Produkcija Marka Pogačara, jednog od najupečatljivijih i najagilnijih stvaralaca generacije rođene osamdesetih godina prošlog veka, bogata je i slojevita. Ona se razvija u dva dominantna pravca – poetski i esejistički – a premda se prvobitno etablirao kao pesnik, ovaj drugi tok njegovog rada brzo je postao jednako značajan kao i prvi. Njegovi dnevnici, putopisi i ostali zapisi različitih formi pojavljuju se gotovo svake godine, dokazujući čitaocima i kritici da se radi o autoru koji posmatra svoju stvarnost iz neobičnih uglova, opisujući detalje svakodnevice oslanjajući se u jednakoj meri na neposredna iskustva kojima svedoči, sa jedne strane, te na bogatu mrežu intertekstualnih i paratekstualnih citata i predložaka, sa druge. U ovom ključu čita se i njegova nova knjiga, Esej o noći (Zagreb: V.B.Z., Rijeka: Gradska knjižnica Rijeka, 2025.), koja je u rukopisu postala laureat Nagrade Drago Gervais za 2025. godinu i koja već u jednostavnoj naslovnoj sintagmi izneverava očekivanja čitalaca i pokazuje nam da je u pitanju delo koje traži pažljiv pristup, ali i dovodi do uverljivog utiska.
Premda bi bilo korisno prvo objasniti šta tačno ovo delo jeste, možda je svrsishodnije razmotriti šta ono nije. Iako označeno kao „esej“, ovo svakako nije esej u klasičnom smislu i ne može da se dovede u vezu ni sa jednim od dominantnih tokova esejističkog pisanja kojima smo mogli da svedočimo u proteklim vekovima. Takođe, ovo nije, za razliku od nekoliko Pogačarevih ranijih naslova – pre svih, knjiga Slijepa karta (2016), Korov, ili protiv književnosti (2020), Latinoamericana (2020) i Adolfove uši. Berlinski dnevnik (2022) – delo putopisnog ili kvazi-putopisnog karaktera, odnosno proza na tragu putopisnog zapisa koja u sebi spaja elemente različitih žanrova koji su sjedinjeni činjenicom da se odvijaju na putu ili van domovine. Najzad, ovo nije ni dnevnička proza koju je autor pisao u pomenutom dnevniku iz Berlina, kao ni memoarsko podsećanje na prošla vremena i doba koja su iza nas. Ukratko, ovo nije ni esej, ni dnevnik, ni putopis, ni memoar, ni povezan skup kratkih proznih fragmenata, ni zbirka priča, ni pesma u prozi, niti romaneskna proza – već sve ovo i ništa od toga, to jest, jedna mešavina različitih oblika, žanrova i formi koja je toliko tipična za Pogačara da bi čitaoci lako mogli da je prepoznaju čak i da ne znaju čije ime stoji na koricama knjige. Ovakvu književnost danas ne piše gotovo niko od regionalnih stvaralaca, a pisala ju je, naročito u poslednjoj fazi života i rada, Daša Drndić, i ukoliko bismo tražili prethodnike u ovom „pogačarevskom“ spoju skoro nespojivih uticaja, mogli bismo da istaknemo upravo tu spisateljicu i duhovnu, simboličku i idejnu vertikalu koja potiče od nje.
Naravno, neuhvatljivosti svog pisanja svestan je i sam autor, i ne samo da neprestano ističe da ova knjiga nikako nije esej, već prosto zapis, beleška, fragment, isečak iz njegove stvarnosti. Ne ulazeći u poziciju pisca, pripovedača i junaka, niti pokušavajući da razdvojimo ili spojimo ove instance na bilo koji način, nedvosmisleno je jasno da je ovo delo zasnovano na iskustvima, razmišljanjima i putovanjima samog Pogačara koji u njemu nudi tragove svoje autobiografije, književnog rada, prostora kojima se kreće i misli koje ga opsedaju, ali i, što je svakako važnije, mapira književne, likovne, filmske i muzičke stvaraoce na čijem radu gradi svoj referentni okvir za razumevanje sveta i sopstva. Esej o noći obiluje citatima drugih pisaca, navodima iz njihovih dela, interpretativnim pasažima o suštinskim pitanjima njihovog pisanja i vezama koje se formiraju između autorove intimne lektire i njegovog okruženja. Broj ovih navoda je ogroman, te se skoro na svakoj stranici sreću pozivanja na celu plejadu pesnika, prozaista, esejista i drugih stvaralaca koji su Pogačaru važni i na koje se oslanja.
Ta gusta mreža citata izrasta u okvir za razumevanje ovog teksta, naročito ako se zna da je simbolička srž svih pomenutih isečaka zapravo prostor noći kojim se autor kreće, u kom stvara i u kom se, najzad, i sada izražava. Taj prostor predstavlja prostor slobode, nesputanog mišljenja i vremena u kom svako od nas može da se posveti svojim najličnijim mislima. Ovo je, naravno, tačno ukoliko nam ostatak stvarnosti – budni deo naših dana – daje slobodu da se bavimo čitanjem tokom noći, a ne odmorom, o čemu je bilo reči u knjizi koja deluje kao imaginarni i simbolički prequel ovoj, Pobuna čuvara / Čitati noću (2018). Tu je autor već objasnio zbog čega voli da čita noću („Eto tako, da se iznutra uspori propadanje, da se bar malo izigra, pronevjeri buržujska logika vremena, kad se već ne da presresti njegov vektor. […] Noćna su saznanja moćnija, spoznaje sačuvane od onog u sunčevo svjetlo uvijenog lažnog mogu, njihove posljedice sveobuhvatne i obavezujuće. […] Čitati noću jer je to istovremeno i najviše i najmanje opasno; čitati jer izbor ostaje.“), ali i šta mu daje tu slobodu („Lako je čitati noći kad si to možeš priuštiti, kad dnevni rad ne nameće ritam, a prekarna iluzija slobode propinje se na prste ne bi li se učinila manje nesnosnom, na trenutak gotovo stvarnom.“), zbog čega sada pominje taj naslov i citira delove iz njega, stvarajući asocijativnu i intertekstualnu vezu koja daje dodatni kontekst ovim promišljanjima. Noć je, dakle, najinspirativniji segment naratorovog života, i stoga ne čudi što on upravo u njoj pronalazi inspiraciju za dalja delovanja i promišljanja, ali i što u autorima koji na različite načine pišu o noći pronalazi duhovne prethodnike. Zajedno sa njima, Pogačar gradi sveobuhvatan i u potpunosti zaokružen portret veze noći i umetnosti, kao i analizu njene pozicije u istoriji književnosti. Kao vreme za pisanje i za kreativni rad, noć je plodno tlo za stvaraoce različitih oblasti, a Esej o noći ih sve spaja, kontekstualizuje i daje im potpunije značenje, čime raste u manifest pisanja, ne samo tokom noći, već i inače.
Trasirajući put svojim avanturama, pesničkim i turističkim, autor takođe pominje neke krajeve sveta o kojima je detaljnije pisao u ranije navedenim putopisno-dnevničkim knjigama, od skoro svakog kutka Evrope do zabačenih krajeva Azije, Afrike i Južne Amerike. Međutim, ponesen referentnim okvirom noći i fascinacijom njenim mogućnostima, on sada posmatra te krajeve iz drugačijeg ugla i priseća se događaja koje do sada nije pominjao ili nije detaljno opisivao. Tako čitaoci mogu da primete razlike starih i novih zapisa, te da ih samostalno interpretativno dopune i spoje u koherentnu celinu koja zaokružuje dominantne teme i motive Pogačareve poetike. Naravno, on odlazi i korak dalje, pominjući po prvi put nemali broj tema koje bi mogle da se ispostave kao zanimljive i inspirativne u budućnosti, te bi ova knjiga mogla da se nametne kao štivo koje u isti mah rekapitulira dosadašnje interesovanje autora, ali i najavljuje nove domete. Uz to, podsećanje na knjigu Pobuna čuvara / Čitati noću moglo bi da navede čitaoce da istraže ovaj naslov koji je teško dostupan hrvatskoj publici, ali i da se uključe u njegovu recepciju, posebno zato što ih i autor poziva na „saradnju“ i zajedničko putovanje do kraja noći. Obraćajući se i njima i zamišljenim saborcima na početku i kraju knjige, te u više navrata tokom nje, rečima podrške i zajedništva – „Vampiri, jeste li sretni?“ – on daje čitaocima dodatnu važnost u interpretaciji ovog teksta i uvršta i njihovu perspektivu u svoju analizu noći. Kao simboli osnovnog opsega ovog dela (noćnog nemira) i referentnog okvira (književne istorije i teorije), vampiri izrastaju u figure koje praktično pokazuju domete Pogačarevih istraživanja i promišljanja, ali i istaknute predstave izopštavanja o kojima piše, na nivou pojedinaca, nacionalnih grupa i celog društva: „Šta ako vas neka svirepa ruka jednostavno isključi iz priče, izbriše, kao Slovenci Jugoslovene?“ Tako on stvara siguran prostor za sve koji u noći nalaze utehu i mesto za sebe, sa literaturom koja opisuje noćna stanja i umetnošću koja ih dočarava.
Prožeta suptilnim humorom, manje suptilnom ironijom i gustom mrežom citata, knjiga Esej o noći zahtevno je štivo za probrane čitaoce. U tome se istovremeno kriju i njena najveća prednost i najveća mana, ali i potencijal da postane jedna od čvornih tačaka stvaralaštva Marka Pogačara, naslov koji objedinjuje sve aspekte njegove poetike i upućuje čitaoce na dalja istraživanja, bilo da se radi o pesničkim, putopisnim, proznim ili esejističkim delima.
Related
Pisac kao proizvođač (esej Valtera Benjamina, II deo)Tekst: Dragan Babić
Pročitajte i Pogačarev esej “Dvije pjesme o snijegu”, kao i njegov prilog našoj rubrici “Šta čitaju oni koji pišu”.