Drakula vs. Nosferatu (2): Odstupanje koje je zauvek promenilo prirodu vampira Zašto je Mina preživela, a Elen je žrtvovana, gde je nestala Lusi, šta se dogodilo Van Helsingu i šta posle jednog sunčevog zraka više nikada neće biti isto?

Kadar iz filma "Nosferatu: Simfonija užasa" (1922)

Samo jedna kopija filma Nosferatu: Simfonija užasa u režiji Fridriha Vihelma Murnaua, premijerno prikazanog u Berlinu 1922. godine izmakla je sudskim izvršiteljima opremljenim nalogom da zabiju kolac u sve rolne sa grofom Orlokom posle presude da su njegovi tvorci narušili autorska prava tvorca Drakule. Filmski vampir je to ipak preživeo, a ni vek kasnije ne prestaje da intrigira filmofile. Istoričari i teoretičari pod njegovom senkom gledaju klasik iz doba nemog filma i istražuju njegovu estetiku, uticaj na žanr i društvo onog (i svakog) vremena.
Kristina Masakesi, autorka knjige Nosferatu, objavljene u okviru edicije posvećene istoriji horora nazvane Đavolji advokat, u jednom poglavlju bavi se sličnostima i razlikama filma i romana. Prenosimo ga ovde u dva dela, uz redakcijsku opremu. Prvi deo može se pročitati ovde.

***

Ključni rival sa kojim Elen i Hater treba da se suoče intrigantna je kombinacija delova preuzetih iz romana, originalnih odstupanja od njega i odlika kakve pripadaju narodskom opisu vampira.

Džonatan Harker u drugoj glavi knjige daje veoma detaljan opis grofa:

Lice mu je jako, veoma jako, sa visokim uskim orlovskim nosem i čudno zaobljenim nozdrvama; čelo mu je visoko zasvođeno, sa retkom kosom izraslom oko slepoočnica, ali drugde bujnom. Obrve su mu prilično guste, skoro da se spajaju nad nosom. (…) Usta, koliko sam mogao da vidim ispod jakih brkova, nepomična su i deluju okrutno, sa neobično oštrim belim zubima; štrčali su mu preko usana (…) Što se ostalog tiče, uši su mu svetle i jako špicaste pri vrhu; brada široka i jaka, a obrazi čvrsti iako tanki. Opšti utisak je da je izuzetno bled.

Drakula foto: Promo/Penguin

Murnau je zadržao neke od elemenata ovog opisa: njegovog vampira karakterišu oštar profil sa orlovskim nosom, veoma široko čelo, četkaste obrve i izrazito špicaste uši. Ekstremno bledilo takođe je izraženo dugim crnim kaputom sa uskim prugama koje Orlok stalno nosi, a on ističe i grofovu vitkost i visinu. Orlokovi vampirski očnjaci, iako ne vire iz usana, kada ih konačno vidimo, izazivaju direktnu vizuelnu vezu sa zubima glodara. Ukupno gledano, stičemo utisak da je lik “više sablasan, ispijen i ljigav” nego harizmatični i seksualno privlačni grofovi koje su igrali drugi uspešni filmski vampiri poput Bele Lugošija, Kristofera Lija i Gerija Oldmena.

Uprkos jezivoj pojavi grofa Orloka, Murnauov vampir nije sasvim lišen izvesne animalne privlačnosti koja se može primetiti u Eleninoj opsesiji njime u brojnim kadrovima pred kraj filma kada očekuje vampirov dolazak ili ga konačno sreće, u svom bračnom krevetu, a kada reaguje na njegovu senku grabeći se za srce to može da se tumači kao suptilna kombinacija bola i seksualnog zadovoljstva.

Završna borba sa vampirom još jedna je ključna razlika između filma i knjige. U Drakuli grof beži iz Londona, ali ga Van Helsing, Harker, Holmvud, Sjuard, Moris i Mina zajedničkim snagama jure do Transilvanije, a ova potera jedan je od najuzbudljivijih i najveličanstvenijih delova knjige. Konačno sateranog uza zid izvan njegovog zamka, Drakulu pogube Džonatan Harker i Kvinsi Moris (jedina ljudska žrtva u poslednjem delu knjige), prekolju ga i probodu mu srce. Stoker čitaocima nudi zgodnu završnicu: grofovo telo rasipa se u pepeo i red je ponovo uspostavljen, a na kraju, odmaknutom sedam godina nakon ovih događaja, vidimo kako Mina i Džonatan podižu sina Kvinsija, a Sjuard i Holmvud su srećno oženjeni.

Murnau nije toliko velikodušan prema svojoj publici: u filmu nijedna scena ne nudi klimaks. Nema istražiteljskog posla niti kolektivnog poduhvata u pogubljenju vampira, tu je pre mučan osećaj žrtvovanja i neminovnosti. Čak i sama smrt vampira, koji prosto nestaje u slabašnom lelujanju dima kada ga pogodi sunčev zrak sa Eleninog prozora, tako naglo prikazana ispada prilično antiklimaktična. Završetak postoji, na kraju krajeva vampir je mrtav, ali bez pravog osećaja razrešenja i svakako bez srećnog kraja.

Međutim, zanimljivo je da će upravo sa završnom scenom iz Nosferatua biti uspostavljena ključna konvencija u vampirskom žanru: u Drakuli je vampir na dnevnom svetlu slab, ali se ne plaši direktnog zraka sunca, pa ovaj čuveni topos počinje tek od Murnauovog filma. Pored toga, En Bilson podvlači: “Filmovi, kao vampiri, uspevaju u mraku. Da biste videli snimljeni kadar, treba da zamračite prostor i da ono što vas okružuje izložite mraku. Otud je sasvim u redu to što da prvi veliki doprinos filma u mozaiku o vampirima bude to da su oni ranjivi na dnevnom svetlu. Kada grof Orlok iščili u ništavilo na kraju filma F. V. Murnaua iu 1922. godine (…) svetlost postaje jednako važna kao i kolac i sveta vodica u arsenalu lovca na vampire”.

Kada je reč o likovima čije su uloge i značaj ili redukovane ili izmenjene u filmu, dva najzanimljivija primera su profesor Van Helsing i Lusi Vestenra. U Stokerovom romanu grof Drakula svog najljućeg protivnika vidi u profesoru Abrahamu van Helsingu, energičnom i odlučnom Holanđaninu koji kombinuje nauku (znamo da je doktor medicine, filozofije, književnosti i prava) sa manje priznatim metodama, kao što su magija i folklor. Stoker je Van Helsinga skrojio tako da bude pravi heroj u romanu (čak deli i ime sa autorom) i on je jedini zaista u stanju da uništi Drakulu i spase Minu, pa i ostatak čovečanstva. Kada konačno bude uveden u priču, kroz dugi opis u Mininom dnevniku koji po značaju u knjizi može da se meri samo sa Harkerovim opisom Drakule, on odmah preuzima potpunu komandu u bici protiv vampira.

Van Helsing je, kako ističe Klajv Lederdejl, “naučnik koji je postao mag”, a istovremeno je postojani nosilac najstriktnijih moralnih vrednosti propisanih iz katoličke crkve i protivnik je materijalističkih buržoaskih vrednosti i labavog morala u ponašanju.

Uprkos povremenom manjku takta i konzervativnim stavovima, Van Helsing je ipak nesumnjivo snažan lik sa kojim njegov filmski parnjak, profesor Bulver, teško da može da se meri. Bulver u Murnauovom filmu je naučnik i paracelzijanac, što će postati jasno u sceni gde je prikazan kako predaje maloj grupi studenata, a to znači da bi njegovo znanje trebalo da bude nerazlučiva mešavina nauke i okultizma. Međutim, uprkos učenosti, Bulver je krajnje neefikasan i nikada se zapravo ne umeša u borbu protiv vampira. Čak u priči ostaje nejasno da li on uopšte shvata šta se zaista dešava u Vizburgu, a na kraju filma predstavljen je kao star i poražen čovek koji u neverici odmahuje glavom kada se suoči sa tragedijom iznenadne Elenine smrti.

Još jedan lik čija važnost i uloga su izmenjeni i umanjeni u Murnauvoj adaptaciji je Minina prijateljica Lusi Vestenra. U romanu je lik Lusi postavljen u oštrom kontrastu sa Minom: njeno flertovanje i pretpostavljena radoznalost u vezi sa seksom (zajedno sa njenom sklonošću da noću mesečari, a ta  osobina pripisana je Elen u filmu) izgleda da su bile ključne mane njenog karaktera, a i odlučujući razlozi za to što je Drakula odabrao baš nju kao svoju prvu žrtvu u Londonu.

Posle smrti, Lusi se pretvara u erotičnu vampiricu, krvavu damu, koja noću otima decu, a Van Helsing i ostali muški likovi pogubili su je u najbrutalnijoj i najjezivijoj sceni u romanu. Kada joj je postavljena zaseda u kapeli gde bi trebalo da počiva, Stoker je opisuje kao bledu figuru sa upadljivom pohotnom raskalašnošću (…) usnama (…) grimiznim od sveže krvi i očima mutnim i punim paklenog ognja.

Videvši svog verenika, Artura Holmvuda, sa ostalima, ona pokušava da ga namami ispoljavajući novostečenu osobinu manjak seksualnih inhibicija: “…malaksala, ali pohotno ga dražeći rekla je: ‘Dođi mi, Arture. Ostavi ostale i dođi mi. Ruke su mi gladne za tobom. Dođi i možemo da počivamo zajedno. Dođi, mužu moj, dođi!”

Posle ovog obespokojavajućeg susreta, Artur, “muž”, moraće da Lusinu smrt dovede do kraja, a nju ponovo redefiniše kao “svetu, a ne bludnu uspomenu” i to kroz čin koji izučavaoci ovog dela uglavnom tumače kao travestiju seksualnog odnosa. Stoker je ovde prilično nezgrapan sa svojom imažerijom:

Artur je dohvatio kolac i čekić (…) Onda ga je zabio svom snagom. Ta stvar u kovčegu se zgrčila, a užasni krik od kog se krv ledi u žilama oteo se kroz razmaknute crvene usne. Telo se treslo, trzalo, uvrtalo i divljački uvijalo. (Arturu) ruka nije zadrhtala, podizala se i padala, zabijajući sve dublje milosrdni kolac (…) A onda se trzanje i uvrtanje tela primiri (…) Konačno je mirno ležalo (…) Čekić ispade iz Arturovih ruku. (…) Krupne graške znoja oblile su mu čelo, a disanje mu se premetnulo u isprekidano dahtanje.

U Murnauovom filmu je lik Lusi zamenjen sa Eni, sestrom brodograditelja Hardinga koji se nudi da Elen odsedne kod njega dok je Hater u Transilvaniji. U poređenju sa Lusi, lik u filmu negde je između prilično učtivog i beznačajnog. Iako je zanimljivo videti njenu interakciju sa Elen i posmatrati kontrast između Eleninog tugovanja i Enine mladalačke radosti, preovlađuje utisak da je ona slučajan lik koji strada od vampira baš kao mnogi drugi građani Vizburga. Dok je Lusina smrt ključni trenutak u Drakuli, prožet bogatim podtekstom proizašlim iz viktorijanskog odnosa prema seksu i straha od nove i nezavisne žene u usponu, Murnau je Eninu smrt tretirao kao beznačajnu, iako poetično, sa povetarcem koji iznenada zaleluja zavese njene spavaće sobe i ugasi plamen na sveći.

Uprkos svim izmenama i razlikama, Nosferatu nesumnjivo ostaje jedna od interpretacija romana Brema Stokera koja najviše proganja i užasava.

(kraj)

Piše: Kristina Masačesi
Izvor: Nosferatu: A Simphony of Horror
Priredio i preveo: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *