Joakim Trir – režiser koji je Oslo stavio na filmsku mapu (II deo) “Rekao bih da različite klase imaju i različite probleme, duhovne i psihološke borbe na koje, smatram, sasvim ima smisla usmeriti pažnju. Do kojih mi je duboko stalo”, kaže Joakim Trir

Reinsve je osvojila nagradu za najbolju glumicu u Kanu za film Najgora osoba na svetu. Trir je s njom prvi put radio na filmu Oslo, 31. avgust, u kojem je imala malu ulogu sa samo jednom replikom – ali on nikada nije zaboravio koliko emotivno snažno ona ume da izgleda pred kamerom. On i Vogt su lik Julije pisali imajući nju na umu. U filmu, Reinsveine tamnosmeđe oči blistaju i od suza i od radosti, a zahvaljujući njenom prozirnom tenu, njeno rumenilo u licu je jedno od najgovorljivijih u istoriji filma – već sam ružičasti vrh njenog nosa govori toliko toga. Kada je Najgora osoba na svetu izašla, američki reditelj Aleksander Pejn (Alexander Payne) poslao je Triru poruku sa pitanjem: „Ima li ičega što ona ne može da uradi, neke emocije koju ne može da oseti i pokaže?“ Pejn ju je angažovao u svom sledećem filmu, koji će se snimati u Danskoj naredne godine. „Vidiš kako joj licem prolaze talasi misli“, rekao je. „Ona odradi čitav prelaz iz jedne misli u drugu, sa svim mikro-mislima između.“

Ironično, jedini Trirov film koji u SAD nije bio kritički hvaljen jeste onaj koji je u potpunosti snimio na engleskom, Glasnije od bombi (Louder than Bombs, 2015). Posle prva dva filma dobio je mnoštvo ponuda da ode u Holivud. Većinu je odbio. Ipak, otišao je u severni deo države Njujork, sa norveškim producentima i finansijama, da snimi Bombe, priču o porodici koja se nosi sa složenom tugom nakon smrti majke, ratne fotografkinje (Izabel Iper). To je vešto napravljen film, ali mu nedostaju polet i nehajna kulturološka specifičnost oslovskih filmova. „The Hollywood Reporter“ ocenio je film kao „hladan i rasplinut tamo gde bi trebalo da bude potresan“.

Trir se vratio kući u Oslo, ali se, možda zabrinut da ne bude viđen kao neko ko se povlači u poznato, uhvatio u koštac sa novim žanrom. Telma (Thelma, 2017) je bila psihološka horor-drama obojena mračnom erotikom, u maniru filma Ne okreći se (Don’t Look Now) Nikolasa Ruga (Nicolas Roeg), jednog od Trirovih omiljenih ostvarenja. Studentkinja sa zaštitnički nastrojenom evangelističkom porodicom počinje da doživljava misteriozne napade, kao i telekinetičke moći, kada shvati da je seksualno privlači prijateljica. Za Trira, snimanje Telme bilo je izazovno na neki nov, svež način. „Neke od stvari u Telmi bile su među najtežim C.G.I. zadacima koje možete da imate – led i vatra i ljudska koža“, rekao je. Na neki način mu je to poslužilo kao psihološki reset. Njegov sledeći dugometražni film, Najgora osoba na svetu, postao je treći u onome što je danas poznato kao Oslovska trilogija.

U Norveškoj Trira ponekad kritikuju zbog toga što se fokusira na urbanu inteligenciju koju najbolje poznaje. Prijateljica koja je ove jeseni boravila u Oslu poslala mi je poruku da se njenim prijateljima – koji su mahom i sami iz istog kulturnog miljea – svidela Sentimentalna vrednost, koji je već bio prikazan u Norveškoj. Ali je dodala da čuje komentare „o tome kako su ljudi umorni od toga da on snima filmove o dobrostojećim belim ljudima iz Frognera“. Trir je očigledno čuo takve primedbe. „Najveće tragedije i složenosti koje sam video u ljudskom životu bile su prilično intimne i unutrašnje prirode“, rekao je kada smo se sreli u Njujorku. „Ponekad ljudi kritikuju moje filmove zato što su o privilegovanijim ljudima i zato što nisu društveni komentari o tome kako sociologija i klasa utiču na ljude. Ali, u svoju odbranu, ja se donekle ne bih složio sa time. Rekao bih da različite klase imaju i različite probleme, duhovne i psihološke borbe na koje, smatram, sasvim ima smisla usmeriti pažnju. Do kojih mi je duboko stalo.“

Trir je rođen u Kopenhagenu 1974. godine, u jednoj vrsti sofisticirane, kreativne porodice – bogatije kulturnim nego finansijskim kapitalom – kakvu često viđamo u njegovim filmovima. Njegov otac Jakob, Danac, bio je džez muzičar i tonski dizajner za filmove i ponekad je vodio Joakima na snimanja. Trir se priseća: „Naučio sam da ćutim ili idem kući – odrasli se igraju!“ Trir je primetio da su mu neki reditelji govorili ‘zdravo’, dok se drugi uopšte nisu trudili. Švedski reditelj Jan Troel (Jan Troell), koji je snimio Iseljenike (The Emigrants), bio je „nežan, prijemčiv i dobar prema deci koja su dolazila na set – postao je moj heroj“, rekao je Trir. „Mnogo kasnije shvatio sam koliko je to uticalo na mene. Želim da set bude prijatno mesto.“

Trirova majka, Hilde Leken (Hilde Løchen), započela je karijeru kao rediteljka, ali je završila u televizijskom novinarstvu, da bi na kraju vodila informativni program glavnog norveškog emitera NRK-a. Trirovi imaju jevrejsko poreklo, ali većina članova porodice su levičarski ateisti koji su se ženili i udavali za protestante. Trirov deda po ocu Ernst bio je talentovani slikar modernističkih pejzaža koji nikada nije u potpunosti ostvario svoj rani potencijal. Trirov deda po majci, Erik Leken (Erik Løchen), bio je džez muzičar i jedan od poznatijih norveških filmskih stvaralaca. Lekenov film Lovci (The Chasers), dugometražno ostvarenje koje razbija četvrti zid i govori o ljubavnom trouglu tokom lova, prikazan je u Kanu 1960. godine, uporedo sa filmovima Avantura (L’Avventura) i Sladak život (La Dolce Vita). Drugo Lekenovo delo, Remonstracija (Remonstrance) iz 1972. godine, bilo je otvoreno na meta nivou – govori o filmskoj ekipi koja snima politički film, a osmišljeno je tako da se njegovih pet rolni filma može prikazivati bilo kojim redosledom. Film je zbunio njegove sunarodnike, rekao je Trir: „U Norveškoj tada nikoga nije bilo briga za takvu vrstu filma.“

Leken je bio hrabar i na druge načine. Poput Gustavove majke u filmu Sentimentalna vrednost, bio je zatočen od strane nacista – u njegovom slučaju, oko deset meseci – zbog aktivnosti u pokretu otpora kada je bio student. Trir, koji je imao osam godina kada je Leken umro, pamti ga kao vedrog saputnika na skijaškim izletima. Tek kasnije, razgovarajući s majkom i polako uviđajući da je Leken verovatno bio mučen u zarobljeništvu, shvatio je da je njegov deda bio „izmučen čovek“ koji se nikada nije oporavio od ratne traume i pokušavao je da joj se „suprotstavi stvaranjem umetnosti“.

U filmu Sentimentalna vrednost postoji snažna scena u kojoj Agnes, Norina sestra, odlazi u nacionalni arhiv Norveške da pregleda dosijee o zatvaranju svoje bake. Trir je načinio slično hodočašće kako bi pogledao dosijee svog dede. „Bilo je izuzetno emotivno videti dosije o hapšenju“, rekao je. „I zamisliti koliko je bio uplašen. Bio je mlad čovek, student prava, neko ko je verovao u slobodno društvo, a živeo je u strašnim uslovima totalitarnog, nacističkog režima. I izgubio je mnoge prijatelje.“

Nagoveštavajući neke od tema svojih filmova, skejt-subkultura ga je, kako mi je rekao, upoznala sa „ljudima na ivici“.

Trirovi roditelji su se razveli dok je on bio u tinejdžerskim godinama, ali su ostali u dobrim odnosima i često zajedno provodili Božić. Nikada nije osećao snažnu potrebu da se protiv njih buni – njihovi poslovi su mu delovali zanimljivo i ispunjavajuće. Kada je njegov otac radio na jednom filmu u Brazilu, vratio se s koferima punim snimaka sambe i bosa nove; mladom Triru se sve to dopadalo. Seća se i ovoga: „Igrao sam se kamerama pre nego što sam znao da pišem“, I dodaje: „Generacija posle mene imala je video-kamere, ali ovo je bio Super 8, pa sam mogao da se igram filmom i da ga šaljem Kodaku, a kad bi se vratio, gledali bismo ga na platnu. To su bili porodični filmovi, ali pošto je moj otac snimao i prave filmove, objašnjavao mi je kako stvari funkcionišu.“ (Trirova braća i sestre takođe se bave vizuelnim umetnostima: Emil, sedam godina mlađi, snima dokumentarce; Eli, dvanaest godina mlađa, fotografkinja je i dizajnerka izložbi.) Kada se Trir, kao mladi tinejdžer, ozbiljnije zainteresovao za film, prošao je kroz kratku, pomalo napornu fazu u kojoj je osporavao roditeljsko znanje iz istorije kinematografije. „Ali oni su zapravo odgledali Prošle godine u Marijenbadu (Last Year at Marienbad), pa i nije bilo baš lako“, rekao je.

„Ja sam nešto najukorenjenije što ćete igde naći“, rekao mi je Trir jednom, smejući se. „Pomalo je neprijatno. Moja pobuna nikada nije bila kao ‘E, ja ću da budem umetnik’, a onda mi porodica kaže ‘Šta-a-a? A od čega ćeš da živiš?’“ Umesto da se određuje nasuprot porodici, osećao je pritisak koji je sam sebi nametnuo – da produži njeno nasleđe. Na neki način, rekao je, „najveći blagoslov bio je to što mi nikada nije ponestalo motivacije, iako sam mogao jasno samog sebe da prozrem“. Objasnio je: „Vidim kako se tu prenosi osećaj dvojice deda koji su na neki način smatrali da su umetnički podbacili, kako se to prenelo preko mojih roditelja“, a potom i na njega. Trir je dodao da se, „posle nekoliko filmova i nešto psihoanalize“, više ne oseća opterećeno time „što sam tako očigledno proizvod ove porodične dinamike“. Sada je, kaže, „zahvalan na tome“.

Kada je imao dvanaest godina, Trir se zaljubio u skejtbording (a kasnije i u snimanje skejt-videa). Taj sport je imao nešto subverzivno u sebi – u Norveškoj je bio zabranjen od 1978. do 1989. godine, jer se smatrao previše opasnim za mlade. Godine kada je zabrana ukinuta, Trir je postao državni prvak, a specijalizovao se za grube, zahtevne trikove na urbanim strukturama poput gelendera i stepenica. Skejtbording mu je, kako kaže, dao „osećaj pripadnosti društvu koje nije razumelo slobodu za kojom sam tragao“. I dalje se, međutim, nije bunio protiv roditelja – i oni su smatrali da je zabrana bila glupa.

Trir nije jedini skejter koji je postao nezavisni filmski reditelj: iz te subkulture potekli su i Majk Mils (Mike Mills) i Spajk Džonz (Spike Jonze). Džonz i Trir su naučili kako da kamerom uhvate fluidne, žive trenutke snimajući prijatelje dok izvode trikove. Mils mi je rekao da je „uradi sam“ etos skejt-kulture izvršio važan uticaj za sve njih. „Mnogi skejteri imaju sopstvene kompanije, ili prave svoje daske, ili sami rade grafiku“, rekao je. „To stvara kulturne preduzetnike, a to je u suštini ono što je i nezavisni filmski autor.“

Trirova supruga Hele smatrala je da je skejtbording oblikovao njegovu estetiku na još neke načine. Ako ste skejter i ne ostanete „svesni i onoga što je ispred vas i onoga što vam je pod nogama, pašćete i povrediti se“ – što je, kako je mislila, dobra metafora za posao reditelja, koji mora da predviđa probleme, a da istovremeno ostane prisutan u trenutku sa glumcima i ekipom. „Ali to je i više od toga“, rekla je. „Kao skejter, krećete se gradom i tražite mesta gde možete da izvodite trikove, pa je to neverovatan način da upoznate grad. Takav odnos prema prostoru imao je veliku ulogu u tome kako on tretira Oslo kao lik, kao nešto što gotovo da ima kožu.“

Nagoveštavajući neke od tema svojih filmova, skejt-subkultura ga je, kako mi je rekao, upoznala sa „ljudima na ivici“. „Izgubio sam nekoliko prijatelja zbog heroina“, rekao je. „I još uvek ih gledam na svojim skejt-snimcima.“ Nastavio je: „Dvojica mojih prijatelja danas su poznati rok-muzičari moje generacije. Samopouzdanje su stekli kroz skejtbording. Ali drugi ljudi nisu znali kako da nađu put u građanski život.“ Kada je Trir odlučio da prestane sa skejtbordingom i posveti se filmu, rekao je to prijateljima – i osećaj je bio „kao neko malo autovanje“. Ali, kako kaže, „oni su samo rekli: ‘Naravno.’“

Godine 1993, kada je imao devetnaest godina, Trir je počeo da radi kao pomoćnik kamermana na jednoj televizijskoj kviz-emisiji – prateći snimatelja i pazeći da svi kablovi budu priključeni i neupetljani. Jednog dana, na setu se pojavio Eskil Vogt (Eskil Vogt), njegov vršnjak, takođe kao asistent. Odmeravali su se s nepoverenjem. Vogt, sin bankara i medicinske sestre, delovao je nenametljivo kul, u crnim farmerkama i martinkama; Trir je nosio široke skejterske pantalone. „Znao sam ljude poput Eskila“, prisećao se Trir. „Ali on je verovatno mislio da sam neki površni skejterski idiot koga ne zanimaju sve te lepe knjige koje je čitao.“

Međutim, tokom pauze za ručak započeli su razgovor i otkrili da su obojica filmofili (ali i čitaoci francuske teorije i obožavaoci Simpsonovih). „On je znao mnogo više o Feliniju i evropskom art-hausu“, rekao mi je Vogt. „Ja sam znao nešto više o američkom nezavisnom filmu. Imao sam gomilu VHS kaseta koje je hteo da pozajmi. I voleli smo mnoge iste knjige. Odmah smo postali najbolji prijatelji. Posle nekoliko meseci provodili smo svaki dan zajedno, odlazili u Kinoteku, (filmski institut u Oslu), a onda iznajmljivali još neki film i gledali ga u podrumu kuće njegovih roditelja.“

Trir se priseća: „Osim susreta sa mojom suprugom, to je bio najradikalniji i najvažniji susret u mom životu.“ U njihovoj strasti prema filmu postojalo je nešto „romantično“. Trir i Vogt su upoređivali beleške i sa oduševljenjem otkrili da su, pre nego što su se upoznali, posećivali iste opskurne projekcije – bili su dvoje od možda četvoro ljudi u sali, recimo, na nekom melanholičnom japanskom gangsterskom filmu.

Još kao tinejdžer, rekao je Vogt, Trir je bio „analitičan i elokventan“, radoznao prema drugim ljudima na način koji ih je „otvarao“. Rekao mi je: „Znaš onaj kliše o dečacima i mladim muškarcima koji ne umeju da govore o svojim emocijama? Joakim je bio potpuna suprotnost.“

Početkom svojih dvadesetih, Trir je započeo studije na Evropskom filmskom koledžu u Danskoj. Godine 1998. preselio se u Englesku, gde je primljen na Nacionalnu filmsku i televizijsku školu, nadomak Londona. I on i Vogt, poput dvojice mladih pisaca u filmu Repriza (Reprise), osećali su da moraju da odu iz Norveške – bila je to, kako su jednom zapisali, „dosadna periferija na rubu Evrope“. Dve godine nakon što se Trir preselio u Englesku, Vogt je otišao u Pariz, na studije režije. (Od tada je snimio i dva sopstvena dugometražna filma.) Prijateljstvo su održavali koristeći studentske popuste za “Eurostar” voz.

Trir je rekao da mu se ponekad, dok pušta muziku kao di-džej, „pojavi neki pijani tip da mi kaže da mu je poslednji film sranje“.

Tokom školovanja, Trir je u Londonu režirao tri kratka filma, ali tamo nikada nije pronašao saradnika za pisanje kome bi zaista verovao. Imao je mnogo ideja, ali mu nije prijalo da piše sam, delom i zato što ima jedan oblik disleksije. Obratio se Vogtu za pomoć i od tada su stalni saradnici.

I danas pišu zajedno, u istoj prostoriji – ovih dana je to u kancelariji u bauhausovskom stilu, s pogledom na brdoviti park u kojem, u filmu Oslo, 31. avgust, lik Andersa i njegov stari prijatelj vode napet razgovor o mentalnoj bolesti. Iznenadilo me je koliko je soba mala – možda dva i po sa četiri metra. Visoke police bile su prepune knjiga o istoriji filma i starih brojeva časopisa Sight and Sound; tu su bili sto za stajanje, mali sivi kauč i crvena plišana fotelja koja je izgledala kao da je iščupana iz bioskopske sale. Prijatelji i dalje započinju svaki novi projekat onako kako su uvek i počinjali – razgovarajući svakodnevno, nedeljama, o onome što im je u tom trenutku važno u životu. Pre filma Sentimentalna vrednost, dodirne tačke su im bile pojava ljudi koji odrastaju u istoj porodici, ali sa drastično različitim iskustvima. Pre Osla, 31. avgusta razgovarali su o tuzi i misterioznosti gubitka prijatelja zbog samoubistva ili zavisnosti od droga. Vogt je taj proces nazvao „neprofesionalnim“ i neefikasnim načinom rada i primetio da iz njega proizlaze scenariji koji nisu naročito vođeni zapletom. Nekada ga je ta lutajuća neformalnost frustrirala, ali je vremenom počeo da je ceni, i kreativno i uopšte. Objasnio je: „Kada sam sam, desi se da ne pišem ili da provedem sate na internetu, pa se zapitam: ‘Uh, šta sam radio?’” Ali je mogao da se vrati kući posle dana u kojem su on i Trir pričali o filmovima, muzici i životu, a da nisu napisali ni reč, i da ipak ima osećaj da je bio produktivan.

Trirovi saradnici često ističu koliko je on lojalan, a i sam o svojim umetničkim partnerstvima govori u porodičnim terminima. Zato i ne čudi što su i on i Hele pomenuli koliko su im kreativni i porodični život isprepleteni i koliko im takav raspored prija. Upoznali su se 2019. godine, kada je ona uspešno konkurisala za posao u scenografskom odeljenju na filmu Najgora osoba na svetu; posao je odbila, slutivši da bi se mogli zaljubiti. Ali Hele, koja odiše smirenom, uzemljenom inteligencijom, čitala je i davala komentare na poslednja dva Trir–Vogt scenarija i često dolazi na snimanja. Predaje arhitektonsko projektovanje u Oslu, a ona i Trir pozivaju njene studente kod sebe da zajedno gledaju filmove. „To je izbor koji ljudi u prilično intenzivnim kreativnim poslovima moraju da naprave“, rekao je Trir. „Kako, ili koliko, ćemo uključivati jedno drugo?“ Kao neko ko je sklon „uključivanju“, doživeo je i kao olakšanje i kao oduševljenje što je našao partnerku koja isto to želi.

Pitala sam Helu da li bi ikada razmotrila odlazak iz Osla, gde su ona i njen suprug tako udobno ušuškani među prijateljima, studentima i saradnicima, uz to što im idu naruku norveške velikodušne politike roditeljskog odsustva i subvencionisano staranje o deci. „Ako me posredno pitaš ‘Da li ćemo se preseliti u Los Anđeles?’, onda je odgovor ne“, rekla je uz smeh. „Bar za sada, on ovde snima filmove.“ Dodala je da Trir ne razvija mnogo projekata istovremeno, sa “prikačenim” zvezdama unapred, kao u Holivudu. „On radi jedan projekat u datom trenutku, i taj projekat ima sopstveni život, traži stvari kao što bi ih tražilo dete, i mi jednostavno moramo da to uklopimo u naš porodični život – da prema tome organizujemo svakodnevicu. Ako nas filmovi odvedu negde drugde, naravno da ćemo poći.“

Jednog majskog jutra, dok su jorgovani već cvetali u Oslu, srela sam Trira i Renate Reinsve u Kunstnernes Husu, iliti Kući umetnika, galeriji i bioskopskoj dvorani smeštenoj u lepom funkcionalističkom zdanju iz tridesetih godina prošlog veka. To je jedno od Trirovih omiljenih mesta u gradu – epilog filma Najgora osoba na svetu sniman je upravo tamo. Kunstnernes Hus ima kafe, koji je tog dana bio krcat grupama cool mama sa razdraganim mališanima; nekoliko usamljenih momaka u farmerkama i patikama kucalo je na laptopovima. Iznenadilo me je što, s obzirom na tako autentično trirovsko okruženje, niko nije prišao da ponudi filmski projekat, niti makar klimnuo glavom u maniru njujorškog ‘Znam ko si, ali te neću gnjaviti’. Trir je rekao da mu se ponekad, dok pušta muziku kao di-džej, „pojavi neki pijani tip da mi kaže da mu je poslednji film sranje“. Ali u Oslu, rekao je, vlada „diskretna dosada“, i nema potrebu da se tamo krije ispod radara.

Trir insistira na tome da sam pravi završnu verziju svojih filmova (final cut, prim. prev.), pre svega zato što mu to omogućava da zaštiti glumce koji su se ogolili svojim interpretacijama.

Reinsve je ušla noseći crnu kožnu jaknu i elegantne sive pantalone visokog struka. Ona i Trir su se zagrlili. Posle nervoznog uzbuđenja zbog Kana, koji se približavao, razgovor je brzo prešao na dublje teme. „U našem radnom odnosu ja na dubokom nivou razumem šta želiš da izraziš“, rekla je.

„Znam da razumeš“, rekao je Trir, nagnuvši se da joj stegne ruku.

„Ali imam i prostor da izrazim nešto svoje“, nastavila je. „To me je ponovo veoma dirnulo kada sam gledala film.“

Njih dvoje su bliski – Reinsve mi je rekla da planira da svrate do obližnje knjižare kako bi Triru kupila nešto od Karla Junga, u okviru svoje dugotrajne kampanje da dokaže da je Jung bio pronicljiviji od Frojda. Reinsve, koja je odrasla u selu jugozapadno od prestonice, pre male uloge u filmu Oslo, 31. avgust uglavnom je igrala u pozorištu. Najgora osoba na svetu bila je njena prva glavna filmska uloga, a u nju je ušla oslanjajući se na svoje pozorišno iskustvo. „Sećam se razgovora sa Joakimom o tome kako da zaista pronađem lik, da li da napravim ovaj ili onaj izbor, da li da sa njenim telom uradim nešto posebno, značajno? A onda mi je on govorio o puštanju kontrole i o tome da budem jednostavno ja, gotovo kao da pravimo dokumentarac.“

To joj je imalo smisla. Reinsve mi je rekla da je „gledala mnogo dokumentaraca kako bi videla kako ljudi reaguju ne kada nešto stvaraju, već kada su posmatrani – njihove mikroekspresije“. Slično tome, zanimala ju je i animacija, „jer su tu emocije vrlo čiste, nema naslaga ega glumaca preko njih“.

Tokom snimanja filma Najgora osoba na svetu, rekla je Reinsve, Trir joj je često govorio o „vraćanju na nulu“ – o tome da se unapred „ništa ne priprema, ništa ne oseća“, pa da se zatim uđe u scenu i pusti da se ona jednostavno dogodi. U takvim okolnostima „pojavljuju se složenije emocije“ – mogla bi da se nasmeje u inače sumornoj sceni ili da sebi dozvoli da dijalog doživi kao da ga prvi put čuje. „Ako bi primetio da se malo napinjem, rekao bi ‘Vrati se na nulu’“, prisetila se. Ponekad je taj pristup stvarao dezorijentišući osećaj da ona zapravo uopšte ne glumi. „To je bilo zaista zastrašujuće“, rekla je Reinsve. „Ali je istovremeno donosilo iskrenost.“

Trir mi je rekao da mu se ne dopada kada oseti da glumac ima „nameru da mi, tamo u kameru dok sedim iza nje, poruči ‘Gledaj, ja pričam tvoju priču.’ Toga želim da se oslobodim.“ Rado citira Getea na nemačkom upravo po tom pitanju: „So fühlt man Absicht und man ist verstimmt.“ („Oseti se namera, i to zasmeta.“)

Trir insistira na tome da sam pravi završnu verziju svojih filmova (final cut, prim. prev.), pre svega zato što mu to omogućava da zaštiti glumce koji su se ogolili svojim interpretacijama. Jednom mi je pomenuo koliko je bio zahvalan Andersu Danielsen Liju (Anders Danielsen Lie) što je bio spreman da učestvuje u prikazima muškog stida i poraza, poput scene u Najgoroj osobi na svetu kada Julija i Aksel vode ljubav poslednji put, odmah nakon što ga je ona ostavila. Posle toga, „on stoji tu u majici, sa golim polnim organom, osećajući se ranjivo. To uopšte nije herojski lik. To je ‘Ostavljen sam! Usamljen sam! Osećam se kao gubitnik!’” Kako mi je Trir rekao u drugom razgovoru: „Način na koji gledaš telo, osobu, emocije, kako se prema svemu tome odnosiš – ja sam taj kome veruju. Pa ako ne mogu da donesem konačnu odluku o tome? … Glumci su uneli svoje živote, svoje emocije – preuzeli su rizik.“

Molim te, pravi greške“, rekao joj je. To joj je, kako kaže, dalo osećaj veće slobode i sigurnosti, „jer znaš da, ako pogrešiš, tvoj neuspeh neće biti odbačen niti upotrebljen protiv tebe“.

Da bi dodatno potisnuo artificijelnost, rekao je Trir, oslanjao se na iskustvo snimanja skejt-videa. Ključ tih ranih pokušaja bio je da tiho snima dok se prijatelji druže i vežbaju trikove, kako bi bio spreman za trenutak kada se spontano dogodi nešto nezaboravno. „Sreća ide u prilog pripremljenima“, rekao mi je jednom na snimanju. Glumci u njegovim filmovima nedeljama uvežbavaju scene, i to na tačnim lokacijama na kojima će se snimati, ali kada snimanje počne, on ih podstiče da pokušaju ono što naziva „džez-dublovima“ – opuštenijim, često i čudnijim varijacijama u odnosu na ono što su do tada uvežbavali. One mogu, ali i ne moraju, završiti u filmu, ali emocije koje nose, veruje on, trepere na koristan način ispod površine ravnijih, „čistijih“ dublova.

Stelan Skarsgord mi je rekao da su „svi reditelji kontrol-frikovi“ i da Trir u tom pogledu nije izuzetak. Ali Trir ima vrlinu da zna šta ne može i ne treba da kontroliše. On se „veoma, veoma temeljno priprema“, rekao je Skarsgord, dodajući da Trir s lakoćom ume da „razgovara o suštini tvoje glume“. A onda „pusti, jer zna da je to jedini način da glumcima da dovoljno slobode da stvore stvaran život, uverljiv život, iracionalan život“.

Uslovi za snimanje filmova u Norveškoj pogoduju ovakvom intimnom i opuštenom radu s glumcima. Javno finansiranje je izdašno, a novac dolazi brzo ako Norveški filmski institut proceni da scenario ima umetničku vrednost. Trir je proveo šezdeset četiri dana snimajući Sentimentalnu vrednost. Poređenja radi, takav nezavisni film u Americi verovatno bi bio snimljen za manje od mesec dana.

Možda najdirljiviju glumačku interpretaciju u Sentimentalnoj vrednosti daje Inga Ibsdoter Lileas, koja tumači Agnes, Norinu mlađu sestru. Dok Nora pati od snažne treme i drugih očiglednih znakova anksioznosti, Agnes je zatvorenija i stabilnija: istoričarka je, ima muža i sina s kojima deli miran porodični život. Ipak, Lileas jasno pokazuje da je Agnes izuzetno osetljiva na promene raspoloženja svoje manje stabilne sestre.

Lileas mi je rekla da je, kada je došla na audiciju kod Trira, bila pomalo zatečena time što je prvo što je on uradio bilo da sedne i razgovara s njom pola sata „o tome ko smo, šta mislimo o svojoj porodici, o roditeljstvu. Odmah smo mogli da razgovaramo o stvarima za koje mi inače treba mnogo vremena da ih podelim s ljudima.“ Ako i ne dobije ulogu, pomislila je, bar će čuvati taj razgovor u dragoj uspomeni. Na snimanju joj je govorio o važnosti „grešaka“ u glumi. „Molim te, pravi greške“, rekao joj je. To joj je, kako kaže, dalo osećaj veće slobode i sigurnosti, „jer znaš da, ako pogrešiš, tvoj neuspeh neće biti odbačen niti upotrebljen protiv tebe“.

U jednom trenutku Sentimentalne vrednosti, Agnes dolazi u Norin stan i nagovara je da pročita scenario koji je njihov otac napisao za nju. Na zaprepašćenje obe sestre, Gustavov tekst otkriva empatiju koju im je u stvarnom životu retko pokazivao. Posle toga, Nora pita Agnes zašto je ona iz njihove porodice izašla toliko stabilnija nego Nora. „Imala sam tebe“, kaže Agnes, u suzama.

Lileas mi je rekla da je tokom snimanja „u tom trenutku želela da zagrli Renate. To mi je bio impuls. Ali sam se suzdržavala“. Upravo tada, Trir joj je šapnuo: „Samo je zagrli.“ Nastavila je: „Rekla sam i ‘volim te’, iako to nije bilo u scenariju. Ne mora nužno da se izgovori, ali sam u tom trenutku toliko osećala to da je bilo istinito.“ Taj zagrljaj, priseća se Lileas, naveo je i Reinsve na improvizaciju: „Prvo kaže ‘takođe’, a onda shvata da je to previše bezlično i da mora da kaže ‘volim te’ zauzvrat. Želi da to kaže. Obožavam taj detalj.“ O zagrljaju, Lileas je rekla: „Tako mi je drago što sam to uradila. A to je bilo zato što imam osećaj da me je Joakim u tom trenutku zaista video. To je sve učinilo mogućim.“

Tekst: Margaret Talbot
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.