Bojan Vasić
Iz pogona u beskraju
Nova knjiga Petra Matovića obeležena je, u odnosu na prethodnu, pre svega usložnjavanjem pesničkog izraza i širenjem tematskog registra. Upotreba neosimbolističkog, sada već klasičnog, nasleđa i moderne leksike, spoj stabilne i fragmentarne subjektivnosti, kao i oscilovanje pesničkog glasa između intimističke i društveno-istorijske perspektive ili intertekstualnost već su prisutni i u Koferima Džima Džarmuša. Zbirka Odakle dolaze dabrovi ne samo da se nastavlja na motiv izlaska pesničkog subjekta iz prostora sobe i stana u svet, već uspeva i da obogati i proširi ono osnovno iskustvo melanholije i kritičke rezigniranosti razvijeno u prethodnom ostvarenju. Četiri ciklusa ove zbirke nisu povezani samo jedinstvom pesničkog glasa i sličnim izražajnim i formalnim karakteristikama pesama, već i nenametljivim ponavljanjem i variranjem određenih motiva kroz čitavu knjigu, dok je razdvajanje tekstova u zasebne celine ostvareno pre svega s obzirom na njihovu tematsku bliskost.
Utisku zaokruženosi doprinosi i to što same celine ne deluju izolovano i statično. Granice među njima ne samo da su relativizovane pomenutim variranjem sličnih motiva, nego i fluidnošću simbolike, promenama perspektive i raznovrsnošću unutar samih tekstova, što ne dozvoljava da se do kraja formira čitalački identitet bilo koje od celina. Rezultat je poetika koja istovremeno deluje i koherentno i otvoreno, i precizno i iznenađujuće. Ako su koferi iz naslova prethodne zbirke nagoveštavali motiv putovanja, ili barem njegovog priželjkivanja i očekivanja, čini se da je kretanje osnovna karakteristika pesničkog subjekta u ovoj zbirci. A to kretanje nije samo prostorno, već je i vremensko i kulturno. Često se u okviru jedne strofe perspektiva nekoliko puta izmeni, stvarajući prostore na ivici, koji dozvoljavaju kako kretanje jezičke imaginacije, tako i odmak subjekta u odnosu na sopstveno vreme i formiranje kritičke svesti koja će potom budno pratiti rad deskripcije, utkivajući se u pesničke slike, usložnjavajući ih.
Pesme prvog ciklusa, naslovljenog „Erozije“, tako, ne samo da otvaraju intimni prostor pesničkog glasa, razarajući njegov osećaj upućenosti na sebe ili pretpostavku direktne povezanosti sa prirodom, kosmosom i nedvosmislenošću istorijskog toka, već grade i motive koji će biti dalje razvijani ili kontrastirani u narednim ciklusima. Odmak u odnosu na neko „prirodno“ stanje lirskog subjekta dato je već u prvoj pesmi „Zavese“, kroz dijalog sa Hristićevom poetikom. Grad je ono što subjekta izmešta iz prirodnog, kosmičkog poretka, decentrirajući ga sopstvenim kontradikcijama. I umesto da se to doživi kao gubitak, pesnički subjekt navodi da je „refleksija… neočekivani incident / promene prostora“. Promena, dakle, čak i ona na gore, otvara mogućnost spoznaje. U „Eroziji sobe“ vidimo da prostor grada polako plavi prostor unutrašnjosti, tako bitan u Koferima. Ali, za razliku od prethodne zbirke, sada, kad se jednom iskoračilo na ulicu, ponovni povratak u sobu postaje nemoguć. Usamljeni pojedinac, takođe frekventan motiv u prvoj knjizi, sada je iz prostora stana izmešten u prostor hipermarketa ili kafane („Deflacija, Hiperboreja“). Nema se gde skloniti od „karnevala otuđenosti“. Električno, zaslepljujuće osvetljenje koje plamti još od prvih stihova, u završnoj pesmi „Koma“ pokazuje se kao svakodnevni sjaj metropola, uobičajeno preobilje civilizacije koje utiče na to da se ’razgradnja perspektiva’ i gubljenje svesti o postojanju sila koje drže svemir na okupu dožive kao neuznemirujuće, normalno stanje.
„Hipertenzije“ – naslov drugog ciklusa – nagoveštene su već u ovim stihovima. Naime, u uvodnoj pesmi ovog odeljka, „Crvenoj pirani“, koju možemo čitati kao autopoetičku, „pirani“ brutalne modernizacije, birokratizacije, kontrole – a ti procesi su takođe postali obično, normalno stanje – ne suprotstavlja se povratak prirodnosti već razgradnja i uznemirenost druge vrste. Suprotstavlja im se, upravo, poezija kao „drugačija pirana“: jezičko rastavljanje savremenosti koju vrši pesnička subjektivnost dijalektički se stavlja nasuprot modernom rastavljanju i dekompoziciji subjekta. Na drugačiji način se razlika između ove dve vrste „razaranja“ podvlači u pesmi „Odakle dolaze“, gde je iracionalan, gotovo nagonski poriv za rekompozicijom sveta predstavljen motivom dolaska dabrova. U njenim završnim stihovima, pesnički glas na pitanje „Dabar si?“ odgovara dosetkom „Dobro sam!“, i tako humorom i uvođenjem minimalnog, fonemskog razmaka štiti samosvojnost osvojene subjekatske pozicije. U pesmama „Slaganje leta“ i „Stoya doll“, koje možemo uzeti kao diptih, pozicija pesničkog subjekta dodatno se precizira ironičnim otklonom od dve krajnje mogućnosti skicirane u ovim tekstovima. Kritikuju se kako pisanje poezije u romantičnom izdvajanju od stvarnosti tako i ono u radikalnom samootuđenju, i bira balansiran, srednji put.
Ciklus „Front: staklo, aluminijum“ do kraja izlaže subjektivnost gradu i savremenosti i može se uporediti sa mestom koje u prethodnoj Matovićevoj zbirci ima ciklus „U mreži“. Ako je tamo opisan cyber-prostor interneta kroz postupno spajanje čoveka sa svojim računarom, ovde je opisan post-industrijski gradski pejzaž Evrope sa kojim se subjektivnost spaja u prividnom / prinudnom razotuđenju kako bi formirala jedan istovetni puls. Precizni epiteti i prilozi, razvijene metafore dužine rečenice –
karakteristični za ovaj kao i za prethodne odeljke – sada postaju maksimalno napregnuti primajući u sebe mnoštvo modernih leksema, ali im ipak ne dozvoljavaju da sasvim raskinu jasnoću slike i diskurzivnu potku tekstova.
U ovom eseju ću... O odvlačenju pažnje (1)Vrhunac ovog ciklusa je njegova završna pesma „Sa krajolika“, koja futurističkim, vizionarskim nabojem slika / karikira moguć budući izgled hiper-kapitalističkog sveta. Prve pesme iz završnog ciklusa „Putovati u Utreht“ koje slede deluju kao suštinski kontrast ovoj viziji, dodatno time dobijajući na snazi. Suprotstavljanje stvarne sadašnjosti periferije i fantazmatske budućnosti civilizacijskog centra iz prethodnog odeljka posebno dolazi do izražaja u pesmi „Jugonostagija“. Uz nju, „Utreht“ i „Alibi“ čine mali pandan završnom ciklusu Kofera („Izlazak, periferija“). Ali ostali tekstovi ne slede direktno započetu liniju i tematski šire kritički zamah. Perspektiva se pomera, i u narednim tekstovima iskrsavaju motivi rata i Šoe, direktno dati u pesmama „Neću o Aušvicu“ i „Merkantilna hirurgija“. Oslanjanje na refleksivne poljske pesnike druge polovine dvadesetog veka, izbor izuzetno zahtevnih tema, uz česte inverzije na formalnom planu, daju čitavom ciklusu povišen ton. Ali pažljiv odabir konkretnih motiva, bogatstvo leksema i tropa i oslanjanje na sugestiju ne dozvoljavaju da tok igde izgubi na uverljivosti.
Iako je zahvalno direktno pratiti značenjsku logiku mnogih motiva u knjizi, naročito suptilno i vešto izvedenu društvenu kritiku karakterističnu najpre za poslednji ciklus, čini se da je ono najvrednije u zbirci upravo semantička neodređenost višeslojne simbolike koja omogućava da se nosivost i sugestivnost jezičkih slika ostvare u punoj meri. Čitalac susreće ponavljanje motiva putovanja železnicom, varijacije pojavljivanja crvene boje, neopterećujuću citatnost, nejednoznačnu interpolaciju srednjoevropskih toponima, vizije spoja biološkog i tehnološkog, ljudskog i digitalnog, kao i preteće pojavljivanje motiva pirana i dabrova koji izlaze direktno iz jezičke podsvesti. I to je ono što ostaje u oku nakon čitanja, motivi koji indirektno povezuju knjigu u celinu, istovremeno uspevajući da je učine intrigantnom i otvorenom.
