Obična ljubav neobičnih junaka (Daniel Kovač, “Klara i leksikon minimalnog života”)

SHARE:

Teofil Pančić
Obična ljubav neobičnih junaka
Hronika jedne naizgled KLASIČNE ljubavne veze dvoje NIMALO stereotipnih i bezbojnih ljudi

 

                Književnost, hvala nebesima, nipošto nije isto što i  presan, „stvarni“ život, ali ne valja ni ako je svetlosnim godinama daleko od njega; moglo bi se reći da je loše i ako mu je predaleko i ako mu je preblizu, otprilike kao što neka planeta ne sme biti na pogrešnoj udaljenosti od svoje zvezde, da bi se na njoj mogao razviti život, da ne bude ni prevruće ni prehladno. Zato je osobina istinskog književnog umeća da se „neobična“ priča ispriča na „običan“ način; nije, međutim, mnogo manje umeća potrebno ni za obrnut postupak: da se nešto obično i svakidašnje književno oneobiči, a da pri tome zadrži osnovnu uverljivost, to jest, da ne zazvuči izveštačeno i nategnuto.

Daniel Kovač, Klara i leksikon minimalnog života

Daniel Kovač, Klara i leksikon minimalnog života, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2014

                Daniel Kovač u svom roman(čić)u ispreda priču koja ne može biti običnija, i svodi se na ono čuveno: boy meets girl, Renaldo i Klara susreću se – otprilike danas i otprilike ovde – vole se i rastaju, a taj početak, zanos, vrhunac, pojavljivanje i umnožavanje pukotina, agonija, kraj i posledični Klarin odlazak hronika su, dakle, jedne nimalo originalne ljubavne veze, mada su sami ljubavnici sve samo ne stereotipni i bezbojni ljudi. No, tako je to, i u životu i u književnom tekstu, možemo biti ne-znam-šta, ali kada dođe do naših ljubavnih i erotskih preferenci i potencijala, tu pre ili kasnije ispliva naša urođena osrednjost, to jest, naša sveljudska običnost…

                Kovač svoju priču nedvosmisleno smešta u kontekst savremene Srbije, s primereno kritičkim – što znači: bez opterećivanja teksta – stvarima kojima je mesto u publicistici – odnosom prema stvarnosti koja par njegovih junaka okružuje i koja, na kraju krajeva, i ne baš nebitno utiče na njihove egzistencijalne opcije, izbore, odluke. Sami dolaze iz različitih svetova, on je sav u „opipljivom i konkretnom“ i veruje samo u proizvodni rad, ona je mlada naučnica u potrazi za afirmacijom… Niko tu zapravo nije ni s Venere ni s Marsa, jer tako to sa stvarnim ljudima ne funkcioniše, čak ni kad ovi stanuju u (dobrim) knjigama! Kako se priča završava? Svakako ne kao u herc-romanima koji, kao svako prekalorično „ništa sa mašnicom“, imaju tu izuzetnu osobinu da zapravo nisu ni „život“ ni „književnost“ ni nešto između.

                Kako god, ono zbog čega ovde insistiram na „oneobičavanju“ jeste sam Kovačev jezik, stil, način izlaganja priče, on nije nimalo konvencionalan, i tek kad je uslovno literaran, pošto meandrira na sve strane, izliva se izvan glavnog toka priče, ali taman kad pomisliš da je priča piscu negde nepovratno utekla – eto nje opet… To će reći da neće svako umeti niti imati strpljenja da se nosi s Kovačevom maticom pripovedanja koja je bazično „pesnička“, zaigrana, asocijativna, ne drži je mesto, radije vozi u cik-cak nego što se drži one pune bele crte koja je nafarbana po sredini druma. Ali, taj se trud na kraju svakako isplati, jer Kovač nije poput onolikih drugih koji larmajući provrve našom scenom – ni pretenciozan ni folirant; njegova je priča uistinu bazična i poštena love story na najčestitiji mogući način, a to što je ispričana nekonvencionalno i bez ugađanja površnoj konzumaciji samo je posledica činjenice – takođe ispravne – da ovaj pisac i muzičar (član Jarbola) i štono bi se reklo „multimedijalna ličnost“, naprosto prati svoj senzibilitet. Isprobajte ga: možda je i vaš…

 

*Tekst je preuzet iz časopisa ELLE