Kod Keruaka na piću (1): Čuveni razgovor autora “Na putu” sa mladim pesnicima Osećaj je to što volim u umetnosti, a ne zanat i skrivanje osećanja, objašnjavao je Džek Keruak pesnicima Tedu Beriganu i Aronu Sarojanu u razgovoru 1968. godine.

“Džek Keruak, knjiga kočničarskih pravila u džepu, jastuci sa kauča se provetravaju na požarna tri stepenika, gleda gore preko dvorišnih žica za sušenje veša prema jugu. Već je objavio “Grad i velegrad” i završio riznicu od pola tuceta neštampanih knjiga, uključujući “Na putu”, “Kodijeve vizije”, “Doktor Saks”, ranu knjigu “Bluz i snovi” i počeo je rad na “The Subterraneans”, avanturističkoj ljubavnoj aferi sa Alin Li, “Mardi Foks”. Alin je tada kucala za V.S. Barouza u rezidenciji, lekturišući “Yage Letters” i “Queer manuscripts”, nemoguće za objaviti u toj dekadi, vladala je cenzura. Napisao sam “Zeleni automobil”, Gregori Korzo je bio u poseti u to vreme, 206 Istočna 7. ulica blizu Tompkinson parka, Menhetn, verovatno septembar 1953.”

Džek Keruak, jedan od rodonačelnika bit književnosti, koji je uporno odbijao tu etiketu, rođen je 12. marta 1922. godine. Tim povodom u gradu Louelu, gde je rođen, u Masačusetsu, a i drugde u Americi i svetu, nizom manifestacija biće obeležen 100. rođendan autora Na putu, Suterenaca, Darme lutalica, Tristese, Satorija u Parizu, Pika i brojnih drugih romana i zbirki poezije, a mi ovde prenosimo čuveni intervju koji su sa njim  uradili pesnici Ted Berigan i Aron Sarojan i objavili ga u Paris rivjuu u leto 1968. godine . Obimni intervju prenosimo ovde u tri dela.

***

Džek Keruak je sad u 46. godini. Njegov trinaesti roman, Duluozova taština, objavljen je početkom ove godine. Živi sa suprugom poslednjih godinu dana, Stelom, i sa svojom majkom sa invaliditetom u kući od cigala u rančerskom stilu u stambenoj zoni Lauela, u Masačusetsu, grada u kom je proveo celo svoje detinjstvo. Keruakovi nemaju telefon. Ted Berigan prethodno je kontaktirao sa Keruakovom energičnom majkom i ubedio ga je da urade intervju. Kada je osetio da je došlo vreme da se susretnu, prosto se pojavio pred Keruakovom kućom. Sa njim su pošla dvojica prijatelja, pesnici Aron Sarojan i Dankan Meknoton. Keruak se javio posle zvona; Berigan se brzo predstavio i rekao zašto su došli. Keruak im je poželeo dobrodošlicu, ali pre nego što ih je pozvao unutra, njegova supruga, veoma odlučna žena, pojavila se iza njih i rekla grupi da odmah ode.

“Džek i ja počeli smo istovremeno da pričamo, govorili smo ‘Pariz rivjui!’, ‘Intervju!’ itd.”, seća se Berigan, “dok su Dankan i Aron već pokunjeno počeli da se šunjaju ka kolima. Izgledalo je da je sve propalo, ali sam nastavio da govorim glasom koji je, nadao sam se, zvučao civilizovano, razumno, smirujuće i prijateljski, pa je gospođa Keruak ubrzo pristala da nas pusti unutra na 20 minuta, ali uz uslov da se tamo ne pije.

“Kad smo konačno ušli, pošto je na kraju postalo jasno da smo došli sa ozbiljnim namerama, gospođa Keruak postala je prijateljskije nastrojena i bili smo u prilici da obavimo intervju. Izgleda da se ljudi stalno pojavljuju kod Keruakovih, tražeći autora Na putu, pa onda ostanu danima i odvlače Džeka od njegovih ozbiljnih poslova sve dok ne popiju sav alkohol.

“Kako je veče odmicalo, atmosfera se znatno promenila, a pokazalo se da je gospođa Keruak, Stela, ljubazna i šarmantna domaćica. Najdivnija stvar kod Džeka Keruaka je njegov čarobni glas, koji zvuči baš onako kako zvuče njegova dela, i spreman je da se začas promeni iz najzaprepašćenijeg i najuznemirenijeg u ravan. On diktira sve, uključujući i ovaj intervju.

“Nakon intervjua, Keruak, koji je sve vreme razgovora sedeo u stolici za ljuljanje u stilu predsednika Kenedija, premestio se u veliku stolicu na rasklapanje i rekao: “Dakle, momci, vi ste pesnici? Pa, hajde da čujemo nešto od vaše poezije”. Ostali smo oko sat duže, a Aron i ja smo čitali neke naše stvari. Na kraju je svakom od nas dao po potpisanu dopisnicu sa svojom novijom pesmom i onda smo otišli”.

Neki delovi intervjua dopunjeni su Keruakovim pisanim odgovorima na pitanja koja smo mu dostavili nakon intervjua. Izgledalo je da bi ovi dodaci doprineli suštini portretisanja autora i njegovog poziva.

INTERVJUER

Možemo li da stavimo tabure ovde da na njemu uključimo ovo?

STELA

Da.

KERUAK

Bože, Berigane, koliko ti to ne priliči.

INTERVJUER

Pa, nisam čovek za magnetofone, Džek. Ja sam samo velika pričalica, kao ti. Ok, idemo. 

KERUAK

Ok? (Zviždi) Ok?

INTERVJUER

Zapravo, hteo bih da počnem… prva tvoja knjiga koju sam ikada pročitao je, baš čudno, pošto su mnogi prvo čitali Na putu… prva koju sa ja pročitao bila je Grad i velegrad…

KERUAK

Au!

INTERVIEWER

Proverio sam u biblioteci…

KERUAK

Au!… Jesi čitao Doktora Saksa?… Tristesu?…

INTERVJUER

Verovao ili ne. Čitao sam čak i Remboa. Imam primerak Kodijevih vizija koji je Ron Pedžet kupio u Tulsi, u Oklahomi.

KERUAK

Jebeš Rona Pedžeta! Znaš zašto? Pokrenuo je mali časopis pod imenom Vajt douv rivju u, beše, Kanzas Sitiju? U Tulsi? U Oklahomi… da. Napisao je: “Pokrenite naš časopis tako što ćete nam poslati veliku pesmu. I ja mu pošaljem ‘Batrganje golubica’. I onda mu pošaljem još jednu, ali on tu drugu odbije jer je časopis već pokrenut. To vam pokazuje kako se ološ trudi da se probije preko tuđe grbače. Eh, on nije pesnik. Znate ko je veliki pesnik? Ja znam ko su veliki pesnici.

INTERVJUER

Ko?

KERUAK

Da vidimo, da li je to… Vilijam Bize iz Vankuvera. Dečko Indijanac. Bil Bize, ili Bizonet.

SAROJAN

Hajde da pričamo o Džeku Keruaku.

KERUAK

On nije bolji od Bila Bizea, ali je prilično originalan.

INTERVJUER

Zašto ne bismo počeli od urednika. Kako ti…

KERUAK

Ok. Svi moji urednici posle Malkolma Kaulija dobijali su instrukcije da ostave moju prozu tačno onako kako sam je napisao. U vreme Malkolma Kaulija, sa Na putu i Darma lutalicama, nisam imao tu moć da stanem iza svog stila, pa kako bude. Kada je Malkolm Kauli beskrajno mnogo puta pregledao rukopis i ubacio hiljade nepotrebnih zareza kao, recimo, Čejen, Vajoming (što prosto ne reći Čejen Vajoming i pustiti da to tako teče, na primer), zašto, potrošio sam 500 dolara da vratim u rukopisu Lutalica onako kako je bilo, a dobio sam račun iz Viking presa sa ispisanim “revizije”[1].  Ha ho ho. I onda vi pitate kako radim sa urednikom… pa danas sam mu jednostavno zahvalan na pomoći u korekturi rukopisa i otkrivanju logičkih grešaka, kao što su datumi, imena ili mesta. Na primer, u poslednjoj knjizi napisao sam Firt of Fort i onda pogledao, na predlog urednika, i shvatio da sam zaista isplovio iz Firt of Klajda. Takve stvari. Ili, Alister Krouli napisao sam kao „Alistar“ ili on otkrije sitne greške oko merenja jardi u fudbalskim mečevima… i tako dalje. Time što ne prepravljate i ne dopunjavate ono što ste već napisali čitaocima prosto predočavate kako vam radi mozak tokom samog pisanja: ispovedate svoje misli o događajima na svoj nepromenljivi način… pa, vidi, da li si ikada čuo da tip koji priča dugu ludu priču gomili ljudi u baru dok svi slušaju i smeju se, da li si ikada čuo da je taj tip stao da se ispravi, vratio se na prethodnu rečenicu da je poboljša, da sredi efekat ritma svojih misli… Ako zastane da bi izduvao nos, zar on ne planira sledeću rečenicu? I kad izbaci iz sebe tu sledeću rečenicu, nije li ona jednom i zauvek ono što je hteo da kaže? Zar ne prestane da razmišlja o toj rečenici i, što kaže Šekspir, „zauvek drži svoj jezik na temi“, pošto ju je prošao kao što deo reke protekne pored stene jednom zauvek i nikad ne može da teče nikako drugačije? Uzgred, što se tiče mojih bubica sa tačkama, toga je bilo sa prozom u Oktobru u zemlji šina, veoma eksperimentalnoj, zamišljenoj da se klacka sve vreme kao parnjača koja tegli 100 teretnih vagona sa kloparavom kabinom na kraju, to je tad bio moj način, a i dalje to može da se radi ako dok hitro pišete razmišljate ispovedno i čisto, uzbuđeni time koliko je sve to životno. Celu svoju mladost proveo sam pišući polako, uz prepravke i beskrajna pretumbavanja i brisanja, i tako sam pisao jednu rečenicu po ceo dan, a u toj rečenici nije bilo OSEĆAJA. Bog ga ubio, OSEĆAJ je to što volim u umetnosti, a ne ZANAT i skrivanje osećanja.

INTERVJUER

Šta te je podstaklo da primeniš „spontano“ pisanje u Na putu?

KERUAK

Došao sam na ideju o spontanom pisanju Na putu kada sam video kako je stari dobri Nil Kesidi pisao pisma koja mi je slao, sva u prvom licu, brza, luda, ispovedna, sasvim ozbiljna, sve detaljno, sa pravim imenima u njegovom slučaju, ipak (pošto su to pisma). Setio sam se i Geteove primedbe, Geteovog proročanstva, da će književnost u budućnosti u svojoj prirodi biti ispovedna; i Dostojevski je to proricao i možda bi on to počeo da je poživeo dovoljno dugo da uradi svoje zamišljeno remek-delo, Velikog grešnika.

Kesidi je takođe počeo u svojoj ranoj mladosti da piše polako, mukotrpno, sa svim tim budalaštinama zanata i posla, ali mu se to smučilo kao i meni, pošto je video da mu to ne ide iz srca i stomaka, onako kako je trebalo da izađe. Ali dobio sam ideju iz njegovog pisanja. Oni ološi sa Zapadne obale presno lažu kada kažu da sam od njega dobio ideju za Na putu. Sva njegova pisma meni bila su o njegovim mlađim danima, pre nego što sam se sreo s njim, dete sa svojim ocem, i tako dalje, i o njegovim kasnijim tinejdžerskim iskustvima. Pogrešno je predstavljeno da je pismo koje mi je poslalo imalo 13.000 reči… Ne, tekst sa 13.000 reči bio je roman Prva trećina koji je držao kod sebe. Pismo, mislim glavno pismo, bilo je dugo 40.000 reči, pazite, ceo kraći roman. Bio je to najbolje napisan tekst koji sam ikada video, bolji od bilo čijeg u Americi, ili bar dovoljno dobar da natera Melvila, Tvena, Vulfa, ne znam koga, da se okrenu u grobovima. Alen Ginsberg zamolio me je da mu pozajmim to ogromno pismo da ga pročita. Pročitao ga je, a onda ga pozajmio tipu po imenu Gerd Stern, koji je živeo u kući na vodi u Sosalitu u Kaliforniji 1955. i taj tip je izgubio pismo, palo mu je u more, pretpostavljam. Nil i ja zvali smo ga, prikladno, Pismo Džoan Anderson… svo o božićnom vikendu u salama za bilijar, hotelskim sobama i zatvorima u Denveru, sa urnebesnim događajima, a i tragičnim, čak i sa crtežom prozora, sa dimenzijama da bi čitalac razumeo, sve to. Čuj ovo: to pismo bilo bi štampano uz Nilova autorska prava, da smo mogli da ga nađemo, ali kao što znaš, bilo je moje, pošto je upućeno meni, pa Alen nije trebalo da bude tako nemaran sa njim, niti tip sa kućom na vodi. Ako iskopamo celo to pismo od 40.000 reči, odužićemo se Nilu. Nas dvojica snimili smo mnogo naših brzih razgovora, na magnetofonima, još tamo 1952, i slušali smo ih baš mnogo, obojica smo ovladali tajnom ŽARGONA u pričanju priče i shvatili da je to jedini način da se izrazi brzina, napetost i ekstatična šašavost doba… Je l’ to dosta?

INTERVJU

Šta misliš, koliko se stil promenio od Na putu​​?

KERUAK

Koji stil? Aha, stil Na putu. Pa, kao što rekoh, Kauli je tamo prorešetao stil originalnog rukopisa, a ja nisam mogao da se žalim, a od tada su moje knjige objavljivane onako kako su napisane, kažem, a stil je varirao od krajnje eksperimentalnog brzopisa Zemlje šina do mučnog mističnog stila u Tristesi, Beležaka iz podzemlja (po Dostojevskom), ispovednog ludila Suterenaca, perfekcije tri u jednom u Big Suru, rekao bih, koji priča jednostavnu priču kroz glatko nizanje reči ko po puteru, do Satorija u Parizu, što je zaista prva knjiga koju sam napisao sa pićem kraj sebe (konjak i jako pivo)… i da ne zaboravim Knjigu snova, sa stilom poluprobuđene osobe i struže olovkom kraj kreveta… da, olovkom.. kakav rad! Mutne oči, poludeli um, odlutao i mistifikovan snom, detalji što iskaču takvi da čak iako ih zapisuješ ne znaš šta znače, dok se ne probudiš, popiješ kafu, pogledaš, i vidiš logiku snova na samom jeziku snova, vidiš?… i konačno sam kao umorni sredovečni čovek odlučio da usporim i Duluozovu taštinu sam napisao umerenijim stilom tako da će se, pošto sam bio toliko ezoteričan svih ovih godina, neki čitaoci od ranije vratiti i videti šta se za deset godina dogodilo sa mojim životom i razmišljanjima… što je na kraju krajeva jedino što mogu da ponudim, istinita priča o tome šta sam video i kako sam to video.

INTERVJUER

Delove Kodijevih vizija si diktirao. Jesi od tada koristio taj metod?

KERUAK

Nisam diktirao delove Kodijevih vizija. Prekucao sam snimljene razgovore sa Nilom Kesidijem, ili Kodijem, o njegovim ranim avanturama u Los Anđelesu. To su četiri poglavlja. Nisam od tada koristio taj metod; ne ispadne baš dobro, dakle, sa Nilom i sa mnom, kad se sve napiše sa svim tim ahovima, ohovima i ahaima i tom jezivom činjenicom da se ta prokleta stvar vrti i primoran si da štediš struju ili traku… A opet, ne znam, možda opet pribegnem tome na kraju; postajem umoran i slepim. To pitanje me zbunjuje. U svakom slučaju, svi to rade, koliko čujem, ali ja i dalje škrabam… Makluan kaže da svi postajemo sve usmeniji, pa pretpostavljam da ćemo svi naučiti da pričamo u mašine sve bolje.

INTERVJUER

Šta znači ona izjava o “jejtsovskom polutransu” koji donosi idealnu atmosferu za spontano pisanje?

KERUAK

Pa, eto, kako možeš da budeš u transu dok ti usta laju… pisanje je u najmanju ruku tiha meditacija čak i ako ideš 100 milja na sat. Sećaš se one scene iz La Dolce Vita kad stari sveštenik poludi jer se masa manijaka pojavila da vidi drvo na kom su klinci videli Devicu Mariju? On kaže: „Vizije se ne ukazuju u svom ovom frenetičnom glupiranju, larmi i guranju; vizije su dokučive samo u tišini i meditaciji“. To. Da. 

INTERVJUER

Rekao si da se haiku ne piše spontano nego se prerađuje i popravlja. Važi li to za svu tvoju poeziju? Zašto metod pisanja poezije mora da se razlikuje od onoga za prozu?

KERUAK

Ne, prvo: haiku je najbolji kad se preradi i popravi. Znam to, probao sam. On mora da bude sasvim ekonomičan, bez lišća i cveća i ritma jezika; to mora da bude jednostavna mala slika u tri kratka retka. Bar su tako radili stari majstori, okapajući mesecima nad tri kratka retka i dolazeći do, recimo, ovoga:
U napuštenom čamcu / tuča/ posvuda bubnja.
To je Šiki. Ali što se tiče mog uobičajenog engleskog stiha, kucao sam to brzo kao prozu, koristeći, pazi ovo, stranicu sveske za oblik i dužinu pesme, kao što muzičar mora da prenese, džez muzičar, svoju poruku u određenom broju taktova, u jednom refrenu, koji se rasprsne u sledeći, ali mora da stane kada se refren završi. I konačno, u poeziji, takođe, možeš da budeš sasvim slobodan da kažeš šta god želiš, ne moraš da ispričaš priču, možeš da koristiš skrivene igre reči, zato uvek kažem, kad pišem prozu: “Nemaš vremena za poeziju sada, daj svoju jednostavnu priču”. (Pića su poslužena.)

INTERVJUER

Kako pišeš haiku?

KERUAK

Haiku? Hoćeš da čuješ haiku? Vidiš, moraš da sabiješ sjajnu veliku priču u tri kratka retka. Prvo počneš sa haiku situacijom – dakle, vidiš list, kao što sam rekao njoj pre neko veče, kako pada na leđa vrapcu tokom velike oktobarske vetrovite oluje. Veliki list pada na mala leđa vrapcu. Kako ćeš to da sabiješ u tri retka? Još u japanskom to treba da sabiješ u 17 slogova. Mi to ne moramo da radimo na američkom – ili engleskom – jer mi nemamo to sranje sa slogovima koje ima tvoj japanski. I onda kažeš: Mali vrabac – ne moraš da kažeš mali, svi znaju da je vrabac mali… jer oni padaju… dakle kažeš: Vrabac / sa velikim listom na leđima – / Oluja.

Nije dobro, ne radi, odbacim to.

Mali vrabac / kad mu se jesenji list iznenada prilepi za leđa / iz vetra.

Hah, to radi. Ne, malo je duže. Vidiš? Već je malo duže. Berigane, znaš na šta mislim?

INTERVJUER

Izgleda da je tu neka reč viška ili nešto, kao „kad“. Kako bi bilo da izostavimo „kad“. Recimo: Vrabac / jesenji list iznenada mu se prilepi za leđa / iz vetra!

KERUAK

Hej, tako je. Mislim da je „kad“ bila reč viška. Shvatio si ideju ovde, O’Hara! Vrabac, jesenji list iznenada – ne moramo da kažemo ovde „iznenada“ je l’ da? Vrabac, jesenji list zalepi mu se za leđa – iz vetra!

(Keruak zapisuje konačnu verziju u svesku sa spiralom)

INTERVJUER
„Iznenada“ je baš ona vrsta reči kakva nam ne treba ovde. Kad to objaviš, hoćeš da me staviš u fusnotu, da kažeš da si mi postavio par pitanja?

KERUAK

(Piše) Berigan je primetio. Tako?

INTERVJUER

Pišeš li često poeziju? Pišeš li drugu poeziju pored haikua?

KERUAK

Teško je pisati haiku. Pišem duge šašave indijanske pesme. Hoćeš da čuješ moju dugu šašavu indijansku pesmu?

INTERVJUER

Koju indijansku?

KERUAK

Irokešku. Što znaš čim me vidiš. (Čita iz sveske)
Na travnjaku na putu do radnje 44 godine star da čuju komšije hej, gledaj,

Mama povredio sam se.
Posebno tim mlazom.
Šta to znači?

INTERVJUER

Reci opet.

KERUAK

Hej, gledaj, Mama, povredio sam se, na putu ka radnji sam se povredio i pao na travnjak i viknuo svojoj majci, hej, gledaj, Mama, povredio sam se. I dodajem, posebno tim mlazom.   

INTERVJUER

Pao si preko prskalice?

KERUAK

Ne, mlaz mog oca u moju Mamu.

INTERVJUER

Iz te daljine?

KERUAK

Oh, odustajem. Ne, znao sam da nećeš shvatiti ovu. Morao sam da je objašnjavam. (Otvara svesku i ponovo čita) Goj znači Radost.[2]

INTERVJUER

Tu pošalji Ginzbergu.

KERUAK

(Čita) Srećni ljudi takozvani su licemeri – to znači da talasna dužina sreće ne radi bez obavezne obmane, bez izvesnog spletkarenja, laži i skrivanja. Licemerje i obmana, nema Indijanaca. Nema smejanja.

INTERVJUER

Nema Indijanaca?

KERUAK

Razlog za tvoju prikrivenu netrpeljivost prema meni, Berigane, leži u ratu Francuza i Indijanaca.

INTERVJUER

Mogao bi da bude.

SAROJAN

Video sam tvoju sliku sa fudbala u podrumu Horasa Mana. Bio si prilično debeo onda.

STELA

Tufi! Dođi Evo Tufi! Dođi maco…

KERUAK

Stela, daj nam još flašu, dve. Da, ima da pobijem sve ako me izbace. Jesam. Sladoledi s toplim prelivom od čokolade! Bum! Jeo sam po dva ili tri takva sladoleda pre svakog meča. Lu Litl…

INTERVJUER

On ti je bio trener na Kolumbiji?

KERUAK

Lu Litl mi je bio trener na Kolumbiji. Moj otac je otišao kod njega i rekao mu: Ti namazani nosati muljatoru… Kaže, Što ne pustiš mog sina, Ti Žana, Džeka, da igra u Vojnoj ligi pa da može da uzvrati svojim velikim neprijateljima iz Louela? I Litl Lu kaže zato što nije spreman. Ko kaže da nije spreman? Ja kažem da nije spreman. Moj otac kaže što ti nosati banana nosati prevarantu, miči mi se s očiju! I dolazi bije nogama od besa dok hoda puši veliku cigaru. Izlazi odatle Džek, idemo odavde. I tako smo otišli sa Kolumbije zajedno. Isto kad sam bio u Američkoj mornarici tokom rata, 1942, pred admiralima, ušao je i rekao Džek, u pravu si! Nemci ne treba da nam budu neprijatelji. Oni treba da nam budu saveznici, vreme će to pokazati. I svi admirali tamo su zinuli, a moj otac nije trpeo ničija sranja – moj otac nije imao ništa sem velikog stomaka otprilike ovako velikog (pokazuje rukama pred sobom) i uradio bi PUM! (Keruak ustaje i pokazuje, udarajući se u stomak sa eksplozivnom snagom i viče PUM!) Jednom je šetao niz ulicu sa mojom majkom, ruku podruku, dole po donjem Ist Sajdu. U ona vremena, znaš, četrdesetih. I nailazi gomila rabina hodajući ruku podruku… ti-da, tida-tida… i neće da se razdvoje zbog ovog hrišćanina i njegove žene. I moj otac uradi PUM! I satera rabina pravo u slivnik. I uzme moju majku podruku i prođu. Sad, ako ti se to ne sviđa, Berigane, to ti je istorija moje porodice. Ne trpe ničija sranja. Kad dođe vreme, ni ja neću trpeti ničija sranja. Možeš to da snimiš. Je l’ ovo moje vino?

(Sutra drugi deo)

Priredio i preveo: Matija Jovandić
Izvor: Paris rivju

[1] Specifičnu Keruakovu sintaksu pokušali su da primene i intervjueri, pa smo se i mi u prevodu držali takvog rešenja što je više bilo moguće (prim. prev.)

[2] Neprevodiva igra reči. U originalu: “Goy means Joy”; Goj, reč kojom Jevreji nazivaju pripadnike drugih vera (prim. prev)

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: