I zaista, zaista vam kažem [da iskoristim jedan biblijski manir sa početka romana] kritika koja sledi više će biti stilska vežba „kako ne bi trebalo pisati“ nego što će pretendovati da obuhvati i objasni fiktivni svet romana Prekrasne ruševine Sava Stijepovića (izdavač: Dereta). Pazimo [sve više me inficira ovaj manir], do kraja ove vežbe, otkrićemo da su pukotine u tekstu samo simptom jedne mnogo veće ruševine u kulturi u koju smo tako memorijalno zaljubljeni pa joj i neretko prinosimo bukete prazne hvale.
Savo Stijepović, čačanski autor koji nam se devedesetih predstavio poetskim zbirkama Antologija univerzalizma i Dekadenca, u XXI veku je počeo da gradi ambiciozni, literarni svet u prozi, sastavljen od romana Mahagoni hol (2008), Kameni brodovi (2011), Sredozemlje (2017) (za koji je dobio nagradu „Miroslava Derete“). Na tom putu uredio je i temate posvećene Džimu Morisonu, Džeku Keruaku i panku za časopis „Gradac“. Roman Prekrasne ruševine u dosadašnjim intervjuima i prikazima predstavljen je kao magnum opus autora koji veli da one pronalaze pukotinu iz koje je nezadrživo krenuo da raste ekonomski fažizam, prate razaranje društvenog tkiva, govore o ukidanju sloboda i pokušavaju da preispitaju neke zadate vrednosti[1].Mada autor zaista govori – dakle, uglavnom kazuje a ne prikazuje – o ukidanju sloboda, zadate vrednosti se retko preispituju, odnosno vrlo snažno se potvrđuju.
Ono što je trebalo da bude on the road roman, avanturistička, slobodarska i pikarska burleska – koja prati Dantea Kovača, srpskog imigranta druge generacije, u potrazi za rukopisom koji izdavačka kuća Vejnrajt Pres iz San Franciska želi da objavi – u sudaru hipi kulture, pustinje i rok muzike 70ih godina na Zapadnoj obali Amerike, vrlo brzo je sa linije puta veštačkih rajeva Paranoje u Las Vegasu, zatvorila krov na kabrioletu i skrenula na zemljani put epifanije hrišćanske čestitosti i askeze. Naratorova autoironija – pošto Dante Kovač juri rukopis Mahagoni hol Martina Komana, naratora prvog Stijepovićevog romana – ogleda se u činjenici da je protagonista potpuno nezainteresovan da rukopis koji nosi sa sobom zapravo pročita i svakako je jedna je od retkih dobrih pripovednih strategija u Prekrasnim ruševinama, a do kraja romana će se utvrditi i da Vejnrajt Pres gubi interesovanje da pomenuti tekst objavi.
Narkotici kojih u romanu ima u izobilju, stiče se utisak, ne zloupotrebljavaju junaci romana, već autor koji njihov literarni potencijal ne koristi za otvaranje vrata percepcije, rastrojstvo čula, sinestezije, niti neku začudnu narativnu perspektivu, već je rabi da bi izvršio preobraženje „zabludelih” nomada i potvrdio istinitost pravoslavne provenijencije, koja se pak nedopustivo loše maskira pod imenom nove duhovnosti sekte propovednika Skipa Lenskog –“Grabuljari svesti”.
Spoznaja Dantea Kovača da veštački rajevi nikada ne mogu nadomestiti onaj hrišćanski, do koga se dolazi putem neokaljane vere, sprovodi se kroz epifaniju već u prvom delu romana, ali to autora ne sprečava da junakovu okrenutost nebu usmeri i ka zvezdama (astrologiji): „Nisam mogao da postupim drugačije. Nije moglo drugačije. Ja sam Jarac u horoskopu, a to su znatiželjni skotovi vezani za tminu. Hulje.” [254]
Međutim, i pored epifanije protagoniste naratorovi svetonazori duboko su obeleženi hrišćanskim okularom kajanja, pa tako osećamo duboku neprijatnost kod Dantea dok nam govori o seksualnim nagonima. U jednom vrlo nespretnom opisivanju sestara sa kojima je opštio navodi da su „bile veoma lepe, radoznale i čestite osobe”, da bi već posle dve rečenice, bez ironije, naglasio: „о njima, o Bani i Ho, imam jedino reči ljubavi. I obe sam ih povalio. O, da.” [52] Snažna čitalačka neprijatnost i transfer sramote (čitati krindž) produbljuje se u nastavku scene kada Dante,„nakon što je eksplodirao u ustima devojaka” u „grubom valceru” u koji su ga one „mamile”, „opet oseća strašno bedno i unakaženo, jer je tako budalasto pristupio tim devojčurcima” [62]. Leskički fond koji koristi kako bi opisao seksualni odnos, tj. „seksualno pražnjenje” obuhvata reči „prljavština”, „sram”, „blud”, „pohota”, „očistiti se“.
Diferencijacija govora junaka je vrlo nemaštovita, gotovo da je nema, tako da dijalozi i pripovedački glas imaju isti ton
Kada junakinja Babet Lafajet doživljava gotovo identičnu spoznaju kao i Dante, ona postaje svesna „da je droga velelepna laž, obmana i žalosna pretvornost” u kojoj „nema slobode” te da su „put trezvenosti i staza molitve” jedina prava istina [152]. Babet nešto kasnije traži i nevini, nagi zagrljaj od Dantea uz reči: „Da li možeš, molim te, Dante, da me čuvaš od ove noći, koja je besramno došla da bi nas ponizila? Da li ćeš moći to, da budeš čuvar svoje nove sestre?” Jezički registar koji je bliži srednjovekovnoj, viteškoj, hrišćanskoj tradiciji nego 70-im godinama XX veka, nastavlja da se provlači i kroz govor drugih junaka, neretko završavajući patetičnim i viskoparnim apstrakcijama.
Ipak, najveća zabluda u kojoj se sam autor nalazi krije se u elementarnom nepoznavanju katihizisa i razlika na kojima počivaju tri najveće hrišćanske crkve (Pravoslavna, Katolička i Protestantska). Skip Lenski, propovednik „novog” oblika hrišćanstva, koji bi u svojoj integrativnoj formi „trebalo da preispita neke stvari” [87], temelji svoja uverenja na poštovanju crkve kao institucije, neupitnom prihvatanju Jevanđelja te ljudske i božanske prirode Hristove.
“Post nam je potreban. Da budemo suzdržani, da se molimo i budemo učesnici u jednoj veličanstvenoj, beskonačnoj litiji…” [90]
Novi put vere i alternativna duhovnost nije, dakle, ništa drugo do pravoslavni katihizis, što se potrvrđuje željom Skipa Lenskog, inače porеklom Rusa, da na svom propovedničkom hodočašću obiđe Dalmaciju, Srbiju, Makedoniju, a naročito Grčku, čime se nepogrešivo stvara ortodokosni model.
Propusti u osnovnog ideološkoj matrici prate i fundamentalne naratološke i stilističke greške. Pripovedanje iz prvog lica je vrlo nevešto izvedeno iz vizure Dantea Kovača, ali, mada pratimo njegova iskustva i doživljaje na početku, vremenom Dante postaje gotovo nemi posmatrač događaja, odnosno zadobija karakteristike omnipotentnog pripovedača koji ne samo da nam predstavlja intimne spoznaje nekolicine junaka, već i govori sa sveznanjem o događajima kojima nije prisustvovao.
Diferencijacija govora junaka je vrlo nemaštovita, gotovo da je nema, tako da dijalozi i pripovedački glas imaju isti ton, tj. kreću se u istom leksičkom registru. Narator upada u zamku objašnjavanja sopstvenih motiva i pokazuje nepoverenje u čitaoca da može sam da izvede zaključke (npr. ukazuje na anagramsku prirodu naziva hipi komune Erehwon, ali i prevodi sa španskog naziv mesta Escondido itd.).
U početku, roman je pokazivao naznake da bi CA blues Milana Oklopdžića mogao da dobije svojevrsni tribjut, ali većina dobrih motiva ostala je nerazrađena
Deskripcija u romanu je generička i prizemna („Zvezde su nas uporno obasipale. Zvezde su padale po nama. I kojoti bežali. Bilo je blagosloveno” [229]; „Henk Dejvis se, zapanjeno, onoliko koliko se može čovek zapanjiti, na skali od jedan do deset, deset, ukopao u mestu…”[331]),
dijalozi su neuverljivi i beže u širokom eufemističkom krugu od duha savremenosti („Ne bih rekao Dante – uzvratio je Beket – Ali, neću da te ometam u tvojoj lakrdiji od života i neistinitom ubeđenju. To neću da radim.”),
izdašno korišćenje neodređenih zamenica umesto da apstrahuju sliku, potpuno oduzimaju autoritet naratoru („Оtišao sam sa nekim čudnim osmehom na licu. Ima nečega što je odista blagosloveno na ulicama San Franciska od ponoći i sve do jutra. Kao da neki divovski prsti… [47]),
u čemu ne pomaže ni rabljenje „zabranjenih”reči za svakog pisca („predivna, titrajuća svetlost“ [19]; „osećajući neopisivu hladnoću oko sebe” [331], „video pukotinu neopisivog kolorita“ [364])
ali i svakoga ko pretenduje na ozbiljnost („vucibatine“, „žaca“, „devojčurak“, „izmišljaju vesele zgode, trikove i razne dosetke [50], „grdno se varate“ [57]).
Naratora ćemo pamtiti i kao majstora tautologije i redundantnosti: „Deca pomno prate roditeljski hod i njihov bat” [121]; „Na vožnju tim drumom niko nikada neće zakasniti, niko neće odocniti“ [152] „s rastegljivim kezom, podrugljivim smeškom, širokim osmehom i otrovnim kandžama” [343]. „Svaki čvor se može raseći. Uvek postoji rešenje, za svaku nevolju, za svaki problem. Ne treba klonuti. Nikada ne treba posrnuti ili reći da nema izlaza. Izlaza uvek ima…. No, slepi ne vide. Gluvi ne čuju. Nemi ne govore.”[339]
Pripovedanje je puno univerzalnih istina i robovanja konstruktima, pa se tako i vrlo navalentno u romanu potencira narativ o Srbima kao izabranom narodu: „Srbima se najviše zamera to – upornost i inat. To ljuti sve ostale. Ne zato što taj narod, Srbi, ne ulazeći u to kakvi su uistinu, pošto im i sam pripadam, prezire pokornost, već stoga što osobine koje pripadaju resoru istrajnosti, ludila i šizofrenih svetonazora oni drugi ne poseduju u velikoj meri: hteli bi da budu upravo na sličan način osobiti, poput mahnitih Srbalja, ali im je priroda, na svu sreću, tu mogućnost ukinula. Otuda kompleksi. A cela stvar je sasvim prosta: Srbi se, obično, ne boje naročito smrti. Ona ih od svega, čini se, najmanje uznemirava. Jebe im se za smrt. [102-103]
Taman kada pomislite da su neka opšta mesta izostavljena, autor se potrudi da ih u nastavku romana naglasi
U početku, roman je pokazivao naznake da bi CA blues Milana Oklopdžića mogao da dobije svojevrsni tribjut, ali većina dobrih motiva ostala je nerazrađena. Pustinja je odlično izabran lajt motiv čiji je pun simbolički potencijal ostao neotpakovan. Rezervati u kojima se vrše opiti nad domoradačkim stanovništvom prepoznati su kao ogledalo sistema, ali baš kao i kod hipi komuna koje postaju zavisne od kapitala moćnika, ostali smo uskraćeni za prikazivanje života u tim zajednicama. Hipi zajednica postaje svesna, doduše vrlo naglo i nemotivisano, da nema utopije u bekstvu od sistema već da se mora ući u sistem i boriti se. Autor uključuje i korporativni vrh u priču, ali onda kad pomislimo da „zlo” leži visoko na hijerarhijskoj lestvici gde stoluje povlašćena manjina, autor se odlučuje da uzročnike urušavanja utopijskih mogućnosti hipi komuna potraži u “Zlu” koje leži duboko u krugovima pakla. Društvena angažovanost se urušava kao oksimoron iz naslova romana, a sve što autor zaveštava savremenom srpskom romanu je predstava đavola koja je zbir svih opštih mesta o đavolu iz B filmske produkcije.
Predstavljanje đavola u istoriji književnosti datira od Biblije i starozavetnih apokrifa do modernog đavola prozirnosti, od adskih dubina do nebeski izokrenutog vražjeg. Ne moramo ići dalje od očiglednih primera Geteovog Mefistofelesa, Bulgakovljevog Volanda ili Miltonovog Sotone, kako bismo ukazali na kompleksnost lika đavola, ali i slojeve koje automatski podrazumeva svako novo zazivanje njegovog imena u književnosti. U romanu Prekrasne ruševine đavo se anticipira još imenovanjem protagoniste Dantea Kovača, ali i sugeriše rečenicom iz Stivensonove priče koju narator oseća kao da bi mogla otvoriti i roman koji čitamo: „Ova povest započinje u doba kada je đavo bio još mlad”. Baš kada pomislimo da će figura đavola diskretno stupiti na scenu, potpuno nemotivisano odvučeni smo u pakao opštih mesta gde dva demona, Abadon i Asmodej, koji se oslovljavaju sa „dobri moj”, sede „za poslednjim stolom u jednoj pećini, u kafani, zapravo, na mestu odakle se pružao plameni pogled na hiljade i hiljade grešnika koji su u vatrenim obručima grcali u mukama, divljačkom bolu, dok su ih mladi vražji pripravnici ili stažisti besomučno šutirali, bičevali i batinali, u drugom krugu pakla, gde je Ašmodaj još uvek bio šef nad šefovima, glavni tip, a služila ih je neka simpatična bedevija, zdepasta i repata đavolica s bujnim, rasnim poprsjem i širokom zadnjicom. Oni su naručivali svoja sumporna pića…”
Taman kada pomislite da su neka opšta mesta izostavljena, autor se potrudi da ih u nastavku romana naglasi, te tako junaci naprasno osećaju glavobolje i napade vrućine u prisustvu otelotvorenja đavola na zemlji Barbasa Orka, koji se stvara među ljudima iznenada „kao da izranja iz vazduha” [261], a povremeno je praćen i vranama na prozorskim oknima. Džim Valdez, recimo, ne može „da odagna zle, paklene misli iz svoje namučene glave” [340] dok mu Barbas na uvo izgovara rečenicu „Plesaću ti na grobu, dok će tvoja duša ploviti ka paklu” [253]. I dok se Abadon i Asmodej vrlo prizemno šale kako na Balkan i u Jugoslaviju ne moraju da idu jer će „oni svoj krvavi posao izvesti izvanredno i bez njih”, najavljujući dve decenije kasnije „fantastični masakr”, narator otvara i jednu šeretsku zagradu u kojoj opšte mesto susreće transfer čitalačke sramote: „(…Barbas je igrajući svoju “đavolju igru” javio Asmodeju, u Drugi krug Pakla, odsek C13, tačnije, pozvao ga je na broj 666, umesto na 555, et cetera, i zevajući, umoran od bludničenja tokom cele noći sa maloletnicama iz Edgina… )“ [280]
Manir sa zagradama u drugom delu romana se autoru osladio pa će otvoriti još jednu kada u stanici Čipolino udari Barbasa „tako snažno i tako naglo da je Ork umalo ispustio dušu (Mada, jasno vam je da se to, u ovom slučaju, starom Barbasu nikako nije moglo desiti)”[305]
Nakon analize, odnosno istrage ruševina – za koje se, nažalost, ispostavlja da nisu ni prekrasne ni začudne ni podsticajne za razmišljanje – oštra kritika najmanje je pisana da osvesti autora, koji je napisao knjigu onako kako je znao. Dolazimo do zaključaka da je pojavljivanje ove knjige u najužem krugu NIN-ove nagrade učinilo medveđu uslugu izdavačkoj kući koja godinama unazad može da se pohvali više nego pristojnom produkcijom i sjajnim uredničkim radom. Stilski propusti sa kojima se susrećete već na prvim stranicama nedopustivo su tolerisani ne samo od strane urednika izdanja već i petočlanog žirija koji je ispodprosečan roman katapultirao u tržišni raj. Pazimo.
Piše: IVAN ISAILOVIĆ
Ostale tekstove iz ovog kritičkog serijala možete pročitati ovde:
Pod oba sunca – Ognjen Spahić
Ljudi bez grobova – Enes Halilović
Kontraendorfin – Svetislav Basara
[1]https://www.caglas.rs/prekrasne-rusevine-save-stijepovica-novi-roman-cacanskog-autora-koji-mora-zabrinuti-svakog-citaoca/