Smelost prvog YU queer romana “Psi i ostali” Biljane Jovanović Ovaj fragmentarni, eksperimentalni roman o seksualnom stasavanju i generacijskim traumama, objavljen pre četiri decenije, postavio je Biljanu Jovanović za vodeću subkulturnu figuru Srbije

„Umirućeg morate naterati da priča o ljubavi“[1], govori naratorka knjige Psi i ostali Biljane Jovanović, koju je nedavno objavio Istros Books u dinamičnom prevodu Džona K. Koksa (ovaj tekst izvorno je objavljen 2019. godine, prim. prev). Naratorka Lidija živi sa svojim duševno obolelim bratom i njihovom vremešnom, slabašnom bakom. Napisana u izrazito eksperimentalnom stilu, knjiga prati Lidijino odrastanje u Beogradu 70-ih na način koji je između toka svesti i ravnog tona koji se može naći u posleratnoj egzistencijalističkoj prozi. Komplikovana proza, koju upotpunjuje borbena ličnost glavne junakinje čine roman neprijatnim za čitanje; prevodilac u pogovoru to naziva „jakim lekom“. Dok prevođenje uvek zahteva određeni stepen kompromisa i fleksibilnosti, Koks izvodi leksičke akrobacije kako bi uhvatio crni humor i dvosmislenost Biljane Jovanović. Ona je, međutim, očigledno želela takvu truckavu vožnju, posegnuvši za jedinstvenim i izazovnim pristupom tradicionalnom bildungsroman-u, posebno po pitanju ženske seksualnosti. Uprkos svim svojim poteškoćama, Psi i ostali su vitalni deo kanona kvir književnosti u postkomunističkoj Evropi.

Jovanović je ćerka novinarke i poznatog crnogorskog političara iz jugoslovenskog parlamenta, a detinjstvo je provela u Beogradu okružena knjigama i idejama. Studirala je filozofiju i bila je aktivna članica nekoliko organizacija za ljudska prava počevši od 80-ih pa sve do 90-ih, kada se posvetila mirovnom pokretu tokom nasilnog raspada Jugoslavije. Njen aktivizam je obuhvatio raznorazne ciljeve, uključujući zaštitu životne sredine, feminizam, etničku raznolikost i kampanje za umetničku slobodu. Kao javna intelektualka ​​u Beogradu, pisala je gotovo sve moguće žanrove – poeziju, pozorišne komade, pisma, romane, kao i značajne publicističke radove u vezi sa njenim aktivizmom. Psi i ostali njen je drugi i verovatno najavangardniji roman. Od svog prvobitnog objavljivanja 1980. godine, stekao je kultni status koji je Jovanović postavio kao važnu subkulturnu ličnost u Srbiji. Umrla je od tumora na mozgu 1996, kada je imala četrdeset tri godine. Priznanje koje nije dobila za života sve je veće nakon njene rane smrti – dok su zvanični kritičari u početku ignorisali njene netipične i često veoma uzbudljive ideje, njena hrabrost i u građanskom i u književnom životu je konačno prepoznata.

Iako Lidija pokazuje izvesno razumevanje filozofskih doktrina — ona referiše, između ostalih, na Šopenhauera i Djuija — ne treba ovaj roman mešati sa autofikcijom. Knjiga je napisana fragmentarnim stilom i ne bavi se pružanjem jasne ili eksplicitne priče o svojoj protagonistkinji. U pitanju je bogat i inovativan amalgam neulepšanog urbanog života u socijalističkom Beogradu, intenzivnih seksualnih odnosa i porodice u senci starosti, invaliditeta i “ludila”. Ponekad, pitanje je da li ga uopšte možemo nazvati romanom, jer radnju često prekidaju sećanja iz detinjstva, zajedljiva pisma jednog anonimnog pisca, promene u tempu i strukturi, sporadično pojavljivanje i kasnije nestajanje novih likova. Brz i dezorijentišući tempo ima veze sa Lidijinim unutrašnjim tempom, ali šta ova fragmentacija postiže nije nam u potpunosti objašnjeno niti je njoj u potpunosti jasno.

Duševna bolest kod muškaraca se u književnim delima često predstavlja kao znak prikrivene genijalnosti, dok je kod žena obično znak slabosti i histerije.

Lidijin intimni svet podrazumeva brata Danila, ljubavnicu Milenu i baku Jagliku. Odsutna, nasilna majka se povremeno pojavljuje, uvek u pratnji novog dečka ili muža. Za razliku od Lidije, Danilo ne radi, bori se sa drogama i zavisnošću i često mu je potrebna psihijatrijska nega. Otac njenog brata i sestre oduzeo je sebi život mnogo godina pre početka radnje. Danilova borba sa netretiranom mentalnom bolešću, verovatno istom onom od koje je patio i njegov otac, postaje sve beznadežna i kulminira u jednom važnom preokretu.

Lidija upoznaje Milenu preko prijatelja i potpuno je opčinjena njome. Ona u početku donosi osvežavajuću radost života u Lidijin inače nesrećni život. „Ako sam pomislila na nečiji vrat, onda je to bio Milenin“, smatra ona. Milena je samouverena, akutno svesna sopstvene seksipilnosti i naizgled nezainteresovana za mišljenja drugih. „Milena je došla samo da ne bi morala da bude sama kada priča sama sa sobom“, primećuje Lidija. Ona takođe uvodi nekoliko radikalnih ideja u tekst, žaleći se na to koliko se žene trude da ne vređaju mušku seksualnost, upoređujući muške genitalije sa crvima i postavljajući pitanje odakle dolazi taj „saosećajni odnos prema crvima“. Njihova afera se odvija u nekoliko centralnih poglavlja pre nego što Milena napusti Lidiju, što je odjek u velikoj meri okrutnog tretmana koji Lidija ima i od svoje majke i bake.

Lidija trpi nemilosrdno maltretiranje od strane članova njene uže i šire porodice. Njena majka i baka je redovno nazivaju kurvom, „seratorkom “, ili ponekad jednostavno „ta devojka“. Štaviše, seksualno zlostavljanje je takođe upadljivo sveprisutno u celom romanu. Jovanović se trudi da podvuče njen domino efekat: psiholog siluje Lidiju, a njen brat Danilo to saznaje, što dovodi do razlaza brata i sestre; Milenu napastvuje njen zubar, a Milena zauzvrat napastvuje mentalno zaostalog tinejdžera, opisujući to kao gest dobre volje.

Dok su Psi i ostali hvaljeni kao prvi opis seksualne veze dve žene u srpskoj književnosti, ovaj roman takođe može biti i pionir u svom vremenu i zemlji po načinu na koji prikazuje probleme mentalnog zdravlja i njihove implikacije na preovlađujuće poglede na rodne razlike. Duševna bolest kod muškaraca se u književnim delima često predstavlja kao znak prikrivene genijalnosti, dok je kod žena obično znak slabosti i histerije. Jovanović osporava ovu ideju dajući dovoljno prostora i Lidijinoj depresiji i njenom visoko racionalnom, kritičkom ja. Ona iznosi detaljnu ekshumaciju nasilja i seksualnog zlostavljanja koje Lidija mora prihvati tako da istaknu celu osobu – i prednosti i nedostatke – bez prepuštanja klišeu, bilo onom o genijalnosti bili onom o histeričnosti.

To što ova pitanja i dalje ostavljaju bolan osećaj savremenosti govori o njihovim dubokim korenima i njihovim dugim iskopavanjima koja su u toku.

Lidija za sebe misli da je emotivno siroče, sa mrtvim ocem i odsutnom majkom, i mrzi svoju baku Jagliku, ali i dalje traži porodičnu toplinu i odobravanje. To je najočitije u nekarakteristično ranjivom momentu između Lidije i Jaglike:

Ušla bih u Jaglikinu sobu, pravo s posla, pravo iz autobusa, trčeći, i s vrata tu umiruću spodobu, umotanu u petanest dekica – na stolici za ljuljanje i s naočarima na vrhu izbrzdanog simpatičnog nosa, oteklih nogu u papučama s crvenim  pufnama, pitala, svakog dana, isto:

“Voliš li ti mene, baba?”

“A šta veliš?” (Prvo odlaze uši, pa tek onda oči i srce kada se umire.)

“Pitam… voliš li me?” (Derem se; umirućeg treba naterati da priča o ljubavi.)

“A što? Voliš li ti mene?” (To samo tako izgleda: umirući ima veću potrebu za ljubavlju od onog koji ostaje, bilo koji pol da je posredi.)[2]

Nežnost interakcije se ubrzo gubi kada Jaglika počinje, slabašno, da bije svoju unuku („nepokretna Jaglika je krenula napred — zaista, kao u lošem filmu“) i naziva je pogrdnim imenima, vraćajući nas u strašnu stvarnost.

Iako se dotiče svih ovih tema, roman se nikada ne bavi seciranjem seksualnosti ili seksualne politike u Beogradu 70-ih, uprkos nekolicini neskrivenih naratorskih intervencija. Umesto toga, dotiče se univerzalnijih kategorija porodice, psihe i lične traume. Psi i ostali je prvi roman Biljane Jovanović koji je preveden na engleski jezik, objavljen skoro četrdeset godina nakon prvobitnog objavljivanja. Od spisateljice fokusirane na društvene probleme, prisustvo seksualnih napada, uznemiravanja i seksizma u romanu je preveliko da bi se ignorisalo. Ne mogu se ignorisati ni njeni buntovni feministički glasovi, kao što je Milenin, ma koliko mana imali. To što ova pitanja i dalje ostavljaju bolan osećaj savremenosti govori o njihovim dubokim korenima i njihovim dugim iskopavanjima koja su u toku. Roman stiže do neizvesnog kraja dok Lidija pokušava da se snađe nakon popriličnog gubitka, i dalje mučena mnoštvom porodičnih uspomena – neka su melanholična, druga mučna. Psi i ostali postavlja pitanje koliko trauma jedne generacije može da nasledi sledeća, dok takođe ukazuje na veoma različite oblike koje takve traume mogu imati.

Tekst: Hannah Weber
Izvor: wordswithoutborders.org
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i intervjue koje je Meša Selimović davao u jugoslovenskoj štampi, kao i tekst o zaslugama Danila Kiša za revitalizaciju kratke priče objavljen u “Gardijanu”.

[1] Biljana Jovanović, Psi i ostali, izdavač: LOM, Beograd, 2016, str. 96.
[2] Ibid, str. 96-97.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *