Sledeći primer je veoma drugačiji; to je prvi pasus u priči Fleneri O’Konor koja se zove Dobri ljudi sa sela. On isto troši dosta reči, proporcionalno, na sekundarnog lika.
Pored neutralnog izraza lica koji je nosila kada je bila sama, gospođa Frimen je imala i dva druga, napredni i rikvercni, koji je koristila za sva svoja bavljenja ljudima. Njen napredni izraz je bio ustaljen i jasno usmeren kao napredovanje teškog kamiona. Oči joj nikada nisu krivudale ni levo ni desno, već su skretale u pravcu u kome je skretala priča, kao da su pratile žutu liniju iscrtanu po njenom središtu. Ona je retko koristila drugi izraz lica jer nije često bilo potrebno da ona povuče izjavu, ali kada jeste, lice bi joj se potpuno zaustavilo, odvijale bi se samo skoro neprimetne kretnje njenih crnih očiju, tokom kojih bi se činilo da se ona povlači i onda bi posmatrač video da gospođa Frimen, iako možda stoji tu stvarna koliko i par vreća sa žitom nabacanih jedna preko druge, više nije tu duhom. Što se tiče pokušaja da joj se išta prenese kada je to bio slučaj, gospođa Houpvel je od njih odustala. Mogla je da priča dok joj jezik ne otpadne. Gospođu Frimen nikada niste mogli dovesti do toga da prizna da u bilo kom trenutku nije bila u pravu. Ona bi stajala tu i ako biste mogli da je dovedete do toga da bilo šta kaže, to bi bilo nešto poput, „Pa, ja ne bih rekla da to tako jeste, a ne bih ni rekla da to tako nije.“ Ili bi pustila da joj pogled proluta po najvišoj kuhinjskoj polici gde se nalazio asortiman prašnjavih boca, pa možda primetila, „Vidim da nisi pojela nešto onih smokava što si ih ostavila prošlo leto.“
Ovo je sjajan primer utilitarne funkcije opisa: mi srećemo lokalnu ličnost, čujemo kako ljudi pričaju jedni sa drugima i dobijemo osnovnu sliku o tome kako žive i šta jedu. Takođe nam je predstavljena tema velike tvrdoglavosti, stanja postojanja u kojem su moguća samo dva pravca, u kome se na svako pitanje gleda belo. Glas naratora je vragolast i pomalo komičan, ali ono što opisuje je teško, telesno, ograničeni svet vreća žita i teških kamiona, mesto na kome ne postoje nijanse, niti suptilnost – mučno mesto za kompleksan um. Na kraju priče, tvrdoglava osoba sa kompleksnim umom će se naći bukvalno na takvom mestu, zarobljena svojim telesnim ograničenjima, u ekstremnoj verziji stanja nagoveštenog prvim pasusom. Koga se do kraja priče vi ne sećate i nije potrebno da se sećate. Jer ste ga osetili i subliminalno ćete prepoznati refren na kraju, posebno kada se gospođa Frimen pojavi da ga prosto potcrta svojim prisustvom.
Istina je da jako malo ljudi može tako da piše; jako malo ljudi uopšte i pokušava, delom jer je takva brižna pažnja pri detaljnim opisima fizičkog sveta ili slika zasnovanih na fizičkom svetu već dugo vremena potcenjena ili obescenjena. Ja sam 2000. godina držala gostujuće predavanje na koledžu sa Džordžom Sondersom, koga smatram kolegijalnim prijateljem. Bili smo „u razgovoru“ i ja sam pričala nešto slično ovome što sam upravo rekla, ali sa većim fokusom na praktične upotrebe tehnike, na primer: da biste se locirali u telu lika, neka vam lik pogleda kroz prozor. Ceo svet je sa druge strane tog prozora, kako on izgleda vašem liku, nebo, drveće, zgrade – i Džordž me je strastveno prekinuo „Kao da iko to radi? Ko zapravo gleda kroz prozor i razmišlja o drveću? To rade samo ljudi u knjigama.“ Ili tako nešto, parafraziram.
Shvatila sam da možda zvučim apsurdno arti ili samo veoma old-skul – ali ja mislim da ljudi i dalje gledaju kroz prozor. Možda ne razmišljaju o drveću, ili izubijanim zgradama, ili kolima, ili o čemu god drugom da je tamo – ali oni to doživljavaju. Ili je makar tako bilo. Godina 2000. je bila pre nego što su svi imali telefon i slušalice. To je promenilo stvari. Za nas je sada mnogo manje verovatno da ćemo doživeti drveće jer… mi ga možda nećemo videti čak i ako pogledamo kroz prozor.
konvencionalni standardi lepote se mogu učiniti potpuno nebitnim ako želite da se fokusirate na to kako priroda te osobe animira njeno lice.
Dosta skorije, 2019. godine, Džojs Kerol Outs je došla na koledž Klermont Mekena gde sam ja predavala i održala intimno veče pitanja i odgovora. Ja sam pomenula pisca Džona Apdajka; predavala sam jedan njegov roman, koji je studentima bilo teško da čitaju, delom zbog toga što je on bio seksista i prilično nazadan u svojim rasnim stavovima, ali više zbog toga što je on opisivao svoje svetove veoma, veoma gusto. Proveo bi više stranica u opisivanju onoga što lik vidi dok noću vozi seoskim putem. Studentima je bilo teško da to čak i prate – mogli su, ali su morali da se potrude. (Istaći ću da se barem jednom od njih, nakon što je uspelo da sve pohvata, roman jako svideo, što je bilo sjajno)
Želela sam da čujem šta Outs ima da kaže povodom toga, jer je ona bila iz starije generacije; ona i Apdajk su bili vršnjaci. Ona je rekla (opet parafraziram): da, Džon je umeo da opiše sve živo i neživo, ali niko više ne želi da čita to, jer su (direktno citiram) „ljudi to prevazišli“. To me je stvarno iznenadilo, „Prevazišli“? Prevazišli smo svet u kome živimo? Kako je to moguće?
Htela bi da bude jasno da moja namera apsolutno nije da iskažem ikakvo nepoštovanje prema Sondersu i Outs; oboma se iskreno divim. Oni su, ipak, rekli prvo što im je u trenutku palo na pamet. (Moguće je da je Džordž posebno mislio da ja zvučim pretenciozno – i ja zapravo vidim kako su moje reči mogle tako da zvuče. Ali, te stvari su meni veoma stvarne i zaslužuju velike, iskrene reči, monstruozne, gestakulirajuće reči). U svakom slučaju, ni za trenutak nisam zaboravila na njihove komentare. Oboje pisaca su ozbiljni i briljantni čiji su senzibiliteti veoma drugačiji od mojih i… možda su u pravu. Možda je – ili, suočimo se s tim, verovatno je – književnost to prevazišla. Mi više ne gledamo na fizički svet kao nekad. I to je samo jedan od načina na koji on biva uzet zdravo za gotovo i zloupotrebljavan do tačke uništenja.
Ovo će možda zvučati retorički, ali nije. Meni je neverovatno, na osnovu uzorka ljudskih bića koja sam imala na svojim časovima pisanja, kako „klinaca“ tako i odraslih, koliko je ljudi: 1) veoma zabrinuto klimatskim promenama i njihovim efektima na planetu, 2) potpuno nezainteresovano za viđenja drugih ljudi o tome kako planeta koju žele da spasu izgleda, zvuči i deluje i 3) još manje zainteresovano da pišu, ili čak primete kako ona njima izgleda. Njima je, čak i u okviru vežbe iz pisanja, teško da kažu, na primer, kako nečije lice izgleda na suštinski način. Čime ne želim da kažem da oni to ne mogu. Neki od njih to mogu izuzetno dobro kada zapravo pokušaju. Ali im to ne pada na pamet na način na koji ja mislim da je prirodno padalo na pamet ljudima iz moje generacije.
Fascinantno, jedan od studenata mi je rekao da ne voli da opisuje kako drugi ljudi izgledaju jer mu se to čini isto kao da zuri u nekoga, što je nepristojno. Drugi je u istom duhu dodao da pri opisivanju ljudi moraš da njihovom izgledu zadaš vrednost prema konvencionalnim standardima lepote. Ta druga izjava je potpuno neistinita; konvencionalni standardi lepote se mogu učiniti potpuno nebitnim ako želite da se fokusirate na to kako priroda te osobe animira njeno lice.
dubinska priroda priča može biti otkrivena kroz deskriptivne slike malih stvari, nebitne za očigledni narativ
Andrea Bajani: Moja baba i Musolini ili porodica i fašizam u savremenoj ItalijiPrva pomenuta briga, nepristojnost, meni ima više smisla. Ali, tu je društveno gledanje pomešano sa umetničkim gledanjem. U suštini umetničkog gledanja je briga i poštovanje. Njime kao da govorimo: Ja ovo ljudsko biće vidim u svojoj glavi i ovo posebno ljudsko biče je vredno najpreciznije pažnje koju mogu da mu posvetim. Jer ono neće biti tu zauvek i ono je fascinantno koliko i bilo koja životinja koju ćete videti u dokumentarcu o srceparajućoj lepoti ugroženih vrsta. To nije samo poštovanje, to je divljenje. To je intenzivnija, fokusiranija verzija divljenja koju ne-pisci mogu da iskuse, ili su barem mogli da potencijalno iskuse stalno.
Razmišljam o nečemu što sam videla u metrou, negde ranih osamdesetih, možda 1982. Sedela sam na kraju poslednjeg vagona ekspres voza i videla sam trojicu ili četvoricu dečaka – u mom sećanju oni imaju između 11 i 13 godina, a možda su i mlađi – okupljene oko zadnjeg prozora, kako gledaju kroz njega sa čistom zanesenošću. Poneta radoznalošću, ja sam ustala da pogledam preko njihovih ramena i videla šta su oni tako fascinirano posmatrali: prodornu kombinaciju brzine i gustina kako se voz zahuktavao i probijao kroz masivne betonske i metalne tunele, naš pogled se trzao i ljuljao sa vagonima, hvatajući parčiće gorućeg svetla u metalnim čaurama, podzemnih znakova, šine su obasjavali bljesci i gutala tama dok smo mi tutnjali kroz stanice, pored desetina ljudi koji su čekali, njihove ličnosti su ispaljivale telesne poruke koje su naše oči videle pre nego što su umovi mogli da ih pročitaju. Bilo je prelepo i dečaci su blistali od toga, te bezrečne oduševljenosti stvarima.
Mislim da se toga sećamo toliko živopisno posle silnih godina zato što dečaci nisu gledali „prirodu“, način na koji su gledali je pokazivao prirodno divljenje, nešto čemu niko nije morao da ih nauči. (Verovatno se sećam jer sam i ja bila mlada, u svojim dvadesetim i nesvesno sam formirala šta mi je bilo bitno, u životu i u umetnosti na kojoj sam radila). Sigurna sam da oni nisu čak ni bili svesni mene, ali je biti svedok njihovog zajedničkog opažanja bilo duhovno prepoznavanje slično onome što bih možda doživela sama u svojoj sobi, čitajući svet kroz oči velikog pisca.
Ovo se može činiti čudnim poređenjem, ali meni ima smisla jer je stvaran primer onoga o čemu sam govorila na početku ovog teksta, kako dubinska priroda priča može biti otkrivena kroz deskriptivne slike malih stvari, nebitne za očigledni narativ – neočekivano pronicljive stvari koje primećujemo intenzivno ili samo krajičkom oka, naslućeni obrasci van spektra naših svakodnevnih života.
Rastužuje me da pomislim da ti isti dečaci, ako bi postojali danas, ne bi gledali kroz prozor voza jer bi zurili u telefone. Ali, čak i da je tako, oni bi i dalje u sebi imali sposobnost da vide, koja čeka da konačno oživi.
Piše: Meri Gejtskil
Izvor: unherd.com
Prevod: Nikola Matić
Prvi deo teksta pročitajte ovde.
Pročitajte i analizu filma Spajderhed koji je rađen po priči Džordža Sondersa.