„Ne postoje rat i mir, postoji samo rat”, rekla je Bahman neposredno pre nego što je umrla. Kako onim večnim, tako i onim novim autorima harmonizacija i gimnastičarima u ugađanju prinosim razarajuću autorku Ingeborg Bahman, ali nipošto kao svetu relikviju. Njene savršene pesme, koje su se ugodno jezivo ugnezdile u kricima pesnikinje, već odavno su pobrale pozitivne kritike („Moj deo neka se zametne”, „A ja očajavam još pre očajanja”, „Neće više biti proleća”, „Za sebe više ništa ne želim. Želim da propadnem”).
Krici lirike dobro zvuče nakon urednog obeda. A osim toga, može im se i smanjiti ton. Međutim, velika proza koju je pisala Bahman, nedovršeni Načini umiranja, razbuktali su feljtonističku hajku u kojoj su se “maheri” (reč iz opšte nemačke jezičke upotrebe od koje bi Bahman podišla jeza) nemačke kulturne branše gurali i makljali još pre starta ne bi li prvi stigli do cilja. U međuvremenu, svako se ugodno nastanio po biografijama pesnika, ulaz slobodan, pa tako niko nije morao da se smesti u njihovim delima koja nude nešto tvrđi konak. Ova žena, koja je gorela u sintetičkoj pidžami (užasan način na koji je Bahman umrla), laka za konzumiranje sa bezbednog odstojanja od tople peći, jednaka je – nažalost, po mišljenju previše feministkinja – svim ženama. Budući da je pesma ove jedne žene pesma svih žena. A inače, svaka žena jednaka je svim drugim ženama. Specifičan donji trbuh, zajednički svim ženama, čini svaku ženu jednakom svim drugim ženama; to uliva osećaj mira i toplog zajedništva. Pesnikinja koja gori u krevetu (a sa njom i sve zapaljene žene srednjovekovnih gradova koji su se vatrom očistili ženskog stanovništva) jesu sve žene i istovremeno nijedna žena, jer žena nije ništa. Međutim, nije svaka žena pesnikinja, a i treba biti podozriv prema blaženoj slozi žena. Ovde gotovo neće biti reči o biografiji, biografija je suviše mek krevet za dela Ingeborg Bahman, a takav krevet nam ne priliči.
Ingeborg Bahman je prva žena posleratne književnosti na nemačkom govornom području koja je radikalno poetskim sredstvima opisivala dalje dejstvo rata, mučenja, istrebljenja u društvu, u odnosima između muškaraca i žena. Uloga žene kao bića niže biološke vrednosti (i ničeg više), kao „pripadnice parija” (Elizabet Lenk) predstavlja, u svojoj večitoj pokornosti, upravo tačnu smešu za dobijanje fašističke ideologije. Žena je čista priroda, u srodstvu sa krvlju i tlom, odmorište muškarcu koji olako hita da se lati drške svog večitog oružja. Žena je humus za uzga- janje mitova. Proterana iz sfere društvene produkcije, a samim tim i iz istorije, prikovana za „bezvremenost” (Gerburg Trojš-Diter), svrstana u biljni i životinjski svet, ovekovečena, čista slika.
„Fašizam je ono prvo u odnosu između muškarca i žene…” (I. Bahman). Žena u fašizmu, ukoliko se usudi da iskorači iz uloge roditeljke i negovateljice, postaje zaraza, unutrašnji neprijatelj, „trulež pacova” (Selin). Postaje kvariteljka, spoljašnji neprijatelj. Poput Jevreja.
Fašizam mora da negira seksualnu autonomiju žene, a ovaj ideal žene lišene putenosti dovodi naposletku do toga da im se poriče sama seksualnost.
U skici predgovora za Slučaj Franca, (nedovršeni) drugi deo u ciklusu romana Načini umiranja, Bahman piše: „Načini umiranja, u njih spadaju i zločini. To je knjiga o jednom zločinu. Često… mi je prolazilo kroz glavu pitanje kuda se denuo virus zločina – nemoguće je da je pre dvadeset godina iznenada ne- stao sa lica zemlje samo zato što se ovde ubistvu više ne odaje priznanje, što se ne zahteva, što se ne odlikuje ordenjem i što se ne pospešuje. Premda su masakri prošli, ubice su i dalje među nama, često pod zakletvom, a ponekad i uhapšeni… Tako je, tvrdim, i pokušaću da navedem prvi dokaz da i danas mnogo ljudi ne umire, već ih ubijaju… Pokolji se odigravaju u okvirima dozvoljenog i običaja, u okviru društva čiji slabi živci zadrhte pred zverstvima.”
Ovakva književnost pisana je protiv novih pozitivaca, uvek odlučnih da zasuku rukave. Žrtve njihovog istrebljena uvek su žene. Žene su tu da iskuse „načine umiranja”, neosobe, koje nemaju pravo glasa, kojima je fašizam, ukoliko se nisu udale, konsekventno oduzeo čak i građanska prava. (Bahman: „Brak je nemoguća institucija. Nemoguća je za ženu koja radi i misli i sama želi nešto.”) Rezultat toga su mržnja prema sebi, samoprezir, pisala je Bahman. Jer ljubav je nastavak rata drugim sredstvima.
Na tom ratnom polju često dolazi do krvavog, a ponekad i beskrvnog uništenja ženskog koje nikada ne sme postati subjekat i uvek mora ostati objekat, predmet društveno nepriznatih radnih ugovora po imenu brak. Francu Jordan, suprugu kriminalca sa kravatom (nikako makroa! pre bi se reklo „velikog duševnog pastira”, profesora psihijatrije u Beču), muž živu nabija na iglu poput insekta i secira je. U činu takoreći lobotomije čitavog tela, korak po korak, oduzimaju joj se telo, osećanja, radna snaga, sve dok ne preostane samo ljuštura, takoreći ženski zombi, štaviše ne ženski, već lišen pola, bez prolivene krvi dostavljen na društvenu reciklažu crkotine. Biće postaje nebiće ovim perfidnim isključivanjem iz sfere društvenih procesa koji i dalje teku. Franca je „niže rase. Ili, zar se ne bi moralo reći klase. Samo je potrebno istinski poharati one koji magično žive, a meni je sve ispunjeno nekim značenjem.” Ili: „Kako samo da mu objasni da je želela da bude istrebljena? Da, istrebljena, tačno tako.” Ili: „Telo mi je potpuno izvređano, izvređano na svakom mestu.” Ili: „Ja sam Papua.”[1]
Fašizam mora da negira seksualnu autonomiju žene, a ovaj ideal žene lišene putenosti dovodi naposletku do toga da im se poriče sama seksualnost. Budući da žena kao subjekat ne sme da postoji ni u ljubavi, mora se pomiriti sa sopstvenim brisanjem kao nekom vrstom nagona ka smrti, čije je izazivače Bahman uvek poimence navodila. Opisivala je uzročnike onih neprolaznih činova podbacivanja kojima se žena prisiljava da na kraju samu sebe porekne. Dok obojica drobe ženu između sebe, Ivan i Malina ne moraju ni da se pogledaju (dva jelena kapitalca, svaki u svom reviru), Malina tabuiše erotsku ljubavnu vezu naratorke u prvom licu sa Ivanom, a na sličan način izdavač toma Ingeborg Bahman – slike iz života tabuiše upravo onaj praiskonski stvaralački nagon za pisanjem kod Bahman: svest o nemogućnosti ljubavi, pa čak i srećne seksualnosti između muškarca i žene. Muškarcima je na ovim fotografijama skoro uvek zabranjen pristup (sa izuzetkom onih „prijatelja i kolega”), a pesnikinja otkucava, sama u praznoj prostoriji, poput časovnika kod koga se ne sme videti ko ga navija.
Shodno tome, biće koje nije ništa, koje ne može i ne sme reći ja, žensko biće, osuđeno na smrt, taj „večiti izvor nereda” (Elizabet Lenk), mora se razložiti u romanu Malina, jedinom završenom delu ciklusa Načini umiranja, mora nestati kroz pukotinu na zidu. To ništa zaista se mora pretvoriti ni u šta. Ništa ničemu, kao pepeo pepelu. Malina (svako bi pomislio da se radi o ženskom imenu i upravo je to bila namera), strogi otac, društveno nad-ja (a istovremeno i muška komponenta naratorke u prvom licu), zadužen je za bešavno prianjanje naratorke u svet reda, oblikovan po muškim potrebama, tako što je on u potpunosti izbija i zauzima njeno mesto. Malina ostaje u ugodno sazdanom, uređenom svetu, „živi zato što je zanimanje za ratne tehnike pretvorio u profesiju” (Rija Endres).
Malina radi u Austrijskom vojnom muzeju, državni je službenik A kategorije. Ovaj nasilni upliv žene u muški uređenu socijalizaciju Bahman predstavlja kao zločin i označava ga tim imenom. Poslednja rečenica u Malini glasi – ne može se sažetije reći – „Bilo je to ubistvo”. Dok u Slučaju Franca (ženski glavni lik, Franca, nakon bračne katastrofe sa profesorom Jordanom, „fosilom” koji je brisanje njene ličnosti sprovodio sa velikim stručnim znanjem i temeljnom metodičnošću, putuje sa bratom, geologom, u Egipat) piše: „Raspukle su joj se misli, a zatim je udarila, udarila svom snagom, glavom o zid u Beču i o kameni blok u Gizi, rekavši glasno, a to joj je bio drugi glas: Ne. Ne.” Franca umire od ugruška krvi u mozgu, međutim, ona ionako odavno nije bila živa.
Ti užasni rastanci. Muškarci ne umeju ostaviti ono što ne umeju voleti da živi, a ono što vole, mogu, ali samo nakratko. Ingeborg Bahman zna da ono što muškarci nazivaju ljubavlju, nešto što u najboljem slučaju dolazi od spolja, osećaju čak kao nešto prijatno, moguće kao njihov način da se pomire sa svetom, kao kratkoročno uspelu normalizaciju nakon vremena izopštenosti, osamljenosti, koje muškarac kao član kaste koja uspostavlja norme mora da izdrži, ali ne i žena. No, barem se u umetnosti može posredovati ljubav. Međutim, između ja i voljenog ne postoji komunikacija. Tamo gde ima njega, nikada nema nje, i obrnuto. „Za nju je nešto strašno kada zazvoni telefon, dok je njemu to tek običan telefonski poziv” (iz jednog intervjua). I: „Kad god bih priznala, bila sam osuđena da volim; kad god bih se oslobodila ljubavi, morala sam da se vraćam u vodu, u element gde niko ne svija sebi gnezdo, ne diže krov na gredama, ne pokriva se pokrivačem. Ne biti nigde, ne ostati nigde” (iz „Udina odlazi”). Žena voli toliko nesvakidašnje da toj ljubavi ništa ne odgovara. Ono što je za muškarca epizoda, za nju je „transformator koji menja svet, koji ulepšava svet” (iz intervjua).
Kod Kafke, muškarci pate možda više od žena ili imaju manje snage da pruže otpor. Međutim, žene uvek pate bez krivice i to ne zato što, eto, „nije do njih”, već u pravom smislu koji se svakako ponovo svodi na to da „nije do njih” (iz Pisama Mileni). Kod Bahman ponekad pate i muškarci, ali ženama ne preostaje ništa drugo osim da pate. Nakon ovakvih trzanja koja se razlamaju o živote ženskih figura kod Bahman (ona „pukotina u središtu” kod Virdžinije Vulf), nakon što im je pol „istrgnut” (Slučaj Franca), nakon što su im iz života „istrgnute iznutrice” (mladi pesnik Toni Marek u Rekvijemu za Fani Goldman: „Izvadio joj je iznutrice, napravio je od nje krvave kobasice i pečenje i sve ostalo, zaklao ju je, klao ju je na 386 stranica knjige”… verovatno se nešto slično dogodilo i samoj Ingeborg Bahman), na kraju ostaje još samo veliko ništa, crna rupa.
Žena je ono drugo, muškarac je norma. Ima svoje mesto i funkcioniše, proizvodeći ideologije. Žena nema mesto. Pogledom nemog stranca, stanovnika tuđe planete, deteta koje još uvek nije učlanjeno („u-član-jeno”[2]), žena sa spoljašnje strane posmatra stvarnost kojoj ona ne pripada. Zbog toga je osuđena da govori istinu, a ne da zrači lepotom. „Čovek je vičan otkrivanju istine”, kaže Ingeborg Bahman.
Zavičaj pesnikinje je Koruška, ista ona austrijska savezna zemlja koja je poput katapulta ispalila iz sebe i druge pesnike i mislioce. Mora se reći nešto i o lišenosti mesta. Ne o lišenosti zavičaja, jer je reč zavičaj već zauzeta, nju sa guštom prevrću po ustima (kao na ogromnoj degustaciji vina) oni zasigurno čisto „nemački” Koruščani – kojima oko glave poput oreola lebdi nevidljivi lovački šešir sa ćubom od dlaka divokoze koji nastoji da konzervira stanje, a koji povodom konkursa Bahman novoj laureatkinji postavljaju takozvano pitanje smisla.
Related
(Ne)premostive granice jezika: Duhovi Ingeborg BahmanKoruška, savezna zemlja, koja svojim slovenačkim građanima ne priznaje prava koja im pripadaju. Preminuli savezni kancelar Bruno Krajski izjavio je da se u Koruškoj suočio sa najvećim nacističkim demonstracijama posle rata. Ingeborg Bahman doživela je trenutak kad su umarširale Hitlerove trupe kao najveću katastrofu, kao čist „užas” u Klagenfurtu, kao „preuranjenu bol” kakvu „nikada kasnije nije osetila u takvoj jačini”. Iskusila je ovu najveću mašineriju za uništenje ne samo ljudi, već i kultura, i njihovo brutalno „urlanje, pevanje, marširanje” kao prvi susret sa strahom od smrti. Ono što je pesnikinja pokušala spasiti iz uništene kulture, iz koje je proizašla „nekultura”, bio je jezik. Jedan od malobrojnih spasenih austrijskih jezika[3] koji je lepim kosmopolitizmom odgovorio zatucanom provincijalizmu Muzičke pojate[4], među takvima je bio i jezik, recimo, Đune Barns.
Kao stanovnica pogranične oblasti sa italijanskim i slovenačkim jezikom (iz ovog drugog i sama delimično potiče) u komšiluku, još u pedesetim godinama pisala je, kao jedna od retkih, kosmopolitsku književnost. Karl Kraus se očajan (i već rezigniran) zakleo da su ono najbolje u austrijskom nasleđu njegove slovenske i jevrejske komponente, i to nauštrb nemačke. „Pesnici poput Grilparcera i Hofmanstala[5], Rilkea i Roberta Muzila nikada ne bi mogli da budu Nemci. Austrijanci su učestvovali u toliko kultura i razvili drugačije viđenje sveta od Nemaca. Upravo je to razlog njihovoj sofisticiranoj vedrini…” (I. Bahman u intervjuu). Na grobnom spomeniku pokojnice Bahman ne piše Počivaj u miru, već JEZUSU KRISTUSU JE ZIVIJENJE IN VSTAJENJE[6].
Kada su pedesetih godina palanačke razgovore za kafanskim stolovima karakterisala svesna zataškavanja i krupna povampiravanja, kosmopolitkinja, boreći se protiv vetrenjača, piše u očajanju o mestu za koje zna da ga neće pronaći, kao što ga neće pronaći ni lik njenog Trote[7] (ovog puta sina) u pripoveci „Tri puta ka jezeru”, „eksteritorijalac”, prežitak, neka vrsta otfikarenog uda kojim povezuje Jozefa Rota sa propašću sveta iz trideset osme i kasnije sa onom sopstvenom, posleratnom. Bahman piše protiv onih kosmopolita koji svako malo novim kolima putuju u „Feneciju” – u međuvremenu su svakako naučili kako se izgovaraju inostrani nazivi mesta (no ipak, u svojoj lepoj saveznoj zemlji ne trpe „inostrane” table sa nazivima mesta!). Građevinski preduzetnici i pokrovitelji iz austrijske provincije, „koji od muzike slušaju još samo zvuk električnih pista za kuglanje”, sa ustima „nalik na proreze na kasici-prasici” (Peter Handke, „O selima”), ne mogu piscima pružiti utočište.
I tako oni pišu u svojim najboljim delima, a Ingeborg Bahman piše književnost neprestanog traganja za osloncem i nepronalaženja oslonca. Bahman je znala da ne može ostati ovde. Ni ovde, ali ni bilo gde drugde, iako je svakako bila potpuno srećna u rimskom egzilu. Izvan svog jezika, čija je propast zapečaćena još odavno, nastupivši sa onima koji su govorili „obzirom da” umesto „s obzirom na to da”, što je verovatno čula na „Taunusu”, simbolu „zemlje Huna” (Rekvijem za Fani Goldman); novonemački koji poput univerzalnog ključa otvara sva vrata na koja se nailazi u današnje vreme, ali ipak jedna ne otvara, no ko još želi da uđe tamo, u kapucinersku kriptu[8]. Izvan ljubavi, u kojoj se stalno ubija žena kao što razum ubija osećanje, a ljubavne priče se pretvaraju u knjige „o paklu”. Izvan omiljene, male, šablonski izgrađene vlažne ćelije po imenu „porodica”, jer otac je najcrnji ubica, koji na stotinu načina siluje i ubija ćerku (kao u užasnim glavama Maline u kojima se opisuju snovi), dok mu je majka nemi, gotovo odsutni saučesnik, ženska moć je slomljena.
Izvan svoje zemlje, u kojoj već odavno glavnu reč vode oni koji u glavama ne prevazilaze ono što ne prevazilaze u životu, gde kao obrazac mišljenja iracionalnost slavi trijumf nad jasnim izrazom i gde se odgovornost vladajuće klase još odmah nakon rata bagatelisala na „vodeće krugove” u salonskoj štajerskoj narodnoj nošnji i dirndl haljinama. Naratorka u prvom licu u „autobiografiji”, Malina, ne može biti sigurna čak ni u svoj neokrznuti integritet kao lika. U toku priče, Malina, muški partner, pretvara se u kanibala koji, korak po korak, proždire ženin identitet, stavljajući sebe sve više u prvi plan, sve dok se žena ne izgubi kroz pukotinu na zidu, a muškarac ne zauzme njeno mesto. „Svakako veštačka konstrukcija koja je razdvajala identitete više ne funkcioniše. Malina prodire sve dublje u ženski prostor” (Rija Endres). Ova smrtna borba ne ostavlja za sobom nijedan trag.
A tu je još i ponekad dirljiva čežnja Ingeborg Bahman, kao ćerke učitelja, za mestom u društvu na kome se može skrasiti. Takozvano dobro bečko društvo pronašlo je u njoj svoju zapisničarku; kao i ono društvo koje su nekada Šnicler, Hofmanstal, Muzil uveli u književnost, tako je i ovo „društvo najveća pozornica ubistava” (iz Maline). Što se bolje savladaju pravila igre – a ovdašnje dame znaju tačno u koliko se sati ni u kom slučaju ne ide do Gerstnera[9] i kojim se danima nipošto ne ide u pozorište u Jozefštatu – dakle, što više znaju, utoliko manje pripadaju ovde. Jer je i neznatni trzaj osećanja dovoljan da se ove žene izbace iz koloseka u koji se više nikada neće vratiti. Sigurno su neki naložili Bahman da bude „srećna”, kao što to propisuje svojoj devojci i Ivan, nepopravljivi ljubavnik u Malini, koji se i preko hleba posluži pogačom, dok mu se ona, čak i doslovno rastrgnuta, neće približiti, „a većina ljudi je kao Ivan” (iz intervjua).
Ingeborg Bahman nije mogla da posluša ovu naredbu. Na grobnoj ploči na klagenfurtskom Anabihlu stoje njeno ime i podaci, ali ne piše: „Neznanka koju je ubio neznani ubica”. Na kraju krajeva, ni ona, ni počinioci nisu bili nepoznati.
Ovaj tekst izvorno sam napisala 1983. na molbu Špigelove redakcije za kulturu. Helmut Karasek zatražio je od mene da učinim to. Uradila sam to najbolje što sam umela, no Špigel ipak nije obja- vio tekst, ali je svakako platio. Dakle, profitirala sam ekonomski, ali ne i intelektualno. Verovatno (mogu samo da nagađam) se očeki- valo od mene da ću ja, koju su možda tada smatrali bezobraznom i destruktivnom, svojski oplesti po Bahman i da ću je degradirati. Umesto toga, pokazala sam se kao njena prijateljica. Izgleda da sam pogrešila, barem iz perspektive Špigelove redakcije za kulturu koja to nije očekivala. Eto, tako je ovaj tekst nastao. Neznatno je izmenjen za ovo izdanje.
***
PIše: Elfride Jelinek
Preveo: Dušan Nikolić
Izvor: Pogovod romanu “Malina” (Kontrast, Beograd, 2020); tekst objavljujemo uz izričitu dozvolu izdavača
***
[1] Papua je bila jedna od retkih nemačkih kolonija, pa se na ovom mestu muška eksploatacija žene u društvu poistovećuje sa imperijalističkim eks- ploatacijama koje je sprovodio Drugi Rajh. (prim. prev)
[2] Igra reči, koren nemačke reči eingliedern (učlaniti) je reč Glied, koja, između ostalog, označava i muški polni organ. (prim. prev)
[3] Ovde se verovatno aludira na pisca jevrejskog porekla Elijasa Kanetija, koji je krajem 1938. pobegao iz Beča u London. Njegov prvi roman upravo nosi naziv Spaseni jezik. U njemu se selidba iz Bugarske u Beč, kada je pisac imao samo šest godina, opisuje kao događaj koji mu je spasao maternji, nemački jezik. (prim. prev)
[4] Naziv muzičke emisije koja se od 1982. godine emituje na Austrijskoj televiziji, u kojoj se izvode pesme narodne muzike i nemački šlageri. (prim. prev)
[5] Grilparcer, kao pisac starije generacije, i Hofmanstal, kao pisac mlađe generacije druge polovine 19. veka bili su svedoci ujedinjenja Nemačke (u vidu malonemačkog rešenja bez Austrije); etnički prilično homogenoj dr- žavi suprotstavljali su model multietničkog državnog uređenja Habzburške monarhije, što je ostavilo jasan trag i u njihovim delima. Italijanski istoričar književnosti Klaudio Magris ovaj fenomen analizira kao iracionalnu kon- stantu austrijske književnosti u opsežnoj studiji „Habzburški mit u moder- noj austrijskoj književnosti”. (prim. prev)
[6] Isus Hristos je život i vaskrsenje (slo.)
[7] Još jedno svesno povezivanje autorke sa austrijskom književnom tradicijom, naime sa piscem Jozefom Rotom. Porodična priča porodice Trota predstavlja okosnicu društvenog romana Radecki-marš koji tematizu- je raspad dvojne monarhije. (prim. prev)
[8] Kapucinerska kripta takođe je roman Jozefa Rota, koji se hronološki nadovezuje na roman Radecki-marš, opisujući austrijsko društvo do Anšlusa, dakle definitivnog sloma austrijskog kosmopolitizma. Inače, u kapucinerskoj kripti nalazi se grob Franca Jozefa, pretposlednjeg austrijskog cara, simbola dvojne monarhije. (prim. prev)
[9] Poznati lanac poslastičarnica i kafića u Beču sa dugom tradicijom. (prim. prev)