Rolan Bart: Autor je mrtav! Postkolonijalni pisci: Nije! Bart je esejem "Smrt autora" izazvao prevrat u tumačenju književnosti, ali mnogi pisci ukazuju na to da su i oni, i njihove namere, a i njihove kulture, itekako prisutni u onome što pišu.

Francuski književni kritičar i kritičar kulture Rolan Bart objavio je 1967. godine kratak esej koji će imati dalekosežan uticaj. U eseju pod naslovom “Smrt autora” tvrdio je da je, kad je reč o tumačenju, namera autora sasvim nevažna, pa i da sputava.

Zagovarajući stav da je autor nevažan za čin tumačenja, Bart je otvorio ceo niz interpretativnih mogućnosti. U poslednjoj rečenici eseja napisao je da je “za budućnost pisanja neophodno srušiti mit: rođenje čitaoca se mora platiti smrću Autora”.

Pisati, prema Bartu, znači zaći unutar jezika, upisati sebe u njegov simbolički prostor i, time, izbrisati sebe. On na samom početku taj raskid između autora, teksta i čitaoca predstavlja kao univerzalan:

Nema sumnje da je tako oduvek bilo. Čim se činjenica više ne pripoveda sa ciljem da se deluje direktno na stvarnost, već intranzitivno, to jest konačno izvan bilo koje druge funkcije osim one koja je sama praksa simbola, dolazi do ovog odvajanja, glas gubi svoje poreklo, autor stupa u sopstvenu smrt, počinje pisanje. 

Ideja da autori ne pružaju tekstovima njihovo jedino značenje proističe iz tog univerzalnog principa da pisati znači, na neki način, umreti. Ono što Bart u velikoj meri podrazumeva pod tom razigranom metaforom „smrti“ jeste povlačenje autorove namere i s(a)vesti. Čitaoci nemaju pristup tome, pred njima je samo tekst.

Iako se Bart pita da li taj princip važi univerzalno, on sugeriše da je sam pojam “autora” proizvod relativno novijeg doba. Autor je, tvrdi on, “moderna pojava”. To je “proizvod našeg društva, koje je, izlazeći iz srednjeg veka […] otkrilo prestiž pojedinca, ili, kako se uzvišenije kaže, ‘ljudske osobe'”.

Time Bart, iako sugeriše da se smrt autora u samom činu pisanja događala “oduvek”, istovremeno istorijski određuje ličnost autora. On pravi razliku između stvaralačke prakse pisanja i “ličnosti” autora.

Bart koncept autorstva dovodi u vezu i sa “kapitalističkom ideologijom”. Ime autora na koricama knjige povezano je s oblikom vlasništva: intelektualnim vlasništvom, autorskim pravima. Pisanje se vezuje za jedno vlasničko ime, iako je ono, bar delimično, kolektivni poduhvat koji obuhvata i urednike i čitaoce.

Intencionalna zabluda

Bartova kritika našeg vezivanja za “ličnost” autora imala je svoje prethodnike. Britanska književnica Zejdi Smit primetila je da je “lako čitati ‘Smrt autora’ kao niz revolucionarnih zahteva, ali valja imati na umu da je to takođe bio i jednostavan čin podizanja liznutog prsta u vazduh da bi se osetio pravac vetra koji je već duvao”.

Pojmom pesničke “impersonalnosti”, koji je početkom 20. veka isticao T.S. Eliot, postavljena je osnova za Bartovu ideju, jer je time izražena težnja da se pisac izbriše iz svog dela, da bi ono moglo da stoji samo za sebe.

Američki književni kritičari Vilijam Vimsat i Monro Birdsli su suvoparnije elaborirali slične ideje još 1946. godine u eseju “Intencionalna zabluda”. Prema Vimsatu i Birdsliju, preveliki naglasak na nameri autora vodi ka zabludama u tumačenju. Možemo mi da mislimo da znamo šta je autor hteo da kaže, ali pred sobom imamo samo tekst, a ne i autora, tako da grešimo ako verujemo da možemo da znamo njegove namere.

Tvrdnje Vimsata i Birdslija imaju mnogo toga zajedničkog s Bartovim, iako im manjka njegovog stila i retoričke silovitosti. Dok Amerikanci govore o “zabludi”, Francuz nerelevantnost autora proglašava fatalnom.

Ideja o smrti autora postala je neka vrsta konvencije svuda, od odseka za književnost do kurseva kreativnog pisanja

Time što je proglasio smrt autora i rađanje čitaoca, Bart je pokrenuo revoluciju. Njegov esej nastao je u atmosferi nemira u Francuskoj koji su kulminirali studentskim pobunama maja 1968. godine. Bartov antikapitalizam pospešio je ideje koje su vodile do pobune.

Bartovi radovi iz ovog perioda odražavaju i prelaz francuske misli sa strukturalizma na poststrukturalizam. Kritičari strukturalisti nastojali su da kroz stroge analize znakova otkriju osnovne obrasce. Poststrukturalisti su doveli u pitanje razliku između detalja na površini i dubljih struktura, razliku na kojoj se zasnivao strukturalizam.

Bart je u svojim ranim radovima primenio strukturalistički pristup. Njegov napad na ideju autorstva po mnogo čemu odražava provokativnu logiku poststrukturalizma. Profesori književnosti već duže vreme ideju o smrti autora doživljavaju kao ključnu. Danas mnogi književni teoretičari, pa čak i pojedini pisci, prihvataju Bartove premise. Ideja o smrti autora postala je neka vrsta konvencije svuda, od odseka za književnost do kurseva kreativnog pisanja.

Ispoljavanje iskustva

Bartove ideje o autorstvu imale su i svoje oponente. Kritike su se pojavile gotovo odmah. Mnogi od zastupnika teze o autorovoj nameri dolazili su iz redova kolonizovanih naroda i postkolonijalnih pisaca. Za mnoge od tih kritičara su prisustvo autora i njegova ljudskost u tekstu bile su komplementarne sa antikolonijalnom politikom.

Smrt autora i igra označitelja i označenog možda i jesu poslužile kao sredstvo oslobađanja čitaoca. Ali mnogim antikolonijalnim piscima to oslobađenje nije delovalo kao deo oslobodilačkog antikapitalizma, već kao izraz regresivnih oblika antihumanizma. Okretanje pisaćoj mašini ili peru trebalo je da bude čin oslobađanja, a ne smrti.

Pesnik Eduar Glisan sa karipskog ostrva Martinik samo je jedan od intelektualaca iz kolonijalnog društva koji je Bartove premise doveo u pitanje. Samo dve godine nakon što je objavljen Bartov esej, Glisan je sabrao neke svoje ranije spise i priključio im nove eseje da bi ponudio snažan odgovor. Njegova knjiga Pesnička namera (Poétique de la relation, 1969) razvija teoriju razlike u odnosu na umetničke i književne namere. Tu je teoriju razvijao sve do svoje smrti 2011. godine.

Glisan se zalagao za književnu kritiku koja će tražiti više od “autorovog skrivenog cilja”. On želi da pisci uzmu u obzir “ispoljeno iskustvo naroda”.

Poput Barta, i Glisan je svestan ograničenja fetišizacije autorstva. Ali ide i dalje. Uključuje se u tradiciju crnih intelektualaca, poput Franca Fanona, koji značenja književnih dela ne vide samo kao izraze skrivenih psihičkih struktura, nego i kao izraz kolektivnih društvenih nastojanja.

Slično Glisanu i Fanonu, Edvard Said je u piscima video predstavnike svojih naroda. “Namera”, tvrdio je on, “predstavlja sponu između idiosinkratičnog stanovišta i brige o zajednici”.

Said je bio učenik francuskog strukturalizma i poststrukturalizma. Bio je i dobro upućen u dela mislilaca poput Rolana Barta i Mišela Fukoa, ali je istovremeno bio i kritički nastrojen prema njima. U svojoj knjizi Počeci (Beginnings, 1975), Said se biranim rečima suprotstavio ideji o smrti autora:

I pored toga što u savremenoj teoriji postoje zaista istraživačke tendencije (na primer u delima Rolana Barta), određene konvencije, koje opstaju kao neispitani tragovi cele jedne istorije ideja, i dalje imaju snažno uporište […] Ali određena pitanja – kao što je priroda autorovog (početnog i trajnog) autoriteta nad tekstom – ostaju relevantna.

Razlozi zbog kojih je Said insistirao na važnosti autora bili su složeni i opšti. Kao palestinski intelektualac i neumoljivi kritičar imperijalnih i kolonijalnih sila u SAD, Izraelu i drugim delovima sveta, Said je u svojim kasnijim radovima sve više povezivao pojam namere sa kolonijalizmom, kao i sa njegovom kritikom.

Said se i pre Kulture i imperijalizma iz 1994. godine razišao sa ključnim francuskim misliocima, pre svega sa Fukoom. Na jednoj od stranica te knjige, on nabraja niz oslobodilačkih ratova (“Alžir, Kuba, Vijetnam, Palestina, Iran”), tvrdeći da se te borbe nisu vodile samo protiv struktura imperije (iako jesu), već i protiv primene imperijalne sile.

Priznavanje uloge namere u tekstovima i društvenim odnosima znači i priznavanje poduhvata. Sa tim priznanjem dolazi i svest o mehanizmima moći i sposobnosti da im se pruži otpor. Prema Saidu, priznavanje namere znači i priznati nastojanja i aktivnosti onih koji učestvuju u različitim oblicima otpora.

Vremenom se kritika ideje smrti autora u ovom smislu intenzivirala. Melisa Lukašenko, australijska književnica i pripadnica Prvog naroda (Guri), navela je u eseju iz 2017. godine: “Autor nije mrtav. Tačnije, aboridžinski autor sigurno nije mrtav, što je dvostruka sreća!”

Slično tome, spisateljica iz naroda Viradjuri, Džanin Lin, usmerila je kritiku na dva aspekta Bartovog eseja: njegovu “belinu” i način na koji njegova otvorenost prema čitaocu može da poslužiti kao opravdanje za prisvajanje. Rađanje čitaoca, sugeriše ona, uvek u sebi nosi potencijal za takvo prisvajanje. Za Barta, piše Lin, “jedinstvo teksta ne leži u njegovom poreklu, odnosno njegovom tvorcu, već u njegovom odredištu, odnosno publici”. “Ovaj stav prigodno sažima dugu putanju evropskog prisvajanja, slepilo za sopstvenu kulturnu poziciju, zapadni književni kolonijalizam i potrošnju manjinskih kultura od strane osvajačkih, kolonizatorskih sila”.

Bartovo stanovište da je autor mrtav imalo je ogroman uticaj duže od pola veka. Ipak, njegov pristup je nesumnjivo podstakao upravo onaj jedinstveni model autorstva koji je nastojao da ospori, a njegovo razdvajanje autorstva i humanizma dalo je povoda za neprekidne postkolonijalne kritike. Glasine o smrti autora su, pogotovo u kontekstu antikolonijalne misli, preuveličane.

PIše: Majkl R. Grifits
Izvor: The Conversation
Preveo: M. Jovandić