Ima li života posle teksta (“Razgovori sa sobom”, Andres Neuman)

SHARE:

Milica Milosavljević
Ima li života posle teksta
zašto nema teksta posle života

Kako se razgovara sa sobom? I kome ti razgovori više pomažu, nama samima ili onima kojima se kroz te iste razgovore obraćamo? Koga želimo da sačuvamo – sebe, nijh, sebe u njima? Nije li razgovor sa sobom još jedina mogućnost da se povežemo sa onima koje volimo, a koje često ne razumemo? Zašto nam svi poručuju da je važno postići emocionalnu i ljudsku ravnotežu u trenucima kada je gubitak sve što preostaje? Knjiga Andresa Neumana „Razgovori sa sobom“ upravo svedoči suprotno – da je u redu priznati sebi, a i drugima, da si slab, čak i onda kada se to od tebe najmanje očekuje.

Andres Neuman je poznato lice na svetskoj književnoj sceni. Pored knjige „Razgovori sa sobom“ objavio je  i pet romana, šest zbirki poezije, i nekoliko zbirki kratkih priča. Prema rečima Roberta Bolanja, Neuman predstavlja budućnost hispanoameričke književnosti.     

Nije li na neki način sam naslov knjige probudio nešto od smelosti i provokacije, u svetu u kom smo neprestano okruženi tolikom dozom didakticizma i lekcijašenja. Ali kao što i Neuman u jednom svom intervjuu između ostalog kaže: PRIPOVEDANJE je jedno, PROPOVEDANJE je nešto sasvim drugo.

Da li uopšte treba težiti nekakvom „pravom“ verbalnom modelu kako se obratiti sebi i kako sa sobom uspostaviti uspešnu komunikaciju. Dobro je pa se knjiga i ne bavi time. Mora biti da je prevashodno zato dobra.

Andres Neuman, "Razgovori sa sobom", Booka, Beograd, 2015.

Andres Neuman, “Razgovori sa sobom”, Booka, Beograd, 2015.

Šta je žena u trenucima kada se stara o svom mužu koji je neizlečivo bolestan? Možda je bolje pitanje – ima li uopšte pravo da bude žena u tim okolnostima? A šta ako ona veruje u to, da je još jedino preostalo da se njegovo „izlečenje“ (koje se neće desiti, to je više metaforično) ostvari kroz zadovoljstvo koje ona inicira, testirajući sopstveno telo. U trenucima kada je suočena sa muževljevom bolešću, ona prestaje da se uživljava u svoju literaturu, romane koje bez daha čita. Elena je profesorka književnosti i za nju književna dela ne predstavljaju samo mogući vid utehe, ona je, želeći da razume svoju savest, istovremeno htela i da toj savesti podmetne užitak, kako bi se osećala manje krivom za ono što joj se događa. Ipak, kao da ju je Mariova bolest učinila otvorenijom za život, a i u nekom smislu bogatijom za to saznanje da ne postoji više ni jedan tuđi, literarni život koji bi mogao da je opiše u vrtlogu pulsiranja sopstvene kože i straha od Mariove smrti.

Vidimo da se problemi koncentrišu oko tela, bolesnog (Mario), ali i onog strasnog, ludačkog od prisustva tolikog života u njemu (Elenin odnos sa Mariovim lekarom). Ako su tri glasa, tri junaka protagonisti priče (Mario – otac, Elena – majka, Lito – njihov sin), onda su i telu data svojstva onoga ko priča. Kroz to telo se procesuiraju događaji, ono nikada nije isto, kao što čoveka menjaju okolnosti, tako i telo poprima nekakve drugačije uloge, saznaje o sebi nešto što do tada nije znalo. Može li se voleti kroz uništenje i zašto se u tom jednom uništiteljskom voljenju ne može odstraniti bol? Je li bol svedok da smo živi, ili samo mislimo da smo živi, zapravo više uveravamo sebe u to, dok tu bol i osećamo?

Divno je što nas roman neprestano vraća u život, u nešto što se stalno događa, samo kao da se ponekad preterano ne udubljujemo u to. Zašto onaj/ona koji/koja se o nekome stara (u ovom slučaju Elena koja se stara o svom bolesnom mužu Mariu) ne može istovremeno biti i onaj/ona koji/koja je slab/slaba, da budem preciznija, zašto onaj/ona koji/koja se o nekome drugom stara NE SME PRIZNATI  da je slab/slaba, zato što biste rekli da je sebičan/sebična i da data situacija ne nalaže da junak/junakinja sme tako da se ponaša? U romanu ima jedna rečenica, tako odlična i tako tačna: Nekad se velike stvari najlakše lome.

Takođe, još jedno važno pitanje koje se nameće je i zašto lažemo one koje volimo. Često to radimo zbog njih samih, ali koliko zapravo tada grešimo, kako im time samo odlažemo katastrofu koja će se neminovno desiti. Porodica kao potreba za nežnošću u lancima laži i zaštite. Porodica kao lažni pakt (ako se uruši laž, urušiće se i ta porodica). Svima je laž igra za produžetak života. Ali kog života, pitam se, kad se ne laže radi života, već zarad nečeg drugog. Život polako isklizava i nestaje za Maria, ali kako živeti posle, kada laži počnu da se nesmotreno otvaraju kao muzička kutija u dečakovim rukama?

Nije slučajno što junakinja romana Elena pokušava da fundamentalizuje svoj život čitajući romane. Imate li pravo da tražite prisustvo drugih života u svom vlastitom, i da na taj način pokušavate da za sebe nađete „život po meri“? Šta je ono što je tu sporno? Može li se zaista živeti tako romaneskno kao što u tolikim romanima mnogo toga odiše životom? Mnogo je teže uspostaviti distancu u životu, nego u književnosti. Ja živim svoju priču, ali je ne mogu ispričati na identičan način kao što je živim. Život nam ništa a priori ne daje, jer život je već sve (neko bi možda dodao: ako je već sve, onda lako može biti i ništa).

Elena je prihvatila da sledi sopstveno telo i njegove potrebe u trenucima kada su sve stare postavke života, njene i Mariove, počele da se urušavaju. Osluškujući svoje telo kao da je htela da nasluti put nekakvog mogućeg bekstva, ali upravo se tada samo još jače vratila u ono iz čega je htela pobeći. „Razgovori sa sobom“ su omaž jednom prekopotrebnom spajanju onih koji se vole, i uprkos upornosti i dobroj volji da sve ostane nenačeto i nepolomljeno, junaci ovog romana gube nad sobom kontrolu.

Ujedno je i bolno i otrežnjujuće saznanje da je Mariova smrt pokazala (ostavljajući za sobom razgovore koje je svako nasamo sa sobom vodio) da se oni koji misle da se poznaju, zapravo tako malo poznaju.

Milica Milosavljević, (Čačak, 1991) objavljivala pesme u časopisima “Koraci” i “Književni magazin”. Takođe, pesme objavljivala i u elektronskom časopisu “Libartes” i časopisima za umetnost i društvena pitanja “Afirmator” i “Spektator”. Apsolvent je srpske književnosti i jezika sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila zbirke pesama “Tamne intimnosti” (nagrada “Milutin Bojić”, 2014) i “U zoni umereno kontinentalnih strahova” (2015).