Tom Vulf je u čuvenu antologiju Novi žurnalizam (1973), pored Trumana Kapotea, Normana Majlera, Džoan Didion, Terija Sauterna i još petnaestak autora koji su pre više od pola veka podigli prašinu na granicama između novinarstva i književnosti, uvrstio čak dva teksta Hantera S. Tompsona (17. jul 1937 – 5. februar 2005). Jedan je odlomak iz njegove prve knjige Anđeli pakla, nastale nakon što je proveo godinu dana vozeći se sa motociklističkom bandom, a drugi reportaža sa Kentaki derbija (1970), kao prvi primer njegovog gonzo žurnalizma.
Autor Paranoje u Las Vegasu, Dnevnika ruma i više knjiga izabranih kolumni, reportaža i prepiske u jednom trenutku povukao se na ranč Sovina farma u Koloradu, gde su ga posetili pisac Daglas Brinkli i nekadašnji urednik sportske rubrike Tajma Teri Mekdonel. Njihovih 12 sati razgovora sa Tompsonom (o njegovim počecima, Kiziju, Ginzbergu i bitnicima, vijetnamskom iskustvu, Roling stounu, knjigama, pisanju…) pretočeno je u iscrpni intervju, objavljen 2000. godine u jesenjem izdanju Paris rivjua, odakle ga prenosimo u tri nastavka, uz redakcijsku opremu. Prvi deo može se pročitati ovde.
***
Napustili ste Kaliforniju i scenu San Franciska skoro na njenom vrhuncu. Šta vas je motivisalo da se vratite u Kolorado?
Još me prožmu trnci po leđima kad pomislim na sve užasne katastrofe kakve bi me skolile da sam se trajno preselio u San Francisko i iznajmio veliku kuću, pristao na kompanijsku milostinju, postao urednik političke rubrike u nekom nadoburnom magazinu, što je bio plan oko 1967. godine. Ali to bi značilo redovni odlazak na posao, kao od devet do pet, sa kancelarijom… Morao sam da se izvučem iz toga.
Voren Hinkl bio je prvi urednik koji vam je dozvolio da pišete gonzo žurnalizam i promovišete ga. Kako ste se vas dvojica upoznali?
Sreo sam ga preko njegovog magazina Ramparts. Sreo sam ga čak i pre nego što je uopšte napravljen Roling stoun. Rampants je bio raskrsnica mog sveta u San Francisku, lukavija verzija Nejšna, sa šljaštećim naslovnim stranama i tako to. Voren je bio genije da nađe priče kakve bi mogle da budu stavljene na naslovnu stranu Njujork tajmsa. Imao je jak osećaj za priču i ono neobično u njoj. Znate, racija u Ministarstvu odbrane… Ramparts je bio prava levica, radikalna. Na njih sam mnogo obraćao pažnju i na kraju sam postao kolumnista. Ramparts je bio prava stvar sve dok im neki smetenjak nije zavrnuo slavinu i urušio ga. Jan Vener, osnivač Roling stouna, zapravo je radio tamo u biblioteci, bio je kurir ili tako nešto.
Šta poručuju pisci “odmetnici” poput vas?
Ja obično prosto pratim sopstveni ukus. Ako mi se nešto dopadne, a ispostavi se da je to protivzakonito, pa, tada sam možda u problemu. Ali odmetnik se može definisati i kao neko ko živi izvan zakona, podalje od zakona, a ne nužno protiv njega. A to je prilično staro. Seže sve do skandinavske istorije. Ljudi su proglašavani odmetnicima, isključivani su iz zajednice i proterivani su u strane zemlje, u izgnanstvo. Delovali su van zakona i imali su svoje zajednice po celom Grenlandu i Islandu, gde god da su lutali. Izvan zakona zemlje iz koje su, ne verujem da su hteli da budu odmetnici… Nisam nikada pokušavao da nužno budem odmetnik. To je prosto mesto na kom sam se našao.
Kada sam počeo Anđele pakla, vozio sam se sa njima i postalo je jasno da više ne mogu da se vratim i živim u okviru zakona. Cela generacija, između Vijetnama i trave, bila je tada kriminalizovana. Shvataš da si lice za hapšenje. Mnogo ljudi odrastalo je sa takvim stavom. Bilo je mnogo većih odmetnika od mene. Ja sam bio samo pisac. Nisam pokušavao da budem pisac-odmetnik. Nikad nisam ni čuo za taj termin; neko drugi je to izmislio. Ali mi smo svi bili van zakona: Keruak, Miler, Barouz, Ginzberg, Kizi. Nisam merio ko je najveći odmetnik. Samo sam prepoznavao saveznike, moje ljude.
Kultura droga. Kako pišete kada ste pod uticajem?
Moja teorija je godinama bila da pišem brzo i prođem kroz sve to. Obično napišem pet strana za noć i ostavim ih pomoćniku da ih ujutru prekuca.
Da li je to tako i posle noći opijanja i slično?
O, da, uvek, da. Shvatio sam da postoji samo jedna stvar na kojoj mogu da radim i to je marihuana. Čak i na esidu mogu da radim. Jedina razlika između razumnog i bezumnog je u tome što razumni imaju moć da zaključaju bezumne. Ili funkcionišeš ili ne. Funkcionalno bezuman? Ako te plaćaju da budeš lud, ako možeš da budeš plaćen da teraš svoj amok i pišeš o njemu… Ja to zovem razumnim.
Pisci koje smo godinama unazad intervjuisali, skoro bez izuzetka, priznaju da ne mogu da pišu pod dejstvom pića ili droga ili kažu da ono što su uradili moraju da prepravljaju hladne glave. Kako vi to komentarišete?
Lažu. Ili ste možda intervjuisali samo jako uzak spektar pisaca. To je kao da kažete: “Žene koje smo godinama unazad intervjuisali se, skoro bez izuzetka, kunu da nikada nisu uživale u sodomiji”, a da ne kažete da ste sve svoje intervjue radili u manastiru. Jeste intervjuisali Kolridža? Jeste intervjuisali Poa? Ili Skota Ficdžeralda? Ili Marka Tvena? Ili Freda Ekslija? Da li vam je Fokner rekao da je ono što je sve vreme pio zapravo bio ledeni čaj, a ne viski? Molim vas. Pa, šta mislite, ko je jebeno napisao Knjigu otkrivenja? Gomila treznih bogoslova?
Išli ste 1974. u Sajgon da izveštavate o ratu…
Rat je dugo bio deo mog života. Više od 10 godina su me tukli i prskali suzavcem. Želeo sam da mu vidim kraj. Osećao sam da, na neki način, vraćam dug.
Kome?
Nisam siguran. Ali biti toliko dugo pod uticajem rata, imati ga toliko u svom životu, tolike odluke zbog njega, a onda ne biti u njemu, e pa to mi je delovalo nezamislivo.
Koliko dugo ste bili tamo?
Bio sam tamo oko mesec dana. Nije to bio zaista rat. Bio je završen. Ništa slično ratu o kom su izveštavali Džonatan Šel i Filip Najtli. O, mogli ste da poginete. Ratni fotoreporter, moj prijatelj, ubijen je poslednjeg dana rata. Ludi momci. Oni su mi najviše pomogli. Bili su pušači opijuma.
Nadali ste se da ćete ući u Sajgon sa Vijetkongovcima?
Napisao sam pismo narodu Vijetkonga, pukovniku Đangu, nadajući se da će me pustiti da uđem u Sajgon na kupoli tenka. Vijetkong je imao logor pored aerodroma, dvesta ljudi postavljenih tu zbog trupa koje su napredovale. Nije u tome bilo ničeg lošeg. Bilo je to dobro novinarstvo.
Da li ste ikada pomislili da boravite u Sajgonu osim što ste mislili o vožnji na vijetkonovskom tenku?
Da, ali sam morao da odem da se nađem sa svojom ženom na Baliju.
Jako dobar razlog. Čuveni ste po tome da na zadatke putujete sa suvišnim prtljagom. Jeste nosili knjige sa sobom?
Imao se neke knjige kod sebe. Svakako Tihog Amerikanca Grejema Grina. Prvu žrtvu Fila Najtlija. U naše vreme od Hemingveja. Nosio sam sve one početne dokumente. Čitanje Tihog Amerikanca je vijetnamskom iskustvu dalo sasvim novo značenje. Imao sam raznovrsnu elektronsku opremu, što je bilo malo previše. Voki-tokije. Nosio sam magnetofon. I sveske. Zbog vlage nisam mogao da pišem flomasterima koje obično koristim jer su se razlivali svuda po papiru. Nosio sam veliku svesku, veličine skicenog bloka. Nosio sam sve te stvari u fotoreporterskom rancu na ramenima. Nosio sam i automatski pištolj. On mi je bio za čudne pijane vojnike koji bi ušetali u naš hotel. Oni su pucali po ulicama… Neko bi otvorio vatru baš pod prozorom vašeg hotela. Mislim da je i Najtli imao jedan. Ja sam svoj nabavio od nekoga ko je pokušavao da prošvercuje siročad iz zemlje. Nisam znao da li je taj tip bio povezan sa trgovinom belim robljem ili sa tržištem dobrotvornih organizacija.
Zašto samo mesec u Sajgonu?
Rat je bio završen. Hteo sam da odem u Sajgon 1971. Samo što sam počeo da radim za Roling stoun. Na letnjem sastanku svih urednika posvećenom strategiji, u Big Suru, zastupao sam tezu da bi Roling stoun trebalo da se bavi i unutrašnjom politikom. Da izveštava o kampanji. Ako ćemo već pokrivati kulturu, bilo bi glupo da ne uključimo politiku. Jan Vener bio je jedina osoba koja se donekle složila sa mnom. Ostali urednici su mislili da sam lud. Bio sam neka vrsta divlje zveri. Uvek bih se pojavljivao u svom kućnom ogrtaču. Tri dana sam strastveno ubeđivao okupljene. Na kraju sam konačno morao da kažem: “Jebite se, ja ću to pokrivati. Ja ću to da radim”. Dramatičan trenutak, kad se sad osvrnem na to.
A ne možete da pokrivate unutrašnju politiku iz Sajgona. I tako sam sve svoje, od igle do lokomotive, preselio odavde u Vašington. Uzeo dva psa. Sendi, moja supruga, bila je trudna. Jedini čovek koji je hteo da mi pomogne bio je Timoti Kraus, koji je tada bio na najnižoj lestvici totema Roling stouna. On je strašno mucao, skoro pa iznurujuće, zbog čega ga je Jan skoro stalno ismevao, stvarno surovo, što me je teralo da mu sve češće stajem u zaštitu. Nikada nije napisao ništa drugo do jednog teksta od 300 reči o nekom rokenrol koncertu. Jedini se dobrovoljno prijavio da ide u Vašington. “Okej, Timbo. Samo ti i ja. Ima da kidamo”. Život donosi mnogo uvrnutih stvari… Kuglični ležajevi i kore od banana… Politički izveštač umesto ratnog dopisnika.
Kraus je na kraju napisao bestseler o medijima i kampanji Momci u autobusu (The Boys on the Bus).
On je bio bostonski spoljni saradnik Roling stouna. Diplomirao je na Harvardu i imao je stan usred Kembridža. Striktno u muzici tog vremena. On je bio jedina osoba koja je podigla ruku u Big Suru. Mi smo pokrivali celu kampanju 1972. Ja sam pisao noseće priče, a Tim je radio one bočne. I onda ono veče u Milvokiju kad sam mu rekao da mi je loše, toliko loše da ne mogu da napišem noseću priču. I rekao sam: “E, Timbo, teško mi je što ovo moram da ti kažem, ali ti ćeš morati da napišeš noseću priču, a ja ću pisati bočnu”. Uspaničio se. Jako je mucao. Rekao sam mu da to nije konstruktivno. “Ispljuni to, bog ga ubio!”
“Nije konstruktivno”. Lako je vama da to kažete.
Pa, video sam da mu manjka samopouzdanja. I tako sam ga naterao da napiše priču iz Viskonsina i bila je divna, odjednom je imao samopouzdanja.
Related
Džejms Elroj: Evo zašto zaista pišemU uvodu Generacije svinje tvrdite da ste pola života proveli pokušavajući da izbegnete novinarstvo.
Uvek sam osećao da je žurnalizam bio karta za beg, da sam u suštini viđen za veće stvari. Romane. Biti romansijer nudi bolji status. Kada sam otišao u Portoriko sredinom šezdesetih, Vilijam Kenedi i ja smo se raspravljali o tome. On je bio izvršni urednik lokalnih novina; bio je novinar. Ja sam bio pisac, najveći poziv. Toliko jako sam se primio na to da skoro uopšte nisam želeo da se bavim novinarstvom. Shvatio sam da ću, da bih bio pravi pisac, morati da pišem romane. Zato sam i počeo da pišem Dnevnik ruma.
Anđeli pakla započeti su kao još jedan bedni zadatak. Tada sam prevazišao ideju da je novinarstvo nižerazredni poziv. Žurnalizam je zabavan jer se radi u trenutku. Zaposle vas i možete da izveštavate bar iz jebene gradske skupštine. Uzbudljivo je. To je zajamčena prilika da pišete. To je mesto na koje prirodno izbegnete ako vam se ne prodaju romani. Pisanje romana je mnogo samotnjačkiji posao.
Moja epifanija javila se u nedeljama nakon fijaska Kentaki derbija. Otišao sam do Luizvila na zadatak za Skenlens Vorena Hinkla. Frik iz Engleske po imenu Ralf Stedmen je bio tamo, prvi put sam ga sreo, i crtao je ilustracije za moju priču. Noseću priču. Najdepresivniji dan u mom životu. Ležao sam u kadi u Rojaltonu. Mislio sam da sam potpuno propao kao novinar. Mislio sam da je to verovatno kraj moje karijere. Stedmenovi crteži bili su na mestu. Sve što mi je bilo na pameti bila je belina na mestu gde je trebalo da bude moj tekst. Najzad, iz osećanja očaja i stida, počeo sam da cepam stranice iz sveske i dajem ih kuriru da ih odnese do faksa dole niz ulicu. Kada sam otišao, bio sam skrhan čovek, potpuni promašaj, i bio sam ubeđen da ću biti raskrinkan kada ta stvar izađe. Bilo je samo pitanje trenutka kada će odsvirati kraj. Dobio sam veliku šansu i prokockao sam je.
Kako su u Skenlensu priredili stranice iz sveske?
Pa, članak počinje uređenim lidom[1] o dolasku na aerodrom i susretom sa tipom kome sam rekao da dolaze Crni panteri; i onda kreće mahnitanje, nabacani brzi rezovi, mnogo tačkica.
A reakcija?
Talas oduševljenja. Ovo je divno… čist gonzo. Čuo sam to od prijatelja, Toma Vulfa, Bila Kenedija.
I šta ste, zapravo, naučili iz tog iskustva?
Shvatio sam da sam na tragu nečega: možda bismo mogli da se zabavimo s tim novinarstvom… Možda to i nije nižarazredna stvar. Naravno, znao sam razliku između slanja završenog teksta i iscepanih stranica iz sveske.
Zanimljiva je ta urednička odluka, u Skenlensu, da objave to što ste im poslali.
Nisu imali izbora. Imali su onoliki prazan prostor.
Šta mislite o urednicima?
Manje je dobrih urednika nego dobrih pisaca. Neke od mojih najsurovijih lekcija o piscima i urednicima došli su kroz nošenje tih uređenih priča po Tajm-Lajf hodnicima. Pročitao bih tekst na putu do gore i onda bi ga čitao ponovo posle uredničke ruke. Bio sam radoznao. Video sam neke od najbrutalnijih poteza na štetu pisaca. Bio je jedan tip tamo, Roj Aleksander, izvršni urednik… O, bože, Aleksander bi precrtavao cele lidove. A to je bilo nakon što su drugi urednici radili na njima.
Da li je neko to radio sa vašim tekstovima?
Ne zadugo. Mene je lako ubediti da u nečemu grešim. Ne možete da sedite u hotelskoj sobi u Milvokiju i gledate kroz prozor u jezero Supirijor, kako sam ja greškom napisao. Osim toga, urednik je osoba koja mi pomaže da ono što sam napisao ode u štampu. Oni su nužno zlo. Da li sam ikada stigao nešto na vreme, što bi značilo da sam ga poslao iz ove kuće i dopalo mi se… Pa, to mi se nije desilo nikad u životu. Nikada nisam poslao nijedan tekst a da je završen… Paranoja u Las Vegasu nema čak ni pristojan kraj. Imao sam na umu nekoliko različitih završetaka, još jedno ili dva poglavlja, u jednom bi išli da kupe dobermana. Ali je to već otišlo u štampu, kao tekst u dva nastavka u Roling stounu.
Da li ste mogli taj pristojan kraj da dodate pre nego što je objavljena kao knjiga?
Mogao sam, ali bi to bilo pogrešno. Kao ponovno pisanje pisama u Raskošnom autoputu.
Da li bi bilo bolje da prvo napišete kraj?
Verovao sam da je tako. Mnogi moji tekstovi su samo niz loših lidova. Priđem priči kao temi i onda napravim gomilu različitih pristupa tom lidu. Sve je to dobro napisano, ali nije međusobno povezano. I na kraju moram da povezujem te lidove.
Pod lidovima mislite na pasuse?
Prvi pasus. Poslednji pasus. To je ono ka čemu priča ide i kako će da se završi. U suprotnom biste zalutali u stotinu različitih pravaca.
A to se nije dogodilo sa Paranojom?
Ne. To je jako dobar žurnalizam.
Vaš urednik tada, u najranijim fazama onoga što će postati Paranoja u Las Vegasu, bio je Džim Silbermen iz Rendom hausa. Bilo je mnogo prepiske među vama dvojicom.
On je pred mene stavio skoro pa nemoguć zadatak: da napišem knjigu o Smrti Američkog sna, što je bio radni naslov. Tragao sam za odgovorom prvo na Nacionalnoj konvenciji demokrata 1968. godine u Čikagu, ali ga nisam našao sve do 1971. i Cirkus-Cirkus kazina u Las Vegasu. Silbermen je bio dobar, dobra kontrolna grupa za mene. Verovao je u mene i to mi je mnogo značilo.
(nastaviće se)
Pišu: Teri Mekdonel i Daglas Brinkli
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić
[1] lid (engl. lead) – prvi pasus, sa najvažnijim informacijama iz novinskog članka, izloženim tako da bude jasan, a i da čitaoca motiviše da pročita priču