. tamni ultramarin, hrom-oksid zelena i ruž crvena). Na isti način povezane su i tople i hladne boje. Neke deluju meko (ruž crvena), druge tvrdo (hrom-oksid zelena), tako da i kada izađu iz tube izgledaju suvo. A često se sreće i izraz „miris boje“. I konačno, zvuk boja je toliko konkretan da bi bilo teško naći nekoga ko bi basovima pokušao da dočara jarko žutu ili tamno jezero visokim tonovima (…)

Boja je snaga koja direktno utiče na dušu. Boja su dirke, oči su čekići, duša je klavir sa mnogo žica. Umetnik je ruka koja svira dodirujući ovu ili onu dirku, kako bi izazvao vibracije duše.

Kasnije dodaje:

Duh se, poput tela, može ojačati i razviti čestim vežbanjem. Kao što telo, ako se zanemari, postaje sve slabije i konačno impotentno, tako i duh propada ako se ne bavimo njime. Iz tog razloga je neophodno da umetnik zna polaznu tačku za vežbanje svog duha.

Razmatrajući boju i oblik, dva oružja u slikarstvu, i definišući formu kao „spoljni izraz unutrašnjeg značenja“, Kandinski ispituje njihovu međusobnu interakciju u stvaranju efekta duhovnosti:

Ova suštinska veza između boje i forme dovodi nas do pitanja uticaja forme na boju. Sama forma, iako potpuno apstraktna i geometrijska, ima moć unutrašnje sugestije. Trougao (bez dodatnog razmatranja da li je oštrugli, tupougli ili jednakostranični) ima svoju duhovnu vrednost. U odnosu prema drugim oblicima, ova vrednost može biti donekle izmenjena, ali u kvalitetu ostaje ista. Sličan je slučaj i sa krugom, kvadratom, ili bilo kojom zamislivom geometrijskom slikom [koja ima] subjektivnu supstancu u objektivnoj ljusci (…)

Uzajamni uticaj oblika i boje sada postaje jasan. Žuti trougao, plavi krug, zeleni kvadrat ili zeleni trougao, žuti krug, plavi kvadrat – svi su oni različiti i poseduju različite duhovne vrednosti.

Umetnik mora biti slep za razliku između „priznatih“ ili „nepriznatih“ konvencija forme, gluv za prolazno učenje i zahteve svog doba. On mora da prati samo trend unutrašnje potrebe i da sluša samo njene reči.

U fusnoti iznosi argument u koristi senzibilnost minimalizma:

Forma je često najizrazitija kada je najmanje koherentna. Često je najizrazitija kada je spolja najnesavršenija, možda samo jedan potez, puki nagoveštaj spoljnog značenja.

Razmatrajući svojstvenu estetsku inteligenciju prirode, Kandinski se vraća svojoj metafori sa klavirom:

Svaki predmet ima svoj život, a samim tim i svoju privlačnost; čovek je stalno izložen toj privlačnosti. Ali rezultati su često smatraju podsvesnim ili supersvesnim. Priroda, odnosno neprestano promenljivo čovekovo okruženje, pokreće vibracije klavirskih žica (duše) tako što manipuliše dirkama (privlačnost različitih predmeta).

Možda je njegov najpronicljiviji uvid onaj u vezi sa očekivanjima od umetnosti:

U umetnosti ne postoji „moranje“, jer je umetnost slobodna.

Umesto da „mora“, tvrdi Kandinski, umetnost izvire iz unutrašnje potrebe, čiju psihološku troslojnost iznosi:

Unutrašnja potreba se sastoji od tri mistična elementa:

      • Svaki umetnik kao stvaralac ima nešto u sebi što zahteva da se izrazi (ovo je element ličnosti).
      • Svaki umetnik, kao dete svog doba, podstaknut je da izrazi duh svog doba (ovo je element stila) – diktiran vremenom i zemljom kojima umetnik pripada (upitno je koliko dugo će potonja distinkcija nastaviti da postoji).
      • Svaki umetnik, kao sluga umetnosti, mora da pomogne cilju umetnosti (ovo je element čiste umetnosti, koji je stalan u svim vremenima i među svim narodima).

Potpuno razumevanje prva dva elementa neophodno je za realizaciju trećeg.

Deleći Šopenhauerov skepticizam prema stilu, Kandinski predviđa da samo treći element, „koji ne poznaje ni razdoblje ni nacionalnost“, čini umetnosti bezvremenom:

U prošlost, ai i danas, mnogo se govori o „ličnosti“ u umetnosti. Razgovori o nadolazećem „stilu“ svakodnevno postaju sve češći. Ali bez obzira na njihov današnji značaj, sva ova pitanja će nestati nakon nekoliko stotina ili hiljada godina.

Samo će treći element – onaj koji se tiče čiste umetnosti – ostati zauvek. Egipatske reljefi danas suptlinije komuniciraju sa nama, nego sa svojim hronološkim savremenicima; jer su ih u ocenjivanju ometali poznavanje razdoblja i ličnosti. Ali mi o njima možemo doneti sud čisto kao izraz večne umetnosti.

Slično tome – što veću ulogu u modernom umetničkom delu igraju elementi stila i ličnosti, to će ga savremenici više ceniti; ali moderno umetničko delo prepuno trećeg elementa neće uspeti da dopre do savremene duše. Mnogo vekova mora proći da bi treći element mogao da se primi sa razumevanjem. Ali umetnik u čijem radu prevladava ovaj treći element je odista veliki umetnik.

[…]

Stoga je jasno da unutrašnji duh umetnosti koristi spoljašnji oblik bilo kog određenog perioda samo kao odskočnu dasku za dalje izražavanje.

Ukratko, delovanje unutrašnje potrebe i razvoj umetnosti je sve napredniji izraz večnog i objektivnog u smislu periodičnosti i subjektivnosti.

Stoga, ističe Kandinski, istinski umetnik poklanja poverenje samo toj unutrašnjoj potrebi, a ne očekivanjima i konvencijama svog vremena:

Umetnik mora biti slep za razliku između „priznatih“ ili „nepriznatih“ konvencija forme, gluv za prolazno učenje i zahteve svog doba. On mora da prati samo trend unutrašnje potrebe i da sluša samo njene reči. Tada će sa sigurnošću upotrebljavati sredstva koja njegovi savremenici sankcionišu i zabranjuju. Sva sredstva koja priziva unutrašnja potreba sveta su. Sva sredstva koja prikrivaju tu unutrašnju potrebu grešna su.

Umetnik nije rođen za život zadovoljstva. Ne sme da živi besposleno; ima težak posao, i to onaj za koji se često ispostavi da podrazumeva nošenje krsta.

To je takođe razlog zašto teorija ne uspeva uvek da uhvati suštinski impuls umetnosti. Kandinski se veoma lepo, mada nehotično, odriče odgovornosti za sopstvenu teorijsku raspravu:

Nemoguće je teoretisati o ovom umetničkom idealu. U pravoj umetnosti teorija ne prethodi praksi, već je sledi. Sve je u početku stvar osećaja. Bilo kojoj teorijskoj šemi nedostajaće ono suštinsko za stvaranje – unutrašnja želja za izražavanjem – što se ne može tek tako determinisati. Ni kvalitet unutrašnje potrebe, ni njena subjektivna forma, ne mogu se izmeriti.

Na jednom drugom mestu, on razmatra paradoks onoga što nazivamo „lepotom“, što je više teorijski dogovor zasnovan na konvenciji, a ne istinski duhovni odgovor:

„Spoljna potreba“ (…) nikada ne prelazi granice konvencije, niti stvara drugu lepotu osim uobičajene. „Unutrašnja potreba“ ne poznaje takva ograničenja i često daje rezultate koji se konvencionalno smatraju „ružnim“. Ali sam izraz „ružno“ je konvencionalni pojam i znači samo „duhovno nesimpatičan“, a primenjuje se na neki izraz unutrašnje potrebe, koju smo ili prerasli ili još njome nismo ovladali. Ali sve što adekvatno izražava unutrašnju potrebu je lepo.

[…]

Lepo je ono što je stvoreno unutrašnjom potrebom koja izvire iz duše.

Razmišljajući o korenu umetnosti, vraća se pojmu kreativne slobode:

Umetnik rađa umetničko na misteriozan i tajni način. Od njega ono dobija život i svoje biće. Njegovo postojanje nije slučajno niti neusklađeno, ali ima određenu i svrsishodnu snagu, slično u materijalnom i duhovnom životu. Postoji i ima moć da stvori duhovnu atmosferu; i sa ovog unutrašnjeg stanovišta se prosuđuje da li je to dobro umetničko delo ili ne. Ako je njegova „forma“ loša, to znači da je forma previše slaba da izazove odgovarajuće vibracije duše (…) Ne samo da je opravdano da ih umetnik koristi, već je njegova dužnost da koristi samo one forme koje ispunjavaju njegove potrebe (…) Takva duhovna sloboda je u umetnosti neophodna koliko i u životu.

Celu priču zaokružuje metaforom duhovnog trougla, preispitujući suštinu umetnosti i suštinu odgovornosti umetnika:

Umetnost nije nejasna produkcija, prolazna i izolovana, već snaga koja mora biti usmerena na poboljšanje i usavršavanje čovekove duše – u stvari na podizanje duhovnog trougla.

Ako umetnost odustane od ovog posla, ne može se premostiti raskol koji time nastaje, jer nijedna druga sila ne može zauzeti mesto umetnosti na tom poslu. A u trenucima kada u ljudskoj duši raste snaga, umetnost će takođe dobijati na snazi, jer je to dvoje neraskidivo povezano i komplementarno jedno s drugim. Suprotno tome, u onim vremenima kada se javlja tendencija gušenja duše materijalnim nepoverenjem, umetnost postaje bespredmetna i tada se može čuti da umetnost postoji samo zbog umetnosti (…)

Veoma je važno za umetnika da dobro odmeri svoj položaj, shvati da ima obavezu prema svojoj umetnosti i prema sebi, da nije kralj zamka već pre plemeniti sluga. On mora duboko da istraži svoju vlastitu dušu, da je razvija i neguje, tako da njegova umetnost ima u šta da se odene, a da ne ostane kao rukavica bez ruke. Umetnik mora imati šta da kaže, jer ovladavanje formom nije njegov cilj, već prilagođavanje forme njenom unutrašnjem značenju.

[…]

Umetnik nije rođen za život zadovoljstva. Ne sme da živi besposleno; ima težak posao, i to onaj za koji se često ispostavi da podrazumeva nošenje krsta. Mora shvatiti da su svako njegovo delo, osećanje i misao sirovi, ali postojani materijal iz kojeg će se uzdići njegovo delo, da je slobodan u umetnosti, ali ne i u životu.

Umetnik ima trostruku odgovornost prema ne-umetnicima: (1) mora da se oduži talentu koji poseduje; (2) njegova dela, osećanja i misli, kao i kod svakog čoveka, stvaraju duhovnu atmosferu koja je ili čista ili otrovna. (3) Ova dela i misli su materijal za njegovo stvaranje koje i samo vrši uticaj na duhovnu atmosferu.

(Pročitajte i poređenje umetnika i drveta Pola Klea, kao i tekst o stvaralaštvu našeg slikara Aleksandra Dimitrijevića)

Tekst: Maria Popova
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: