„Odrasla sam u kući koju su gušili duhovi“, piše crtačica stripova iz Portlanda Tesa Hals (Tessa Hulls) u uvodu svoje nove memoarske grafičke novele Hranjenje duhova (Feeding Ghosts). „Moja porodica oblikovala se oko kontura […] negativnog prostora.“ Hranjenje duhova upravo taj negativni prostor koristi da organizuje svoje mnogobrojne, ponekad suprotstavljene niti. Krupnim, ali pedantno oblikovanim potezima – beli odsjaji urezani u crne pozadine, nalik na otiske linoreza – Hals vaja hrabru novu verziju grafičke nefikcije iz navodno čvrstih blokova istorije, geografije i pripovedačkog glasa.
Događaji na gotovo 400 stranica knjige pregledno su raspoređeni u obliku ilustrovane vremenske linije pre prvog poglavlja, nalik enciklopediji. Obuhvatajući 80 godina i 3 kontinenta, Hals bukvalno mapira porodičnu istoriju oko uspona Mao Cedunga i preobražaja Istočne Azije pod dominacijom KKP-a. Međutim, kako objašnjava u uvodu knjige, njen cilj nije nužno da utvrdi „istinu“ o onome što se dogodilo njenoj porodici. Više je zanima na koji način se trauma njene bake po majci odražava na njen i život njene majke, čak i deceniju nakon bakine smrti.
Pripovedanje prati Halsinu baku Sun Ji od njenog rođenja 1927. godine u velikom kineskom gradu Sudžou (Suzhou). Kao najstarija ćerka učitelja iz srednje klase, Sun Ji završava u Šangaju gde radi kao novinarka i sazreva u doba kada čak i najkosmopolitskiji kineski gradovi posrću pod pritiskom Maove države nadzora. Godine 1949, nekoliko meseci pre nego što KKP zvanično proglasi Narodnu Republiku Kinu, Sun Ji započinje vezu sa švajcarskim diplomatom i ubrzo rađa vanbračnu ćerku – majku Tese Hals. Diplomatu, usled rastućih političkih tenzija, vraćaju nazad u Evropu, zbog čega Sun Ji ostaje da sama podiže svoju evroazijsku ćerku. Te okolnosti, zajedno sa njenom prošlošću novinarke, čine je metom stalnog nadzora i zastrašivanja. Tokom sledećih osam godina, Sun Ji i njena ćerka preživljavaju siromaštvo i političko nasilje ranih godina Maove Kine, da bi 1957. konačno pobegle u Hongkong pod britanskom upravom. Nakon što se tamo ponovo povezuje sa starim šangajskim medijskim poznanicima, Sun Ji piše memoare pod naslovom Osam godina u crvenoj Kini (Eight Years in Red China), čiji uspeh joj donosi finansijsku sigurnost, izvesnu slavu i potvrdu da se njena i priča njene ćerke napokon čuje.
Ali Hongkong ni izbliza ne znači potpuni raskid sa senkom nadzora KKP-a. Od honorara za memoare Sun Ji šalje ćerku u elitni internat britanskog tipa. Tamo se devojčice podjednako obučavaju u francuskoj književnosti i modnom ukusu, i spremaju za upis na prestižne zapadne univerzitete i, naposletku, brak sa neokolonijalnom elitom sledeće generacije. Međutim, dok je ćerka odsutna, Sun Ji, paranoična i depresivna, doživljava nervni slom. Hospitalizovana je i ostatak života provodi na psihijatrijskim lekovima, čas u institucijama, čas van njih. Kao mlada žena, Tesina majka odlazi u Sjedinjene Države na studije i zasniva porodicu, ali mešavina ljubavi, očaja i obaveze dovodi do toga da i njena stara, mentalno bolesna majka pređe Pacifik da živi sa njima. Tesa Hals – polu-Engleskinja po ocu, četvrt švajcarskog i četvrt kineskog porekla po majci – odrasta u ruralnoj Kaliforniji. Sazreva rastrzana između interesovanja za kinesku porodičnu priču i sopstvenog iskustva traume koja i decenijama kasnije sputava žene u njenom životu.
Ipak, ono što Hranjenje duhova čini najubedljivijim nije sama priča, već način na koji se Tesin glas stalno ubacuje i preispituje sopstvene pretpostavke o takozvanoj „istoriji“.
Memoari Sun Ji odavno su prestali da se štampaju u Hongkongu i Tajvanu, gde su prvobitno objavljeni, ali Hals je uspela da pronađe jedan primerak i, koristeći grantovska sredstva, dala ga na prevod na engleski Vii Huai (Vee Hua) za potrebe svoje knjige. U Hranjenju duhova, Tesa obilno citira baku, koristeći mrljavi font nalik pisaćoj mašini da razlikuje njihove glasove. Ali, u svetlu nervnog sloma koji je usledio odmah nakon objavljivanja memoara 1958, Hals osporava mnoge tvrdnje koje baka iznosi, tvrdeći da je persona koju je Sun Ji usvojila u memoarima bila samo još jedna od mnogih „maski“ koje su ona i njena ćerka naučile da nose. „Namerno poricanje činjenica prožima memoare Sun Ji“, piše Hals. „Ona predstavlja susret sa mojim dedom kao ljubavnu priču, ali jezik joj nije ubedljiv i često sama sebi protivreči, kolebajući se između priznanja i poricanja činjenice da je jednostavno bila iskorišćena.“ Kasnije, tokom istraživanja za sopstvenu knjigu, Hals pronalazi decenijama stare diplomatske dosijee koji sadrže prepiske između Sun Ji i švajcarskog ambasadora u Kini, koji je nasledio oca njenog deteta. U pismima, ona zahteva priznanje očinstva i sve finansijske i političke povlastice koje bi to podrazumevalo. Odgovoreno joj je da je čovek koga traži mrtav. Izvršio je samoubistvo krajem pedesetih, ubrzo nakon što je i sam hospitalizovan.
Ako priča Sun Ji predstavlja početnu tačku knjige, a savremena perspektiva Tese Hals njenu okvirnu strukturu, onda Tesina (još uvek živa) majka predstavlja srž Hranjenja duhova. Hals kroz celu knjigu direktno citira majku, a ono što njeno prisustvo čini upečatljivim jeste to što, za razliku od Sun Ji, čije reči poznajemo samo kroz njen književni rad, majka komentariše i savremene događaje i istorijski narativ. Zanimljivo je da ona funkcioniše i kao svojevrsni antagonist – otvoreno je sumnjičava prema Tesinoj opsesiji otkrivanjem porodične prošlosti.
Značajan detalj je da se Tesina majka u priči pojavljuje pod nekoliko različitih imena. Rouz (Rose), ime pod kojim je Tesa poznaje, zapravo je zapadno ime koje joj je dao engleski nastavnik u internatu. Ali Rouz je i Gok Ji Tim (Gok Yi Teem, njeno zakonsko ime u Šangaju); Baobei, kineski nadimak kojim ju je zvala Sun Ji, što znači „dragocena“; i Kapeler (Kappeler), prezime njenog švajcarskog oca, koje joj je uskraćeno zbog nedokazanog očinstva, a u Hongkongu je skraćeno na Kuo. Sve ove različite verzije Tesine majke postoje istovremeno u Hranjenju duhova. Rouz koju Tesa intervjuiše 2016. iskrivljeni je odraz živahne devojčice iz memoara Sun Ji ili tinejdžerke iz elitnog internata koja tajno provodi vikende na psihijatrijskim odeljenjima, boreći se za negu svoje majke. U sadašnjosti, Rouz Hals je opsesivno religiozna, hronično anksiozna žena u sedamdesetim, toliko naviknuta na teret brige o mentalno bolesnoj majci da je teško prepoznati je kao zasebnu ličnost do trenutka Sun Jinine smrti 2012 godine. Ova pukotina upravo je poenta knjige: samo kombinovanjem lične i istorijske perspektive moguće je razumeti generacijsku traumu.
Prisustvo Rouz koje se proteže na nekoliko decenija ključno je i za najzanimljiviju, mada najbrljaviju sporednu radnju: pored pukog sintetisanja porodične istorije, Tesa kroz pisanje memoara koristi priliku da ponovo izgradi odnos sa majkom od koje je bila gotovo otuđena. „Odrasla sam sa dve majke“, piše Hals, „volela me je sila koja je istovremeno bila zaklon od oluje i vihor kog treba da se plašim.“ Tesa taj traumom obeleženi lik majke, hladan i distanciran, naziva „duhovnim blizancem“ – maskom bezlične starateljke koju je Rouz razvila kao odgovor na stalnu pripravnost koju su zahtevale Sun Jine psihijatrijske potrebe. „Konture života moje majke savijale su se prema obliku bolesti njene majke“, piše Hals. „Sun Ji nije mogla da održi sopstvenu stvarnost: oslanjala se na moju mamu da to učini.“ Ipak, „u svom besomučno predanom nastojanju da zaštiti porodicu od svih napadača, [Rouz] nije primećivala da su ti napadači često bili njena sopstvena izmišljotina.“
Related
Spoznavanje i prepoznavanje: život i delo Džona Fantea (II deo)
Kao tinejdžerka, Tesa beži iz kuće koju doživljava kao zaraženu toksičnom zavisnošću Sun Ji i Rouz jedne od druge. Rouz strahuje da znaci latentne mentalne bolesti, preneseni od Sun Ji, tinjaju u njoj i njenoj ćerki. Za Tesu taj strah deluje kao samoispunjavajuće proročanstvo od koga mora da pobegne. Dok njena majka tone u sve sektaškije terapeutske i spiritualne pokrete, Tesa odlazi na studije u drugu državu i razvija ono što naziva sopstvenom „kaubojskom“ personom, tražeći slobodu po svaku cenu. Odlazeći na višemesečne biciklističke ture, radeći sezonske poslove širom sveta i družeći se sa slobodnim umetničkim kolektivima, Tesa provodi dvadesete i tridesete prkosno izbegavajući sve odluke koje bi je sputale na bilo koji način. Ali nakon Sun Jinine smrti 2012, koja je prvi put od detinjstva oslobodila Rouz tereta starateljstva, Tesa shvata da je njen život na putu samo još jedna verzija istih nezdravih mehanizama suočavanja kakve poseduje i njena majka. Dobijanje stipendije za projekat koji će kasnije prerasti u Hranjenje duhova postaje način ne samo da povrati prošlost Sun Ji, već i da prepozna kako su se istorijske i lične traume održavale i razvijale gotovo pola veka, oblikujući njen i Rouzin odnos majke i ćerke.
Na jednom sjajnom mestu pred kraj Hranjenja duhova, nekoliko niti se spaja kako bi se pokazao stvaralački potencijal grafičke nefikcije kao forme i Tesinu prilagodljivu perspektivu na istoriju. U sekvenci od tri kadra, koja više podseća na ilustrovani sokratovski dijalog nego na scenu, Tesa crta sebe i majku na suprotnim krajevima stranice dok drže kratak spisak „dogovorenih činjenica“ o svom razlazu. Ipak, u dijaloškim oblačićima rasutim po marginama, one se prepiru oko detalja. „To su bile vrlo napredne duhovne stvari!“ kaže Rouz, na šta Tesa odgovara: „To je bilo… hm… mama kaže da ne smem da to nazovem sektom.“ Rouz objašnjava da joj je grupa sa kojom je učila objasnila da „psihološki rad uključuje transfer […] izdaja je deo toga.“ Na šta Tesina ilustrovana verzija jednostavno odgovara: „To… govori samo za sebe.“
Ova stranica, predstavljena gotovo kao šala, savršeno oslikava formalnu zaigranost i intelektualnu ozbiljnost koje Hals unosi u tri isprepletene životne priče svoje knjige. Iako Hranjenje duhova pripada dugoj tradiciji žanrovski definisanih grafičkih nefikcija, poput Fun Home: A Family Tragicomic (2006) i Persepolis (2000–03), Tesin pripovedački glas privlačan je na jedinstven način, jer kombinuje crtačku ekscentričnost sa umetničkim osećajem za kompoziciju i spremnošću da uroni u gust materijal bez traženja lakog raspleta. Hals jasno stavlja do znanja, u poglavljima o sopstvenoj adolescenciji, da je skeptična prema psihijatrijskim i terapijskim tradicijama koje su decenijama zarobljavale njenu majku i baku, ali je zanimljivo koliko je spremna da o sebi iznese mnogo u knjizi koja bi, navodno, trebalo da bude o njenoj baki. Ona povezuje Sun Jinina najranija sećanja sa nesigurnostima i sitnim traumama sopstvenog života. Ne piju svi ovi uvidi vodu – deo sažetih istorijskih prikaza i citiranih teoretičara traume knjizi daje nelagodnu notu popularne sociologije – ali gustina Hranjenja duhova i dalje zaslužuje divljenje. Na jednom nivou, knjiga je priča o Sun Jinom bekstvu od maističkog totalitarizma, ali ima veću punoću kao portret umetnice koja čin pisanja, crtanja i prisećanja takozvane „istine“ pretvara u refleksiju u realnom vremenu, usput preispitujući sopstvene pristrasnosti i nesigurnosti.
Hranjenje duhova koristi često neistraženi potencijal grafičke nefikcije da se obračuna sa istorijom – ličnom i globalnom – na složen, kolažni način. Iako možda preuzima više nego što može da podnese kada samu sebe umeće u priču Sun Ji, knjiga nudi fascinantan pogled na neraskidivu vezu između porodičnog mita i istorije, nikada ne gubeći iz vida dirljivo neuredan odnos majke i ćerke u svom središtu.
Tekst: Martin Dolan
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o grafičkoj noveli Arta Špigelmana Maus kao subverziji žanra i kulturne norme, kao i tekst o tome kako je nastajala grafička novela Sendmen Nila Gejmena.