Mimezis: Pazolinijeva rešenost da bude pesnik (II deo) Pesničko angažovanje autora moglo je imati samo jednu motivaciju: nikada ne izdati samoga sebe, uvek biti pesnik izvan sebe, piše o Pazoliniju profesorka Emanuela Pati.

Pjer Paolo Pazolini, režiser i scenarista više od 20 igranih i dokumentarnih filmova, pisac više od 30 knjiga pesama i proze, šest drama i nebrojenih tekstova u štampi, u umetnost je zakoračio kao pesnik. A poeziju je pisao sve do kraja života, dok nije brutalno ubijen 2. novembra 1975. pod nikad do kraja razjašnjenim okolnostima. I dok u Italiji važi za jednog od najznačajnijih pesnika 20. veka, a prepevi njegove poezije izlaze u mnogim zemljama širom sveta, kod nas je taj deo njegovog opusa ostao pomalo u senci. Zato povodom pola veka od Pazolinijeve smrti prenosimo ovde članak Emanuele Pati, profesorke italijanskog jezika i kulture na Univerzitetu u Edinburgu, u kom je fokus upravo na njegovom odnosu prema jeziku i poeziji. (Prvi deo može se pročitati OVDE).

***

Autorstvo naspram izvođenja

Nakon dekonstruisanja koncepta jezika i odbacivanja veze između označitelja i označenog, sledeći izazov za Pazolinija bilo je pitanje autorstva. Ovo pitanje pojavljuje se u jednom od njegovih čitanja Dantea, Danteova volja da bude pesnik (1965). Nadovezujući se na argumente iz kritičkih eseja Kontinija i Eriha Auerbaha, pesnik Komedije predstavljao je za Pazolinija najbolji primer jezičkog realizma i model građanskog pesnika. Dantova plurilingvalnost, slobodni indirektni govor, mešanje stilova i narativnih tehnika, bili su Pazoliniju svetionik kroz iskustvo neoksperimentalizma. Dante dela Terca navodi u svom predgovoru za Auerbahove Oglede o Danteu iz 2005. godine:

„Nije isključeno da je prevod Mimezisa iz 1956, zbog pažnje kakvu je pridao problemima stilskih nivoa u umetničkoj interpretaciji stvarnosti, pružio korisno oruđe kritičarima i angažovanim piscima pri širenju rasprave o problemima neorealizma. Dovoljno je pomisliti, između ostalih, na Pjera Paola Pazolinija“ (Della Terza, Prefazione, XVI–XVII).

U tekstu Danteova volja da bude pesnik, Dante ipak postaje meta Pazolinijeve kritike: s jedne strane, on je primer za mimetiku, pošto njegov jezik predstavlja Pazolinijev ideal jezičkog realizma, ali istovremeno, kao najbolji primer tradicionalnog autora, predstavlja i onaj retorički sistem koji je Pazolini želeo da odbaci svojom poetikom mimetike. U ovom članku, Dante je, dakle, pretekst koji predstavlja tu kritičku dualnost koja je oduvek karakterisala samog Pazolinija, to jest nerešenu dilemu između mimetičkih i transcendentalnih funkcija pisca, „Pazolinija-lika“ i „Pazolinija-autora“.

U svojoj analizi Danteove poeme, Pazolini je razlikovao dva simetrična niza dihotomija, ili „teza“ i „antiteza“, kako ih je i sam definisao, a koje su po njegovom mišljenju činile „dvostruku prirodu Komedije“ (Pasolini, La volontà, 1382).

Dualistička matrica ovde se koristi za analizu makro i mikrostrukture poeme. Iz društvenog aspekta, Dante se tumači kao pojava koja drži u savršenoj ravnoteži aktivno učešće u stvarnosti i kontemplaciju stvarnosti („sociološki“ pogled naspram „teološkog“ pogleda). Ovo prvo odnosi se na strast i neposredne impulse, kao što su političke, književne, jezičke i verske borbe, dok se ovo drugo odnosi na ideologiju i funkcionalnu logiku, što za ishod ima „nepopustljivu i sadržajnu eshatologiju“ (Pasolini, La volontà, 1382).

Ova dualnost odražava se u „Danteu-liku“, koji neposredno dela u svetu, i „Danteu-autoru“, koji funkcioniše kao deus ex machina, preuzimajući sve dijegetičke zadatke. Na jezičkom nivou, isti dualizam se primenjuje na dijadu „jezik poezije / jezik proze“. Prvi se odnosi na poetski izraz bez cilja i bez funkcionalne logike, čiji spor registar odražava metaistorijsku prirodu poezije; drugi je pripovedni jezik, brzog registra, koji prati unapred određenu organizacionu strukturu.

Pazolinijevsko čitanje Komedije kroz dihotomne nizove podseća na Kročea, pošto se čini da reciklira njegove kategorije „poezije“ i „strukture“, a zatim ih ponovo koristi u smislu lirskih i strukturnih/ideoloških aspekata poeme.

Konkretno, čini se da Pazolini prepoznaje dve poetske funkcije: jedna teži društvenoj i istorijskoj mimetici u potrazi za konkretnim činjenicama (nešto poput auerbahovskog realističkog prikaza bića); druga teži ka teorijskom, poetskom i političkom „intelektualnom poretku“, takođe definisanom kao „prozolika racionalnost“ ili „eshatološko planiranje“ (Pazolini, La volontà, 1381).

Dantov jezik predstavlja savršenu sintezu ova dva niza, podjednako nesavladivu kao i koegzistencija ljudske i božanske prirode u Hristu. Za Pazolinija, i Hrist i Danteov jezik predstavljaju savršeni spoj imanentnog i transcendentalnog u istom telu. Pazolini u početku pretpostavlja da se spajanje ovih dualnosti može objasniti kao čin volje, zapravo „Danteova volja da bude pesnik“, ali ubrzo shvata da je Dantova jezička jedinstvenost zapravo „prirodni biolingvistički sistem“.

Pazolini se u celom svom članku koleba između dve pozicije: s jedne strane, Danteova volja (da bude pesnik) ostvaruje se kroz postizanje sinteze dva niza; s druge strane, alternativu čine trenuci „metaistorijskog usporavanja“ (Pasolini, La volontà, 1387). Ova nerešena kontradikcija proističe iz razlike koju Pazolini pravi između „biti pesnik“ i „volje da se bude pesnik“. On smatra da je poetska funkcija čin volje i ideološke predanosti, pri čemu pesnik svesno ujedinjuje lirske elemente iracionalne prirode sa strukturno/funkcionalnim elementima racionalne prirode.

„Dvostruka priroda“ Dantovog jezika pruža priliku za promišljanje o tome koliko je teško da se učešće u stvarnosti (mimesis) i reprezentacija te stvarnosti (retorika) spoje, a da autor pritom ne stvori još jednu a priori „kodiranu apstrakciju“.

Pazolini ne može da prihvati ulogu „Dantea-autora“ kao deus ex machina koji organizuje životno iskustvo u ideološkoj i teološkoj konstrukciji. Svest o stilu i jeziku kao oblik racionalne organizacije poezije predstavlja, za Pazolinija, barijeru za ostvarenje učinkovitog podražavanja stvarnosti, jer joj nemeće simbolički poredak. Otud je ishod njegove metajezičke i metadiskurzivne analize Dantove poeme neka vrsta poststrukturalističkog potvrđivanja iracionalnosti poezije kao jedinog načina da se izbegne retoričnost autora. U tom kontekstu, kao što je primećeno ranije, „Pazolinijeva pozicija se znatno razlikuje od one neoavangardne“, jer on ne samo da dekonstruiše tradicionalne jezičke strukture, već napada i autorstvo kao mistifikovanu kategoriju.

Pazolini pravi korak unapred u odnosu na neoavangardu, ističe Rinaldo Rinaldi, time što eksplicitno pokazuje razaranje subjekta, koji se ne može licemerno smatrati implicitnim. „Odbijanje avangarde da imenuje subjekt, iz straha da ga tradicionalno ne rekonstruiše, skriva neizrečenu želju da ga prizna u celini“ (Rinaldi 338). Kraj avangarde počinje kada implicitni poetski subjekt izlazi na površinu teksta da kaže da je mrtav.

Pazolinijeva nerazrešena drama, da ne može mirno da sjedini dve ključne strane svog identiteta, estetsku strast i racionalnu ideologiju, koje sada prepoznaje u „Danteu-liku“ (imanentan i iracionalan) i „Danteu-autoru“ (transcendentalan i racionalan), jeste, dakle, drama autorstva.

Pazolini se identifikuje sa „Danteom-likom“, koji je u stvarnosti, šeta ulicama, razgovara sa ljudima, direktno oseća i doživljava život prokletih i istorijske i političke događaje svog vremena. S druge strane, odbacuje ulogu autora, koji uređuje i organizuje formu i sadržaj svoje strasti u neku vrstu ideologije strasti, sledeći unapred određene misaone kategorije. U tom smislu, on zapravo sugeriše pojam poezije kao performansa.

Ovo odbijanje autorstva jasno je dramatizovano u La Divina Mimesis (Božanstvena mimeza, 1975). U svojoj preradi Komedije, Pazolini nastupa i kao „Dante-autor“ i kao „Dante-lik“. Funkcija lika omogućava mu da izrazi krizu ideološkog identiteta koju je doživljavao tako što prenosi sva osećanja i direktno učestvuje u stvarnosti. Kao autor, njegovo podražavanje Dantovog teksta stavlja na probu retorički sklop, odnosno strukturu dela na kojoj počiva Komedija, drugde već definisanu kao „prozoliki racionalizam“ (Pasolini, La volontà, 1381). Dok je kod Dantea to bilo podržano njegovom „ideologijom gvožđa“ (Pasolini, La Divina Mimesis, 24), Pazolini u tome nije video ništa osim mistifikatorske prakse autora koji nameće svoju retoričku reprezentaciju stvarnosti.

Tako je, u formalnom smislu, La Divina Mimesis definitivno anti-mimesis. Kako bi i moglo biti drugačije, kada su ideje autorstva, jezika i strukture nepovratno kompromitovani? Prvo, delo je daleko od strukturiranog; ono je pre fragmentirani korpus beleški, pisanih između 1963. i 1966/67, isključujući „Predgovor“ (1975) i „Mali ekstravagantni dodatak“ (1974). Sastoji se od pet „pevanja“ (I, II, III, IV i VII) koja samo delimično podsećaju na sadržaj originalnog teksta. Glavni tekstualni deo prati nekoliko ekstratekstualnih delova, koji, daleko od toga da su marginalni, deluju kao da igraju prilično centralnu ulogu u delu: neke beleške („Belešla br. 1“, „Beleška br. 2“, „Beleška urednika“), neki zapisi („Još tri zapisa uz VII pevanje“) i serija od 25 crno-belih fotografija, prikupljenih pod imenom „Požutela ikonografija“, fotografija koje je trebalo da funkcionišu kao „vizuelna poezija“ pre nego kao obične ilustracije (Pasolini, La Divina Mimesis, XI).

Lirska komponenta dela je, dakle, preneta na nepisani oblik izražavanja, fotografiju, što još jednom ističe Pazolinijevo odricanje od pisanog jezika kao čin odbacivanja njegovog ustaljenog simboličkog poretka. Na sličan način kao što je cinema di poesia, koji je, prema Pazoliniju, trebalo da vrati neposredovanu stvarnost, 25 fotografija iz Pazolinijevog života trebalo je da izbegne unapred određenu reprezentaciju stvarnosti, evocirajući prošlost kroz neposredniji, fizički kontakt s njom.

Pri pokušaju da tekst zadrži što bližim pragmi stvarnosti, Pazolini u La Divina Mimesis na neki način primenjuje isti koncept koji je formulisao u eseju „Scenario kao ’struktura koja želi da bude druga struktura’“ (1965). Pisac ovde pokušava da pokaže kako scenario može da izbegne problem tradicionalne narativne strukture. Posebno ističe dodatnu vrednost teksta, koji zapravo predstavlja delo koje „treba da se uradi“.

Forma scenarija ostaje otvorena, bez unapred određene svrhe ili reprezentacije, čime se izbegava a priori odnos između označitelja i označenog:

Glavna karakteristika ‘znaka’ u tehnici scenarija je ta da aludira na značenje putem dva različita puta, koja teku istovremena i ponovo se spajaju. Odnosno: znak scenarija aludira na značenje po normalnom putu svih pisanih jezika, a posebno literarnih žargona, ali u isto vreme aludira na isto to značenje, upućujući primaoca na drugi znak, znak filma koji treba da se uradi.

Slično tome, Pazolini u La Divina Mimesis naglašava dinamičnu prirodu nerazrešenih označiteljskih praksi i neprestano ostvarivanje pisanja, kada sugeriše da knjiga treba da postigne haotičan i progresivan oblik stvarnosti kroz formu dnevnika. U „Belešci br. 1“ piše:

„Knjiga mora biti pisana u slojevima, svako novo prepisivanje treba da bude u obliku beleške, datirane, tako da se knjiga predstavi gotovo kao dnevnik. Na primer, sav materijal napisan do sada mora biti datiran (pre oko godinu, godinu i po dana), ne sme biti izbrisan iz nove verzije, koja treba da se sastoji od novog dodatnog sloja ili duge beleške. I tako za naredna prepisivanja. Na kraju, knjiga treba da se predstavi kao hronološka stratifikacija, živi formalni proces, gde nova ideja ne briše prethodnu, već je ispravlja, ili je čak ostavlja nepromenjenom, čuvajući je formalno kao dokument prolaska mišljenja. I pošto će knjiga biti mešavina urađenih stvari i stvari koje treba da budu urađene njena vremenska topografija biće potpuna: imala bi istovremeno magmatski oblik i progresivni oblik stvarnosti (koja ništa ne briše, koja omogućava koegzistenciju prošlosti i sadašnjosti itd.).“ (Pazolini, La Divina Mimesis 57)

Kao što ovaj citat pokazuje, Pazolinijev poslednji izazov nije bio da stvori još jednu kodifikaciju stvarnosti ili makar, ako to već čini, da ne prikrije sve fikcionalne postupke koji karakterišu piščev rad (najbolji primer za to je Petrolio). Pošto autorstvo, poput svakog drugog retoričkog oblika diskursa, prema Pazoliniju, ne dopušta postojanje drugosti, koja je bila njegov cilj kao pesnika, pesničko angažovanje autora moglo je imati samo jednu motivaciju: nikada ne izdati samoga sebe, uvek biti pesnik izvan sebe.

(kraj)

Piše: Emanuela Pati
Izvor: Pier Paolo Pasolini; In Living Memory
Prevod i uvodna beleška: Matija Jovandić