Proleće u Morinju još uvek mi je nepoznato, ali leta mogu jasno da se setim. Sati se neobavezno protežu duž vijugave deonice puta koja prepolovljuje ovo mestašce na deo u kome obitavaju ljudi i deo u kome žive morske životinje. Povremeni susreti dva sveta počinju naglo i za ribe nepredvidljivo, u tački u kojoj se uzane ponte, nagrizene solju i dugim mirovanjem, dodiruju s vodom, a pogled plivača dopire do gotovo svih nijansi kotorsko-risanskog zaliva. Tiho je i neustalasano, kao da se ništa ne dešava. Ako se izuzme pokoja nametljivost automobila ili zvuci kubanske muzike iz obližnjeg plažnog bara, uvek je tako. I danju i noću.
Nekada nije bilo, kaže mi poznanica i vršnjakinja koju su upravo u Morinju, ranih devedesetih godina, učili da pokaže prstom gde se nalaze oči, usta i uši. Dani su bili podjednako monotoni, mirni kao i sad, ali noću se sve čulo. Svi ljudi su to čuli, slušali su kako se to dešava. Tamo, iza onog prevoja, nalazilo se mesto na kome se to dešavalo, i svi ljudi stariji od nas koji su ovde živeli to su znali. Neki su i radili na tom mestu i videli sve svojim očima. I svi su ćutali. O tome se i danas ćuti.
*
Za postojanje morinjskog logora saznala sam sa dvadeset dve godine. Danas, šest godina kasnije, pri pomisli na to saznanje i dalje ponekad osetim jezu koja se u talasima podsmeva bonaci, šireći se u svim pravcima zapitanosti i razuveravanja: Zar ovde? Zar i ovde? (ali Boka je multikulturalna sredina, a i da nije, ništa na svetu ne odaje takav utisak, ali to zvuči nestvarno…). Logor je, međutim, bio stvaran, kao i krici ratnih zarobljenika iz Hrvatske koji su noću nadjačavali šumove zaliva, stvaran kao i okolna tišina koja je to dopuštala i podupirala. Pomislila sam, i tada i mnogo puta posle toga, da o tome neizostavno treba pisati, možda snimiti film, razlučiti dan od noći u Morinju nekada i sada, ući u trag neutaživom nesvesnom koje se budi onda kada većina meštana ode na spavanje, kao i ljudima koji su bili na tom mestu i videli sve svojim očima, čuli svojim ušima, nevoljnim ili voljnim, njihovim ili našim. Pomislila sam da neizostavno treba da postoji književni tekst koji će pokušati da uđe u trag Morinju, i to ne zato što bi to predstavljalo slepo ili programsko pokoravanje imperativu suočavanja s prošlošću – odnosno, puko preuzimanje odgovornosti i nadležnosti istoričara i istoričarki, sudskih organa i političkih struktura – već zato što je Morinj, kao i svako mesto okovano tišinom i preplavljeno talozima neizgovorenog, zapravo mesto o kome se pišu priče, mesto koje traži da bude fikcionalizovano: majušno usputno mesto, neprimetno mesto na rubu koje je sasvim lako zaobići, a koje možda u sebi krije misterije središta.
U svom poslednjem romanu, Pod oba sunca, istaknuti crnogorski autor Ognjen Spahić polazi od sličnih poriva i svoju sažetu i sugestivnu povest zasniva na sličnim pretpostavkama. Jedan svetionik na rtu Mandra, dve generacijebračnih parova i tri mlade žrtve morinjskog logora, čije senke i dalje žive, susreću se u višeglasju na čijim se obodima nalazi smrt, odnosno smrti. Između tih smrti teku različite narativne struje koje se naizmenično smenjuju. Pripovedanje u trećem licu protkano je ispovestima četvoro povlašćenih junaka, među kojima se najpre ističe Branimir Bato Lončar, „kapetan prve klase (JNA) u penziji“, nekada angažovan upravo u morinjskom logoru, „ratni zločinac iz nehata“ koji je posredno doprineo smrti trojice mladih zarobljenika sa dubrovačkog ratišta, a potom se doživotno povukao iz vojnih operacija i usled toga postao „svjetioničar usudom“, kao i njegova supruga Danica, koja sa njim provodi dvadeset sedmo zajedničko „ljeto na svjetioniku“. Tu su, potom,i Mitar i Nevena, njihovi nepoznati i nepozvani posetioci, bračni partneri „u poznim tridesetim“ godinama, koji nailaze na svetionik na Mandri u pokušaju da pronađu izlaz iz mučne i predvidljive svakodnevice. Ove četiri perspektive ulančane su besperspektivnošću: samoukidajućim repeticijama (… „Volim ja moju Danku. Nije da je ne volim“ … „Volim ja moga Bata. Nije da ga ne volim“. … „Volim ja Mitra. Nije da ga ne volim“. … „Volim ja Nevenu. Nije da je ne volim“. …), odnosno temama nagrizajućih bračnih odnosa, nemogućnosti začetka deteta ili održanja trudnoće (u patrijarhalnom kodu: jalovosti), uzaludnih pokušaja prevladavanja zaglušujuće rutine, te sveprožimajućom atmosferom promašenosti, nemoći, tegobne zaključanosti i potmulog ćutanja.
Na dvojnosti duboko počiva i najbolje dramatizovana i naratološki povlašćena scena – scena zajedničke večere u kojoj se neposredno ogledaju oba sunca,dva bračna para.
Ognjen Spahić upravo u ćutanju, u onom neizgovorenom i neizgovorivom, locira presudni pripovedni potencijal, ulančavajući, u drugom i dubljem koraku teksta, narativne deonice ovih četvoro junaka sa morinjskim ćutanjem, odnosno begom u tišinu koja obavija senke ratne prošlosti: „Pa i ovo ćutanje u kojem smo zaključani ja i Danka, nije ništa drugo do nemušta odbrana”. Na taj način, roman Pod oba sunca upadljivo se približava jednom koji se, uporedo s njim, nalazio u najužem izboru žirija NIN-ove nagrade za roman 2020. godine – romanu Što na podu spavaš bosanskohercegovačkog autora Darka Cvijetića. U oba slučaja reč je o pokušaju da se teško izrecivo i duboko traumatično iskustvo rata ipak prevede u reči kojima se ujedno otkriva težina ćutanja o ratu i opasnost koju sa sobom nosi potiskivanje traume. Spahićev roman i stilski je vrlo blizak Cvijetićevom utoliko što se u njemu dosledno insistira na sažetosti i lirskoj zgusnutosti, na svojevrsnoj arhaističnoj staccato retorici, na diskursu koji obiluje lokalizmima i dijalektizmima, na blagom mozaičnom ukrštanju pripovednih perspektiva koje uglavnom ostaje u domenu privatnog, uz insistiranje na pažljivoj psihologizaciji likova i zbivanja. U romanu Pod oba sunca o privilegovanim temama piše se svedeno i nepretenciozno, ali i dalje vrlo čujno.
Takvo je, samim tim, i prisustvo junaka Zirojevića, generala-majora koji je u životu Bate Lončara odigrao krucijalnu i nezaboravnu (anti)očinsku ulogu, dok sam Lončar unekoliko figurira kao pandan kapetanu Topiću iz romana Što na podu spavaš. Iskustvo učešća u logorskoj torturi nad dojučerašnjim sugrađanima i saborcima u njegov život unosi „govna veličine spomenika na Sutjesci”: neizbrisiv trag griže savesti, nemogućnost junaka da iskorači iz naprasno uspostavljenog i za njega neshvatljivog i neprihvatljivog ratnog poretka, poretka u kome pacifizam postaje ružna reč, a granica koja razdvaja ljude od zveri uža od vijugavog morinjskog puta. Lončareva upućenost na svetionik, koji predvidljivo figurira kao izolovan, nepristupačan i nepropustan, ali ipak nužan i potencijalno spasonosan prostor, u službi je, između ostalog, karakterizacije ovog junaka, obeleženog strahom od drugog i drugačijeg, selektivnom ksenofobijom i bujnom mizantropijom, junaka obraslog u drače, zapretenog u partijsko-činovničkom i patrijarhalnom kodiranju stvarnosti, junaka, međutim, u kome istovremeno ipak ima dovoljno preostale ljudskosti i lucidnosti da i sam ustanovi da nekadašnji mučitelj nije najpogodniji kandidat za današnjeg svetioničara, te da kontekst u kome ljudi koji su na pozicijama moći ne rasuđuju na isti takav način i nije kontekst vredan poštovanja.
Related
Da li je roman XX veka žanr za sebe?Dinamika se plete oko dvojnosti. Logorska inverzija noći i dana,ozvučenih noći i utihnulih dana, prisutnija je, nažalost, u deklarativnim iskazima u okviru Batinih retrospekcija i naznačenim posledicama koje ostavlja na njega i njegovu psihu nego u samom iskazu, u samoj formi pripovedanja. Svetionik koji ni na tren ne odustaje od svoje dužnosti, postojan koliko i Lončareva zadrtost, intrapsihičke procese junakinja i junaka preliva konotacijama borbe tame i svetlosti, koja se ipak ne razrešava ni pod jednim ni pod drugim suncem – suncem prošlosti i suncem sadašnjosti. Na dvojnosti duboko počiva i najbolje dramatizovana i naratološki povlašćena scena – scena zajedničke večere u kojoj se neposredno ogledaju oba sunca,dva bračna para. Svakodnevica je pritisnuta sudarima sa istinom, koji istu tu svakodnevicu podrivaju ili poništavaju, a u dijalektici proplamsaja hrabrosti i odlučnosti, s jedne, i nepomične ukotvljenosti u apatiji, kolotečini ili strahu od promene, s druge strane, sadrži se srž agona i agonije (junakinja i junaka) ovog romana, pa tako i spomenute scene. Iskorak čine junakinje, ujedinjene savezništvom protiv patrijarhata bez koga, možda, na prvom mestu ne bi ni bilo logora, pa tako ni ženskih tela koja grcaju u bolovima niti njihove ironične osuđenosti na svetionik. No, u semantički smisleno zamišljenom, ali tehnički odveć melodramatizovanom kraju,beg se ispostavlja kao moguć samo u pokušaju, samo kao varljivo obećanje, a istorija kao protezanje začaranog kruga iz koga nema izlaza. „I niti jedno proljeće, niti jedan topli vjetar, neće popraviti načinjenu štetu“ sve dok se, možda,ne razluče noći od dana. Ili dok svetionik i svetioničari ne postanu znatno pouzdaniji. Ili dok ljudi, naučivši gde se nalaze oči, usta i uši, njima i ne počnu zaista da se služe.
Ognjen Spahić napisao je vrlo upečatljiv i pažnje vredan roman. Čitaoci koji se osećaju umorno od tzv. ratnog pisma, prvenstveno onog usmerenog na jugoslovenske sukobe iz devedesetih godina, te arhaistično-lokalističnog fokusiranja na muške likove koji (ni)su izašli iz tih sukoba, možda će unapred biti malodušni ili nezainteresovani za njega. Time će, međutim, propustiti ne samo fikcionalizovani pokušaj da se uđe u trag Morinju i morinjima – rubnim mestima koja nametljivo odzvanjaju tišinom – i ne samo spretno i živopisno predočavanje patrijarhalnog mentaliteta i (diskurzivnog) nasilja na kome se on izgrađuje i koje ga perpetuira, već i priču koja se čita u dahu, priču koja obiluje dijalozima koliko i nemogućnošću njihovog ostvarenja usled dubokih podvodnih antidijaloških struja, diskretnu, tihu priču o ćutanju o kricima.
Ostale tekstove iz ovog kritičkog serijala možete pročitati ovde:
Ljudi bez grobova – Enes Halilović
Prekrasne ruševine – Savo Stijepović
Kontraendorfin – Svetislav Basara