Ovo je zasigurno najpoznatiji Bartov esej, nastao 1967. godine u kojem dovodi u pitanje autorsku instancu kao jedinu koja određuje značenje teksta. Bartova teza je da figura Autora predstavlja izraz savremenog doba i savremene kritike koji pod uticajem filozofskih i kapitalistikih tendencija večito traže individualnost određene ličnosti ispod teksta, umesto uticaj kompleksnog sklopa mnogih tekstova i značenja koji datom književnom delu prethode.
* * *
U svojoj priči Sarrasine, Balzak, opisujući kastrata prerušenog u ženu, piše sledeću rečenicu: „To je bila prava žena, sa svojim iznenadnim strahovima, svojim iracionalnim hirovima, svojim instinktivnim brigama, njenom naglom smelošću, njenim nemirima i njenom ukusnom senzibilnošću.” Ko to govori? Da li je to junak priče rešen da ne želi znati da se ispod žene krije kastrat? Da li je to Balzak kao individua, koji na osnovu ličnog iskustva poznaje filozofiju žene? Da li je to Balzak autor koji ispoveda “književne” ideje o ženstvenosti? Da li je to univerzalna mudrost? Romantična psihologija? Nikada nećemo saznati, iz razloga što je pisanje uništenje svakog glasa, svakog porekla. Pisanje je onaj neutralni, kompozitni, posredni prostor odakle naš subjekt izmiče, negativ gde se gubi svaki identitet, počevši od samog identiteta tela koje piše.
Nema sumnje da je tako oduvek bilo. Čim se činjenica više ne pripoveda sa ciljem da se deluje direktno na stvarnost, već intranzitivno, to jest, konačno izvan bilo koje druge funkcije osim one koja je sama praksa simbola, dolazi do ovog odvajanja, glas gubi svoje poreklo, autor stupa u sopstvenu smrt, počinje pisanje. Smisao ovog fenomena se, međutim, menjao; u etnografskim društvima odgovornost za narativ nikada ne preuzima osoba, već posrednik, šaman ili relator čijem se „izvođenju“ – ovladavanju narativnim kodom – može diviti, ali nikada njegovoj „genijalnosti“. Autor je moderna pojava, proizvod našeg društva utoliko što je, izronivši iz srednjeg veka sa engleskim empirizmom, francuskim racionalizmom i ličnom verom reformacije, otkrio prestiž pojedinca, ili, plemenitije rečeno “ljudsku osobu”. Stoga je logično da je u književnosti to trebalo da bude pozitivizam, oličenje i vrhunac kapitalističke ideologije, koja je najveći značaj pridavala “osobi” autora. Autor i dalje vlada u istorijama književnosti, biografijama pisaca, intervjuima, časopisima, kao i u samoj svesti ljudi od pera željnih da ujedine svoju ličnost i svoj rad kroz dnevnike i memoare. Slika književnosti koja se može naći u običnoj kulturi tiranski je usredsređena na autora, njegovu ličnost, njegov život, njegove ukuse, njegove strasti, dok se kritika i dalje najvećim delom sastoji u tome da se kaže da je Bodlerovo delo neuspeh Bodlera čoveka, Van Gogovo njegovog ludila, a kod Čajkovskog je u pitanju njegov porok. Objašnjenje dela se uvek traži u čoveku ili ženi koji su ga proizveli, kao da je to uvek na kraju, kroz manje ili više prozirnu alegoriju fikcije, glas jedne osobe, autora koji nam se „poverava“.
Smatra se da autor neguje knjigu, što će reći da on postoji pre nje, misli, pati, živi za nju, da je u istom odnosu prethođenja svom radu kao otac svom detetu
Iako je uticaj autora i dalje moćan (nova kritika često nije radila ništa drugo do utvrđivala to), podrazumeva se da su pojedini pisci odavno pokušali da taj uticaj olabave. U Francuskoj je Malarme nesumnjivo bio prvi koji je uvideo i u punoj meri predvideo neophodnost da se sam jezik zameni za osobu koja je do tada trebalo da bude njegov vlasnik. Za njega, kao i za nas, jezik je taj koji govori, a ne autor; pisati predstavlja, uz preduslov bezličnosti (što ne treba mešati sa kastrirajućom objektivnošću romanopisca realista), doći do tačke gde samo jezik dela, „izvodi“, a ne „ja“. Celokupna Malarmeova poetika sastoji se u potiskivanju autora u interesu pisanja (što će, kao što ćemo videti, povratiti mesto čitaocu). Valeri, opterećen psihologijom Ega, znatno je razvodnjio Malarmeovu teoriju, ali, pošto ga je njegov ukus za klasicizam naveo da se okrene lekcijama retorike, nije prestajao da dovodi u pitanje i ismejava Autora; naglašavao je lingvističku i, takoreći, „opasnu” prirodu svoje delatnosti, a kroz svoja prozna dela se zalagao za suštinski verbalnu uslovljenost književnosti, pred kojom mu se svako pribegavanje unutrašnjem svetu pisca činilo čistim sujeverjem. Sam Prust, uprkos očigledno psihološkom karakteru onoga što se naziva njegovim analizama, bio je vidno zabrinut zbog zadatka da ekstremnom suptilnošću neumoljivo zamagljuje odnos između pisca i njegovih likova; tako što od pripovedača napravio ne onog ko je nešto video ili osetio, čak ni onoga ko piše, već onoga ko će tek pisati (mladić u romanu – ali, zapravo, koliko on ima godina i ko je on? – želi da piše, ali ne može; roman se završava kada pisanje napokon postane moguće). Prust je moderno pisanje učinio epskim. Umesto da svoj život stavi u svoj roman, kao što se često tvrdi, on je radikalnim preokretom od samog svog života napravio delo za koje je model bila njegova sopstvena knjiga; tako da nam je jasno da Šarl ne imitira Monteskjea, već da Monteskje – u svojoj anekdotalnoj, istorijskoj stvarnosti – nije ništa drugo do sekundarni fragment, izveden iz Šarla. Na kraju, ne moramo ići dalje od prapočetka modernosti, nadrealizma koji je, iako nije u stanju da dodeli jeziku vrhunsko mesto (jezik je sistem i cilj pokreta je, romantično, direktna subverzija kodova – što je iluzorno: kod se ne može uništiti, samo “izigrati”), doprineo desakralizaciji slike Autora tako što je neprestano preporučivao naglo razočaranje u očekivanje značenja (čuveni nadrealistički “trzaj”), poverivši ruci zadatak da što je brže moguće zapisuje ono čega ni sam mozak nije svestan (automatsko pisanje), prihvatanjem principa i iskustva više ljudi koji pišu zajedno. Ostavljajući po strani samu literaturu (takve razlike zaista postaju nebitne), lingvistika je nedavno destrukciji autora pružila dragoceno, analitičko oruđe pokazujući da je čitavo iskazivanje prazan proces, koji savršeno funkcioniše bez ikakve potrebe da se ispuni ličnošću sagovornika. Lingvistički, autor nikada nije više od instance koja piše, kao što ja nisam ništa drugo do instanca koja kaže Ja: jezik poznaje “subjekt”, a ne “osobu”, i ovaj subjekt, prazan izvan samog izražavanja koje ga definiše, dovoljan je da se jezik “drži na okupu”, dovoljan je, to jest, da ga iscrpi.
Uklanjanje Autora (ovde bi se moglo govoriti o Brehtom pravom “distanciranju”, pri čemu se Autor smanjuje u neku figuru na samo kraju književne pozornice) nije samo istorijska činjenica ili čin pisanja; ono u potpunosti transformiše moderni tekst (ili – što je isto – tekst se od sada pravi i čita tako da na svim njegovim nivoima nema autora). Temporalnost je drugačija. Kada se u njega veruje, Autor se uvek shvata kao “prošlost sopstvene knjige”: automatski knjiga i autor stoje na jednoj liniji podeljenoj na pre i posle. Smatra se da autor neguje knjigu, što će reći da on postoji pre nje, misli, pati, živi za nju, da je u istom odnosu prethođenja svom radu kao otac svom detetu. U potpunoj suprotnosti, savremeni skriptor se rađa istovremeno sa tekstom i ni na koji način nema biće koje prethodi ili prevazilazi pisanje, nije subjekt sa knjigom kao predikatom i svaki tekst je zauvek napisan ovde i sada. Činjenica jeste (ili iz nje sledi) da pisanje više ne može da odredi operaciju beleženja, zapisivanja, predstavljanja, “opisivanja” (kako bi klasici rekli), ono tačno označava ono što lingvisti, pozivajući se na oksfordsku filozofiju, nazivaju performativom, retkim verbalnim oblikom (isključivo datim u prvom licu i u sadašnjem vremenu) u kojem izgovaranje nema drugog sadržaja (ne sadrži nikakav drugi predlog) osim čina kojim je izrečeno – nešto poput Ja proglašavam kraljeva ili Ja pevam antičkih pesnika. Sahranivši Autora, savremeni skriptor tako više ne može da veruje, prema patetičnom mišljenju njegovih prethodnika, da je ruka prespora za njegovu misao ili strast i da posledično, praveći zakon nužde, on mora da naglasi ovo kašnjenje i neograničeno da “glanca” svoju formu. Za njega, naprotiv, ruka, odsečena od bilo kakvog glasa, nošena čistim gestom ispisivanja (a ne izraza), kreće za poljem bez porekla – ili koje, u najmanju ruku, nema drugog porekla osim samog jezika, jezika koji neprestano dovodi u pitanje svako poreklo.
čitalac je bez istorije, biografije, psihologije; on je jednostavno taj neko ko u jednom polju drži na okupu sve tragove po kojima je pisani tekst sačinjen
Sada znamo da tekst nije niz reči koje daju jedno jedino “teološko” značenje (“poruka” Boga-Autora), već višedimenzionalni prostor u kome se različiti spisi, od kojih nijedan nije originalan, mešaju i sudaraju. Tekst je tkivo citata iz bezbrojnih centara kulture. Nalik Buvaru i Pekišeu, tim večitim prepisivačima, istovremeno uzvišenim i smešnim, čija duboka komičnost ukazuje upravo na istinu pisanja, pisac može samo da imitira gest koji mu uvek prethodi, koji nikada nije originalan. Njegova jedina moć je da kombinuje spise, da ih suprotstavlja jedan drugom, tako da nikada ne počiva ni na jednom od njih. Ako je želeo da izrazi sebe, trebalo bi barem da zna da je unutrašnja “stvar” za koju misli da je “prevodi” sama po sebi samo gotov rečnik, čije reči se mogu objasniti samo drugim rečima, i tako u nedogled; nešto što je na uzoran način iskusio mladi Tomas de Kvinsi, koji je bio toliko dobar u grčkom da je, da bi preveo apsolutno moderne ideje i slike na taj mrtvi jezik, kako nam kaže Bodler (u Veštačkim rajevima), „stvorio za sebe nepogrešiv rečnik, mnogo obimniji i složeniji od onih koji su rezultat običnog strpljenja čisto književnih tema.” Nasledivši Autora, pisac više ne nosi u sebi strasti, humor, osećanja, utiske, već ovaj ogroman rečnik iz kojeg izvlači spis koji ne može da se zaustavi: život samo oponaša knjigu i sama knjiga je tek tkivo znakova, imitacija koja je izgubljena, beskonačno odložena.
Related
Pohvala dosadi, esej Josifa BrodskogJednom kada se Autor ukloni, napor da se dešifruje tekst postaje prilično uzaludan. Dati tekstu Autora znači nametnuti ograničenje tom tekstu, dati mu konačno značenje, “zatvoriti pisanje”. Takva koncepcija veoma odgovara kritici, koja onda sebi dodeljuje važan zadatak otkrivanja Autora (ili njegovih hipostaza: društva, istorije, psihe, slobode) ispod dela: kada je Autor pronađen, tekst je “objašnjen” – pobeda kritičara. Otuda ne čudi činjenica da je, istorijski, vladavina Autora takođe bila i vladavina Kritičara, niti čudi činjenica da je kritika (i kada je nova) danas potkopana zajedno sa Autorom. U mnoštvu pisanja, sve treba razmrsiti i ništa ne odgonetati; strukturu treba pratiti (poput šava na čarapi) na svakoj tački i na svakom nivou, ali ispod toga nema ničega: prostor pisanja treba proći, a ne probijati; neprestano pisanje postavlja značenje da bi ga isparilo, vršeći sistematsko izuzeće značenja. Upravo na taj način književnost (bolje bi od sada bilo koristiti reč pisanje), odbijanjem da dodeli “tajnu”, krajnje značenje tekstu (i svetu kao tekstu) oslobađa ono što se može nazvati antiteološkom aktivnošću, aktivnošću koja je zaista revolucionarna, jer odbiti fiksiranje značenja znači, na kraju, odbiti Boga i njegove hipostaze – razum, nauku, zakon.
Vratimo se na Balzakovu rečenicu. Niko, nikakva “osoba”, je ne izgovara: njen izvor, njen glas, nije istinsko mesto pisanja, već je čitanje. Još jedan – veoma precizan – primer će pomoći da se ovo “razjasni”: nedavna istraživanja (J.-P. Vemant) su pokazala konstitutivnu dvosmislenu prirodu grčke tragedije: njeni tekstovi su satkani od reči sa dvostrukim značenjem koje svaki lik razume jednoznačno (ovaj večni nesporazum je upravo “tragičan”). Postoji, međutim, neko ko razume dvoznačnost svake reči i ko, uz to, čuje samu gluvoću likova koji govore pred njim – taj neko je upravo čitalac (ili u ovom slučaju slušalac). Time se otkriva potpuna egzistencija pisanja: tekst je sačinjen od višestrukih pisanja, izveden iz mnogih kultura i stupa u međusobne odnose dijaloga, parodije, osporavanja, ali postoji jedno mesto na kojem je ova mnogostrukost skoncentrisana i to mesto je čitalac, a ne, kako se do sada govorilo, Autor. Čitalac je prostor u kome su upisani svi citati koji čine jedan spis, od kojih se nijedan nije izgubio; jedinstvo teksta ne počiva u njegovom poreklu, ali u njegovom odredištu. Ipak, ovo odredište više ne može biti lično: čitalac je bez istorije, biografije, psihologije; on je jednostavno taj neko ko u jednom polju drži na okupu sve tragove po kojima je pisani tekst sačinjen. Zbog čega je podrugljujuće osuđivati novo pisanje u ime humanizma koji se licemerno pretvara da je zaštitnik prava čitaoca. Klasična kritika nikada nije obraćala pažnju na čitaoca; za nju je pisac jedina ličnost u književnosti. Sada prestajemo da dopuštamo da nas zavarava arogantna ironična osuda dobrog društva zarad onog što se ostavlja po strani, ignoriše, guši ili uništava; znamo da je za budućnost pisanja neophodno srušiti mit: rođenje čitaoca se mora dogoditi po cenu smrti Autora.
Sa francuskog preveo S. Heath, sa engleskog Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o studiumu i punctumu – dva načina “čitanja” fotografije prema Rolanu Bartu, kao i kratak osvrt na kultnu knjigu Mitologije ovog autora.