Vodič kroz simfonije: Hajdnova Šesta U „Jutru“, prvoj od Hajdnovih Esterhazi simfonija, ništa se ne podrazumeva, a njena muzička struktura puna je zapanjujućih trenutaka

Kako bi inače najproduktivniji period simfonijske kompozicije u XVIII veku – zapravo svih vremena – trebalo da započne, ako ne izlaskom sunca? Šesta simfonija je prva koju je Jozef Hajdn napisao za dvor u Esterhaziju, na kojem je bio zaposlen od 1761. godine i gde će njegov skoro tridesetogodišnji radni odnos sa princom Nikolausom Esterhazijem promeniti istoriju simfonije. Relativna izolacija Esterhazija „prisilila me je da postanem originalan“, kako je to kasnije rekao Hajdn, i zaista, skoro svaka Esterhazijeva simfonija koju je napisao (a ima ih oko 70 ili više, iz kompletnog Hajdnovog simfonijskog opusa od 104 – zvanično, ili 106 simfonija, ako smo precizniji), pokazuje kako je stvorio potpuno novi repertoar za svoje dvorske muzičare.

U Jutru (taj nadimak joj nije Hajdn dao) možete čuti kako je zdušno prionuo na posao. Sa nepunih 30 godina, Hajdn je već savladao instrumentalnu muziku u središnjim decenijama XVIII veka, periodu u kojem se sve stalno menja: kako ste oblikovali komad, kako ste ga nazvali, kako će vaša harmonija funkcionisati i šta sve to znači. Spolja, Jutro izgleda kao da uspostavlja obrazac plana sa četiri stava koji će dominirati simfonijskim razmišljanjem, ali ono što je uzbudljivo u ovom delu je to što nikada ne osećate da samo ispunjava obrazac zarad obrasca. Ništa se ne podrazumeva, već od onog izlaska sunca sa šest taktova laganog uvoda koji najavljuje alegro. To je minijaturni komad magije koja slika tonove, taj izlazak sunca, koji sjaji od pijanisima do fortisima, od najmanjeg zvuka i skala do velike javne deklaracije. Nije iznenađenje što je naknadno inspirisala naziv Jutro (sledeće dve Hajfonove simfonije takođe su dobile naslove Podne i Veče, čineći uredan simfonijski triptih za doba dana).

U strukturi muzike ima nekih zapanjujućih trenutaka: način na koji horna preduhitri povratak glavne melodije pre nego što ostatak orkestra stigne tamo u prvom stavu (potpuno ista pošalica koju će Betoven iskoristiti, nenamerno, u svojoj Eroika simfoniji, kada se čini da horna ide nekoliko taktova ispred rekapitulacije uvodnog stava; Hajdn je bio preteča ovoga skoro 50 godina ranije), snoliki adađo na početku i na kraju drugog stava; ili razigrana, ali i bolno jetka disonanca koju Hajdn stvori nekoliko puta u finalu, trenutak namerno ukusno odloženog razrešenja.

Ali ono što je najznačajnije u ovom delu, kao i u simfonijama br. 7 i 8, jeste što Hajdn čini diskurs cele simfonije kontinuiranom interakcijom solista koji sviraju u ansamblu. Možda ste očekivali solo flaute, oboe ili violine, ali duet za soliste kontrabasa i fagota u triu iz trećeg stava je radosno zapanjujuće iznenađenje, kao i mahnito violončelo u završnici, u kojoj se takođe pojavljuju povici horne i virtuozni deo napisan za solo violinistu – koji je mogao biti i sam Hajdn u Esterhaziju.

Ova simfonija je kompoziciona bravura koja spaja sve one solo glasove u veći simfonijski plan i stvara idealan dijalog između zaigranosti kamerne muzike i najvećeg platna na kojem je Hajdn u to vreme mogao da komponuje (mada je njegov orkestar verovatno imao samo oko 15 svirača), najavljujući suštu muzičku inventivnost i zapanjujuću brzinu Hajdnovog stavralaštva u narednim decenijama. Ali pored svega toga, ona je i dokaz Hajdnove osetljivosti i velikodušnosti, kroz pisanje dela koje će princu pokazati kvalitet njegovih muzičara, koji će zabaviti njihovog pokrovitelja – i, kako će se ispostaviti, potomstvo.

 

Pet ključnih izvođenja

Frajburški barokni orkestar: Uzbudljiva mašta i virtuoznost, moje Jutro nad Jutrima!

Akademija drevne muzike / Kristofer Hogvud: Hajdnove orkestralne boje i struktura u idealnom balansu.

Engleski koncert / Trevor Pinok: Malo nestašne energije u Pinokovom izvođenju na instrumentima iz epohe.

La Petite Bande / Sigisvald Kuijken: Kuijken je u raskoraku sa svima sa svojim sporim tempom u finalu i hitrim ubrzanjjima u sporom stavu.

Philharmonia Hungarica / Antal Dorati: savremeni instrumenti i živopisna karakterizacija iz celokupnog Doratijevog istraživanja Hajdna.

Piše: Tom Servis
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milica Špadijer

Pročitajte i autorov uvod u ovaj serijal tekstova.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *