Kod adaptacija nije najvažnije šta je izostavljeno, već šta je dodato. Orkanski visovi (Wuthering Heights) Emerald Fenel – ili, kako bi ona rekla, „Orkanski visovi“ sa sve navodnicima koji sugerišu distancu – drugi su Frankenštajn film ove sezone, jer Fenel uzima delove iz romana Emili Bronte (Emily Brontë) i, dodajući mnogo sopstvene imaginacije, ponovo ih sklapa u nesrećno stvorenje koje želi samo da bude voljeno. A publika koja plaća karte izgleda da ga voli, iako mnogi kritičari ne.
Ono što je u njemu dopadljivo jeste sama ljubav: Orkanski visovi Fenel su neskriveno romantičan film u vremenu kada se takvi filmovi retko snimaju – bar za bioskopsku distribuciju i u režiji autora sa izvesnim umetničkim ugledom. Malo je verovatno da se mnogo gledalaca brinulo o kvalitetu adaptacije, i imam razumevanja za takvu ravnodušnost, bilo da proističe iz toga što roman na kojem se film zasniva nisu čitali ili ih jednostavno ne zanima (književna) vernost. Juriti da se književni izvor brani od navodnog filmskog sakaćenja često je tek pokušaj da se signalizira kultivisanost i obrazovanje; to znači suditi filmu prema principu, čak i predrasudi (i ponosu koji uz nju ide), a ne prema iskustvu. Da, i ja ponekad upoređujem filmove sa njihovim književnim izvorima i kritikujem ih na toj osnovi, ali znam i zašto to činim: ne da zaštitim izvor (čak ni najgori reditelji ne spaljuju knjige, samo ih pogrešno razumeju), već da se požalim da film nije dobar kao sama knjiga i da pokušam da otkrijem zašto.
https://www.youtube.com/watch?v=3fLCdIYShEQ
Možda je najgore što je dugogodišnji holivudski formulaški pristup učinio to što je i sofisticirane kritičare ubedio da film ne može da parira književnosti kao uzvišenom umetničkom dostignuću. Da su filmovi oduvek snimani sa stepenom slobode kakav je uobičajen u književnosti, ideja njihove ravnopravnosti s knjigama – nešto što se podrazumeva kad je reč o muzici i likovnoj umetnosti – ne bi bila sporna. Znakovito je da mnogi filmovi koji dostižu umetničke visine potiču iz relativno neuzvišenih izvora – recimo gangsterskih priča – a kada književne adaptacije podbace, to je često zbog preteranog poštovanja prema originalu, što dovodi do kreativne ukočenosti. Mnoge od najboljih adaptacija su daleko od izvornog materijala. Ali, bile verne ili ne, kada je adaptacija loša, ono što nedostaje nije književnost, već film.
Fenel istoriju pretvara u dekor, oblači je u materijalne fantazije toliko nespretne da je nejasno da li su namerne anahrone ili su jednostavno promašaji.
Zanimljivo je da je prošlogodišnja velika adaptacija, Heda (Hedda) Nije Dakoste (Nia DaCosta), još slobodnija od Fenelinih Orkanskih visova. Odluka Dakoste da Ibzenovu dramu iz 1890. Heda Gabler preseli iz Norveške u Englesku pedesetih godina XX veka sitnica je u poređenju s proširenjem radnje iz jedne salonske prostorije u raskošnu žurku na velikom imanju, snimanu gore i dole, unutra i napolju (da ne pominjemo druge podjednako drastične izmene). A i ta transformacija, koliko god domišljata bila – zapravo vitalan filmski čin književne kritike – malo bi značila da film nije rasplamsao sopstvene emotivne uzlete i komplikacije, suptilnosti i besove, ili da pisanje, režija i gluma nisu estetski uzbudljivi i slojevito zavodljivi. Slično tome, moj izbor za najbolji film svih vremena, Kralj Lir Žan-Lika Godara, pretvara Šekspirovu dramu u mafijašku priču o Donu Liru, sa postapokaliptičnom premisom i listom likova među kojima je i potomak Šekspira, povučeni reditelj i Norman Majler (Norman Mailer) u ulozi samog sebe. Nema potrebe brinuti o onome što je izostavljeno (mnogo toga); Godar pronalazi ono što uverljivo smatra suštinom drame i odatle razvija tematske dubine i stilske ekstravagancije zadivljujuće snage.
Orkanski visovi takođe razvijaju sopstvene ekstrapolacije. Brojna skraćivanja i izbacivanja već su opširno opisana, uključujući i tekst mog kolege Džastina Čenga (Justin Chang). Ono što Fenel pre svega dodaje jeste nešto što teško da je moglo postojati u romanu objavljenom 1847. godine: seks. Odnos između Ketrin i Hitklifa, koji kod Bronte deluje neostvaren, u filmu postaje strastvena veza. Čak i kada je vatra više nagoveštena nego rasplamsana, Fenel prikazuje njihovu emotivnu i seksualnu slobodu, što se vidi u sceni u kojoj Ketrin masturbira, a Hitklif, zateknuvši je, liže joj prste. Ono što je melodramu Saltburn iz 2023. učinilo više od puke priče o ambicioznom spletkarošu u usponu na društvenoj lestvici jeste zavodljiva moć njenog uljeza-protagoniste, koji ima sopstvene lepljive užitke i tajne sklonosti. U njenim Orkanskim visovima veze okrutnosti i patnje u kasnijem Hitklifovom odnosu s Izabelom pretvorene su u eksplicitnu B.D.S.M. dinamiku, u kojoj Izabela uživa. (U verziji Fenel ona nema potrebe da beži, kao u knjizi.)
Efekat koji je postignut je demitologizacija Bronte. Ako su jedino zakon i moral epohe sprečavali likove da vode seksualni život, zašto ne ispričati nešto sličnije? Ako se prošlosti vraćamo da bismo razvejali mitove, jedan od njih je i onaj o izgubljenoj eri čednosti. Ali Fenel ne čini to. Umesto da podigne poklopac istorije i ukotvi adaptirane delove Orkanskih visova u specifičnost perioda u kojem su smešteni (otprilike od Američke revolucije do Francuske), Fenel istoriju pretvara u dekor, oblači je u materijalne fantazije toliko nespretne da je nejasno da li su namerne anahrone ili su jednostavno promašaji.
Preovlađujuća lakrdičnost filma ne dostiže kemp – nije ni namerno autoparodijska ni prenaglašeno teatralna. Naprotiv, čak su i njegove najneobuzdanije i groteskne invencije prikazane s ukusom, sa sjajem estetske uglađenosti koji najintenzivnije emotivne trenutke pretvara u ambleme emocije. Vizuelni izraz filma ostaje suzdržan. Orkanski visovi Emerald Fenel nisu loša adaptacija, već banalan film, ništa lošiji u onome što preuzima od Bronte nego u onome što joj dodaje.
Ipak, imam razumevanja za ovaj pokušaj Emerald Fenel, jer izgleda da ona zapravo ne adaptira toliko Emili Bronte koliko jedan filmski žanr koji je gotovo pao u zaborav: romantičnu dramu. Iako osrednji sami po sebi, Orkanski visovi funkcionišu kao svojevrsni placeholder[1] – simbol čitavog jednog toka filmske produkcije koji danas jedva da postoji, ali je ponovo izronio zahvaljujući obilnoj i sveprisutnoj arhivi striminga. Takvi filmovi su se u Holivudu dugo nazivali „ženskim filmovima“ (iako su romantične agonije često pogađale i muške likove). Vrhovni umetnici tog žanra bili su Džon M. Stal (John M. Stahl) – od nemog doba do četrdesetih godina – i Daglas Sirk (Douglas Sirk) pedesetih, a pridružili su im se i drugi reditelji sličnih ambicija i dometa, poput Frenka Borzejdžea (Frank Borzage) i Džordža Kjukora (George Cukor). Njihove melodrame o slomljenom srcu i iskupljenju, kao u Stalovom filmu Samo juče (Only Yesterday) – zasnovanom na noveli Stefana Cvajga (Stefan Zweig) – ili Sirkovom Sve što nebo dopušta (All That Heaven Allows), ispunjene neverovatnim slučajnostima i vatrenim ispovestima, bile su ono što bismo nazvali srceparajućim filmovima. Njihova izuzetna vrednost bila je u tome što su ljubavne strasti i prepreke u vezama stavljali u samo središte, dovodeći lične želje i društvene obaveze u ravnotežu i dajući građanskom životu dimenziju tragedije.
ideja da su klasične holivudske romanse bile apstraktno apolitične jeste zgodna izmišljotina.
Pismo prijatelju Amerikancu (iz knjige “Kješlovski, Izbliza”)Malo koji od najboljih filmova protekle godine obiluje romansom. Grešnici (Sinners) doduše imaju jednu od velikih ljubavnih priča godine, ali je drže fragmentarnom, sporednom i, na kraju, simboličnom. Um iza zločina (The Mastermind) i Heda gotovo su ogorčeni prema ljubavi. Feničanska šema (The Phoenician Scheme) pruža viziju očinske ljubavi, dok je ono što ostaje od romantične ljubavi retrospektivno – priča o tugovanju uz zaplet sa osvetom; i Jedna bitka za drugom (One Battle After Another) jeste očinska priča koja počinje značajnom, ali površno skiciranom romantičnom vezom. Film Vrhovni Marti (Marty Supreme) pokreće romansa, a tanak odnos centralnog para – kojim film počinje i završava se – nadoknađena je tematskom sugestijom neizrecive apsolutnosti, strašću izvan reči. U tom smislu, Vrhovni Marti, smešten u 1952. godinu, podseća me na jedan od velikih filmova tog doba, Prozor u dvorište (Rear Window), u kojem Alfred Hičkok, kroz monolog izgovoren od strane izvanredne karakterne glumice Telme Riter (Thelma Ritter), iznosi svojevrsni kredo telesne, ali uzvišene ljubavi. Ipak, Vrhovni Marti, veran svom naslovu i istoimenom junaku, nije „ženski film“; romansa, ma koliko jasno osmišljena, na kraju je tek niz prepreka na gotovo atletski egzistencijalnom putovanju protagoniste.
Zavirite li dublje u ovogodišnje nominacije za Oskara, obrazac ostaje isti: romantičnih priča nema (Bugonia) ili su kratke, blede i tek funkcionalne (Train Dreams). Ni u art house filmovima nema velike razlike: Da sam imala noge, šutnula bih te (If I Had Legs I’d Kick You) izrazito je antiromantičan; Zaveštanje En Li (The Testament of Ann Lee) usredsređeno je na odricanje od seksa. Jedan film koji namiguje klasicima žanra, Jel ovo uključeno? (Is This Thing On?) Bredlija Kupera, ujedno pokazuje zašto žanr danas jedva da postoji; film je poučan primer njegovog raspada. Reč je o muškarcu koji se nesrećno razvodi, pronalazi utehu u stendap komediji i tako se na kraju ponovo zbližava s bivšom suprugom; film se toliko usredsređuje na centralni odnos i njegovu neposrednu okolinu da isključuje gotovo svaki drugi motiv, ideju ili opažanje. Veza lebdi u praznini.
Još jedno ostvarenje blisko Holivudu iz 2025. godine, koje se u potpunosti bavi romantičnim vezama, pristupa toj temi podjednako ekonomski koliko i emotivno, hrabro zabadajući skalpel između ljubavi i braka: Materijalisti (Materialists) Selin Song (Celine Song). Film prati romantične (i finansijske) dileme profesionalne posrednice u vezama, a njegov oštro racionalni pristup stvarima srca najoriginalniji je element. Song oživljava tu ideju britkim dijalozima, slikama i glumom – ali priča, nažalost, popušta pred klepetanjem mehanizama zapleta. Uprkos drastičnim razlikama u sadržaju i estetskom kvalitetu između Materijalista i Jel ovo uključeno?, oba deluju gotovo podjednako lažno – jer se nijedan ne dotiče “slona u sobi”, gotovo zaglušujuće pretnje demokratiji u Sjedinjenim Državama. Ono što je Fenel, da tako kažemo, kupila adaptacijom Orkanskih visova nije samo romantična matrica, već i odbacivanje svake društvene svesti: populizam lišen sadržaja, istorije i politike, film o ničemu osim o romansi.
Pa ipak – kad smo već kod razvejavanja mitova o prošlosti – ideja da su klasične holivudske romanse bile apstraktno apolitične jeste zgodna izmišljotina. Film Samo juče Džona M. Stola smešten je u Velikoj depresiji, a zaplet njegovog filma Kad dođe sutra pokreću konobarice koje potajno planiraju rizičan štrajk. Sirkova Imitacija života (Imitation of Life) jedno je od najpotresnijih holivudskih viđenja ukorenjenog američkog rasizma, a Sve što nebo dopušta poseduje istinski filozofski raspon (uz pozivanje na Toroa ((Thoreau). Uostalom, Kazablanka, koja u čuvenoj replici umanjuje sopstvenu romantičnu opsesiju – „Nije potrebno mnogo da se vidi da problemi troje malih ljudi ne vrede ni šaku zoba u ovom ludom svetu“ – zapravo je drama rata, fašističke vlasti i antinacističkog otpora. Romantične dileme troje malih ljudi nerazdvojive su od tog ludog sveta. Čak i u vremenima užasa, parovi se stvaraju, porodice opstaju, deca se rađaju. Danas se većina prestižnih filmova suočava sa samo jednom polovinom života; film Fenel film barem razmatra onu drugu.
Zato me, uprkos umetničkoj nedoraslosti Orkanskih visova, raduje mogućnost njihovog bioskopskog uspeha. Profit podstiče oponašanje, i ako se romansa vrati, drugi autori će je verovatno preuzeti. Možda će pronaći način da to učine u širem, poštenijem kontekstu i s maštovitijim stilom – da pomognu ljubavi da pronađe svoje mesto u svetu, i svetu u ljubavi.
Tekst: Richard Brody
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o drugačijem pogledu na rasizam u ekranizaciji knjige Momci iz Nikla.
[1] U programerskoj profesiji, placeholder je vizuelni simbol koji se privremeno stavlja na određeno mesto da signalizira da tu treba kasnije dodati neki konkretan sadržaj (prim. prev.)