Britanski pesnik i prozni pisac Donald Majkl Tomas (25. januar 1935 – 26. mart 2023) objavio je 20 zbirki pesama, 14 romana, dva toma memoara, biografiju Solženjicina, dramski komad, tri antologije i brojne prevode ruskih klasika, ali ni sa jednom knjigom nije postigao toliki uspeh kao sa Belim hotelom (1981). Tomas, do tada poznat uglavnom ljubiteljima poezije, po objavljivanju ovog romana postao je neka vrsta književne senzacije. Grejem Grin i Vilijem Golding nazvali su Beli hotel romanom godine, autor je za njega osvojio više značajnih nagrada, za neki glas mu je izmakao i Buker (dobio ga je tada Salman Rušdi za Decu ponoći), dospeo je na liste bestselera u Evropi i Americi, a izdavači su na koricama novih izdanja počeli da štampaju i najavu “uskoro i kao visokobudžetni film”. Međutim, to “uskoro” traje sad već više od 40 godina, producenti su pregovarali sa rediteljima poput Terensa Malika, Bernarda Bertolučija, Dejvida Linča, Emira Kusturice, Pedra Almodovara i Dejvida Kronenberga, a autor romana nije doživeo da ga vidi na velikom ekranu. D. M. Tomas, i sam učesnik pregovora, o svemu tome napisao je esej “Celuloidni snovi”, objavljen u Gardijanu 2005. godine, a mi ga ovde prenosimo. (Drugi deo može se pročitati ovde.)
***
Mnogo je putovanja vozom u mom romanu Beli hotel, od turbulentne erotične vožnje u Austrijskim Alpima do putovanja poklanih Jevreja do Palestine ili Čistilišta, a i napisao sam to tokom godine putovanja vozovima. Za mene je 1979. godina bila vreme tranzicije. Prijatni koledž u ruralnoj Engleskoj, gde sam predavao 15 godina, bio je zatvoren; dobio sam godinu neplaćenog na svom alma materu, Novom koledžu na Oksfordu. Polovinu nedelje provodio sam u sobici za postdiplomce iza bašte Novog koledža, a drugu polovinu kod kuće u Herefordu. Kod dve kuće, zapravo, pošto mi je privatni život bio komplikovan.
Ideja za roman iskrsla mi je jednog jutra u sobici. Pisao sam na dve pisaće mašine, u Herefordu i Oksfordu. U tom svom podeljenom svetu sam se cele godine osećao sneno i odsutno. Isto kao moj najbliskiji prijatelj i nekadašnji kolega, takođe sa Oksforda, koji je svoju godinu milosti okončao samoubistvom.
Rešen da okušam sreću kao profesionalni pisac, odao sam se negostoljubivoj spisateljskoj samoći, završavao sam Beli hotel i počinjao novi roman, Ararat. Kada se prvi pojavio, u Britaniji i SAD-u, požnjeo je iznenađujuć (i kontroverzan) uspeh. Odlučio sam se da njime obuhvatim krajnosti užitka i bola, Eros i Tanatos. Frojd u Beču analizira mladu opersku pevačicu, Lisu, i beleži za sebe ono što naziva “poplavama” žestokih seksualnih fantazija.
Centralni deo romana čine njegove analize nje. On, naravno, dok traga za izvorom njenog histeričnog poremećaja, ide unazad do njenog detinjstva; kasnije se ispostavlja da njeno oboljenje, pošto je napola Jevrejka, potiče iz predosećanja “prave histerije” Holokausta. Nekim čitaocima nije se dopao seks, nekima nasilje. Ali jedna Francuskinja, novinarka, rekla mi je da je knjiga mamila “les foux, les femmes and les juifs”. Naravno, ne sve ludake, a svakako ne sve žene i Jevreje; ali dovoljno da stekne mnogo čitalaca.
Čuo sam možda apokrifnu priču o tome kako je moj roman isprva razmatran za prenošenje za film. Neko je na nekoj žurci u Holivudu ubeđivao Barbru Strejsend da odabere ozbiljniju ulogu i predložio joj moju knjigu. Ona je odmah otišla kod producenta Kita Beriša (radio je Beskrajnu ljubav) i rekla mu: “Kit, duguješ mi uslugu. Hoću da kupiš Beli hotel”. Trebalo je da ga režira Mark Rajdel, koji samo što je završio film Na Zlatnom jezeru. Sa njim sam imao kratak, neprijatan sastanak u njegovom stanu u Njujorku. Izgleda da su mu misli lutale na drugu stranu. Nije to trajalo dugo.
Možda je i Strejsendovoj splasnulo interesovanje kada joj je drugi jedan, postmoderniji režiser, pitajući se kako da pristupi seksu, ispričao svoju ideju o uvlačenju optičkog vlakna u vaginu glavne junakinje. Ona je, navodno, istog časa promenila temu, rekla mu: “Da vam pokažem svoju vilu” i nikada više nije spomenula film. “Uskoro veliki film” sa korica Penguinovog broširanog izdanja iz 1982. godine, delovalo je sablasno optimistično.
Dok su Beriš i Strejsendova napuštali celu priču, pozvao me je stranac koji je u govoru otezao kao Teksašani: “Zovem se Bobi Gajsler. Jesu li dostupna prava za Beli hotel? Ako jesu, moj partner Džon Roberdo i ja hteli bismo da ih kupimo. Spremni smo da odmah uskočimo u avion i nađemo se sa vama bilo gde”. Bio sam polaskan i impresioniran načinom na koji je svojim nežnim glasom milovao reči Beli hotel, bilo je to milovanje ljubavnika. Namestilo se da sam planirao kratku posetu Londonu, pa sam im ponudio sat svog vremena. Moj agent Endrju Hjuson i ja sreli smo se sa Gajslerom i Roberdoom u hotelu Grejt vestern na Padingtonu.
Energični Amerikanci zasuli su nas svojim biografijama i dostignućima. Sa oko 30 godina delovali su premlado da bi producirali Izgubljene (Streamers), film Roberta Altmana iz 1983. godine, kao i povratak O’Nilove Čudne međuigre na Brodvej. Bobi Gajsler bio je krupan čovek, okruglog, mekog lica i gledao me je ispitivački i sa poštovanjem, kroz male naočare sa metalnim okvirom. Ubeđivao nas je, ozaren, idealističan i ushićen, da prodamo prava, ističući rešenost da roman bude tretiran upravo onako kako mu priliči.
Džon Roberdo bio je pristojan, doteran, tiši, poslovniji, ali jednako entuzijastičan i zarazno se smejao.
I danas vidim i čujem Bobija kako povlači crvene tregere i predstavlja svoju viziju scena kojima počinje film: “Lisa je u kupeu voza, prevrće stranice partitura… Prvi akordi Mocartovog Don Đovanija i prvi stihovi pesme!… Možeš li to da zamisliš, Done?” Mogao sam. A u njegovim razdraganim očima prepoznao sam da je opsednut isto onako kao ja dok sam pisao knjigu.
Endrju, staloženi, dostojanstveni Škot, bio je nešto oprezniji, ali se saglasio sa mnom da zaslužuju šansu. Hteli su da ja napišem scenario, a sanjali su o tome da će izmamiti svog idola Terensa Malika iz njegove osame, pa da se on poduhvati režije. Ugovorili smo sve u hotelu. Oni su odleteli avionom pravo u Njujork, a ja sam se adlstropski lagano klackao šinama nazad u Hereford, dok su mi u glavi odzvanjali uvodni akordi uvertire za Don Đovanija.
Živeo sam u maloj dvojnoj kući iz 1930-ih, pišući u sobi koju smo dogradili moja žena i ja. Nije prošlo mnogo vremena od kako sam pisao pesme na stočiću u našoj spavaćoj sobi. Prijateljica je ispričala svojoj prijateljici da sam ja pesnik i da se bavim svojim stvarima u spavaćoj sobi. Uzvratila je: “O, pa to je grozno! Kakav užas za njegovu ženu!” Ono “pesnik” je pogrešno čula kao “pervert”. Bio sam pesnik/pervert, prodavao sam zbirke stihova u stotinama primeraka. A sad me odjednom čeka “veliki film”… Sjajno vreme.
Related
Da li je roman XX veka žanr za sebe?Avans od Gajslera i Roberdoa (Brajarpeč film korporejšn, kako su se zvali) nije baš stigao onda kada je trebalo. Problem je samo u prebacivanju s računa na račun, ubeđivali su nas. Videli smo da su zeleni avanturisti, da prvo skaču pa viču hop, ali to je bio deo njihovog šarma. Isto tako zelen u pisanju scenarija davao sam sve od sebe. Pisali su mi, puni podrške, posle prve ruke: “Kakva sjajna slika, Done!… Dopala nam se ova scena… Da li bi možda mogao da…?” i tome slično.
Slučaj je hteo da su se zadesili u Parizu u isto vreme kad sam ja otišao tamo da vodim književnu radionicu. Našli smo se na večeri u skupom restoranu, gde su me upoznali sa Džoom, prijateljem. Jako mu se dopala moja knjiga, rekao je taj tip, stiskajući mi ruku. Usred večere, malo cvrcnut od vina, počeo sam da uviđam da njihov ugodni prijatelj nipodaštava moj scenario. Nije me iznenadilo kad mi je rečeno, malo kasnije, da angažuju nekog drugog, istoričara Čarlsa (“Čaka”) Mija. Odlučili su da me čaknu Čakom Mijem. Sa Čakom su išli po Evropi loveći lokacije i stojeći mu nad glavom dok je tukao po pisaćoj mašini.
Terens Malik je odoleo njihovom šarmu, pa su se okrenuli Bernardu Bertolučiju. Mislili su da je njegov Poslednji tangu u Parizu predivan. Bernardu se, izgleda, dopala moja knjiga. Gajsler i Roberdo su nas doveli obojicu, rasipnički široke ruke, “konkordom” u Njujork, prosto da bismo videli neku novu ultrarealističnu filmsku tehnologiju zvanu šousken. Obojici nam je, i Bernardu i meni, pripala muka nakon što smo pogledali scenu sa velikim toboganom. Mogli smo da pretpostavimo kako bi erotska fantazija kojom počinje film izgledala još spektakularnije ako bi bila snimljena u šouskenu. Nisam o tome čuo više ništa. Biće da je odmah iščilela iz Gajslerove i Roberdoove nemirne vizije.
Međutim, njihova energija i entuzijazam nisu prestajali da impresioniraju. Partneri u životu i poslu, bili su telepatski povezani. Slušao sam, sav zanet, njihove operetske duete – to zvuči kao prikladan izraz – u kojima su neprestano prekidali jedan drugog i završavali rečenicu onim što je onaj drugi hteo da kaže. A u tome nikada nije bilo pakosti prema konkurentima, nego vazda izrazi divljenja prema kolegama profesionalcima (kamermanima, igračicama, kostimografima) koji su pristali da se priključe njihovom timu za sjajan film od – ono Bobijevo ljubavno maženje po koži – Belog hotela. Bili su zagrejani za to, tim je bio spreman za napad!
A u njemu više nije bio Čak Mi. Više ne znam ni broja različitim piscima koji su s vremena na vreme završavali scenarija po mom romanu. Ako bih ponekad osetio izvesni schadenfreude kada sam video da su čaknuli Čaka, nisam osetio ni najmanje zadovoljstvo kad sam video da je otpušten Bertoluči, baš kad je išao ka tome da dobije Oskara za Poslednjeg kineskog cara. Rekli su mi da je hteo previše da se koncentriše na samo jedan aspekt mog romana, na Frojda i psihoanalizu. Ali možda je Bertoluči sam sebe otpustio, otkud ja to mogu da znam? U svakom slučaju, ispao je. A upao je Dejvid Linč.
Putovanja u inostranstvo na sastanke u vezi s filmom ili odlasci da podržim promocije stranih izdanja retko su mi prekidali život u samoći, zgurenom pred, tada već, kompjuterom.
Uronio sam u seriju “ruskih” romana, a svaki je bio komecijalno manje uspešan od prethodnog. Ali pisanje mi je bilo sve; volim prazan ekran, žmarce po vratu pri pokušaju stvaranja. Međutim, ne mogu da se pravim da mi nisu dobro dolazili povremeni velikodušni pozivi u Njujork, na još razgovara o filmu.
Jednom prilikom vozio sam se hotelskim liftom ka gore sa privlačnom ženom sa sunčanim naočarima. Kada je izašla pomislio sam: “Isuse, pa to je Meril Strip!” Zavrtelo mi se u glavi dok sam se triput penjao i spuštao liftom nadajući se da ću je nekako ponovo sresti. Začudo i jesam, jer je skoro odmah ponovo krenula ka dole. Naleteo sam na nju u predvorju.
Pošto sam u srcu i dalje radničko dete iz Kornvola omađijano “pokretnim slikama”, pogledao sam je sa divljenjem. Čuo sam već da je bila viđena za ulogu Lise, pa sam joj se predstavio. “O, bože! Pa vašu knjigu držim kraj uzglavlja!” Kasnije sam joj napisao poruku, pitao sam da li ima vremena da se vidimo na piću… Nije mi odgovorila. Ali u lepom sećanju čuvam njen blistavi osmeh kada me je, dok je predveče prolazila hotelskim salonom, prepoznala. Ljudi oko mene su me pogledali i, ponadao sam se, pomislili: “Bože, pa on poznaje Meril Strip!”
Ne znam da li joj se dopao moj roman, ne znam ni da li ga je pročitala. Nije to bilo ni važno. Dejvid Linč bio je na ivici da potpiše ugovor, a glavnu ulogu trebalo je da igra njegova devojka Izabela Roselini. Linč je insistirao na tome. Pa, dobro, bila je lepa, a i pametna. Mi smo, naravno, beskrajno raspravljali o glumcima i glumicama. Teško da postoji ijedna zvezda bilo kog pola u Holivudu ili drugde a da se nije pojavila u zamišljanom filmu. Dečaci-glumci, nekada viđeni da igraju Lisinog pastorka Kolju, sada su prestari za bilo koju od uloga.
(nastaviće se)
Piše: D. M. Tomas
Izvor: The Guardian
Priredio i preveo: Matija Jovandić