Mistifikacija – ogled o težnji buržoaske umetnosti za otuđujućom misterijom “Mistifikacija i mitotvorstvo u poznom buržoaskom svetu otvaraju put izbegavanju socijalnih rešenja s umereno čistom savešću”, piše Ernst Fišer u svojoj knjizi “O potrebi umetnosti”.

U svojoj kultnoj knjizi O potrebi umetnosti, austrijski pisac, esejista i teoretičar Ernst Fišer bavio se nekim od neprolaznih tema umetničke prakse – odnos sadržaja i forme, umetnost kao rad, uticaj kapitalizma na stvaralačku praksu i prirodu književnosti – iz ugla nedogmatskog marksizma. Ovde vam prenosimo jednan od eseja iz ove knjige, objavljene 1959, gde Fišer analizira kako “mistifikacija i mitotvorstvo u poznom buržoaskom svetu otvaraju put izbegavanju socijalnih rešenja s umereno čistom savešću”.

*   *   *

Književnost i umetnost poznog buržoaskog sveta teži ka mistifikaciji. Mistifikacija nastaje kad se stvarnost zaodene misterijom. Ovaj smer je iznad svega rezultat otuđivanja. Industrijalizovan, opredmećen pozni buržoaski svet postao je toliko tuđ svojim stanovnicima,,socijalna stvarnost izgledala toliko sumnjiva, prostaštvo sveta je dobilo tako džinovske razmere, da su pisci i umetnici bili prinuđeni da grabe svako naizgled podesno sredstvo da probiju krutu spoljašnju ljušturu stvari. Želja da se uprosti ova nepodnošljivo složena stvarnost, da se svede na bitno, i želja da se prisutna ljudska bića predstave povezana osnovnim ljudskim sponama većma nego materijalnim, vode mitu u umetnosti.. Upotreba drevnih mitova u klasicizmu bila je samo formalna.. U buntu protiv “prozaičnog” buržoaskog društva, romantizam je pribegao mitu kao sredstvu da ocrta “čistu strast” i sve što je preterano, originalno i egzotično. Opasnost metoda samog po sebi opravdanog – bila je od početka u tome što je suprotstavljao jednog neistorijskog “suštinskog čoveka” čoveku onakvom kakav se razvija u okviru društva; on je prema vremenski uslovljenom postavio “večnog”. 

Mistifikacija i mitotvorstvo u poznom buržoaskom svetu otvaraju put izbegavanju socijalnih rešenja s umereno čistom savešću. Socijalne prilike i date pojave i sukobi naših vremena prenose se u bezvremensku nestvarnost, u jedno večno mitsko, nepromenljivo “originalno stanje postojanja”. Određena priroda jednog istorijskog trenutka falsifikovana je u opštu ideju o “postojanju”. Socijalno uslovljen svet se predstavlja kao kosmički neuslovljen. Na taj način “inokosnik” ne samo da se otresa dužnosti da uzme učešća u društvenom procesu,nego se i uzdiže iznad sveta “prostih” na stepen njegovih “plemića” odakle zajedljivom nadmenošću može da posmatra nezgrapna zalaganja svoje “obavezane” braće. 

Oni koji se privole za “biti” umesto za “raditi”, za mit umesto za promenljivu socijalnu stvarnost, čine to – često nesvesno – iz straha od socijalnih poremećaja.

U svojoj apsurdno visokoparnoj knjizi Inokosnik, Kolin Vilson poziva svoje umetničke drugove da odbiju da se obavežu bilo na šta, da se oslobode “prokletstva” svih socijalnih obaveza i da pokušaju da se posvete jedino spasavanju svog egzistencijalnog „ja”. Valja da se otvori “nova antihumanistička epoha”, jer je naša civilizacija već isuviše mnogo prihvatila od marksističkog stava. Knjiga se svršava nekom vrstom proročanstva: „Jedinka počinje trudan posao kao inokosnik; ona može da završi kao svetac”. Ginter Bleker, inteligentniji pisac od Vilsona, nesumnjivo bi pozdravio takav zaključak kao nešto što pripada “istinskoj mitskoj svesti”. Bleker u svojoj knjizi Nove stvarnosti grdi “nedorasle” “opredeljene” umetnike koji hoće da menjaju socijalne uslove. 

Sve dotle dok čovek pretpostavlja da zla ove Zemlje potiču od grešaka pojedinaca ili pojedinih ustanova, on još stoji na stepenu intelektualnog detinjstva. Trenutak zrelosti nastupa kad on postaje svestan urođenih mana sveta, mana koje se mogu ublažiti ali nikad ne sasvim ukloniti.

Herman Broh je govorio da sva književnost teži ka mitu. Ali šta je mit? On se neumorno upinje da to definiše.

Mit je naivnost početka, to je jezik prvih reči, prvih začetnik simbola, koje svaka epoha mora da pronađe za sebe, on je neracionalan, neposredan pogled na svet, originalno letimično sagledavanje onog „vazda prvi put”, on je ceo svet izražen u jednom nedeljivom liku. 

Danas je postala internacionalna moda da se novinarski napisi pišu „jezikom prvih reči” i da se poziva na Hajdegera kako bi se poslužilo “originalnim letimičnim sagledavanjem uvek prvi put”. Ove smišljeno smušene izjave završavaju se neprestano ponavljanim refrenom: da je važno “biti” a ne “raditi”. “Događaji se ne interesuju više za ljude”, izjavila je Gertruda Stajn u jednom predavanju. “Ljudi se interesuju za opstanak.” Raditi je dinamično, a biti, statično. Oni koji se privole za “biti” umesto za “raditi”, za mit umesto za promenljivu socijalnu stvarnost, čine to – često nesvesno – iz straha od socijalnih poremećaja. „Zato što su stvari onakve kakve su, one neće ostati onakve kakve su” rekao je Breht. “Mitsko biće” izmišljeno je upravo zato da bi se porekla ta istina. 

Čovek je nešto više od večnog kruga rađanja i umiranja, od nagona za produženje vrste i nemoćne starosti: čovek je stvorenje koje je stvorilo sebe i još se samo stvara.

Romantizam je napravio kult od “čiste strasti”. Mitotvorni neoromantičari samo ono što je potpuno neracionalno priznaju kao čovekovu “bit” – i čineni opravdavaju, često i nesvesni svog cilja, vladavinu besmislenosti. Čovekova „bit”, kaže Bleker, lični na “ogroman odjek, drevni jecaj, stihijsko zamuckivanje kojim ljudska suština doslovno oglašava sebe pre nego što bi dobila oblik”. Taj jecaj i zamuckivanje moderne mistike – zar nisu već ranije iskazani divnom jednostavnošću? 

Svemu ima vrijeme, i svakom poslu pod nebom ima vrijeme. Ima vrijeme kad se rađa i vrijeme kad se umire, vrijeme kad se sadi, i vrijeme kad se čupa posađeno; vrijeme kad se ubija i kad se iscjeljuje… vrijeme kad se razvaljuje i kad se gradi; vrijeme plaču i vrijeme smijehu; vrijeme ridanju i vrijeme igranju; vrijeme kad se razmeće kamenje, i vrijeme kad se skuplja kamenje; vrijeme kad se grli i kad se ostavlja grljenje; vrijeme kad se teče i kad se gubi; vrijeme kad se čuva i kad se baca; vrijeme kad se dere i kad se sašiva; vrijeme kad se ćuti i kad se govori; vrijeme kad se ljubi i vrijeme kad se mrzi; vrijeme ratu i vrijeme miru. 

Ili u knjizi o Jovu: 

Čovjek rođen od žene kratka je vijeka i pun nemira. Kao cvijet niče i odsijeca se i bježi kao sjen i ne ostaje…. Jer za drvo ima nadanja ako se posiječe da će se još omladiti i da neće biti bez izdanaka. Ako i ostari u zemlji korijen njegov i u prahu izumre panj njegov, čim osjeti vodu, opet napupi i pusti grane prisad. A čovjek umire iznemogao; i kad izdahne čovjek, gdje je?

To je, jasnim jezikom rečeno, svečana pesma o rođenju i smrti, ubijanju i lečenju, nalaženju i gubljenju: sve što ima da se kaže o čovekovom “bitisanju”, o ljudskom stanju, ovde je rečeno prosto. 

Kafka nije pisao o ljudskoj agoniji u „kosmosu” ili u „začetku stvari” nego u jednoj osobenoj socijalnoj situaciji.

Ali od ovoga više ima da se kaže o potpunosti stvarnosti koja se večno menja. Čovek je nešto više od večnog kruga rađanja i umiranja, od nagona za produženje vrste i nemoćne starosti: čovek je stvorenje koje je stvorilo sebe i još se samo stvara, nesavršeno i nepotpuno, da nikad ne bude potpuno, pa ipak stalno gradi sebe gradeći svet koji ga okružuje. Ima mnoštvo romana, drama i filmova u kojima je čovekova socijalna aktivnost suviše uprošćena tako da su pojedina lica proste lutke društvenih snaga, lišeni unutrašnjih protivrečnosti, bez ličnih snova i ličnih tuga. Svi prigovori predstavljanju ljudskih bića kao da su samo socijalna bića, sasvim su opravdani. Ali mnogi od onih koji propovedaju “vraćanje mitovima” ne uzimaju u obzir celinu stvarnosti: naprotiv, oni bi hteli da isprazne stvarnost na drugi način. Oni bi hteli čoveka da odluče od društva i da ga svedu na samotno, izdvojeno stvorenje u vlasti sudbine, na biće kakvo nikad nije postojalo.

Poniranje u “svetski san”, u arhaično, početno, i u neartikulisano, većim delom je bekstvo u neodgovornost. U isto vreme, međutim, reakcija protiv naturalizma i traženje novih oblika izražaja dali su maha da na površinu izbije Kafkin metod prividnog preobražaja socijalne stvarnosti u mit. Svet duguje ogromnu zahvalnost Maksu Brodu što je spasao Kafkine rukopise, ali je činjenica i to da su mnogi bili zavedeni Brodovim pogrešnim tumačenjem Kafkinih dela. Kafka nije pisao o ljudskoj agoniji u „kosmosu” ili u „začetku stvari” nego u jednoj osobenoj socijalnoj situaciji. On je izmislio čudesnu formu maštovite satire – san isprepleten stvarnošću – da prikaže bunt samotne jedinke koja se beznadežno bori protiv mračnih sila u jednom stranom svetu i žudeći za nekom vrstom zajednice, čak u onakvom dvosmislenom vidu kao u Zamku. Brod je rastumačio ove slike socijalnih prilika kao simbole tobožnjih “večnih” prilika. On je izgradio mističnu celinu iz razbacanih pregršti mističnih elemenata u Kafkinom delu i predstavio nov način kojim se Kafka služio u opisu života pod hapsburškom monarhijom – života podjednako realnog i utvarnog, kao neku vrstu tajnog učenja, kao tajanstven šifrovan zbornik religioznih iskustava i otkrovenja. Tako pogrešno tumačen Kafka, učinio je mnogo štete i ohrabrio mnoge mistifikatore. 

Brehtov metod izlaganja socijalnih sukoba u obliku uprošćene parabole u mnogome jest i Kafkin. Ali stavovi ove dvojice velikih pisaca sasvim su različiti. Kafkin stav je bio stav neodlučnosti. On je bio na strani uvređenih i poniženih i protiv vlastodržaca. Ali on nije verovao da narod za koji se borio ima umešnosti da izmeni svet. U pozadini svake nove nade njegove misli pojavljivao se nov strah i u pozadini svakog odgovora novo pitanje. Breht je imao smelosti da odgovori. Njegove parabole su poučne. Njegovo uverenje da se svet može promeniti i da svet može da postane bolji i racionalniji bilo je nepokolebljivo. Dabome da je i on znao da svaki odgovor vodi novom pitanju i da ništa na svetu nije konačno. Ali, suprotno Kafki, saznanje o tome nije ga obeshrabrilo već mu dalo hrabrosti. Očajnički samotan, Kafka u osnovi nije verovao u progres nego da će se stvari uvek ponavljati. Breht je verovao da nove stvari moraju da izbiju na površinu uprkos svih mogućnih prepona. 

Į Kafka i Breht su slikali socijalnu stvarnost u parabolama. Oni su “otuđili” tu stvarnost i isto onako kao sto su drevni mitovi predstavljali suštinu istorijske prošlosti, njihova dela su pokušaji da izvuku suštinu iz istorijske današnjice. Ali nije takav slučaj s delima drugih pisaca od Kamija do Beketa koji su se upinjali da čoveka odvoje od društva, da rasplinu njegov identitet i da ga zaogrnu terijom kao nosioca “večnog bića” ili “bezobličnih začetnih snaga”. Bilo koji čovek je više o obične maske društvenog karaktera. Ali težnja da se on preruši u hijeroglif u drami kosmičke misterije, da se njegovo socijalno i individualno lice sakrije iza mistične arhaične magle, vodi u ništavilo. Čovek koji ne pripada nijednom društvu gubi svoj identitet, postaje gmizavac koji gmiže ni od čega do ničega. Tako stvarnost postaje nestvarnost, a od čoveka nečovek.

Izvor: Ernst Fišer, O potrebi umetnosti (sa engleskog preveo Ljuba Popović), “Minerva”, Subotica, 1966, str. 105-111.

Pročitajte i esej “Metamorfoza Franca Kafke ili o banalnostima terora u svetu kojim dominira kapital”, ili esej “Bertold Breht i marksistička estetika u njegovim dramama.”

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: