D. M. Tomas: Celuloidni snovi (2) Jedno je sigurno: zamišljeni film je predivan, piše D. M. Tomas nakon decenija neuspešnih pokušaja da njegov roman “Beli hotel” bude ekranizovan.

Britanski pesnik i prozni pisac Donald Majkl Tomas (25. januar 1935 – 26. mart 2023) objavio je 20 zbirki pesama, 14 romana, dva toma memoara, biografiju Solženjicina, dramski komad, tri antologije i brojne prevode ruskih klasika, ali ni sa jednom knjigom nije postigao toliki uspeh kao sa Belim hotelom (1981). Tomas, do tada poznat uglavnom ljubiteljima poezije, po objavljivanju ovog romana postao je neka vrsta književne senzacije. Grejem Grin i Vilijem Golding nazvali su Beli hotel romanom godine, autor je za njega osvojio više značajnih nagrada, za neki glas mu je izmakao i Buker (dobio ga je tada Salman Rušdi za Decu ponoći), dospeo je na liste bestselera u Evropi i Americi, a izdavači su na koricama novih izdanja počeli da štampaju i najavu “uskoro i kao visokobudžetni film”. Međutim, to “uskoro” traje sad već više od 40 godina, producenti su pregovarali sa rediteljima poput Terensa Malika, Bernarda Bertolučija, Dejvida Linča, Emira Kusturice, Pedra Almodovara i Dejvida Kronenberga, a autor romana nije doživeo da ga vidi na velikom ekranu. D. M. Tomas, i sam učesnik pregovora, o svemu tome napisao je esej “Celuloidni snovi”, objavljen u Gardijanu 2005. godine, a mi ga ovde prenosimo. (Prvi deo može se pročitati ovde.)

***

Bio je tu i impresivni novi scenarista – Denis Poter. Pisao sam mu i rekao mu koliko sam zadovoljan zbog toga. Imali smo mnogo toga zajedničkog: radnička deca iz zabačenih rudarskih naselja; bili smo ista godina na istom oksfordskom koledžu. Štaviše, živo sam se sećao da sam ga gledao kako glumi, riđokos i harizmatičan, u Pirandelovom komadu izvedenom u bašti Novog koledža, na istom onom mestu gde je nastao i moj roman. Sve to ličilo je na savršeni sinhronicitet. A, povrh svega, živeo je samo 20 milja od Hereforda, u njegovom rodnom Forest of Dinu. Predložio sam mu da se nađemo na pola puta, na piću. U kratkom odgovoru je odbio i dodao da veruje da bi susreti trebalo da budu slučajni.

Možda je bio suviše posvećen zadatku da bi dopustio da razgovor sa autorom knjige zasmeta njegovoj viziji scenarija. Nije bilo sumnje da je bio posvećen, sudeći prema priči sa njegovog prvog sastanka sa Linčom u jesen 1990. godine. Dan biblijskog potopa u Njujorku… Večera uz vino… Pri odlasku, niz Poterovo lice kliznule su suze, a svojim kljakavim, artritičnim rukama grabio je Linča za revere. Ako ne zajebu ovo, rekao je, ako ga izvedu do kraja, biće to delo po kojem će obojica ostati upamćena. “Ovaj film biće Madam Bovari našeg doba”.

Stigao mi je Poterov scenario i zaprepastio sam se kad sam video da su Frojd i Beč izbrisani, a da moja operska heroina sad hoda po žici u berlinskom cirkusu. Don Đovani i Evgenije Onjegin zamenjeni su poterovskim lakim notama iz tridesetih godina. Grajsler i Roberdo objasnili su to rečima da je Linč mislio da ne može da se nosi sa evropskom visokom umetnošću. Dopao mu se živahni Poterov scenario, a dopao se, uz nešto rezerve, i njima. Njihov san – ali svakako ne i moj, sa takvim scenariom – trebalo je da se ispuni; trebalo je da budu u Parizu na dočeku Nove godine, 1990, a Linč je trebalo da doleti iz Los Anđelesa i potpiše.

I dok su se pripremali da ispale pluteni čep iz šampanjca u Ricu, šef sale dodao je telefon Bobiju Grajsleru. Bio je to Linč, i dalje u Los Anđelesu. On i Isabela su se rastali, a on bez nje ne može da snima film. Izvinite. Srećna nova godina.

“Momcima”, kako ih sada ponekad zovem, uz malecku oštricu cinizma ali uglavnom sa mnogo nežne privrženosti, bilo je teško da se oporave od te novogodišnje katastrofe. Kasnije sam, neodređeno, čuo i da im je u fascikli bilo ime Hektora Babenka, režisera Poljupca žene pauka, ali je ono ispalo iz nje. Poručili su tritment od Džoan Džulijet Bak, i bio sam, kada sam ga pročitao dosta godina kasnije, dirnut koliko je bio veran i pametan, ali je sve to otišlo putem kojim su otišla sva scenarija za Beli hotel.

Previše mi se promena odigravalo u životu da bi mi se to, na koncu svega, činilo kao nešto više od razočarenja. Moja prva žena, Morin, ostavila me je i zamenila me mnogo pažljivijim drugim suprugom; razboleo sam se i patio sam od depresije. Celu godinu nisam mogao da čitam, a kamoli da pišem; praktično jedino moje zadovoljstvo, i to bledo, bilo je svakodnevno puštanje najboljih delova mjuzikla Južni Pacifik. Tad sam već bio sa svojom drugom ženom, Deniz, i našim sinom Rosom, a živeti sa mnom bio je pakao. Zamislite da svakog dana morate da slušate Južni Pacifik, i to celu godinu…

Ali preselili smo se na tlo na kom sam odrastao, u Kornvol, 1987. godine i postepeno sam se razvedrio. Napisao sam roman o još jednoj svojoj opsesiji, ubistvu Džona F. Kenedija (Letenje u ljubav). Nisam se čuo sa “momcima” par godina, ali to kao da nije bilo ni važno.

I onda, nakon što je Denis Poter preminuo od raka 1994. godine, pozvali su me na javno čitanje njegovog scenarija u Linkoln centru. Bila je to dirljiva posveta čoveku kome su ljudi došli da odaju poštu kao prijatelju. Bila je i raskošno ekstravagantna: na scenu ju je postavila En Bogart, muziku je komponovao Hans Peter Kun, među glumcima su bili Rebeka de Mornej, Brajan Koks i Len Kariu; Lorin Flanigan je pevala, a Hadson Shad izvodio je muziku tog vremena. Poste te fešte, večera al fresco za 300 gostiju i, u mom slučaju, besramno ispijanje Rebekine poslednje flaše dobrog vina u njenom društvu, dok je ona zevala i čekala da odem. Bilo je to divno veče, ali sa nesrećnim posledicama po Grajslera i Roberdoa.

Tvrdnja keterera da nije isplaćen u dogovorenom roku vodila je ka tome da Gajsler bude optužen za krađu i, vezan lisicama, u ozloglašene “grobnice” ispod okružnog suda. Proveo je veći deo noći u ćeliji, koristeći telefon da bi pomagao cimerima u pritvoru tako što im je zvao dilere, devojke i advokate, obično tim redom.

Optužnica protiv njega je odbačena nekoliko meseci nakon toga. Ali sa finansijama im nije išlo baš dobro. Posle sam video da su morali da se odreknu svog doma u Grinvič Vilidžu i da se trajno presele u hotel, svakako ne neki beli.

Ponovo dugo nismo bili zaista u kontaktu. Svakog Božića bi mi poslali grančicu božikovine na kuću. Nikada nisu omanuli u takvim znacima pažnje. A onda sam konačno dobio ushićenu poruku: Emir Kusturica, energični srpski režiser, snimiće film! I ne samo to, nego su pronašli i savršeno jezero pored kojeg će biti stvoren savršeni beli hotel, a obećano im je i da će moći da koriste vojnike jugoslovenske armije kao statiste. Dopao bi mi se Emir, rekao je Bobi; on je mačo dinamo energije i ideja. Dušan Kovačević, Emirov saradnik, doradiće Poterov scenario. Frojd bi mogao da se vrati, mislili su, ali verovatno ne i opera.

Hraneći me i pojeći dok sam bio u Njujorku 1998. zbog promocije moje biografije Aleksandra Solženjicina, bili su u razdragani i entuzijastični. Bio je to dug i naporan put, ali… Bili smo najzad nadomak cilja! Emir samo što nije potpisao. Pokušavali su da ga ubede da uzme Žilijet Binoš za glavnu ulogu. On je bio malo sumnjičav, pitajući se da nije previše seksualno frigidna, ali ga oni obrađuju. Iako je i Nikol Kidmen takođe bila rada da igra ulogu. A Frojda, pa, možda Entoni Hopkins…

A onda je Nato napao Srbiju.

Emirov sin zamalo je poginuo kada je bomba pala na samo tridesetak metara od njega. Emir Kusturica, razjaren, odbio je da snima film za američke producente. Međutim, jeste, što je na neki način ironično, došao na zapad da snima film sa Žilijet Binoš. A Bobi i Džon otpuzali su kao ranjene životinje u ćošak. Ali su ipak ponovo nastavili da se bore za svoj san, pozivajući režisera za režiserom. Pozvali su više od 50 njih. Uključujući tu i, bizarno ali maštovito, Vudija Alena. Momci su napravili jednu pauzu, kada su ubedili Malika da režira Tanku crvenu liniju. Završen sa debelim probijanjem budžeta i ne bez velikih neslaganja, osvojio je sedam nominacija za Oskara.

Moj ugovor sa Brajapeč filmom imao je standardnu klauzulu prema kojoj mi se vraćaju sva prava ako film ne bude započet 10 godina nakon početka korišćenja prava. Taj rok istekao je u julu 2001. Niko od nas nije naslućivao da će ta klauzula biti aktivirana, ali sada se bližio taj ključni datum.

Endrju i ja nastavili smo da ih podsećamo na to pismima i mejlovima, ali nismo čuli ni glasa od njih sve do proleća 2001. Tada su nas pozvali u Pariz za vikend: mene, Endrjua i njegovu živahnu suprugu i partnerku Margaret. Bobi i Džon srdačno su nas pozdravili i pokazalo se da se nisu promenili od kada smo se sreli prvi put. Upoznali su nas sa adokatom opakog izgleda, Semom Majersom, Amerikancem u Parizu. Razabrao sam da je on sad “šef”; pažljivo je pratio koliko šampanjca naručuju. Bobi je i dalje milovao reči “Beli hotel” kao svilu. Ima da snime taj film taman ih to ubilo! Razgovarali su sa novim režiserom, Pedrom Almodovarom…

Napravili su neke greške, priznao je Džon tokom ispovedne sesije. Previše su se obavezali. Obećana investicija 1993. nije se ostvarila. Glupo su, pošto im je bio potreban novac odmah, pozajmili, od izvesnog Montija Montgomerija, 200.000 dolara, a kao garanciju dali filmska prava. Montgomeri je aktivirao hipoteku i prava na Beli hotel prešla su na njega za jedan dolar. Pa, jeste, pomislio sam, to je prilično glupo, to je bila baš mala suma; a zar ne bi bilo uljudno s njihove strane da mi to jave?

U svakom slučaju, Sem Majers hitro je ujahao na belom konju i ponovo otkupio prava od Montgomerija. Majersova prava će, naravno, isteći 10. jula. Sada su hteli da razgovaraju o opcionom sporazumu na tri godine sa Majersovom novom firmom, Najthok, sa sedištem na Gibraltaru. Majers bi angažovao Gajslera i Roberdoa kao producente, pod pretpostavkom da ja ponudim opciona prava Najthoku nakon što mi u julu budu vraćena.

Nisam razumeo baš sve što je Džon zbunjeno kazivao u naletu ispovesti. Bankrot, besni investitori, glupe sudije… Nije to bio moj milje. Gnušam se odlaska kod advokata, ili pravozastupnika, radije bih otišao kod zubara. Džon je kao glavnu poentu isticao to da nije bilo ničega u domenu zakona što bi sprečilo novi opcioni sporazum. Bilo mi je drago što smo se u razgovoru vratili na snimanje filma. Bobi i Džon lete da pričaju sa Pedrom u Madridu. Stvarno bi mi se dopao Pedro…

Prava su mi korektno vraćena 10. jula. Novi opcioni sporazum sa Najthokom je počeo da deluje. Zadesio ih je 11. septembar i ja sam im izrazio saučešće. Poslali su mi Almodovarove filmove. Pogledao sam ih, a onda ih udenuo u kredenac već pretrpan filmovima režisera koje su mi slali tokom proteklih 15 godina.

U januaru 2002. godine – dok se Almodovar pitao da li da se dotakne tako velike teme i počinjao da se povlači – dostavljen mi je ogroman paket. Ispostavilo se da je to sudski nalog protiv Grajslera, Roberdoa, kompanije Brajarpeč film i mene. Izvesni Džerard F. Rubin, preko svog zastupnika Berija Goldina, tražio je od Vrhovnog suda Njujorka da mu preda filmska prava. On, Rubin, bio je sada Brajarpeč Ltd. i tvrdio je da je vlasnik Grajslerovih i Roberdovih filmskih projekata. U spisu se od mene zahtevalo da ne prigovaram da su filmska prava vraćena.

To je frivolan napad, ubeđivali su me Bobi i Džon. Zloba bivšeg investitora. Dobio je jednom ili dvaput na suđenju, pred sudijom koji je potom suspendovan. Prvi sledeći pristojni sudija će ga oterati. Ne treba da brinem.

Instinktivno sam poželeo da pišem sudu, predočavajući očigledno. Kao britanski pisac sa skromnim sredstvima, koji živi u kornvolskom gradiću, ne mogu sebi da priuštim da angažujem skupog njujorškog zastupnika za raspravu znog naloga koji smatram nečuvenim. U najgorem slučaju, mislio sam, moja pažljiva lokalna pravna zastupnica, Heder Hosking, koja mi je obradila hipoteku, mogla bi da piše sudu citirajući klauzulu o vraćanju prava i smesta okonča ovu besmislicu.

Gajsler i Roberdo su mi uskoro razvejali zablude vezane za tu ideju: naravno da mi je potreban advokat! Kakva dirljiva nevinost! Zaista, oni su mi već odredili jednog umesto mene… Najthok će pokriti troškove. Ali, naravno, moj zastupnik će morati da tesno sarađuje sa pravnim timom koji brani njih. Onaj ko plaća muziku… Otpustili su mog prvog, revnosnog zastupnika zbog preterane tarife. Ili je on tražio da mu dozvole da se povuče pošto nije isplaćen. Istina je postajala sve neuhvatljivija i nejasnija.

To je bilo pre skoro tri godine. Moji zastupnici su se pojavljivali i nestajali, kao i filmski režiseri. Beli hotel postao je Sumorna kuća, Džerndajs i Džerndajs: investitor koji misli da je prevaren za milione i dvojica rešenih ljudi sa snom u bici za moju knjigu. Puškin je pisao da je, za inspiraciju, staloženost važnija za pisca nego ekstaza. Bio sam ljut jer mi je oteta staloženost.

Jednog dana pre dva leta cela afera postala je smrtonosna. Bobijev telefonski poziv prekinuo me je u pisanju, glas mu je bio skoro neprepoznatljiv, bolom ophrvan jecaj: “Done, Džon je umro! Umro je!” Roberdo, 48 godina, zdrav ko dren, iznenada je pao mrtav od srčanog udara u predvorju hotela u kom su živeli. Samo što je počeo da priprema pakete za slanje na adrese nekih 50 režisera, da bi ih podstakao da ponovo razmisle da se poduhvate Belog hotela. Posebno mučno je bilo to što je umro u predvorju hotela.

Smrt Džona Roberdoa bila je samo deo tragičnog niza. Moja žena Deniz umrla je 1998. od kancera sa 53 godine. Često smo se svađali, ali – ili bolje i – bila mi je nezamenljiva muza više od 30 godina. Beli hotel, sa njegovim krajnostima užitka i bola, natopljen je njenim prisustvom. U podjednako mladim godinama, ženi mog agenta, Margaret, dijagnostikovan je rapidni terminalni kancer. Sve to suviše je podsećalo na nalet katastrofa u prvom delu Belog hotela. Zbog toga sam i na sve opakiju sudsku bitku u Njujorku gledao sa primesama nestvarnog. Kao što Lisa piše u svojoj fantaziji: “Ništa u belom hotelu osim ljubavi / ne nude a da to možemo da priuštimo”.

Iscrpljen bolom, Bobi Grajsler osećao se kao da napušta njihov san. Ali onda, 2003. godine, usledio je redak dodir sreće: Dejvid Kronenberg mu je rekao da bi voleo da režira Beli hotel. Obećao je Bobiju da ga neće izneveriti, pošto je znao da drugi režiseri jesu. Nije prošlo mnogo a stigao mi je faks sa Kronenbergovim potpisom na ugovoru. Konačno će se to dogoditi! Dejvid je bio rad da započne snimanje, a već je radio na svom scenariju.

I pre nego što sam do kraja nasladio tim momentom, Bobi me je pozvao telefonom: “Pre dva sata je Dejvid Kronenberg potpisao da će režirati Beli hotel...” Zaustio sam da ga prekinem i kažem: “Da, dobio sam faks, zar nije to sjajno?”, ali on je nastavio: “… i upravo me je zvao njegov advokat da povuče potpis”. Goldin/Rubin poslali su Kronenbergu jedan od svojih ogromnih tomova, teških ko lanci što vuku nadole duh Marlija, i nije čudo što su ga zaplašili.

Sad me tuže za 4,2 miliona dolara. Zašto baš tolika suma, skoro 4,2 miliona dolara više nego što imam, ništa manje me ne intrigira od pitanja šta sam uradio pa sam to zaslužio. Ali makar je Bernardo Bertoluči ponovo zainteresovan… “Izgleda da ćemo se dogovoriti da Bernardo režira Beli hotel”, poslao mi je Bobi u mejlu. “Mislim da je pred nama još dug put, ali smo se uputili u pravom smeru”.

Put se prekinuo. Bertoluči se povukao iz pregovora. Gajsler je otpustio svog zastupnika zbog navodne nekompetentnosti, pa ga ponovo imenovao. Nisam se čuo sa Gajslerom, niti sa Majersom, niti sa Najthokom nekoliko meseci i nisam bio siguran čak ni ko me predstavlja u Njujorku, iako sam više puta ponavljao zahteve da me obaveste. Uzalud sam molio za vesti sa zapadnog fronta. Kao da su obe strane zagnjurene u blato, a telefonske linije na terenu presečene.

Nikad se ne zasitim gledanja Lise u vozu, plavog jezera spolja i slušanja treska prvih akorda Don Đovanija…

Pa ipak, na kraju krajeva, ovo nije Soma. Završio sam novu zbirku pesama, Drage senke, prvu posle više od decenije; a moj prvi komad, Ugao paklene vatre, premijerno je izveden. Prazan ekran kompjutera nastavlja da bude izvor radosti, kao i mučenja. Jedno je sigurno: zamišljeni film je predivan.

Sasvim je dostojan izmešanog, sjedinjenog, neegoističnog genija njegovih režisera Bernarda Bertolučija, Dejvida Linča, Hektora Babenka, Emira Kusturice, Pedra Almodovara i Dejvida Kronenberga; angažovani su najbolji kamermani i kostimografi na putu; dar za pisanje Čarlsa Mija, Denisa Potera, Džoan Džulijer Bak, Dušana Kovačevića, pa čak i moj; glumačko umeće Meril Strip, Izabele Roselini, Žilijet Binoš, Nikol Kidman, Lene Olin, Emili Votson, Entonija Hopkinsa, Dastina Hofmana, Rejfa Fajnsa i mnogih drugih briljantnih glumaca; uzbuđuje nas zapanjujućim efektima virtuelne realnosti, prizorima u šouskenu i kablu sa optičkim vlaknima, ali nikad jeftino ili bludnički, nego uvek u službi istine mog romana. Beskrajno sam zahvalan na tome. Nikad se ne zasitim gledanja Lise u vozu, plavog jezera spolja i slušanja treska prvih akorda Don Đovanija… Ili možda klovnova kako se kotrljaju po cirkuskom ringu, sa nacističkim oficirima koji zure u Lisu, njišući se po vazduhu.

(kraj)

Piše. D. M. Tomas
Izvor: The Guardian
Priredio i preveo: Matija Jovandić