Tumaranje po magli: Zašto je “Lutalica” privlačan iako je “umetnički promašaj” (II deo) Samotni "Lutalica" i planine u magli ne opisuju toliko romantizam koliko njegovu okamenjenu, kapitalističku verziju koja i dalje utiče na nas, piše Đanluka Didino.

Prvi deo može se pročitati OVDE.

***

Čitaocima je knjiga O Nemačkoj Madam de Stal pružila kulturne alate pomoću kojih mogu da prožive romantizam. Ali do tada, do sredine 1810-ih, umetnički i filozofski plamen jenskog kruga već je bio ugašen, a mnogi njegovi članovi su već umrli, bili osramoćeni ili potisnuti na margine nemačke intelektualne scene.

O Nemačkoj je predstavljala prijemčivu, idealizovanu verziju bliske prošlosti. Ali verzija te istorije koju nudi De Stalova nije bila jedini razlog da se oštrica romantizma istupi sa širenjem pokreta. Plamenovi Francuske revolucije, koji su stvorili uslove za nastanak romantizma, već tad su samo tinjali u pepelu: društvo je širom Evrope počelo ponovo da se menja.

Paralelna promena odvijala se i u Fridrihovom životu otprilike u vreme kada je naslikao Lutalicu (oko 1817). I ponovo je uspeh knjige O Nemačkoj odigrao ulogu, iako samo posredno. Fridrih je, kada je izložio Krst 1808. godine, šokirao likovne kritičare, uglavnom nesposobne da razumeju ono što vide. Sa širenjem romantičarskih ideja, kritičari su shvatili da je Fridrihov rad izvanredan primer „romantičarske umetnosti“, to jest modernosti u formi ulja na platnu. Ovo novo uvažavanje romantizma imalo je konkretne posledice po Fridrihov život: postao je 1816. član Saksonske akademije umetnosti u Drezdenu, što mu je pojačalo ugled u umetničkom svetu i pružilo finansijsku stabilnost.

A tako je i usamljenička realnost, koja je ranije definisala umetnika-monaha, počela da se menja. Iste godine kada je Lutalica dovršen, četrdesettrogodišnji Fridrih oženio se Karolinom Bomer, skoro 20 godina mlađom ženom. Par je kasnije dobio četvoro dece, od kojih je troje doživelo zrelo doba. Preselili su se iz njegovog ateljea na Labi u nešto veći prostor, samo nekoliko ulaza niže u istoj ulici. Fridrih je sada bio poznat i poštovan slikar, muž, otac.

Spokojna zrelost i tiha sreća mogu se videti na slikama iz tog perioda, koje često odlikuju paleta svetlijih boja, vedrija atmosfera i, što je posebno značajno, žene. Fridrih je tad počeo da se sve više uključuje u politička pitanja svog doba. Tokom poslednje faze Napoleonovih ratova, njegove simpatije postepeno su naginjale nacionalizmu, koji je tada puštao korenje u Nemačkoj. I tako su na slikama počeli da mu se pojavljuju politički simboli, poput vojnika ili hrastova što krvare. Fridrihov nacionalizam imao je tipično romantičarske pobude, što je relativno često za njegovo doba. Bio je, bar nakratko, sve ono što su ljudi oko njega želeli da bude.

Sve to možemo videti u Lutalici: spokojstvo, nacionalizam, samopouzdanje i umetničku zrelost. Takođe, uočavamo i prve znake da umetnik odlučuje da ostavi po strani eksperimentisanje i potraži utehu u tradiciji. Odsustvo perspektive na ranijim slikama nekada je izazivalo skandal. U Lutalici je perspektiva je čvrsto uspostavljena: prednji i zadnji plan jasno su razgraničeni. Ne dešava se više „apokalipsa“ u Klajstovom smislu. Ljudska figura, nekada tako sitna, marginalna i skoro nevidljiva kao u Monahu, sada ponovo zauzima centralno mesto na slici. Romantičarski motivi dalekih vidika, usamljenih figura, uzvišene prirode i magle iskorišćeni su tako da maksimizuju svoj efekat: sada su čitljivi, ispisani jezikom koji posmatrač može da razume i sa kojim može da se poistoveti. Upravo je to prenaglašavanje jedan od razloga zbog kojih će kritičar Jensen kasnije opisati sliku kao „umetnički promašaj“. Prenaglašena figura čoveka, “lutalice”, više se ne utapa u okruženje, već je smeštena izvan njega.

Sa stanovišta umetnosti, Lutalica je reakcionarna slika: osam godina nakon što je dospeo na prag apokalipse, Fridrih je ponovo uspostavio red da bi publici pružio utešniju, prijemčiviju i krajnje konzervativnu verziju romantične umetnosti. Ako je to verzija koja je opstala do danas, to je zato što je ideja romantizma po sebi prolazila kroz sličan preobražaj u 19. veku.

Kada je Fridrih naslikao Lutalicu Napoleon je već bio poražen i apsolutne monarhije su restaurisane širom Evrope. U ovom novom političkom pejzažu je jedna vodeća sila počela u potaji da preoblikuje živote miliona ljudi. A kroz samo nekoliko decenija će se “mračni satanski mlinovi”, kako ih je nazvao pesnik Vilijam Blejk 1808. godine, proširiti po celom kontinentu. Stigao je industrijski kapitalizam, revolucija je neravnomerno zamenjena restauracijom, a pomaljao se novi činilac u evropskim ekonomijama: buržoaski potrošač iz srednje klase.

Umesto da bude neprijateljski nastrojena prema takvoj promeni, izmenjena idejna osnova jenskog kruga omogućila joj je da procveta. To može da zazvuči kontradiktorno. Kako to da romantizam, intelektualna revolucija zasnovana na nezavisnosti, nekonformizmu i pobuni, može da podstakne svet potrošnje?

Odgovor leži u jedinstvenom romantičarskom shvatanju iskustva. „Romantizam nas uči da, kako bismo ostvarili svoj ljudski potencijal, moramo imati što više različitih iskustava“, piše Juval Noa Harari u knjizi Sapiens (2011). „Moramo da se otvorimo prema širokom spektru emocija; moramo da isprobamo različite vrste odnosa; moramo da probamo razne kuhinje; moramo da naučimo da cenimo različite muzičke stilove“. Danas uzimamo zdravo za gotovo da je iskustvo suština bogatog i ispunjenog života, ali u 18. veku, pre nego što se pojavio jenski krug, to je bila radikalna i potencijalno opasna tvrdnja.

Uzmimo za primer roman Pamela ili nagrađena čestitost (1740) engleskog pisca Semjuela Ričardsona. Ovu sentimentalnu knjigu je međunarodnim bestselerom, a možda i prvim romanom u modernom smislu, učinilo upravo to što su čitaoci mogli da prožive život iz perspektive protagonistkinje. Mogli su da osećaju ono što ona oseća i da pate kao što ona pati. Tada je izgledalo da je realnost takvih posrednih iskustava bezbedno smeštena u domen fikcije. Ali onda su čitaoci Geteovih Jada mladog Vertera (1774) navodno počeli da dižu ruku na sebe. Doživljaj sveta kroz Verterove oči delovao je tako stvarno da je njegova bol iz knjige počela da se preliva u stvarnost.   

Samo nekoliko godina kasnije, Šilerova drama Razbojnici (1781) ispostavila se kao opravdanje za nasilje u ime slobode, ta ideja će se uskoro ostvariti u velikim razmerama u godinama Francuske revolucije. Kada su prvi romantičari počeli da se okupljaju u Jeni, Evropom je već vladala velika glad i za iskustvom i za slobodom. Ti međusobno povezani pojmovi stvoriće ono neimenovano osećanje koje će uskoro biti nazvano „romantizam“.

Upravo je u tom trenutku velike promene romantizam (ili makar verzija pokreta koju je usvojila nova evropska srednja klasa) odigrao ključnu ulogu u omogućavanju potrošačkoj kulturi da prodre dublje u društveno tkivo

A konzumerizam? Do 19. veka, on je igrao samo sporednu ulogu u evropskoj ekonomiji. Luksuz iz prethodnog veka jednostavno nije bio dostupan svima. Međutim, povećanje proizvodnje i uvoza uskoro je doneo nova dobra – pamuk, čaj, šećer i drugu robu – do sve brojnije srednje klase. Upravo je u tom trenutku velike promene romantizam (ili makar verzija pokreta koju je usvojila nova evropska srednja klasa) odigrao ključnu ulogu u omogućavanju potrošačkoj kulturi da prodre dublje u društveno tkivo. Prvi romantičari već su učili ljude kako da troše. Ono za čim je jenski krug žudeo nisu bila dobra, već iskustva: doživljaji prirode, Boga, ljubavi, pa čak i psihoaktivnih supstanci. Iskustva, temelj romantičarskog sveta, sada su mogla da se kupuju i prodaju.

Ova verzija romantizma nam i danas prožima živote. Pomislimo samo na ljubav. Romantična ljubav ne bi postala industrija kakva jeste da nije popularizovana tokom prve polovine 19. veka, kada je romantičarska književnost dospela do publike iz šire srednje klase, prelila se u stvarnost i podstakla naizgled neiscrpno tržište ljubavnih darova i čestitki za Dan zaljubljenih. Kada Erih From u Umeću ljubavi (1956) tvrdi da je romantična ljubav postala nerazlučiva od potrošačke kulture, on zapravo samo konstatuje kulminaciju procesa koji se odvijao duže od jednog veka.

U Veličanstvenim buntovnicima (2022), hronici rađanja romantizma, Andrea Vulf objašnjava kako je jenski krug uticao na svet kakav smo nasledili. „Mi i dalje mislimo umovima tih vizionarskih mislilaca, sagledavamo stvari njihovom imaginacijom i osećamo njihovim emocijama“, piše ona. „Možda toga nismo svesni, ali to kako su oni shvatali svet i dalje definiše naše živote i postojanje“. Prema Isaji Berlinu, romantizam predstavlja „najveći pojedinačni pomak u svesti Zapada koji se ikada dogodio“. Kako se, onda, Lutalica uklapa u ovu priču o romantičnoj potrošnji?

Početkom 1820-ih nemačka publika bila se već zasitila Fridrihove vrste misticizma. Tradicionalni oblici religijskog slikarstva bolje su prolazili tada u Nemačkoj. Romantičarska umetnost je na nekim drugim mestima opstala, ali je često poprimala izrazito nacionalistička značenja, kao na slikama u Sloboda predvodi narod (1830) Ežena Delakroa ili Poljubac (1859) Frančeska Ajeza.

Ni Fridrihov medeni mesec s Karolinom nije dugo potrajao: nekoliko godina nakon venčanja postao je opsednut fantazijama o njenim neverstvima, sve više se povlačio u sebe, postajao mizantrop, sumnjičav i usamljen. Pretrpeo je u 61. godini života, 1835, težak moždani udar koji ga je postepeno onemogućio da slika. Umro je pet godina kasnije.

To je dugo bio kraj za Kaspara Davida Fridriha. Decenijama je bio mahom zaboravljen, predstavnik umetničke škole nepovratno izašle iz mode. A onda, početkom 20. veka, ponovo su ga otkrili ekspresionisti i nadrealisti, koji su dali nova, podsvesna značenja njegovim jezivim pejzažima lišenim ljudskog prisustva. I egzistencijalizam je tu odigrao svoju ulogu: malo koji slikar je bolje prikazao čovekovu potragu za smislom od Fridriha sa usamljenim figurama, izgubljenim u nedokučivosti sveta prirode.

Ovaj novi život mogao je da mu obezbedi stabilno mesto u istoriji umetnosti, ali su njegove slike ubrzo pale u druge ruke. Hitler je toliko voleo Fridriha da ga je pretvorio u nacionalnu ikonu nacističke Nemačke, veličajući njegove herojske usamljenike, nemačke pejzaže i nacionalizam koji je obeležio poslednje decenije njegovog života. Upravo zato se posle Drugog svetskog rata na Fridrihovo delo gledalo s podozrenjem: mnogi su pamtili da je Hitler smatrao romantizam “najslavnijim predstavnikom onih plemenitih Nemaca koji tragaju za pravim, neodvojivim vrlinama našeg naroda” i da je stogodišnjica Fridrihove smrti obeležena, sa svim počastima Rajha, u Drezdenu 1940. godine.

Ponovo otkriven krajem 1950-ih godina, Fridrihov rad je, činilo se, najzad dobio priliku da bude vrednovan bez predrasuda i ideološkog bremena. U londonskoj galeriji Tejt je 1959. godine bilo izloženo 14 Fridrihovih slika u sklopu šire izložbe romantičarske umetnosti. Obnovljeno interesovanje dostiglo je vrhunac 1972. godine na drugoj izložbi u Tejtu, fokusiranoj isključivo na Fridriha, koja je, prema katalogu, “prvi put pružila sveobuhvatan prikaz dostignuća ovog velikog umetnika”. Tokom 1970-ih su još dve velike izložbe, u Drezdenu i Hamburgu, dodatno skrenule pažnju na Fridrihova dela. Međutim, taj novi fokus širio se oko jedne jedine slike, one koja čak nije ni bila postavljena na izložbi u Tejtu 1972.

Za razliku od svih drugih njegovih slika, Fridrihov Lutalica blistao je u okolnostima s kraja 20. veka. Možda se to poklopilo sa širenjem svesti o zaštiti životne sredine i pojavom nju ejdža sedamdesetih godina; možda je to posledica sve više umetničkih postera i reprodukcija koje su postali lako dostupni po pristupačnim cenama. Vremenom je ova slika postala ikona ljudske introspekcije, stremljenja pojedinca i uzvišenosti.

Jenski krug je sanjao svet, ali mi u tom snu ne živimo: kao u nekoj gnostičkoj paraboli, mesto koje danas zovemo domom je iskvarena, bleda verzija tog sna

Ali čemu nas Lutalica zaista uči? Da li je to prozor koji nam nudi neometan pogled na revolucionarni potencijal nemačkog romantizma? Ili je to ogledalo koje beskrajno i opsesivno odražava bezbednu, konzervativnu sliku nas samih?

Eleonora Marks, najmlađa ćerka Karla Marksa, i njen partner Edvard Eveling napisali su 1888. godine da je njen otac o romantizmu (konkretno o engleskim pesnicima lordu Bajronu i Persiju Bišu Šeliju) govorio sledeće:

“Prava razlika između Bajrona i Šelija je u tome što oni koji ih razumeju i vole smatraju srećnom okolnošću to što je Bajron umro u 37. godini, jer bi, da je poživeo duže, postao reakcionarni buržuj; dok za Šelijem žale što je umro sa 29, pošto je bio revolucionar do srži i dosledno bi stajao uz avangardu socijalizma”.

Ova zagonetka okupira proučavaoce već decenijama: da li je romantizam bio revolucionarni ili reakcionarni pokret? Poput Napoleona, heroja revolucije koji se samokrunisao za cara, romantizam se može posmatrati iz gotovo dijametralno suprotnih uglova. Taj pokret bio je i jedno i drugo.

Nastao kao disruptivna sila u senci najveće revolucije koju je Zapad ikada doživeo, rani romantizam je vremenom postao dominantni duh u evropskoj kulturi 19. veka. Ali, kako se širio, pokret je bivao kontaminiran drugim silama koje su istovremeno prožimale kontinent: rađanjem modernog nacionalizma i širenjem novog, sveprožimajućeg oblika kapitalizma.

Romantizam je do kraja 19. veka prešao put od revolucije do reakcije, od proloma do restauracije, od životnosti do manirizma. I upravo isti takav put možemo da pratimo u Fridrihovom slikarstvu i životu. Iako je ostao uporno veran svojoj unutrašnjoj viziji prirode prožete nedokučivim Bogom, i on sam se menjao, verovatno i mimo volje. Posledicu te promene vidimo na njegovoj najpoznatijoj slici, na onoj za koju pogrešno pretpostavljamo da sažima sve što romantizam ima da pruži. Usamljena figura na njoj i planine u magli ne opisuju toliko romantizam koliko njegovu okamenjenu, kapitalističku verziju, koja i dalje baca svoju dugu senku na nas.

Taj Lutalica, nekako, zamagljuje moćne ideje koje su pokretale prve romantičare; ostaje kao bleđa verzija umetničke “apokalipse” iz Monaha. Jenski krug je sanjao svet, ali mi u tom snu ne živimo: kao u nekoj gnostičkoj paraboli, mesto koje danas zovemo domom je iskvarena, bleda verzija tog sna.

I svaki put kad ga vidimo, rasutog u hiljadu njegovih oblika i varijanti, Lutalica nas podseća na to da smo svi u dubini duše romantičari, hteli mi to ili ne, znali mi to ili ne. Ali ako pogledamo malo dublje u tu skoro nevidljivu, a ipak sveprisutnu, pojavu zvanu romantizam, pronaći ćemo više od jedne verzije romantičarskih ideja. Iza Lutalice možemo da nađemo alternativne vizije – poput one oličene u Monahu kraj mora, sa njegovim uzvišenim pogledom u apokalipsu, u bezobličnost, u samoponištenje – koje nam mogu pokazati kakva je istorija mogla da bude, i kakva još može da bude, u nedokučivim trenucima autentične i zastrašujuće slobode.

(kraj)

Piše: Đanluka Didino
Izvor: AEON
Preveo: Matija Jovandić