Pol Kle o kreativnosti: umetnik je poput drveta Niko nije pronicljivije upleo šumovite metafore u svoju teoriju kreativnosti kao što je to učinio nemački umetnik, rođen u Švajcarskoj, Pol Kle, što je učinio u svom predavanju o stvaralačkom procesu iz 1924.

Otkako smo prvi put sišli sa drveća, gledamo ih i vidimo sebe, vidimo bujne metafore za svoje najdublje egzistencijalne brige – metafore za tajnu trajne ljubavi, metafore o tome šta znači živeti autentično, metafore za iznalaženje beskonačnost u našoj samoći.

Drveće je naročito očaravajuće delovalo na umetnike i njihovu samospoznaju. „Drvo koje nekima pokreće suze radosnice, za druge je samo zelena stvar koja im stoji na putu“, napisao je Vilijam Blejk u jednom svom pismu. „Kakav je čovek, tako i vidi.“ Dva veka kasnije, slikarka Agnes Martin prvi put je smišljala vizuelnu poetiku svojih mreža dok je „razmišljala o nevinosti drveća“.

Ali, niko nije pronicljivije upleo šumovite metafore u svoju teoriju kreativnosti kao što je to učinio nemački umetnik, rođen u Švajcarskoj, Pol Kle (Paul Klee), što je učinio u svom predavanju o stvaralačkom procesu iz 1924. Ovo predavanje kasnije je adaptirano u sada već legendarni esej „O modernoj umetnosti“, posthumno objavljen 1948. godine, u vidu tanke, skladne knjižice sa predgovorom velikog engleskog filozofa, anarhiste, pesnika i istoričara umetnosti Herberta Rida (Herbert Read) – čoveka koji je tako gorljivo verovao da „ umetnost mora da vodi dalje od umetnosti, ka svesti o značaju uzajamnosti“.

Uzimajući u obzir „one elemente u kreativnom procesu koji se, tokom razvoja umetničkog dela, odvijaju u podsvesti“, Kle upoređuje umetnika sa drvetom i piše sledeće:

Umetnik je proučavao ovaj svet raznolikosti i u njemu se, možemo pretpostaviti, nenametljivo snašao. Njegov osećaj za pravac uneo je red u prolaznost slikovnih i iskustvenih tokova. Ovaj osećaj usmerenosti u prirodi i životu, ovaj niz grananja i širenja, uporediću sa korenom drveta.

Iz korena sok teče ka umetniku, teče kroz njega, teče mu do oka.

Tako on stoji kao deblo drveta.

Izubijan i razbacan snagom toka, on uvodi viziju u svoj rad.

Kao što se, pred celim svetom, krošnja drveta razvija i širi kroz vreme i prostor, tako je i sa njegovim radom.

Ali umetničko delo, upozorava Kle, nije direktan prevod podsvesti – to je pre delo transmutacije u kojoj je umetnik i agens i posuda:

Niko ne tvrdi da drvo pušta svoju krošnju da bude nalik svom korenu. Između onoga što je gore i onoga što je dole ne može biti refleksije kao u ogledalu.  Očigledno je da različite funkcije koje postoje u različitim elementima moraju proizvoditi oprečnosti.

Ali samo se umetniku povremeno uskraćuje udaljavanje od prirode koje njegova umetnost zahteva.

On čak može biti optužen za nekompetentnost i namerno izobličavanje.

Pa ipak, stojeći na svom dodeljenom mestu, na deblu drveta, on ne radi ništa drugo nego sakuplja i prenosi ono što mu dolazi iz dubine. Niti služi, niti vlada – prenosi. Njegov položaj je skroman. A lepota krune nije njegova. On je samo kanal.

Tekst: Maria Popova
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: