Led Jaceka Dukaja – intelektualni zamah i svežina ideja

SHARE:

Pre dve godine, Jacek Dukaj se u zapaženom eseju „Lament ljubitelja cigala“ na stranicama „Gazete viborče“ otvoreno deklarisao kao pristalica tradicionalne, devetnaestovekovne proze, „široko razlivene na stotinama strana, epskog daha i toliko opojne da se čovek u potpunosti gubi čitajući je, da bi joj se vraćao iz večeri u veče i uranjao u njen fiktivni svet“.

Prkoseći modi i tržišnim tendencijama, Dukaj upravo takve knjige i servira redovno čitaocima – „Led“ broji više od hiljadu strana, pri čemu svakoga ko poseduje diplomu „kursa brzog čitanja“ moram odmah da upozorim da Jacek Dukaj nije Stiven King, i da brzog, dijagonalnog čitanja ovde nema među ponuđenim opcijama.

Naime, ne samo da bi šteta bilo čitati Dukaja na preskok, pošto je skoro svaka rečenica u romanu jedan aforizam, nego je i radnja romana izuzetno napeta i gusta – nemoguće je pobrojati sve leševe, sve smrtonosne okršaje, pa čak i sve teške uvrede koje glavni junak zadobija boreći se sa silnim protivnicima ili, naprosto, prirodnim silama.

Plaha fabula „Leda“ mogla bi čak i da iznenadi ljubitelje Jaceka Dukaja – njegove knjige su dosad budile poštovanje svojim intelektualnim zamahom i svežinom ideja (a i da opovrgne teoritičare koji tvrde da se u fantastici više ništa novo zapravo ne može izmisliti), ali su retko čitane sa crvenim pečatima na licu od uzbuđenja. „Led“ je, međutim, senzacionalna fabula par excellence.

Stoga bi i bilo krajnje korisno napisati o njoj ponešto  – iako je Dukaj, koliko se sećam, u istom onom eseju gunđao na romane koji se mogu sažeti „u tri rečenice“. Što je u slučaju „Leda“ zaista nemoguće.

Jacek Dukaj, “Led”, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2018.

Umesto da ga sažmemo, opišimo ga. Radnja „Leda“ se odvija 1924. godine, u alternativnoj stvarnosti, koju od naše razlikuje ono što je 1908. udarilo u blizini sibirske reke Potkamena Tunguska. Do danas nije sasvim razjašnjeno šta je to u našem svetu zapravo palo (asteroid? jezgro komete?), u svakom slučaju, to nešto je izazvalo stravičnu buku, a nedeljama nakon toga beležene su pojave belih noći daleko izvan Sibira.

U Dukajevom svetu, tunguskim meteoritom na našu planetu stigao je upravo naslovni „Led“. Šta to, u stvari, znači? Upravo to glavni junak romana pokušava da shvati, na nekoliko stotina strana. Ostatak čovečanstva te 1924. godine zna pak tek toliko da na samom poprištu tunguske katastrofe vlada tzv. apsolutna nula – minus 273 stepena Celzijusa, temperatura ispod koje je i fizici zabranjen pristup.

Štaviše, talasi mraza koji dopire sa mesta udara postepeno ovladavaju čitavim Ruskim carstvom, dopirući čak do Varšave. Usput se ispostavlja da na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli dolazi do hemijskih reakcija koje uzrokuju nastanak novih tipova minerala, čija eksploatacija donosi ogromne dobitke.

Dukajev „Led“ i doslovno i metaforično ledi, dakle, imperiju Romanova – priliv novca od rudarske industrije vraća poljuljanoj carskoj Rusiji status velesile. U svetu ovog romana, Prvi svetski rat se nikada nije dogodio, a samim tim ni Oktobarska revolucija, niti se igde spominje nezavisna Poljska.

Pa ipak, glavni junak je upravo Poljak – Dukaj voli da nam prikazuje svoje neobične svetove očima zemljaka, s pravom, naravno, pretpostavljajući da će nam bliskost sa protagonistom pomoći da se u tom svetu nekako snađemo. Međutim, uloge su ovog puta zamenjene: pre je junak knjige taj koji primorava nas da vlasitim očima sagledamo poljsku stvarnost – prateći po „Ledu“ Benedikta Gjeroslavskog, počinjemo da se pitamo je li nam Poljska kao takva uopšte neophodna.

Jesmo li 1918. godine povratili nezavisnost zahvaljujući – kako to volimo sebi da pričamo u našoj nacionalnog mitologiji – duhovnim vrednostima naše kulture, ili možda izuzetno veštoj politici Dmovskog i Pilsudskog, ili je to prosto bio jedan vrlo srećan sticaj okolnosti, nešto poput neočekivane greške istorijskog bankomata, koji je tu grešku napravio u našu korist i izbljunuo svežanj novčanica bez pokrića na računu.

U svetu „Leda“, ta greška se nije dogodila. Poljaci u ovom romanu ostavljaju utisak ljudi koji su se pomirili sa time da nemaju šanse da povrate nezavinost, ali zato, posle celog veka progonstava među bele medvede, poznaju Sibir kao vlastiti džep, te se savršeno pronalaze u ulozi pionira industrije koja se munjevito razvija, a zasniva se na esklopataciji i obradi novih minerala.

Ali Pilsudski i dalje sanja o nezavisnosti, pa s vremena na vreme digne u vazduh sibirsku infrastrukturu i mašta o tome kako će, između dve vatre, a u savezu sa Japanom, zavladati ruskom imperijom. Većina Poljaka – Ruse da i ne spominjemo – smatra ga neodgovornim teroristom, ali možda „drug Viktor“ zna o tunguskoj misteriji nešto što drugi ne znaju?

Carske vlasti i tu opciju, izgleda, uzimaju u obzir, pošto donose odluku da u Sibir pošalju glavnog junaka – sina prognanika koji je nestao negde u ledenim prostranstvima. O njemu kruže najfantastičnije spletke; po jednoj od njih je, na primer, ostvario nekakvu vezu sa onim nečim što je eksplodiralo na Potkamenoj Tunguskoj.

Benedikta Gjeroslavskog – večitog studenta, propalicu, pijanicu, ovisnika o kockanju i dužnika svim varšavskim lihvarima – carske će vlasti obrijati, elegantno obući i spakovati u transsibirski ekspres sa misijom koju ni sam ne shvata do kraja. Naravno, raznim uticajnim institucijama je stalo do toga da ne doputuje (ili upravo suprotno), jer od njegove misije zavise poslovi kojekakvih privatnih korporacija, specijalnih i vojnih obaveštajnih službi, verskih sekti i terorističkih grupa.

Iako bi svođenje fabule na tih par rečenica zaista predstavljalo zločin, a čitaocima otkrilo pokoji senzacionalni zaplet romana – spomenimo makar da nam mašta Jaceka Dukaja podmeće komentare kojima su izmenjeni tok istorije opremili Nikola Berđajev, Lav Trocki, Grigorij Raspućin, Tadeuš Kotarbinjski, Nikola Tesla, Vaclav Sjeroševski i Juzef Pilsudski. Koga sa ove liste Gjeroslavski lično sreće, neću vam otkriti.

Ova Dukajeva knjiga se, više nego ijedna druga pre nje, poigrava sa savremenim poljskim pitanjima. Nije li, kojim slučajem, 1989. godina predstavljala istu takvu neočekivanu grešku istorije, u našu korist? Zar ćemo i ovog puta prokockati pobedu?

Koliko je istine u mitovima o Poljaku kao večitom konspiratoru ili o polonische Wirtschaft? Dukaj nas podseća na učešće Poljaka u privrednom pokoravanju Sibira pre 1908. godine – činjenicu koju smo potisnuli iz nacionalne svesti, jer nas izraz „Poljak u Sibiru“ automatski asocira na prognanika okovanog lancima, a ne na biznismena koji cigaretu pali novčanicom, iako je ovo drugo jednako istinito. Štaviše, kako je to opisivao Sjeroševski, koji je svoje prognanstvo tretirao kao istraživačku ekspediciju, robijaš bi, po odsluženju kazne, često postajao biznismen.

Pitanja koja je Jacek Dukaj postavljao do sada u svojim romanima nosila su žig apstraktnog akademskog pristupa – na primer: „Kako bi izgledala kosmička letelica kada bi predstave antičkih Grka o fizici bili realne?“ („Druge pesme“). Ovog puta, međutim, autor postavlja fascinantna pitanja koja se direktno tiču poljske svakodnevice – pružajući nam priliku da mozgamo nad njima dok pratimo senzacionalnu radnju dostojnu jednog Ladlama.

Tekst: Vojćeh Orlinjski
Prevod: Jelena Jović
Izvor: wyborcza.pl