Knjiga života („Smrt – poslednje utočište”, Hilari Mantel)

SHARE:

Najveća svađa koju sam ikad imala sa svojom majkom vodila se oko ove knjige. Bilo je to leto kada sam napunila sedamnaest godina i moja porodica provodila je dvonedeljni odmor u Dordonji. Veoma se malo čega sećam što je vezano za taj odmor. Moram da pozovem majku da je pitam za ime najbližeg većeg grada (Beržerak), i sestru da proverim druge detalje, kao što su imena momaka s kojima smo se sprijateljile (Džon i Dejvid).

Međutim, sećam se trenutka kada Kamij Dimulen poljubi ruku Lusil Diplesis; sećam se krupnog, ružnog Žorža Žaka Dantona, kojeg je ne jednom, već dvaput osakatio bik, a potom mu i boginje ostavile ožiljke; i sećam se Maksimilijana Robespjera, „Nepotkupljivog”, bledog i nespretnog i nepokolebljivo silovitog.

Najesen sam kretala u završnu godinu srednje škole i nastavnik istorije rekao nam je da pročitamo „Smrt – poslednje utočište” pre nego što budemo učili o Francuskoj revoluciji. Njenih skoro devetsto strana i nezanimljiva smeđa korica nisu baš pobuđivali naročito interesovanje. Ali poslušno sam započela dugu, dosadnu vožnju od Belfasta do Beržeraka i navukla sam se nakon samo nekoliko stranica.

Ova knjiga je neverovatan poduhvat. Ne samo što priča priču, već prenosi duh Revolucije – imate osećaj kao da živite u to vreme. Kad je sada ponovo čitam, pitam se da li način na koji je napisana – promena glagolskih vremena, promenljive zamenice, zamagljene granice, iznenadne bliskosti – odražava deo intenziteta tinejdžerskog doba. Čitala sam tu knjigu opsesivno, bez daha. Veliki okršaj usledio je na Dan Bastilje, kada su Džon i Dejvid svratili da pitaju da li moja sestra i ja želimo da odemo s njima u Beržerak da gledamo vatromet. Odbila sam: roditelji su nam strogi, ne bi nam dozvolili, i krenula sam da zatvorim vrata.

Moja majka je to čula: ne budi blesava, naravno da možete da idete. Rekla sam da nemamo para. Tata je odgovorio da će nam dati. Ne hvala, ponovila sam: htela sam da ostanem kod kuće da čitam. I tu je izbila svađa, dok su se jadni momci gurkali na vratima. Moja majka je vikala da mi je skoro sedamnaest godina i da je neprirodno da ne želim da idem. Sestra me je preklinjala, otac je galamio da se stišamo. Majka se seća i da su se komšije pobunile. Na kraju je pobedila. Ljutito sam otišla na vatromet i iz inata popila previše vina. Pa kad su već hteli tipičnu tinejdžerku…

Ali deceniju kasnije, „Smrt – poslednje utočište” bila je prva knjiga koju je moja majka preuzela na svoj kindl. I konačno i sama razume da nije moguće da radiš bilo šta drugo dok si u svetu Hilari Mantel.

Tekst: Lusi Kaldvel