Spremamo se da napustimo malo ostrvo u Hrvatskoj, nedaleko od granice sa Crnom Gorom, i da se zaputimo ka Beogradu. Na ovom ostrvu su svuda paunovi, stotine njih, možda i hiljade, vuku za sobom svoje duge plavozelene repove. Ponegde, na šumskim stazama, ne možemo da prođemo od mužjaka koji šire svoje ogromno perje u oblik treperave lepeze. Moja ćerka, iako već porasla i visoka, kraj njih izgleda mala. Iz daljine se čuje kričanje drugih paunova, zvuče poput napuštenih beba, tužno, promuklo, uznemireno. Kad im se približite, zakrešte, zadrhte i perje im zatreperi. Dok sedim na suncu, njihovi dugi plavozeleni repovi klize mi preko bosih nogu.
Sve vreme to kričanje iz daljine. Odojčad. Cvrčci. Gaza je 2.000 kilometara daleko odavde. Poput aveti u grlu, svakog jutra mučnina, politička rezigniranost koja kao da se polako pretvara u bolest, čudni simptomi, košmari. Skoro jednako je daleko, ili jednako blizu, odavde do Gaze koliko i do granice sa Ukrajinom, zemljom koju moja zemlja podržava oružjem, novcem i krupnim rečima. Snažan osećaj da se jedna era završava, ili da su ovo poslednji dani nečega, ili da su poslednji dani već i prošli.
Nasred ostrva je slano jezero, gde još paunova stoji i zuri, poput mini filozofa, dok plivamo kroz slane pećine. Gde god da pođem, nosim crvenu knjigu Omara El Akada, Jednog dana svi će oduvek biti protiv ovoga. Izvitoperila se od vode, mastilo se razlilo. Poput amajlije, ili svete knjige, ogroman i nekako istrajan bol i bes koji teku kroz nju svuda me prate. Piše o ovom bestežinskom dobu, dok genocid još traje, vesti „više ne mogu da se nazovu vestima“, ali pre nego što stignu udžbenici istorije. Piše o Gazi kao o zemlji zarobljenoj u jeziku koji kaže: „Da, ovo jeste tragično, ali je nužno“.
Plivamo neko vreme u jezeru, a onda se vraćamo moru. Plutam po površini dok ona skače sa najviših stena i gledam kako je gravitacija povlači u vodu. Za nekoliko dana biće trideset godina od masakra u Srebrenici. Njoj je sada petnaest. Kada je napunila godinu dana, proveli smo šest meseci u Berlinu. Držala sam na univerzitetu kurs o otuđenju i destrukciji u književnosti. Gurali bismo njenog starijeg brata i nju kroz sneg iz jednog parka sa igralištem u drugi u džinovskim kolicima. Kada je stiglo proleće, a bilo je to Arapsko proleće, počeli smo da posećujemo berlinski zoološki vrt. Polarni medvedi hodali su tamo-amo, psihotično, po svojoj steni.
Na kursu koji sam vodila u Berlinu svake nedelje smo čitali po jedno poglavlje Ministarstva boli Dubravke Ugrešić. U središtu priče je Tanja, dadilja i profesorka književnosti u izgnanstvu u Amsterdamu posle rata u nekadašnjoj Jugoslaviji, koja mora da drži kurs o jugoslovenskoj književnosti. Pošto zemlja čiju bi književnost trebalo da predaje više ne postoji, osim kao fantomski bol kod njenih studenata, ona osniva neku vrstu zamišljenog fakulteta sa Jugoslovenima u egzilu koji pohađaju njen kurs. Umesto predavanja i ispita, ona ustanovljuje Ministarstvo bola, mentalni S&M klub i laboratoriju sećanja ne bi li spasli slupane uspomene sa Titanika, kako nazivaju svoju nekadašnju zemlju.
Jugonostalgija postaje tema, a cilj kursa je preživljavanje snažnog osećaja gubitka i svih poniženja u novoj zemlji, kao što je beskrajno čekanje „papira“. Svoje zajedničke uspomene drže u jednoj od onih jeftinih torbi sa buvljaka: u plastičnoj torbi sa crvenim, plavim i belim prugama, svojevrsnoj parodiji na jugoslovensku zastavu. Tražila sam od svojih studenata da izađu i da svako od njih kupi takvu torbu. Bio je to fantastičan prizor, 50 komada „najjeftinije torbe na svetu“ u klupama univerzitetske slušaonice. Išli su naokolo po Berlinu sa tim torbama, koje su do kraja sementra bile prepune.
Bila sam u srednjoj školi kada je izbio rat na Balkanu i sve vreme sam imala osećaj da sam ga propustila, da me je mimoišao. Sećam se da sam mislila: propuštam ovo, a potom sam ga stalno propuštala
Tražim ovde u Hrvatskoj takve torbe, ali ih nigde ne viđam. Bila sam u srednjoj školi kada je izbio rat na Balkanu i sve vreme sam imala osećaj da sam ga propustila, da me je mimoišao. Sećam se da sam mislila: propuštam ovo, a potom sam ga stalno propuštala. U to vreme su vođeni mirovni pregovori između Izraela i Palestine, tako daleko, jednako daleko kao i sad. Jaser Arafat je posle toga dobio Nobelovu nagradu za mir i bio je svakog dana na televiziji. Uvek propustimo ono najvažnije, pisala je Margerit Diras.
Paunovi guguču i klikću, a ona sad spava kraj mene na suncu, blago se trzajući, negde duboko u sebi. Ovde gde smo sad kažu da, ako spavaš čvrsto, spavaš kao „zaklano dete“. U Ministarstvu bola Ugrešićeva ovu smrtonosnu metaforu upoređuje sa drugim, mnogo mirnijim, poput engleske „spava kao jagnje“ ili švedske „spava ko beba“. Ona piše da je jasno da će u zemlji sa tako nasilnim metaforama biti rata.
Ugrešićeva je rođena ovde, na području koje je danas Hrvatska, ali severnije, u Kutini. Nazivali su je vešticom, zato što je mrzela nacionalizam i odbijala je da sebe smatra Hrvaticom ili Srpkinjom ili bilo čime u vezi sa nacijama. Možda je stvarno bila veštica; imala je zaista specijalne moći i književnu snagu koja je bila jedinstvena.
Dok paunovi romore pored mene, skrolujem preko predmeta iz međunarodnog javnog prava koje sam onomad studirala. Nisam ni pomišljala da se vratim tome još od kada sam završila studije 1998. Kao da verujem da bi mi nešto oko mene postalo jasnije ako bih ponovila neke od tih kurseva.
„Ali zašto bi htela na kurs?“
Probudila se i gleda u moj telefon.
„Ne znam. Zato što se osećam zbunjeno. Osećam se kao da su istina i neistina zamenile mesta“.
„Ja ne bih išla na kurs da sam na tvom mestu“.
„Šta bi ti uradila?“
„Otkud znam? Imam samo 15 godina“.
„A kad god nešto hoćeš, uvek kažeš da ti je 16“.
Ovo znate i bez četiri i po godine na pravnom fakultetu, ovo znate bez obzira na to šta švedska vlada kaže o čekanju na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu: Konvencija o genocidu nije nastala da bismo mogli da, retroaktivno, mnogo godina kasnije, pred sudom utvrdimo da je počinjen zločin protiv čovečnosti, baš kao što ne dopuštamo da se pred našim očima dogodi ubistvo, a da ne pozovemo policiju misleći: „Pa, dobro, sud će kasnije utvrditi činjenice“. Isto tako danas ne smatramo da je bilo dovoljno to što je zločin protiv čovečnosti u Trećem rajhu pravno rasvetljen u Nirnbergu posle rata, niti što je Milošević na kraju predat Tribunal u Hagu.
O tome piše i Omar El Akad u svojoj crvenoj knjizi: jedna od osobina zapadnjačkog poimanja liberalne demokratije jeste istorijsko i pogrešno uverenje da postoji neporecivi moralni otpor nasilju i ugnjetavanju dok se ono događa. Narativi o kolonizaciji ili ropstvu ili o ludim sufražetkinjama nastali godinama kasnije uvek se fokusiraju na svetlost i pravdu za koje su se ti ljudi borili. „Dok se strašna stvar dešava, dok se zemlja još otima i starosedeoci još ubijaju, svaki oblik otpora je teroristički i mora biti slomljen civilizacije radi“.
Takvi postupci naknadno postaju herojska dela u našoj velikoj priči o značaju slobode i otpora ovde na zapadu, temelj naše sopstvene slike o samima sebi. Šaljem poruku prijatelju iz vremena kad sam studirala na Pravnom fakultetu u Upsali da mu kažem kako sam na pretraživala kurseve onlajn; tada bismo stajali u parku ispod univerzitetske biblioteke posle predavanja Ovea Bringa iz međunarodnog javnog prava onog poslednjeg proleća pre nego što smo se rasuli po svetu. Prijatelj mi odgovara da je verovatnije da se taj predmet danas, nažalost, pre povezuje sa istorijom prava i da je zato uvršten u te kurseve, jer izgleda da konvencije međunarodnog prava više ne važe. Ispada da je taj predmet počistilo vreme, baš kao jugoslovensku književnost onda kada je Tanja trebalo da je predaje.
Nema tačnih podataka o broju mrtvih u Gazi. Možda ih nikada i ne bude. Mnoge ustanove koje broje mrtve i ranjene nestale su, uništene, bombardovane, a umiranje od gladi i nedostatka nege ne ulazi u zvanične brojke. Omar El Akad piše da reči postoje tek kad se osvrnemo; vreme protiče preko njih i oko njih poput vode niz rečno korito. Kasnije, kada otvore masovne grobnice sa svim nedužnim ljudima koji su ubijeni, „neće biti toliko kontroverzno jednostavno tvrditi ono što je opšte poznato. Ali se za sada raspravljamo, mi u ovom delu sveta, onom koji nije sveden na ruševine, o tome kakva nam reči bude osećanja“.
Okupacija. Genocid. Raseljavanje.
Deca što spavaju grobovima svojih roditelja. Roditelji što sahranjuju delove tela.
Na ostrvu je zabranjeno prenoćiti jer je ono rezervat prirode. Zato se svako veče vraćamo brodićem na kopno. S druge strane vozi lokalni autobus do Mostara. Moja ćerka stalno fotografiše autobus na kom spreda piše „Babin Kuk“. (Na švedskom reč „kuk“ znači „kurac“.) Zabavno je putovati s njom; želi da uskoči u svaki autobus i tramvaj, da se odveze do poslednje stanice i vidi šta će se dogoditi.
Ne mogu da se setim svih stvari koje su studenti sakupili u svojim torbama u Berlinu, ali se sećam nekih stvari koje je morž Roland iz Zoološkog vrta u Berlinu imao u stomaku u drugom romanu Dubravke Ugrešić, Muzej bezuslovne predaje. Vodeni pištolj, par naočara za sunce, padobran, lutka, kutija šibica, pribor za šivenje. Šta je čoveku potrebno? Šta im je ostalo u Gazi?
Ljudi u ratu nam brzo postanu stranci, baš kao što rat uništava sve što imaju. Postaju deo stenovitog pejzaža oko njih, deo bombi, krvi, mnogih grobova. Ugrešićeva piše da je Rilke jednom rekao kako se priča o rasutom životu može ispričati samo u delićima. Svi vozovi za Beograd voze preko Zagreba, pa tamo hvatamo avion. Prelećemo planine i nevidljivu granicu i slećemo po žegi. Vidimo kako se srpske zastave vijore svuda duž autoputa od aerodroma, kao da smo na ruti parade ili nekakve proslave. Nema ovde šta da se slavi, ovde je sve na ivici.
Studenti okupiraju univerzitet od decembra, nakon što se srušila nadstrešnica nedavno renovirane železničke stanice i usmrtila šesnaestoro ljudi. Dešavaju se masovni protesti, dimne bombe u parlamentu, nasilje nad demonstrantima. Aleksandar Vučić, koji je na vlasti 13 godina, bio je ministar u Miloševićevoj vladi, desničar je i nacionalista. Studenti nemaju vođu – njihov jedini zahtev je raspisivanje izbora.
Vladimir Arsenijević me dočekuje na aerodromu. On je direktor književnog festivala Krokodil, na kom sam jedna od gostiju. Pre nedelju dana festival je pomeren zbog očekivanih protesta: festival ne može piscima da garantuje bezbednost. Tek kada se provezemo pored zgrade vlade i parlamenta shvatam koliko je situacija napeta. Ultra-nacionalisti lojalni režimu podigli su šatore u ogromnom kampu oko vladinih zgrada da bi zaštitili predsednika od demonstranata. Beli šatori i barikade na sve strane. Ovde i onde poneki muškarac sedi ispred šatora ili stoji i posmatra. Žive ovde mesecima. Ljudi kažu da budućnost najpre stiže u Beograd. Upravo tu se budućnost Evrope može videti kroz kaleidoskop.
Te večeri srela sam se sa Anjom Sušom, pozorišnom rediteljkom koja radi i u Beogradu i u Stokholmu. Proletos je postavila Hinkenmana Ernsta Tolera u Dramatenu u Stokholmu, o vojniku povratniku iz rata koji pokušava da ponovo pronađe svoje mesto kod kuće i na kraju otkriva da mu je jedino preostalo mesto u cirkusu. Anja kaže da se nikada neće navići na to da pokazuje svoj pasoš kad odlazi u svoju vikendicu u Hrvatskoj; za nju će to uvek biti njena zemlja. Za njenog sina, rođenog posle rata, vikendica će uvek biti u stranoj zemlji.
Uveče se svi okupljaju kraj reke, tamo gde se sastaju Dunav i Sava. Dunav teče nizvodno iz Budimpešte, nastao iz izvora nedaleko od Strazbura, gde sam živela u mladosti. Moja najbolja prijateljica živela je iznad restorana u kom su Čerčil i Šuman smišljali EU. Restoran se zvao „Krokodil“, baš kao i festival ovde. Sedeli su za stolom i skicirali zajednicu za ugalj i čelik. Svo oružje potiče od uglja i čelika, a integrisane industrije trebalo je da spreče najzavađenije evropske zemlje da započinju ratove jedne protiv drugih. Svaki put kada bih na putu do nje prolazila pored „Krokodila“, činilo mi se da u mraku mogu da nazrem onu dvojicu ćelave gospode kako sede u pozadini.
Nakon što sam ujutru dala intervjue, moja ćerka želi da se provoza tramvajem ili autobusom, pa se penjemo u jedan od starih tramvaja i vozimo se do okretnice. Sav javni prevoz ovde je besplatan, ali su redovi vožnje pomalo nasumični. Dan je pred proteste i svi međumesni vozovi i autobusi iznenada su svuda suspendovani. Vlada svaljuje krivicu na pretnje bombama, ali ljudi kažu da se to dešava da bi ih sprečili da doputuju na proteste.
Related
Opservacija života sa distance (“Antarktik ljubavi”, Sara Stridsberg)Vladimir, direktor festivala, sav je pod stresom. Ja sa tim još nisam upoznata, ali režim je isekao festivalu struju i noćas su morali da odu i kupe agregate. Obično bi struja dolazila iz državnog nacionalnog muzeja odmah pored. Celo popodne provodimo na ležaljkama pod platanima razgovarajući s Mimom Simić, koja me je malopre intervjuisala na bini. Ona ima suprugu u Beogradu, jednu u Sijetlu i jednu u Berlinu. Govorim joj stvari koje nisam rekla nikom drugom, a mislila sam da sam ja ta koja je dobra u navođenju ljudi da pričaju. Sve vreme provodi putujući od jedne do druge žene, ponekad veoma besnih. Pre deset godina pojavila se u televizijskoj emisiji Želite li da postanete milioner?
„Niko u Hrvatskoj tada nije otvoreno govorio o tome da ima devojku i dugo sam razmišljala o mestu na kome bih mogla da pričam o svojoj. Nisam tada imala nikakav pristup javnosti, a svi su svake večeri gledali tu emisiju“.
Kad je napokon otišla, poslužila ju je sreća da osvoji mnogo novca i njih dve su se zajedno pojavile na naslovnoj strani jedne revije. Ljudi joj i danas, deset godina kasnije, prilaze i zahvaljuju joj se što je na televiziji govorila o svojoj devojci. Moja prevoditeljka Svetlana Tot stiže nekoliko sati kasnije jer nema vozova ni autobusa. Stigla je autostopom iz Novog Sada, gde se železnička stanica urušila u decembru[1].
Još od NATO bombardovanja Beograda 1999. godine, Ministarstvo odbrane, nekadašnji Miloševićev štab, ostao je u ruševinama; kao rana na licu grada, spomenik ratu. Sad će Trampova familija (Trampov zet Džared Kušner) na prostoru te ruševine da gradi luksuzni hotel i kompleks apartmana. Građani Beograda žele da sve ostane tako kako jeste, kao muzej istorije Srbije. Budućnost uvek najpre stiže u Beograd. To je kao da posmatrate svet kroz mali dvogled.
Uveče moja ćerka i ja leškarimo na stepenicama nacionalnog muzeja pored festivala, čekajući da dođe moj red da izađem na binu. Uskoro će ponoć, mnogo kasnije nego što je trebalo da nastupim, ali ovde nema zaista strogo određenih termina. Fotografišem je kako leži zatvorenih očiju, spava kao… kao ona sama, kao dete koje ne veruje da bombe mogu da padaju s neba. Koliko god da ovaj svet još potraje, nikada na njemu neće biti nikoga poput nje. U vazduhu se oseća napeta atmosfera koja treperi pred nadolazeće proteste. Direktor festivala juri tamo-amo, razgovarajući telefonom. Kasnije te večeri sedimo svako sa svojim hamburgerom pod statičnim svetlima prvog Mekdonaldsa u Istočnoj Evropi. Budućnost najpre stiže u Beograd.
Moj švedski izdavač misli da bi trebalo da držim ćerku podalje od grada pred demonstracije, ali imam zakazane intervjue, a ona je radoznala. Na ručku u ambasadi Milena Berić sa festivala priča nam da je režim pokušao da ga prekine jer je prethodne večeri jedan pisac govorio o genocidu u Srebrenici. Posle ručka je nemoguće naći taksi; protesti neće početi još nekoliko sati, ali ulice su već prepune ljudi.
Dajem poslednji intervju tog dana iza izloga koji gleda na glavnu aveniju u centru grada. S one strane stakla sve je više ljudi, a spolja dopire zvuk nalik hučanju mora. Moja ćerka stoji kraj staklenog zida i gleda napolje, a ja se pitam kako ćemo se vratiti u hotel. Sve knjige koje sam napisala čine mi se prevaziđenim, nevažnim. Novinarki pogled beži levo-desno. Prethodni put je na demonstracijama režim koristio zvučni top, vrstu akustičnog oružja koje u sekundi razbija masu i izaziva dugotrajna psihološka oštećenja. Posle nekog vremena prekidam intervju, što nikada ranije nisam učinila, ali niko u prostoriji više ne može da se usredsredi na ono što se govori. Još jedna prisutna spisateljica, Marija Ratković, kaže:
„Jako je važno da se ne plašiš. Ovo je sve što imamo. Ovo nam je jedina šansa. Jedini trenutak da nešto promenimo.“
Dok izlazimo, napolju je toliko ljudi da jedva prepoznajem ulice po kojima već danima hodamo. Prolazimo pored zgrade vlade na putu do hotela; ranije se nisam plašila, ali sada sam uplašena. Ljudi koji su mesecima bili tamo u šatorima stoje rame uz rame sa policajcima pod šlemovima i sa štitovima. U svojim uniformama izgledaju kao nacisti. Iz zgrade trešti muzika, noćna mora od zvuka, jezivi indastrijal akordi.
Naš hotel je zaključan i sada su tu čuvari. Cele večeri sedimo kraj našeg velikog prozora i gledamo napolje. Središte demonstracija je na Trgu Slavija, nekoliko blokova dalje, ali desetine okolnih blokova krcate su ljudima. S vremena na vreme izađemo i gledamo. Ljudi stoje potpuno mirno, u tišini, zure pravo uvis. Ćerka želi da odšetamo dalje od hotela; ja hoću da budemo blizu. Čovek koga srećemo na ulici kaže: „Sada radim samo ono što studenti kažu. Tako sam odlučio, da sledim tu snagu. Mladi ljudi, oni znaju.“
Njegove reči su obradovale moju mladu saputnicu, ali mi ipak radimo onako kako sam ja rekla. Nevinih ljudi nema nigde, ali svako dete je nevino. Neredi počinju kasnije te noći. Zvuk šok-bombi sve je bliži i bliži. Pratimo sukobe preko Rojtersa i CNN-a. Sada nikome nije dozvoljeno da napusti hotel. Neredi stižu do naše ulice posle ponoći. Sedimo kraj prozora do duboko u noć, slušamo zvuke eksplozija i povike.
Svake večeri, kada bismo se vraćali sa ostrva paunova, sa Lokruma u Hrvatskoj, pazili smo da ne ponesemo ništa sa sobom. Neki monasi, koji su nekada bili primorani da napuste ostrvo, bacili su kletvu na njega i na svakoga ko ikada ponese nešto s njega. Bacali smo sve omote od slatkiša i flaše, a ostavljali kamenčiće, školjke i paunova pera na plaži pre nego što bismo uskočili u čamac. Prošlo je šest nedelja otkako smo bili tamo.
Studenti su nastavili sa zauzimanjem univerziteta u Beogradu, a sada zauzimaju i druge delove grada, pa i neke puteve. Mnogi ljudi su i dalje u zatvoru posle demonstracija. Aleksandar Vučić kaže da će ga opozicija ubiti ako se povuče; Civil rajts difenders, Amnesti internešnal i Komisija EU pozivaju režim da istraži izveštaje o brutalnom nasilju nad mirnim demonstrantima koji su obišli svet, da poštuje osnovne slobode i da oslobodi sve studente iz zatvora. Bitka se vodi između nacionalista i demokrata, ovde, kao i svuda drugde danas.
U Stokholmu se demonstracije protiv izraelskog rata u Gazi i dalje održavaju svake subote. Ove subote sam se zadesila iza jedne starije žene koja, po vrućini, polako napreduje sa hodalicom. Mislim na Mariju, spisateljicu iz Beograda: „Jako je važno da se ne plašiš. Ovo je jedini trenutak koji imamo da nešto promenimo“.
Još nosim svuda sa sobom crvenu knjigu Omara El Akada, držim je čvrsto kao da može da mi spase dušu. Ne može. U svim tim mračnim godinama detinjstva Omara El Akada, u vreme kad je škiljio kroz crno mastilo cenzora u Egiptu i Kataru, kao pridošlica u Kanadi, na putovanjima u ratne zone kao dopisnik, pa čak i tokom intervjua u Gvantanamu, uvek je verovao da se grdne pukotine liberalne demokratije na Zapadu mogu popraviti. Tokom ratova protiv terorizma, kada je video kako stotine hiljada ljudi koji su ličili na njega i delili sa njim istu religiju bivaju ubijeni, i dalje je verovao da se to može popraviti, da postoji jezgro koje se može spasiti. Sve do jeseni 2023. godine, dok nije počeo masakr:
Iza naše kuće u Oregonu je pola jutra divlje šume, prepune žbunja kupine, uglavnom neprohodne. Nekada se tokom četvrtog ili petog ili stotog meseca genocida, zatičem kako utabavam malu stazu kroz šumu. Tiho mesto, gde mogu biti sam. Sam sam celoga dana dok pišem, ali ovde svedočim mrtvima. Ne znam zašto, ali osećam potrebu da odem drugde da ih oplakujem. Negde gde je lepo. Obično ne plačem ovako. Poslednji put sam plakao 2010. kada smo sahranjivali mog oca. Plakanje nije katarza, više je kao bolest.
Jednog dana svi će oduvek biti protiv ovoga.
***
Piše: Sara Stridsberg
Izvor: Lithub
Preveo s engleskog: Matija Jovandić
***
[1] Verovatno nenamerna omaška; tragedija na železničkoj stanici dogodila se 1. novembra 2024. (prim. prev)
***
Pročitajte i intervju sa Sarom Stridsberg o tome kako je, pišući roman Bekomberja, stavila svoj život na kocku i izložila se ludilu, poslušajte kako čita odlomak iz ove knjige (uz prevod), kao i priču o stvarnoj Valeri Solanas, liku iz njenog romana Fakultet iz snova, inače atentatorki na Endija Vorhola ili prikaz njenog romana Antarktik ljubavi.