Grafička novela Maus kao subverzija žanra i kulturne norme Grafička novela Maus Arta Špigelmana primer je pionirske upotrebe nečega što smatralo niskim žanrom –strip – za teške i ozbiljne teme kao što je Holokaust i međugeneracijsko nošenje sa individualnim i kolektivnim traumama.

Art Špigelman je prvi put objavio delove Mausa u časopisu Raw između 1980-1991. Prvi i drugi tom knjige Maus: Priča preživelog su se pojavili 1986. („Moj otac krvari istoriju“) i 1991. („I ovde su počele moje nevolje“). Maus predstavlja upotrebu tradicionalno “niskog” žanra – stripa ili knjige – za ozbiljan, težak materijal. To je svesna, namerna inverzija norme, hijerarhije, kulturnog poretka. To je veoma “snažno” (u blumovskom smislu reči) ponovno čitanje priče jednog preživelog i prenošenje te priče sinu ili svedočanstva o toj priči; to je istovremeno i snažno prepravljanje ili preispitivanje generičkih mogućnosti samog „stripa”.

Redukcija likova na mačke (naciste), miševe (Jevreji), svinje (Poljaci) i druge nacionalne stereotipe nudi svesnu, namernu minijaturizaciju i redukciju, ukazujući ne samo na proces sažimanja, pojednostavljivanja i obezvređivanja nacističke prakse pre i tokom Holokausta, već i na redukciju i uprošćavanje prisutno i u mnogim „odgovorima“ na Holokaust. Na ovaj način, Špigelman književno uobličava pozive na petits récits koji su toliko preovlađujući u postmodernom diskursu danas, posebno u spisima Žan-Fransoa Liotara. Na drugom nivou, u Mausu postoji više narativa i vrsta tekstova: pored slika, dijaloških okvira i komentara, nalazimo mape Poljske i logora, dijagrame skrovišta, prave fotografije iz porodične arhive, detaljne planove krematorijuma, tabele sa robom za razmenu u Aušvicu i priručnik za popravku cipela. Evo nekih od različitih tipova teksta koje se mogu naći u Mausu:

Čitalac se kreće kroz nekoliko različitih „istorijskih subjekt-pozicija” i pripovedanih događaja; postoje pred-holokaust, holokaust i postholokaust, ali takođe, unutar jednog vremenskog okvira, mogu istovremeno biti prisutna i druga vremena. Maus tako jukstapozicionira i prepliće prošlost i sadašnjost, različite istorije svakog protagoniste i veoma različite kulturne kontekste Poljske okupirane nacistima i Rego Parka u Njujorku. Sam naslov knjige je moćna prerada konvencije: Maus iznova opisuje kulturnu normu i osmišljava novi diskurzivni prostor kako bi se pozabavio pitanjima jevrejske traume, krivice, srama i, što je možda najvažnije, prenošenja ovih sukoba sa jedne generacije na sledeću, posebno u slučajevima kada nisu dovoljno obrađeni.

U Mausu, slika nikada nije ostavljena da stoji sama, već je uvek uhvaćena u razliku između naracije, slike, dijaloga i refleksije.

Maus obuhvata mnogo malih narativa: ne samo priču o Vladeku (Artijev otac) i Anji (Artijeva majka, koja je izvršila samoubistvo nakon što je preživela Aušvic i došla u Ameriku), već i o samom Artu Špigelmanu i njegovoj borbi da razume svoje porodično poreklo i sebe. Maus govori o stalnom vraćanju traumatične i „nesavladane“ prošlosti na više nivoa: smrt njegovog brata, Ričija, koji je uzeo otrov koji mu je dala žena koja se brinula o njemu dok su išli u Aušvic da ih ubiju gasom, samoubistvo njegove majke 1968. i ubistvo evropskih Jevreja. Ovo možda nigde nije očiglednije nego na kraju prvog toma „Moj otac krvari istoriju“, gde Arti traži od Vladeka Anjine dnevnike. Vladek prvo kaže Artiju da su Dnevnici nestali, a onda se konačno seti da ih je on sam uništio – tačnije spalio – u dubokim napadima depresije. Vladek ne samo da je spalio dnevnike – u ironizovanom izvođenju nacističkog spaljivanja knjiga – već sadistički dodaje so na ranu kada kaže Artiju: „Pogledao sam, ali se ne sećam […] Samo ja znam šta je rekla: ‘Želim da mog sina, kad poraste, ovo zainteresuje.’“ Arti, koji je i sam patio od depresije nakon samoubistva svoje majke, Vladeka naziva „ubicom“, nesposoban i da razume Vladekov postupak kao čin odglumljivanja nasleđa Holokausta. U ovom kružnom prenošenju, Arti je vezan za svog oca, i vidimo da je to u Mausu izvedeno kroz potpunu zavisnosti od Vladeka za naraciju njegove sopstvene priče.

„Prekinuti“ odnos između Artija, Vladeka i ove nesavladane prošlosti je ilustrovan u narušenom odnosu koji Arti ima prema sopstvenom jevrejskom nasleđu. U Mausu I, Vladek je u nemačkom radnom logoru i sanja san u kojem njegov mrtvi deda dolazi kod njega i govori mu da će napustiti ovo mesto i otići kući svojoj ženi i detetu na Paršas Trumu. Arti zatim pita svog oca šta je Paršas, nesvestan simboličkog i doslovnog značenja ovoga kako u njegovom životu tako i u jevrejskoj tradiciji. Njegov otac mu zatim objašnjava značenje Paršas Trume, specifične nedelje u kojoj se čita određeni deo Tore. Ispostavilo se da je to bila nedelja kada je oženio Anju, i nedelja kada je Arti imao svoju Bar micvu. U ovom vremenskom roku, Vladek zaista uspeva da napusti kamp i vidi svoju ženu i dete. Prekinuto kolo se tako obnavlja u tekstu upravo zbog Artijevog interesovanja za narativ i konstrukciju samog teksta Mausa. Ali dokaz neuspeha u prenošenju kulture i tradicije, tragovi ove prekinute veze sa prošlošću i istorijom prisutni su do te mere da Arti sada mora ponovo da uči ovu složenu istoriju.

Maus je alegoričan, ne samo u meri u kojoj pojedince tretira kao figure u mnogo složenijoj i globalnoj priči, već utoliko što je sama njegova tekstualna struktura uporediva sa alegorijskom strukturom amblema, sa grafičkom slikom koja osvetljava tekst, a tu je i superskript koji izražava „temu“ ili „predmet“, stvarne izjave pojedinaca u kvadratu, a često i podskript koji sadrži nesvesne misli ili naknadne misli. U Mausu, slika nikada nije ostavljena da stoji sama, već je uvek uhvaćena u razliku između naracije, slike, dijaloga i refleksije. Na ovaj način se stvara prorez ili otvor za kritičko razmišljanje o prenošenju traume iz prošlosti.

U posebno upečatljivom delu teksta, Arti pripoveda svoju reakciju na samoubistvo majke. Strip u okviru stripa Maus pod naslovom „Zatvorenik na planeti pakla: istorija slučaja“, ovaj tekst unutar teksta prenosi Artijev sopstveni nepotpun ili neuspeli pokušaj da prebrodi traumatičan gubitak svoje majke, sopstvene melanholične i mazohističke tendencije da internalizuje disfunkciju svoje porodice i majčinu depresiju, kao i do koje mere je njegovo pisanje obeleženo tim gubitkom, pa je samo po sebi vrsta rešenja. Podnaslov “Istorija slučaja” ismejava istoriju bolesti u psihoanalizi, u kojoj se pacijent rigoroznom terapijskom intervencijom “leči” od neprestanog vraćanja traumatske prošlosti. U “Zatvoreniku sa planete pakla” nema lakog završetka, a osoba koja pati ostaje zarobljena u zatvoru sopstvene mazohističke melanholije, zatvorskoj ćeliji sopstvenog ranjenog ja, ne shvatajući stvarno nesvesnu vezu sa melanholijom majke i nesvesnog poistovećivanja sa oštećenim ocem.

Premošćujući raskid između prošlosti i sadašnjosti, Oca i Sina, jezika i slike, manifestnog i latentnog, Špigelmanov Maus svedočanstvo je o procesu svedočenja, kao i o tehničkim i tehnološkim zahtevima pisanja i snimanja kako bi se proizveo narativ o traumi i time se ublažila simptomatologija depresije i povlačenja koja predstavlja opasnost od prošlosti koja je ostavljena da se gnoji kao nezalečena rana. Esej Pola Celana “Meridien” govori da svako autentično pisanje ima datum i mesto: ono izražava specifičnost i u toj specifičnosti gestikulira u pravcu Drugog. Špigelmanov Maus, u prenošenju priče o ocu kroz sina, ne zaobilazi niti prikriva ijednu od teškoća koje sa sobom nosi traumatizacija, što, kao što znamo, uvek sa sobom nosi izvestan stepen „glumanja“. Maus prikazuje poteškoće u radu sa traumatičnom istorijskom prošlošću koja se opire pokušajima da se njome ovlada, i predstavlja visceralni prikaz postmodernog fragmentiranog sopstva koje se bori da se pomiri sa ovom oštećenom i ranjenom istorijom na svestan način. Maus II se završava ponovnim ujedinjenjem Vladeka i Anje posle Aušvica. U poslednjoj sceni Vladek kaže Artiju da je umoran od pričanja: „Umoran sam od pričanja, Riči, i dosta je priča za sada.” Ovaj poslednji lapsus – oslovljavanje Artija imenom njegovog mrtvog mlađeg brata koji je stradao u Holokaustu – svedoči o traumi koja ne prestaje da prodire u svesni, budni svet. A Maus beleži ovo odbijanje na ubedljiv i krajnje konkretan način.

Piše: Robert Levental
Izvor: virginia.edu
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o narativnosti i naratibilnosti u stripovima Danijela Žeželja.