Tom Vulf je u čuvenu antologiju Novi žurnalizam (1973), pored Trumana Kapotea, Normana Majlera, Džoan Didion, Terija Sauterna i još petnaestak autora koji su pre više od pola veka podigli prašinu na granicama između novinarstva i književnosti, uvrstio čak dva teksta Hantera S. Tompsona (17. jul 1937 – 5. februar 2005). Jedan je odlomak iz njegove prve knjige Anđeli pakla, nastale nakon što je proveo godinu dana vozeći se sa motociklističkom bandom, a drugi reportaža sa Kentaki derbija (1970), kao prvi primer njegovog gonzo žurnalizma. Autor Paranoje u Las Vegasu, Dnevnika ruma i više knjiga izabranih kolumni, reportaža i prepiske u jednom trenutku povukao se na ranč Sovina farma u Koloradu, gde su ga posetili pisac Daglas Brinkli i nekadašnji urednik sportske rubrike Tajma Teri Mekdonel. Njihovih 12 sati razgovora sa Tompsonom (o njegovim počecima, Kiziju, Ginzbergu i bitnicima, vijetnamskom iskustvu, Roling stounu, knjigama, pisanju…) pretočeno je u iscrpni intervju, objavljen 2000. godine u jesenjem izdanju Paris rivjua, odakle ga prenosimo u tri nastavka. Oprema je redakcijska.
***
U pismu prijatelju, koji mu je preporučio da čita Veličanstveni izvor (Fountainhead) Ajn Rend u oktobru 1957. godine, Hanter S. Tompson je napisao: „Iako ne osećam potrebu da ti kažem šta mislim o principu individualnosti, znam da ću ostatak života provesti iznoseći to ovako ili onako, a mislim da ću više postići ako to budem izražavao preko tipki na pisaćoj mašini nego ako pustim da se to samo od sebe ispolji kroz iznenadne izlive nasilja iz frustracije…“
Tompson je rano napravio svoju nišu. Rođen je 1937. u Luizvilu u Kentakiju, gde su mu njegove priče i poezija obezbedile mesto u lokalnom književnom društvu Ateneum još kao srednjoškolcu. Potom je pisanjem nastavio da se bavi u vazduhoplovnim snagama SAD, pišući nedeljnu kolumnu o sportu u novinama u bazi. Posle dve godine vojske, Tompson je istrajavao radeći različite poslove u novinama, a svi su se loše završili, pre nego što je počeo da iz Portorika i Južne Amerike kao slobodnjak šalje tekstove za različite publikacije. Poziv mu se ubrzo pretvorio u prinudu.
Tompson je završio Dnevnik ruma (The Rum Diary), njegov jedini roman do sada, pre nego što je napunio 25 godina; otkupio ga je Balantajn buks i konačno je, uz sjajne kritike, bio objavljen 1998. godine. Još 1967. godine objavio je Anđele pakla (Hell’s Angels), svoju prvu knjigu dokumentarističke proze, opor i bridak ishod istraživanja ozloglašene motociklističke bande koja je tada uznemiravala samo srce Amerike. Paranoja u Las Vegasu (Fear and Loathing in Las Vegas) sa tekstovima koji su prvobitno izlazili u magazinu Rolingstoun u novembru 1971, zapečatila je Tompsonovu reputaciju pisca neobičnog stila koji uspešno stoji na granici između novinarstva i fikcije. Knjiga, kako je upozoreno u podnaslovu, govori o “divljem putovanju u srce američkog sna” u namunjenom gonzo stilu (Tompsonovom urnebesnom pisanju u prvom licu), uz odgovarajuće crteže britanskog ilustratora Ralfa Stedmena.
Njegova sledeća knjiga, Paranoja: U predizbornoj kampanji ’72 (Fear and Loathing: On the Campaign Trail ’72), bila je surovo perceptivni opis predsedničke kampanje Niksona i Mekgoverna. Navučen na politiku, kako je i sam priznao, Tompson je ispisao i hroniku predsedničke kampanje 1992. u knjizi Bolje od seksa (Better Than Sex, 1994). Među njegovim ostalim knjigama su bizarna pripovest sa Južnih mora Lonovo prokletstvo (Curse of Lono, 1983), kao i još tri toma njegovih gonzo tekstova: Veliki lov na ajkulu (The Great Shark Hunt, 1979), Generacija svinje (Generation of Swine, 1988) i Pesme ukletih (Songs of the Doomed, 1990). Objavljena je 1997. i knjiga Raskošni autoput: Saga o očajnom južnjačkom džentlmenu, 1955-1967, prvi tom njegove prepiske sa svima, od majke do Lindona Džonsona. Drugi tom prepiske, Paranoja u Americi: Surova odiseja novinara odmetnika, 1968-1976, samo što je izašla.
*
Smeštena u najluksuznijem kraju kanjona Vudi Krik na zapadu Kolorada, petnaestak kilometara od Aspena niz dolinu, Sovina farma je rustični ranč u duhu starog Divljeg zapada. Tompsonovi omiljeni paunovi slobodno se šetkaju po imanju, a cveće što buja svuda oko kuće unosi na brežuljak neočekivani mir. Džimi Karter, Džordž Mekgovern i Kit Ričards, među desetinama drugih, gađali su glinene golubove i mete postavljene na imanju (to je i zvanično streljana) na granici sa nacionalnim parkom Vajt Forest.
Tompson skoro svakodnevno odlazi sa Sovine farme ili u svom kabrioletu Velika crvena ajkula ili u grand čeroki džipu da se promuva po obližnjoj taverni Vudi Krik.
Tompsonove posetioce dočekuju brojne skulpture, oružje, kutije pune knjiga i bicikl pre nego što uđu u mozak Sovine farme, na njegov komandni most s kuhinjske strane šanka-poluostrva. On ga odvaja od dnevne sobe kojom dominira Panasonik televizor, stalno uključen, i to uvek na programima sa sportom ili politikom. Stari pijanino zatrpan je knjigama dovoljnim da privuku i zalude čitaoca, ma kakav on bio, najmanje celu deceniju.
Iznad pijanina je okačen veliki Stedmenov portret Belinde, Kurve Boginje Pola. Na drugom zidu, prekrivenom političkim bedževima, visi zastava sa likom Čea Gevare, koju je Tompson nabavio pri poslednjem putovanju na Kubu. Na šanku je pisaća mašina IBM selektrik, a mekintoš kompjuter je u kancelariji u zadnjem krilu kuće.
Prva stvar koja bode oči u vezi sa Tomponovom kućom nije ta neobičnost koja se odmah primeti, nego su to reči. Ima ih svuda: ispisane su njegovim elegantnim rukopisom, mahom svetlo crvenim šarpi markerima po komadima papira, i razvejane u bokorima po svim zidovima i poleđinama stvari, zalepljene su na frižider presvučen glatkom crnom kožom, prilepljene na ogromni TV, zakačene na abažure; reči su i u potpisima i porukama drugih na uramljenim fotografijama poput: „Hanteru, koji nije video samo paranoju, nego i nadu i radost 1972. – Džordž Mekgovern“; reči otkucane na IBM selektriku na celim risovima originala i kopija u nabreklim manila fasciklama naslaganim po šanku i na svakom stolu i reči žustro pribeležene različitim slovima i mastilom na beskrajnom nizu papira.
Tompson podiže veliki ram iz svoje ergonomske kancelarijske stolice okrenute ka TV-u i okreće se graciozno da bi se srdačno rukovao ili poljubio, sa svakim već prema polu, sa lakoćom i na neočekivano starinski način koji nekako naglašava ko je tu glavni.
*
Sa Tompsonom smo razgovarali punih 12 sati. Nije to bilo ništa neobično za domaćina. Sovina farma funkcioniše kao neki salon iz 18. veka u kom se okupljaju ljudi svih profila i klasa u sitne sate da bi slobodno razgovarali o svemu, od teorijske fizike do lokalnog prava na vodu, u zavisnosti od toga ko je tu. Volter Ajzakson, izvršni urednik Tajma, prisustvovao je delovima ovog razgovora, a smenjivali su se i drugi prijatelji.
S obzirom na to što je Tompson budan u kasne sate, ne čudi što je na najvidljiviljem mestu u sobi citat, ispisan Tompsonovim rukom, prerađeni poslednji stih pesme Dilana Tomasa „Ne odlazi tiho u tu dobru noć“: „Bes, bes protiv prodora svetla“.
Tompson je, dok smo razgovarali, veći deo vremena proveo na svom komandnom mostu, pušeći jedan za drugim crvene danhile kroz pozlaćenu muštiklu nemačke izrade i ljuljajući se napred-nazad u stolici s točkićima.
Iz Tompsonove ličnosti sui generis vreba britki humorista sa jasnim osećajem za moralno. Njegov stil pun preterivanja možda izmiče kategorizaciji, ali njegova dugogodišnja autopsija američkog sna ubraja ga među najuzbudljivije pisce 20. veka. Zabavno divljanje u njegovim najboljim delima nastaviće da uzbuđuje i buduće generacije čitalaca.
*
… Ukrao sam više citata, misli i elegantnih jednostavnih malih bisera pisane reči iz Knjige otkrivenja nego iz bilo čega drugog na engleskom jeziku, ne zato što sam izučavalac Biblije ili zbog bilo koje religije, nego zato što volim divlju moć jezika i čistoće ludila koje tim delom upravlja i čini ga muzikom.
– Dakle, želeti i morati su dve različite stvari. Isprva nisam mislio da će mi pisanje rešiti probleme. Ali dobio sam dobre osnove iz književnosti u srednjoj školi. Šmugnuli bismo iz škole i odlazili dole do kafea na Bredstoun roudu gde bismo pili pivo, čitali i razgovarali o paraboli Platonove pećine. Imali smo i književno društvo u gradu, Ateneum; okupljali smo se u sakoima i kravatama subotom uveče. Nisam se baš dobro uklapao u društvo, bio sam u pritvoru te noći kada mi je bilo matursko veče, ali sam sa 15 godina naučio da moraš, ako želiš da se provučeš, da nađeš jednu stvar u kojoj si bolji od svih drugih… Bar je tako bilo u mom slučaju. Rano sam to shvatio. Bilo je to pisanje. To me je spucalo. Lakše je od algebre. To jeste uvek bio rad, ali je taj rad uvek imao smisla. Rano sam bio fasciniran time što sam video svoje ime u štampi. Bilo je to uzbudljivo. I dalje jeste.
Kada sam dobio da odem u avijaciju, pisanje me spasilo problema. Bio sam prijavljen za pilotsku obuku u vazduhoplovnoj bazi u Eglinu, nedaleko od Pensakole u severozapadnoj Floridi, ali sam prebačen na elektroniku… Napredni, veoma intenzivan osmomesečni kurs sa bistrim momcima… Uživao sam tamo, ali sam hteo da me vrate na obuku za pilote. Pored toga, plašim se struje. I tako sam otišao na odeljenje za obuke u bazi i prijavio sam se za neke časove na Državnom univerzitetu Floride. Lepo sam se slagao s nekim tipom po imenu Ed i pitao sam ga za mogućnosti vezane za pisanje. Pitao me je da li znam nešto o sportu i ja mu kažem da sam bio urednik školskih novina. Rekao je: „Pa, možda imamo sreće“. Ispostavilo se da je urednik sportske rubrike novina u bazi, narednik, uhapšen u Pensakoli i odveden u zatvor zbog opijanja na javnom mestu i pišanja po zidu zgrade; bio mu je to treći put i nisu hteli da ga puste.
I tako sam otišao u biblioteku u bazi i našao tri knjige o novinarstvu. Ostao sam tamo i čitao ih dok nisu zatvorili. Osnove žurnalizma. Učio sam o naslovima, lidovima: ko, kad, šta, gde, te stvari. Jedva da sam te noći oka sklopio. Bila mi je to karta za izlaz, moja karta da napustim to prokleto mesto. I počeo sam kao urednik. Čoveče, kakva milina. Pisao sam duge priče nalik onim kakve je pisao Grentand Rajs. Urednik sportske rubrike u Luizvil kerijer džornalu, u gradu u kom sam rođen, pisao je kolumne u gornjem uglu leve strane. Tako sam pokrenuo i kolumnu.
Već sledeće nedelje završio sam sve. Mogao sam da radim noću. Nosio sam civilku, radio van baze, nisam imao radno vreme i raspored, ali sam stalno radio. Nisam pisao samo za novine u bazi, Komend kerijer, nego i za lokalne novine, Plejgraund njuz. U lokalne novine stavljao sam ono što nisam mogao u novinama u bazi. Stvarno iritantna sranja. Pisao sam za bilten profesionalnih rvača. Vazduhoplovne snage bile su baš ljute zbog toga. Stalno sam kršio propise radeći neke stvari. Napisao sam kritičku kolumnu o tome kako je Artur Godfri, koji je bio pozvan u bazu da vodi vežbu vojne gotovosti, hapšen zbog ubijanja životinja iz vazduha na Aljasci. Komandant baze mi je rekao: „Grom ga ubio, sinko, što si morao da pišeš o Arturu Godfriju baš tako?“
Kada sam izašao iz Vazduhoplovnih snaga, znao sam da mogu da prođem kao novinar. I tako sam otišao da se prijavim za posao u Sports ilustrejtedu. Imao sam svoje isečene tekstove, potpisane, i mislio sam da je to bilo čarabno… Moj pasoš. Direktor personalnog mi se samo smejao. Rekao sam: „Čekajte. Bio sam urednik sportske rubrike u dvema novinama“. Kazao mi je da se njihovi autori ne cene po tome po onome što su uradili, nego gde su to uradili. Rekao je: „Za nas pišu sve sami dobitnici Pulicerove nagrade iz Njujork tajmsa. Ovo ti je pakleno mesto za početnike. Idi negde u provinciju i usavrši se“.
Bio sam šokiran. Na kraju krajeva, probio sam se pričom o Bartu Staru.
Šta je to?
U vazduhoplovnoj bazi u Eglinu smo uvek imali te odlične fudbalske timove. Iglsi. Tim za prvenstva. Mogli smo da dobijemo tim Univerziteta Virdžinija. Naš pukovnik Sparks nije bio samo tamo neki nazovi trener. Dovodili smo igrače. Imali smo one sjajne igrače koji su služili vojsku u Školi za rezervne oficire.
Bio je tu Zejk Bratkovski, kvoterbek Grin Beja. Bio je Maks Mekgi iz Pekersa. Nasilan, divlji, divni pijanac. Na početku sezone Mekgi je otišao bez dopuštenja, pojavio se u kampu Grin Beja i nikad više se nije vratio. Za taj njegov odlazak su krivili mene iz nekog razloga. Sunce je zašlo za oblake.
Onda se pronela priča da ćemo dobiti Barta Stara, idealnog Amerikanca iz Alabame. Iglsi će da kidaju! Ali onda je narednik od preko puta došao i rekao: „Imam užasne vesti za vas. Bart Star ne dolazi“. Uspeo sam da mu provalim u kancelariju i uzmem Starov dosije. Pustio sam u štampu naređenje iz kojeg se videlo da je otpušten iz vojske iz medicinskih razloga. Krajnje ozbiljno curenje informacija.
Priča o Bartu Staru nije bila dovoljna da impresionira ljude u Sports ilustrejtedu?
Taj tip iz personalnog mi je rekao: „Pa, imamo ovaj pripravnički program“. I tako sam postao neka vrsta potrčka.
Na kraju ste završili u San Francisku. Mora da vam je po objavljivanju Anđela pakla 1967. život dobio zamajac ka gore?
Iznenada mi je izašla knjiga. Imao sam tad 29 godina, a nisam mogao da dobijem posao ni kao taksista, a kamoli da negde pišem. Naravno, napisao sam važne članke za Nejšn i Obzerver, ali me je samo nekoliko dobrih novinara znalo po potpisu. Knjiga mi je omogućila da kupim novi BSA 650 lajtning, najbrži motocikl ikada testiran u magazinu Hot rod. Ta knjiga je potvrdila sve što sam do tada radio. Da Anđeli pakla nisu objavljeni nikada ne bih mogao da napišem Paranoju u Las Vegasu ili bilo šta drugo. Biti u prilici da zarađuješ kao frilens pisac u ovoj zemlji je đavolski teško; samo nekoliko ljudi to može. Anđeli pakla iznenada su dokazali i meni samom da, Isuse bože, možda to ipak mogu da radim. Znao sam da sam dobar novinar. Znao sam da sam dobar pisac, ali sam se osećao kao da sam stigao pred vrata baš onda kada su zatvarali.
Da li ste, u svoj toj bujici kreativne energije na tadašnjoj sceni u San Francisku, komunicirali sa drugim piscima ili je neko od njih uticao na vas?
Related
"Ja... sam Herman Melvil!”: Kako je “Mobi Dik” prenet na filmKen Kizi, na prvom mestu. Njegovi romani Let iznad kukavičjeg gnezda (One Flew Over the Cuckoo’s Nest) i Nekad neka sjajna primedba (Sometimes a Great Notion) prilično su uticali na mene. Mnogo sam se ugledao na njega. Jednom sam otišao na TV stanicu da gostujem na okruglom stolu sa drugim piscima, kao što je Kej Bojl, i Ken Kizi je bio tamo. Posle smo otišli preko puta u lokalnu tavernu i popili nekoliko piva.
Rekao sam mu za Anđele, sa kojima je trebalo da se sretnem kasnije tog dana, i pitao ga: “A što ne bi pošao sa mnom?” Rekao je: “Ajao, baš bih voleo da sretnem te momke”. Onda sam se predomislio, jer nikad nije baš pametno povesti nepoznate ljude na sastanak sa Anđelima. Ali pomislio sam da je to ipak bio Ken Kizi i da ću da probam. Iste te večeri ih je Kizi sve pozvao u La Hondu, njegovo utočište u šumi van San Franciska.
Bilo je to ekstremno turbulentno vreme, neredi u Berkliju. Policija je njega stalno napadala, neprekidno, tako da je La Honda ličila na poprište rata. Ali okupljao je tamo i mnogo književnog, intelektualnog sveta, ljudi sa Stenforda, raznih urednika, i Anđele pakla. Kizijeva kuća bila je pravi kulturni vrtlog.
Da li ste se ikada bavili idejom da napišete roman o celom Zalivu iz tog perioda, šezdesetih, u stilu Electric Acid Kool-Aid Testa Toma Vulfa?
Pa, jesam, mislio sam da to zapišem. Bilo mi je tada očigledno da su Kizijeve akcije bile logičan sled knjige o Anđelima pakla. Neko vreme mi se činilo da treba da napišem knjigu, verovatno istu kakvu je Volf napisao, ali tada nisam bio baš za to. Nisam mogao da radim još jednu novinarsku knjigu.
Da li ste kontaktirali sa Tomom Vulfom tokom tih slavnih dana San Franciska?
To je zanimljivo. Hteo sam da napišem prikaz Vulfove knjige The Kandy-Kolored Tangerine-Flake Streamline Baby. Pročitao sam delove u Eskvajeru, nabavio sam primerak, pogledao ga i bio sam jako, jako impresioniran. Nešenel obzerver me je tada već skinuo s politike, tako da su prikazi knjiga bili jedino što sam mogao da radim, a da oni ne misle da je to kontroverzno. Hteo sam da pokrivam Berkli, esid i tako to, ali oni nisu hteli ništa od toga. I tako sam odabrao Vulfovu knjigu, napisao entuzijastični prikaz i poslao ga Obzerveru, a moj urednik, Kliford Ridli, bio je njime zadovoljan.
Prošlo je otprilike nedelju dana, a nisam čuo ništa o tome. Onda me moj urednik pozvao i rekao: „Nećemo da objavimo ovaj prikaz“. Bio je to prvi za koji su ikada rekli ne; sve do tada su moji prikazi bili noseći tekstovi na celoj strani, kao u Tajms buk rivjuu, i bio sam šokiran time što su ga odbili. Pitao sam: „Što ga odbijate? Šta vam fali?“ Tip je očigledno osećao krivicu, pa mi je dao do znanja da je bio neki urednik u Obzerveru koji je negde radio sa Vulfom i nije ga voleo, pa mi je zato odbacio prikaz. I tako sam uzeo taj prikaz i poslao ga Tomu Vulfu, uz pismo u kom kažem da „Obzerver neće da objavi ovo jer je neko tamo pakostan prema vama, ali sam hteo da ga imate pošto sam se baš potrudio oko njega, a knjiga vam je briljantna. Mislio sam da bi trebalo da ga imate, iako ne žele da ga štampaju“. I uzeo sam indigo kopiju pisma i poslao je Obzerveru. Oni su me nazvali nelojalnim. Tada su mi otkazali saradnju.
A mislio sam da je važno ne samo da Vulf to sazna, nego da i urednici Obzervera znaju da sam ih prijavio. To zvuči nekako perverzno, ali bih to opet uradio. Ali tako smo se Tom i ja upoznali. Pozvao bi me za uputstva ili savet dok je radio na knjizi o esidu.
Da li su to prijateljstvo i Volfov žurnalizam mnogo uticali na to šta ste i kako ste pisali?
Vulf je dokazao da to nekako može da prođe. Sebe sam video kao nekoga sklonog tome da se ne obuzdava, slično Kiziju, a i Volf je delovao kao neko ko je to prihvatio. Bili smo nova vrsta pisaca, pa sam nas video kao bandu. Svako od nas radio je drugačije stvari, ali smo prirodno bili povezani.
Volf vas je kasnije uvrstio u svoju knjigu Novi žurnalizam.
Ja sam tu jedini zastupljen sa dva teksta, zapravo. On je cenio to kako pišem i ja sam cenio kako on piše.
Dok ste istraživali esid scenu da li ste se ikada primili na Timotija Lirija?
Znao sam to kopile prilično dobro. Naletao sam tih dana često na njega. Čak sam dobio i pozivnicu na nešto nazvano Futik trust u Aptosu, u Kaliforniji, gde me zovu da prisustvujem četvrtom Memorijalu Timotija Lirija i zajedničkom pikniku. Pozivnica je bila odštampana veselim slovima, sa znakom mira u pozadini, a ja sam, kada sam je video, osetio nalet mržnje u srcu svom. Razbesnim se svaki put kad pomislim na Timotija Lirija. On je bio lažov, nadrilekar i gore ljudsko biće od Ričarda Niksona. Poslednjih 26 godina svog života radio je kao doušnik FBI-ja, prijavljivao je svoje prijatelje policiji i izdao je znak mira iza kog se krio.
Scena u San Francisku spojila je mnoge malo verovatne parove, vas i Alena Ginzberga, na primer. Kako ste upoznali Alena?
Sreo sam Alena u San Francisku kada sam otišao da nađem dilera marihuane koji ju je prodavao u kesicama od po 30 grama. Sećam se da je bila 10 dolara kada sam počeo da odlazim u taj stan, a posle je poskupela na 15. Ispalo je da sam baš često išao tamo (bilo je to u Hajt Ešberiju), a i Ginzberg je uvek dolazio tamo tražeći travu. Prišao sam mu, predstavio se i potom smo mnogo pričali. Rekao sam mu za knjigu koju pišem, a on me pitao da li treba da mi pomogne oko nje. Pomagao mi je oko nje nekoliko meseci; tako je upoznao Anđele pakla. Odlazili smo i kod Kizija u La Hondu zajedno.
Jedne subote sam se odvezao iz San Franciska autoputem niz obalu do La Honde i poveo sam Huana, mog dvogodišnjeg sina, sa sobom. Tamo je bila ona veličanstvena mešavina ljudi raznih fela. Alen je bio tamo, Anđeli pakla su bili tamo, a i panduri su bili tamo, da spreče nerede Anđela. Sedam ili osam pandurskih kola. Kizijeva kuća bila je s onu stranu potoka od puta, neke vrste seoskog asfaltnog druma sa dve trake do kompleksa, baš čudno mesto. Ako ništa, a ono zbog pojačala i ogromnih zvučnika postavljenih svuda po drveću, neka od njih bila su montirana na žicama duž puta, tako da je naći se na tom putu značilo biti usred tog užasnog vrtloga zvuka, tog treštanja, jedva da si mogao da čuješ svoje misli, rokenrol iz najjačih pojačala.
Tog dana, čak i pre nego što su Anđeli stigli, panduri su počeli da hapse svakog ko bi napustio kompleks. Bio sam pred kućom; Huan je mirno spavao na zadnjem sedištu kola. Moralo je to da bude žestoko: panduri grabe ljude. Mogli ste da ih vidite na stotinak metara, ali bi oni onda krajnje napadno nekoga priveli, pa je Alen rekao: “Znaš, moramo nešto da uradimo s ovim”. Složio sam se, pa sam sa Alenom na suvozačkom mestu i zaspalim Huanom pozadi krenuo pošto su panduri uhapsili još jednu osobu koju smo poznavali, a pošla je samo do restorana na uglu. Tad su panduri krenuli za nama.
Alen je na prvu pojavu pandura počeo s njegovim zujanjem, njegovim omovima, pokušavajući da ih odzuji od nas. Pričao sam s njima onako kako to rade novinari: „Pozorniče, šta se to ovde događa?“ Alenovo zujanje trebalo je da bude budistička prepreka protiv loših vibracija koje su širili panduri, a to je radio jako glasno, odbijao je da priča sa njima i samo „Om! Om! Om!“ Morao sam tim pandurima da objašnjavam ko je on i zašto to radi. Panduri su pogledali na zadnje sedište i pitali: „Šta je to nazad? Dete?“ Rekao sam: „Ma, da. To mi je sin“. Alan je nastavljao sa onim „om“, ali pušteni smo. Bio je to neki razuman pandur, rekao bih, legitimisao je pesnika, novinara i dete. Ali nikad nisam skapirao šta je to Ginzberg radio. Bilo je to kao zujanje pčele. Bila je to jedna od najčudnijih scena koje sam ikada doživeo, ali je svaka scena sa Alenom bila čudna, na ovaj ili onaj način.
Da li je iko drugi od pisaca bit generacije uticao na vaše pisanje?
Džek Keruak je prilično uticao na mene kao pisca… u onom arapskom smislu da je neprijatelj mog neprijatelja meni prijatelj. Keruak me je naučio da može da ti prođe pisanje o drogama i da to bude objavljeno. Bilo je moguće, a zato sam i očekivao da se Keruak pojavi na Hajt Ešberiju. Ginzberg je bio tamo, tako da je bilo nekako prirodno očekivati da se pojavi i Keruak. Ali, nije. To je bilo onda kada se Keruak vratio kod svoje majke i glasao za Berija Goldvotera 1964. Tad se dogodio moj raskid sa njim.
Nisam pokušavao da pišem kao on, ali video sam da mogu da budem objavljivan kao on i da mogu da se probijem, da se probijem kroz establišment na istoku. Isto tako sam se osećao u vezi s Hemingvejem kada sam prvi put saznao za njega i njegovo delo. Pomislio sam, Isuse, neki ljudi ovo mogu. Naravno, Lorens Ferlingeti je uticao na mene, podjednako svojom divnom poezijom i ozbiljnošću njegove knjižare Siti lajts u Nort Biču.
(nastaviće se)
Pišu: Teri Mekdonel i Daglas Brinkli
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić