Otkorenjavanje književnosti – nismo više zaljubljeni u lepo pisanje (I deo) Autorka ovog eseja o odnosu stila i sadržaja piše o tome kako je najefektivnija upotreba reči u književnosti onda kada se prevazilazi jezik kako bi pisanje postalo sličnije životu koji se stalno menja.

Kao pisac proze koji predaje, ja često govorim o onome što volim u prozi, onome što je meni čini moćnom i upečatljivom. Ovo je verzija govora koji sam godinama držala studentima i drugim zainteresovanim strankama; to je govor u koji sam postala – koja je prava reč? – nesigurna u poslednjih par godina, ne zato što ne verujem u ono što govorim, ili mi je postalo manje stalo, već zato što nisam sigurna da ljudi više mogu da ga nalaze smislenim.

Postoji više razloga zašto mi se to čini, od kojih većina ima veze sa time kako mi unosimo znanje i informacije i kako je to promenilo prirodu percepcije. Ja ovde ne pričam ništa novo; samo pomislite na ajfone i konstantno zurenje u njih; lobanjofraktuirajuća promena koja prosto ima posledica i van toga kako ljudi razumeju čitanje i pisanje proze.

Što je samo po sebi – čitanje i pisanje proze – stvar o kojoj nam je jako teško da pričamo, a da se ne saplićemo sami o sebe. Prvo, jer su mišljenja o tome veoma subjektivna; jedna osoba će misliti da je knjiga sjajna, druga osoba nalazi da je dosadna, a treća će naći da je besmislena – ti „nalazi“ su u određenoj meri socio-politički, ali su takođe toliko lični da ih je skoro nemoguće raščlaniti. Povrh svega toga, dobro pisanje je kontekstualno; fraza ili čak ceo pasus koji su istinski užasni u jednom kontekstu mogu biti fantastični u drugom. Kada čitate recenziju knjige na Gudridsu ili u Njujork Tajmsu, ono što najuobičajenije čitate je opis zapleta, kakvi su likovi i šta (ponekad jako maštoviti) recezent misli da je pisac hteo da kaže. To je zato što ti elementi jesu bitni, plus je lako i zabavno pričati o njima.

Ali, postoji nešto bitnije o čemu se skoro nikada ne priča, jer je skoro nemoguće pričati o tome, a to je ono o čemu ja mislim kao o unutrašnjem tkanju, suptilnom životu unutar priče koja nam je očigledna. Tu zaplet ili tema funkcionišu skoro kao provodnici; nepojmljivi sadržaj koji se može uporediti sa nesvesnim u osobi ili utrobom u telu; ne vidite nesvesno, ali ga osećate. Svi smo imali iskustvo razgovora sa nekim ko se čini prijatnim, ko nam se osmehuje, ali ipak uzrokuje da nam je veoma neprijatno – ili obrnuto: svi smo znali ljude koji se ponašaju kao agresivni kreteni, a mi ipak osećamo toplinu prema njima; mi reagujemo saosećajno na nešto što se dešava ispod drušvene signalizacije i što je čak i u raskoraku sa tom signalizacijom.

stil, do koga se često stiže rigoroznim i iskrenim radom, izranja iz najunutarnjijih procesa u osobi; ekstremno intimne svesti.

Osim ako ste hirurg, ili svedok užasne nesreće, nikada nećete videti utrobu tela; ali ako dodirnete osobu osetićete njeno bilo pod rukom – po vrelom danu ćete je čak možda i namirisati. Ali, namirisali i osetili je ili ne, ona je ono što drži telo uspravnim. Nesvesno i nutrina; oba su fundamentalne sile iza osobe koju gledate. Nešto što se može uporediti sa tim fundamentalnim unutrašnjim svojstvom ili svojstvima je ono što čini komad pisanja živim ili ne. Ta unutrašnja svojstva određuju o čemu je delo isto koliko i zaplet, ili tema, ili čak i likovi. Čudno je da čak ni sami pisci ponekad ne znaju šta je ta unutrašnja sila u njihovom delu jer je ona toliko isprepletana sa našim načinom gledanja da je mi jedva primećujemo, od prilike onoliko koliko primećujemo sopstveno disanje.

Paradoks tog mističnog svojstva je to što se njegova dubina izražava putem svojstva koje mi smatramo površnim: stila. Najbolju definiciju stila mi je dao ekscentrični stariji muškarac koji je držao antikvarnu knjižaru kada sam išla na koledž u Mičigenu. Kada kažem „stariji“ mislim da sam ja imala dvadeset i dve, a da je on bio u svojim četrdesetim, ali je toliko neobično izgledao da se činio starijim ili zapravo bezvremenim; imao je bezoblično telo i nosio je teške tegla-naočare bukvalno vezane za njegovu ćelavu jajoliku glavu. Delio je radnju sa tipom koji je prodavao biljke, pa ste ga mogli videti svakoga dana na stoličici okruženoj gustom paprati kako posvećeno čita.

Ja sam nalazila da je on fascinantan i uzela sam više iz njegovih zaliha znanja – verujem da je on pročitao sve – nego od bilo kog od mojih profesora. On je smatrao da je stil „neizbežni nusprodukt“ piščevog ispipavanja oblika svoje tvorevine, kroz izbore reči i male odluke, kao i velike. Meni se nije dopao termin „nusprodukt“ jer mi nije zvučao dovoljno centralno – stil mi je čak i tada bio bitan – a on je rekao da je to mislio isto kao što je izgled biljke ili cveta nusprodukt njenih najsuštinskijih unutrašnjih procesa, da prema njihovoj genetskoj strukturi cvet ili biljka prosto nemaju ni jedan drugi način na koji mogu izgledati.

Proza, čak i kada je u pitanju epska ili naučna fantastika, je o životu, a život nije samo o rečima.

To je definicija koju nikad nisam zaboravila. To je vrlo zahtevna metafora i možda čak i previše nestvarna: ne znam koliko se često stil i sadržaj mogu toliko blisko povezati. Ali je to inspirativan način za gledanje na to kako stil, do koga se često stiže rigoroznim i iskrenim radom, izranja iz najunutarnjijih procesa u osobi; ekstremno intimne svesti.

Element stila do koga mi je posebno stalo je opis sveta koji pisac stvara na stranici. Ova trenutno potcenjena tehnika može da obavlja praktične i korisne funkcije, kao što je indirektno prenošenje emocija književnog lika i lociranje čitaoca u svetu tog lika – odakle je on, koliko novca ima, kakav je kraj u kome živi? Međutim, to može i više: može udeliti reči onome bezrečnom i oblik onome što je bezoblično putem stvaranja slika koje iracionalno ostvaruju vezu sa dubljim telom priče – nutrinom i nesvesnim.

Na šta ja mislim time? Proza, čak i kada je u pitanju epska ili naučna fantastika, je o životu, a život nije samo o rečima. Razmislite o tome koliko ste stvari pomislili ili videli koje su za vas nemoguće da ih iskažete rečima, čak i nešto jednostavno, kao nečiji izraz lica. Život, čak i mirnim danima, se odvija oko nas toliko gusto i brzo da se većinski sadrži od gledanja, osećanja i razmišljanja na ne-striktno verbalne načine. Pisanje sve to prevodi u reči, ali, paradoksalno, najmoćnije pisanje koristi reči na način koji prevazilazi jezik kako bi postalo više slično životu; podražava kako mi živimo u svetu koji se stalno menja i kreće pred našim očima.

Pisanje je racionalan proces povezanih misli i ideja, ali izvanredno pisanje potiče sa čudnijeg mesta; međudelovanja između intenzivno intimne percepcije pojedinca i društvenih i prirodnih svetova. Ono je povezano sa racionalnim umom, ali na način na koji su snovi povezani sa mislima – poetski i iracionalno. Neviđeni svet vaše priče biva obasjan kroz ta poetska i iracionalna sredstva, na isti način na koji muzički baraž može obasjati scenu u filmu ili TV seriji.

Da bi vam dala primer onoga na šta mislim, pročitaću odlomak iz romana Vladimira Nabokova koji se zove Bleda vatra i koji je, iako ne toliko široko obožavan kao Lolita, isto toliko lep na svoj poremećeni način. Njegov narator je neko ko je možda zapravo poremećen, kvir profesor književnosti na koledžu u Novoj Engleskoj koji je, prema svojim tvrdnjama, kralj u izgnanstvu. Njegovo ime je Čarls Kinbot i velika većina njegove naracije se tiče njegovih neuzvraćenih osećanja prema njegovom susedu, pesniku Džonu Šejdu; on priču preseca svojim sećanjima na njegovo kraljevstvo u bajkovitoj Zembli gde on može da ima bilo kog muškarca ili dečaka koga poželi. Ali, čak i u Zembli, konvencije su diktirale da on mora biti oženjen, tako da se on i oženio, izabravši veoma lepu mladu ženu. Zato što je toliko mlada, ona ne razume zašto on želi seks sa njim i stoga je nesrećna. Ona ni na koji način nije bitan lik; dobija samo nekoliko stranica od 315 koliko ih knjiga ima. Ja ću vam pročitati dve.

Do koje mere su se razvila osećanja koja je gajio prema Disi? Prijateljska ravnodušnost i ledeno poštovanje. Čak ni u prvom procvatu njihovog braka nije osetio nikakvu nežnost niti uzbuđenje. O sažaljenju, o srcobolji, nije moglo biti ni reči. On je bio, nehajan i bez srca. Ali njegovog snevajućeg bića pružalo je, i pre i posle raskida, izuzetne nadoknade.

Sanjao ju je češće, i s neuporedivo više bola, nego što su to obećavala osećanja iz njegovog površinskog života; ti snovi su se javljali onda kada je najmanje mislio na nju, a brige koje ni na koji način nisu bile povezane s njom dobijale su njen lik u podsvesnom svetu kao što neka bitka ili reforma postaju čudesna ptica u bajci za decu. Ti srcerazdirući snovi preobražavali su sumornu prozu njegovih osećanja prema njoj u snažnu i neobičnu poeziju, čiji su se sve mirniji talasi pojavljivali i uznemiravali ga tokom celog dana, donoseći žestok bol i ispunjenost – potom samo bol, a onda samo iskričavi odraz – ali uopšte ne utičući na njegov stav prema stvarnoj Disi.

Njen lik, dok je ulazila i izlazila iz njegovog sna, ustajući puna strepnje sa daleke sofe ili krećući u potragu za glasnikom koji je, kako rekoše, upravo prošao kroz draperije, uzimao je u obzir sve promene u svetu mode; ali Disa, odevena u haljinu koju je video na njoj onog leta kada je Staklara eksplodirala, ili prošle nedelje, ili u kom predvorju vremena, uvek je ostajala tačno onakva kako je izgledala onog dana kada joj je prvi put rekao da je ne voli. To se dogodilo za vreme jednog beznadežnog putovanja u Italiju, u bašti hotela na nekom jezeru – okolo ruže, crne araukarije, zaređalo-zelene hortenzije – jedne večeri bez oblačka na nebu, dok su planine sa udaljene obale lelujale u izmaglici sunčevog zalaska, a preko jezera nalik sirupu od breskve, ravnomerno se mreškala bleda plavet, a naslovi u novinama raširenim na nečistom dnu pored kamenog šetališta mogli su savršeno dobro da se pročitaju kroz plitku prozirnu prljavštinu, kada je ona, nakon što ga je čula, klonula na travnjak u gotovo nemogućem položaju, zagledana u vlat trave i namrštena, zbog čega je on odmah povukao svoje reči; ali šok je ostavio sudbonosni trag u ogledalu, i od tada je njen lik u njegovim snovima bio zaražen sećanjem na to priznanje kao kakvom bolešću ili tajnim posledicama hirurške operacije, odviše intimne da bi se o njoj govorilo.

Srž sna, pre nego što stvarni zaplet, sastojala se u neprestanom pobijanju činjenice da je on ne voli. Njegova usanjana ljubav prema njoj prevazilazila je po emocionalnom tonu, po duhovnoj strasti i dubini, sve ono što je iskusio u svom površinskom biću. Ta ljubav je nalikovala na beskrajno kršenje ruku, na teturanje duše kroz beskonačni lavirint beznađa i kajanja. U izvesnom smislu, to su bili ljubavni snovi, jer ih je prožimala nežnost, čežnja da položi glavu u njeno krilo i isplače iz sebe čudovišnu prošlost. Ispunjavala ih je užasna svest o njenoj mladosti i bespomoćnosti. Bili su čistiji od njegovog života. Čulna aura koja ih je obavijala nije poticala od nje, nego od onih sa kojima je nju prevario – Frinija sa bodljikavom bradom, slatkog Timandra s onom motkom ispod kecelje – ali čak i tada je seksualni mulj ostajao daleko iznad potonulog blaga i bio je sasvim nevažan.[1]

Prvo primetite ton rečenica, skoro razdvojen od njihovog značenja: one su sležuće, meke, talasaste, oslabljenog oblika i taj ton je pojačan značenjem reči: „bezvoljna gracioznost neizrecive tuge“, „teturanje duše“, mreškajuća voda, sležući osećaj koji biva sve slabiji i slabiji, a onda se vrati u silovitom naboju. U jezik je ulivena čežnja za neshvatljivim idealom koji probija poput krvi kroz stvarnost svakodnevnice: „plitka prozirna prljavština“ protiv fantastičnih boja, magljenje i mešanje stvarnog i nestvarnog, san koji je možda deluzija ili je možda stvarniji od odglumljenog života lika, „potonulo blago“ koje čvrsto leži ispod umuljane površine. 

Te slike (koje su emocionalno dublje od možda bilo čega drugog u romanu) su u suštini most između zamišljenog sveta i sveta koji postoji i tenzije između ta dva; ono što je skriveno je najstvarnije i mi ga možda nikada nećemo istinski videti. To je za mene emocionalno jezgro knjige, skriveno kao blago u intenzivnom opisu sekundarnog lika, opisu koji je potpuno nepotreban da bi se „pokrenuo zaplet“.

Piše: Meri Gejtskil
Izvor: unherd.com
Prevod: Nikola Matić

Drugi deo teksta pročitajte ovde.

Pročitajte i esej Vladimira Nabokova “Dobri pisci i dobri čitaoci” o tome koje kvalitete moraju da poseduju i jedni i drugi da bi komunikacija među njima bila uspešna.