Forenzika ubijenog vremena: slike Aleksandra Dimitrijevića

SHARE:

Idleness 6, Aleksandar Dimitrijević, ulje na platnu, 2009.

Mudrost je najviše znanje; znanje onoga da je život lep, ali besciljan, nema značenja, nema smisla.
Da čovek postoji znači samo da postoji.
                                                                                                                                                                             Bela Hamvaš

 

Dosada je autentično ljudsko iskustvo, toliko opšte da zahvata sve ljude i sasvim je posebno, jer svakog pogađa na drugačiji način. Egzistencijalna dosada– ona koja nije uslovljena situacijom, već predstavlja duboko, temeljno osećanje sveta –proizilazi iz nedostatka opšteg smisla. Romantičarsko traganje za ličnim smislom, koje karakteriše moderni subjekt, samoobmanjujući je i uzaludan posaojer je smisao nešto što nadilazi individualno postojanje.[1]Nepristajanje na besmislenost egzistencije pokreće nas u pravcu postavljanja i postizanja ciljeva kao nečega što se nalazi na kraju iskustava i u retrospektivi čini iskustvo smislenim. Ako cilj ne postoji, a čak i kada postoji, treba do njega ubiti vreme, jer doživljaj (ne)proticanja vremena je ono što, na prvom mestu, čini dosadu mogućom.

Stalan motiv slikarskog opusa Aleksandra Dimitrijevića je univerzalno sredstvo za ubijanje vremena – društvena igra. Bilo koja aktivnost može biti usmerena ka ubijanju vremena. Vreme se može ubiti kartanjem, ali isto takoi slikanjem. Slikarstvo 20. veka je paradigmatičan primer transgresijekoja podrazumeva neprestanu potragu za novim i stalnu potrebu za prekoračenjem granica u bekstvu od dosade. Ipak, skloni smo da igranje igara smatramo aktivnošću nižeg reda, odnosno da umetničko stvaranje proglasimo transcendentnim, pre nego transgresivnim iskustvom.[2] Razlog može biti u tome što je stvaranje autentično romantičarski odgovor na zahtev za samoproizvođenjem smisla, a umetnik se u romantizmu, kao i u modernizmu, pojavljuje kao ultimativni stvaralac; ponekad sa tako značajnom posledicomda odmenjuje mrtvog Boga.

Dimitrijević iščitava pobede, poraze, mat pozicije igrača, čovekovu potrebuza nadmetanjem sa drugima i sa samim sobom, sve one odnose kroz koje otkrivamo svet iz beležaka o rezultatima igre, koje sakuplja kao nekakav forenzički socijalni antropolog[3]. Preko nadmetanjaupoznajemo još jedno specifično ljudsko iskustvo, a to je osećaj usamljenosti u zajednici. Neophodnost pripadanja, koja se delimično zadovoljava potenciranjem sličnosti/jednakosti, ugrožena je takmičarskim duhom, prinudom da se bude prvi među jednakima, što čini međuljudske odnose beskrajno komplikovanim. U brojevima, reckama,tablicama, plusevima i minusima Dimitrijević čita sa papirića odbačenih nakon igre ovu raspolućenost subjekta,  ili,kako kaže,stalnu ljudsku potrebu za stvaranjem suprotnosti.[4]U kontekstu društvenih igara odnosi se pojednostavljujui verovatno je to jedan od razloga zašto mnogi uživaju u njima. Odnosi u društvenim igrama uspostavljaju se unutar čvrstog okvira i definisani su unapred određenimpravilima. Ipak, preciznost pravila ne čini ih manje proizvoljnim i ona ne slede nikakvu logiku izvan logike same igre. Odnos između dvoje u igri je stoga strukturiran na način koji nije prevashodno uslovljen karakterom, iskustvom i stremljenjima igrača, već pravilima igre. Igra je uvek i iskustvo i surogat iskustva, i život i simulacija življenja u kontrolisanoj sredini.

Kodirani zapisi rezultata igre su konstanta u serijama crteža i slika, kojaumetnikov opus čini koherentnim. Serija Rekonstrukcija igre može predstavljati pokušaj utvrđivanja kauzalnosti. Povezivanje izolovanih incidenata na uzročno-posledičan način otkriva potrebu za izvesnošću, još jednu tipično ljudsku osobinu.Nasuprot tome, slike-table, klizeće slagalice i trodimenzionalna struktura nalik Rubikovoj kocki, ukazuju na fragmentiranost savremenog ljudskog iskustva i značaj slučaja za ishod igre/života.Mada ovladavanje pravilima u velikoj meri obezbeđuje kontrolu nad igrom, faktor slučajnosti utiče na konačan ishod više od veštine igrača. Početnička sreća je dokaz za to. Ukoliko slučaj upravlja igrom više nego majstorstvo igrača, utoliko je ona neizvesnija i više liči na život. Ovo posebno važi za igre lako savladivih pravila kao što su jamb, tablić, iks-oks i većina onih čije tragove vidimo na Dimitrijevićevim radovima. Na taj način igra, koja ne pripada ozbiljnim, konstituišućim aspektima života, postaje životnija od svakodnevne stvarnosti.Borba, saučešće, rivalitet, konačni uspeh ili neuspeh nisu manje stvarni samo zbog toga što se doživljavaju na terenu igre.Teren igre nije ništa drugo do polje u kojem se saživljavamo, u kojem se usamljenost na trenutak povlači pred osećanjem saučešća, deljenja iskustva (makar trivijalnog, kao što je kartaroško nadigravanje).

 

Svadba, Aleksandar Dimitrijević, 2008.

Svadba, Aleksandar Dimitrijević, 2008.

Bez poznavanja konteksta, Dimitrijevićevo slikarstvo bi izgledalo apstraktno i kriptično da na svakoj slici ne postoji referenca koja nas upućuje na njeno poreklo – signatura, datiranje i tehnički opis slike kao bitan deo kompozicije. Na ovaj način Dimitrijević smešta i sebe među igrače,kao što poziva posmatrača da se aktivno uključi u igru stvaranja umetnosti, što je posebno evidentno u seriji interaktivnih slika Slagalica.

Subjekt je obeležen samosvešću, još jednom specifično ljudskom osobinom, koja nas postvaruje pred samim sobom i čini nas pasivnim. Ali postoje retki trenuci u kojima je svest o sebi zamagljena i to su, između ostalog, trenuci prepuštanja igri kada se čovek realizuje kroz neposrednost i spontanost, uprkos pravilima ili možda baš zahvaljujući jasnim pravilima.Pravila su neophodnost, jer bez njih nije moguće uvesti red u haos, nije moguće praviti razgraničenja. Da bi se nešto razlikovalo,ono se mora izdvojiti iz pozadine, mora se ograničiti da bi uopšte postojalo. Brojevi, azbuka, mrežne strukture koje se izdvajaju iz pozadine Dimitrijevićevih slika su rezultat napora uređivanja sveta i utvrđivanja granica, jer je granica mesto na kome se dešava kontakt.Granica između slikara i posmatrača je platno.

Ako postavimo sebe pred sliku (kao zainteresovanog sagovornika), umesto sliku pred sebe (kao nemi predmet), stupićemo sa njom u dijalog pod uslovom da smo „dijaloški budni“(Hamvaš).Hamvaš još kaže da je umetničko delo „sila koja oslovljava“, a da je veliko delo ono ispred kojeg se ne možemo ukloniti. Jasno je da ova vrednost ne može biti objektivno pripisana nijednom umetničkom predmetu, ali neki radovi nas instinktivno privlače više nego drugi.

Teško je objasniti instinktivnu privlačnost. Kad nam se nešto sviđa, tu možemo staviti tačku. Artikulisati šta je ono što nam se dopada u vezi sa nečim je zamoran proces demistifikacije stvari sa nejasnom svrhom. Pokušati naći razloge za dopadanje je nešto kao obrnuta alhemija u kojoj nas racionalizacija udaljava od doživljaja, a na taj način i od istine. Ali nećemo se udaljiti od istine ako prepoznamo da je ono što nas privlači Dimitrijevićevim platnima ono što nam je svima zajedničko. Groznica koja trese strastvene kartaroše, stvaralačko nadahnuće i uzbuđenje koje obuzima nas „dijaloški budne“ posmatrače, istog je porekla. Ono proističe iz učešća, iz naše smeštenosti u svetu sa kojim činimo celinu.

Ako je mudrost prihvatiti postojanje u životu bez smisla, bez značenja, bez božanske promisli i ako uprkos besciljnosti treba uvideti da je život lep, onda naša jedina nada u ostvarenje ovog uvida leži u odbacivanju samodovoljnosti modernog subjekta i prihvatanju ideje da postoji razumom nepojmljivaveličina koja nas obuhvata i koje smo integralni deo. A taj uvid može se desiti bilo kada i bilo gde – nad praznim platnom, pred umetničkim delom, za kartaškim stolom, nad zelenom čojom sa kockicama u šaci.

irena šimić 1.2


[1]Laš Fr. H. Svensen, Filozofijadosade, Geopoetika, Beograd 2004

[2]Razlika koju Svensen pravi između transgresije i transcendencije i koje se držimo u ovom tekstu, tiče se nivoa prekoračenja: transgresija se odigrava u istoj ravni, dok transcendencija podrazumeva kvalitativni skok ka nečemu radikalno drugačijem. Drugim rečima, transgresija je horizontalno, a transcendencija vertikalno pomeranje.

[3] Artists statement, http://www.adimitrijevic.com/

[4]Isto