Mark Nofler je napisao tekst za pesmu Money for Nothing dopola skriven iza gomile mikrotalasnih rerni, sedeći pored izloga jedne prodavnice bele tehnike. Hteo je da zabeleži bizaran prizor kojem je prisustvovao: dostavljač, koji je pravio pauzu – i koji je možda bio iziritiran svojom dosadnom svakodnevicom kada ju je uporedio s glamuroznim prizorima s televizije – gunđao je dok je gledao MTV-jev muzički spot na zidu prepunom ekrana. Nofler je bio inspirisan tom scenom; zatražio je papir i olovku i, diskretno (već je tada bio vrlo poznat muzičar, sredinom osamdesetih, i nije želeo da ga dostavljač prepozna i prekine svoj monolog), povukao se u ugao prodavnice da zapiše tekst za novu pesmu.
„Da sam bio dramski pisac, napisao bih to mnogo vulgarnije“, kaže uz smeh, tokom video poziva s El Paisom iz Londona. „Tip je govorio nešto o gitaristi iz spota, tipa: ‘Izaći će mu žulj na malom prstu’, i bilo je smešno. Mnogo toga što sam uneo u tekst bilo je upravo tako – doslovno. To je bio jedan od onih trenutaka kad se nađeš na pravom mestu i znaš kakav potencijal tu postoji.”
Nofler povezuje tu brzu, instinktivnu kreativnost s onom koju je pokazao kad je napisao svoj prvi veliki hit Sultans of Swing (1978). „Bila je kišna noć. Bio sam u pabu u Griniču (London) gde je svirao bend koji se zvao Sultans of Swing. Kad je jedan od muzičara izgovorio ime benda, nasmejao sam se, jer nisu baš izgledali kao sultani svinga – više su ličili na profesore geografije u džemperima i vrećastim pantalonama. Svirali su diksilend džez (stil džeza koji je nastao u Nju Orleansu početkom XX veka). Zamolio sam ih da odsviraju The Creole Love Call (Djuk Elington, 1927) i iznenadili su se što neko uopšte zna tu pesmu. Po meni, Sultans of Swing je slična pesma kao Money for Nothing: obe su situacione. To je ono što je jednim delom zabavno kad si tekstopisac.”
Money for Nothing je na kraju postala jedan od ključnih hitova na albumu Brothers in Arms, petom studijskom albumu grupe Dire Straits, koji je izašao pre četrdeset godina, u maju 1985, i koji je upravo reizdat. O tom albumu može mnogo toga da se kaže – ogroman komercijalni uspeh (prodat u više od 30 miliona primeraka, što ga čini jednim od najprodavanijih albuma u istoriji), revolucionarni kvalitet zvuka, uloga u popularizaciji tada novog CD formata, tri ili četiri svevremene pesme na njemu, kao i neočekivano partnerstvo s MTV-jem, koje je zatvorilo krug i koje i dalje generiše značajne tantijeme za njegovog autora.
Čitav niz prekretnica koje, kako Nofler kaže, nije mogao ni da zamisli. „Nisam imao pojma, nisam mogao ni da zamislim tako nešto“, priznaje. „Mislio sam da će to biti samo još jedan album. Ali umešalo se više faktora koji su doprineli da postane ono što jeste.”
Među tim faktorima ističe saradnju s multinacionalnom audio-kompanijom Philips: „Oni su izmislili CD i koristili su Brothers in Arms da pokažu šta sve može da se uradi u tom formatu.”
Zatim, nekoliko hit pesama: „U Sjedinjenim Državama imali smo dve ili tri uspešne singlice, i to je izazvalo ogroman interes da se bend vidi uživo – što je uvek bolje iskustvo nego slušanje albuma”, kao i sigurnost s kojom je bend ušao u studio: „Nismo morali da snimamo mnogo verzija pesama. Snimanje je trajalo veoma kratko.”
“Kad se pesma razvija čvrsto i stabilno, teško ju je poboljšati.”
U nizu detalja koji su doprineli tome da Brothers in Arms postane nezaboravan album, nalazi se i sama Money for Nothing, u kojoj peva Sting. „Dok smo snimali pesmu, rekao sam momcima u studiju: ‘Bilo bi sjajno kad bi Sting mogao da otpeva melodiju iz Don’t Stand So Close to Me (The Police), ali s promenjenim tekstom: ‘I want my MTV.’ Studio se nalazio na ostrvu Monserat (AIR studio, koji je osnovao Džordž Martin, producent Bitlsa). Ispostavilo se da je Sting bio tamo na odmoru, surfovao je po plaži… i samo se pojavio. Znali smo se od ranije, svirali smo zajedno. Došao je u studio i otpevao deo te pesme.”
Sličnost melodije nije promakla izdavačkoj kući koja je zastupala Stinga, i oni su brzo zatražili da se njihov klijent potpiše kao koautor teksta – i da dobije svoj deo (značajnih) tantijema. Nofler takođe nije mogao da pretpostavi da će usputna opaska o muzičkoj televiziji – preuzeta iz monologa jednog besnog dostavljača – dovesti do unosnog dogovora s MTV-jem: američki kanal, koji je 1987. pokrenuo evropsku verziju, na kraju je koristio tu melodiju kao džingl za najave programa.
„I dalje to rade”, kaže Nofler, „dok to ne promene i ne plate nekome drugom. I to je u redu. Muzika je popularna umetnost; pesme postaju deo života ljudi. Nemam ništa protiv ni kad neka petrohemijska kompanija, ili ko god, želi da uzme Walk of Life (još jedna pesma s albuma) i pretvori je u nešto što slavi život. Nije to smak sveta. Ljudi uživaju u tome.”
Dodaje još: „Jedan moj prijatelj svira u pab-bendu u Londonu. Rekao mi je da, kad ljudi završe s poslom, odu do paba na piće-dva… i čim krene Walk of Life, svi ustanu, sklone stolove i počnu da igraju. To me jako raduje. Muzika radi ono zbog čega postoji i dopire do svih. Smatram da imam ogromnu sreću što se to dogodilo.”
Druge pesme na albumu Brothers in Arms takođe su nastale kao lični dnevnici. Na primer, So Far Away govori o ljubavi na daljinu. „Da, imao sam takve veze“, objašnjava Mark. Ipak, naslovna pesma Brothers in Arms nije, kako bi se moglo pomisliti, skriven odgovor na odlazak Dejvida Noflera, suosnivača Dire Straitsa, tokom snimanja njihovog trećeg albuma Making Movies (1980).
Nije stvar u tome da sviraš previše, već da sviraš ono što treba.
Na raskršću poezije i rokenrola: Umetnost Peti Smit„Ne, ne, ne“, razjašnjava on. „Ta pesma je o Foklandskom ratu (1982). Moj otac mi je rekao da je ironično što su argentinski generali formirali fašističku huntu u Buenos Ajresu i bili saveznici Rusa. Izgovorio je frazu Brothers in Arms (eng. – braća po oružju, prim. prev.), i shvatio sam da imam nešto s čim mogu da radim. U studiju sam odsvirao ta prva četiri tona, ali kasnije sam pokušao da ih promenim, čisto zbog osećaja slobode. I ta četiri tona nisu htela da se promene. Kad se pesma razvija čvrsto i stabilno, teško ju je poboljšati.“
Stari sukob između braće Nofler samo je potvrdio koliko je teško pomiriti krvne veze sa profesionalnim ambicijama u rok bendovima. „Dejvid je kantautor“, kaže Mark. „Piše sopstvene pesme. Ali moraš da želiš da praviš rokenrol. I mislim da Dejvid to nije želeo koliko i ja. Svi moramo da želimo isto. Zato je Džon (Ilsli, basista Dire Straitsa) i dalje moj veliki prijatelj: naši ciljevi i energija koju ulažemo u njihovo ostvarenje su potpuno isti. Juče sam pričao s Džonom; često to radim. Ne kritikujem nikoga – možeš biti samo ono što jesi. Dejvid pokušava da bude pevač i kantautor, i uspeo je u tome.“
Daje još jedan primer: „Pik Viders (prvi bubnjar benda) želeo je da svira u džez sastavu. Rekao je: ‘Ako ne mogu da sviram u bendu kao Weather Report, bolje da odustanem.’ To je ono što je on želeo. To su neprijatne stvari koje saznaš kad postaneš vođa benda.“
A upravo je to bila Noflerova uloga u Dire Straitsima: neprikosnoveni vođa, pevač, autor pesama i, što je najvažnije, gitarista. Smatra se jednim od najvećih gitarista u istoriji roka, sa jedinstvenim stilom sviranja noktima, a ne trzalicom, i relativno čistim zvukom koji izvlači iz svog instrumenta. Osamdesete su bile plodno tlo za gitarske heroje, iako su tada dominirali sasvim drugačiji virtuozi – ljubitelji hevi roka, istraživači ekstremnih distorzija i znojem natopljenih pirotehničkih solo deonica.
„Mnogo volim te tipove, stvarno“, priznaje. „Muzičari mnogo više uživaju u međusobnoj muzici nego što ljudi misle. Divno je kada sviraju Džef Bek ili Henk Marvin (iz benda The Shadows), jer su toliko različiti. Da svi sviramo isto, bilo bi užasno. Mislim da je Piter Grin (The Bluesbreakers, Fleetwood Mac) bio veličanstven muzičar. Nije stvar u tome da sviraš previše, već da sviraš ono što treba. Kad slušaš Stivija Reja Vona, čuješ upravo pravu stvar. Čak i kad postane komplikovano, znaš da iza toga stoji pažnja i posvećenost, što je divna stvar. Nikada nisam pokušavao da sviram na taj način, ali mislim da je to sjajno. Blejk Mils je fantastičan, često ga slušam. Kad kreneš sa 15 godina, pokušavaš da kopiraš, ali posle nekog vremena počne da se javlja tvoj sopstveni stil. To je deo cele lepote.“
Za razliku od drugih legendarnih bendova koji su se raspali, gotovo niko ne očekuje ponovno okupljanje Dire Straitsa.
Nofler je bio imun na vatrene gitarske stilove osamdesetih. „Za mene je u solu najvažnija melodija. Više cenim jednostavnost nego složenost. Nisam dovoljno dobar da improvizujem kao džez muzičari.“ A koji mu je omiljeni solo koji je snimio? „Ima nešto u Going Home, sa albuma Local Hero (muzika za film Bila Forsa iz 1983), što jednostavno radi. Gitara je bila jeftina, zvuči veoma direktno, sve sam radio naopako, ali mislim da su to savršene note (smeh). Mislim da je dobro ispalo jer nisam preterao. Samo sam rekao ono što sam imao da kažem. Nisam otišao predaleko. Pokušao sam da dočaram mesto, ljude, stene i vodu. Za mene je to bio portret jednog mesta, ideje, lokalnog heroja.“
Brothers in Arms je bio prvi CD koji je prodat u više od milion primeraka. Dospela je na prvo mesto u SAD-u (devet nedelja) i u Velikoj Britaniji (četrnaest nedelja), gde i dalje zauzima osmo mesto najprodavanijih albuma svih vremena. Ogroman uspeh. Dire Straitsima je trebalo šest godina da objave sledeći album, On Every Street (1991), koji će se ispostaviti kao njihov poslednji. Grupa se raspala 1993. godine, a Nofler, koji je već započeo solo karijeru, nastavio je tim putem, istražujući druge žanrove poput kantrija i sarađujući sa legendama kao što su Čet Atkins i Emilou Haris.
Za razliku od drugih legendarnih bendova koji su se raspali, gotovo niko ne očekuje ponovno okupljanje Dire Straitsa. Najverovatniji razlog: čak i u zenitu popularnosti, publika je Dire Straitse doživljavala kao solo projekat Marka Noflera, okruženog muzičarima koji su mogli da se menjaju a da to ne utiče na zvuk ili duh benda. Drugim rečima: Dire Straits je bio Mark Nofler. „Da, verovatno je to razlog. Moguće. Ne znam“, skromno promrmlja.
Tekst: Miguel Ángel Bargueño
Izvor: elpais.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i intervju sa Lu Ridom “Uraditi pravu stvar” kao i pismo koje je muzički producent Stiv Albini poslao grupi “Nirvana”.