Slavoj Žižek me je pridobio naslovom svoje knjige Sve što ste oduvek hteli da znate o Lakanu (a niste se usudili da pitate Hičkoka) iz 1992. godine. Te reči bile su pesma sirena svima nama koji smo strahovali od toga da sveobuhvatni, suštinski uvidi leže zaključani u tekstovima kakvi nam prosto ne leže. Nije da me Lakanova dela ne zanimaju, nego uživanje uvek, u nekom obliku, upravlja time šta i kako čitam. U knjigama bi, idealno, trebalo da se nađe bar neka kombinacija onoga u čemu uživam: priča, slikovitost, ogovaranje, igre rečima, dah proživljavanja nečijeg iskustva. Mogu ja da izađem nakraj sa prozom koja mi ograničava ili uskraćuje takva zadovoljstva, a često to i radim u potrazi za drugim dragocenostima. Ipak, ponekad se dešava da se osećam zaista bespomoćno pred teorijskim konceptima predstavljenim tako da ne budu zasnovani na nekom realnom primeru ili sugestivnoj metafori. Čak i ako se lišim uživanja i probijem se kroz takvo štivo, učinak je slabašan.
U takvim slučajevima uzdam se u parafraze ili analogije – u Žižekovoj knjizi je to uvod u lakanovsku teoriju kroz filmove Ptice i Vrtoglavica. A to je trostruki ćar: osvežim sopstvenu fascinaciju filmovima koje znam već 50 godina; osnažim se lakanovskim epifanijama; i otkrijem luckastog novog prijatelja u provokatoru Žižeku, čije misli razumem, otprilike, tek svaku drugu (kad mi nisu razumljive, nađem se u situaciji da i sam tragam za jasnijom parafrazom Žižeka).
Oduvek sam u životu znao da određene grane istraživanja – filozofija, politička teorija i psihoanaliza – imaju potencijala da daju nazive mojim neartikuluisanim osećanjima i da me ohrabre u nastojanju da živim časno u ljudskom krdu. Ali kako otključati to blago? Za svakog mislioca kod koga sam pronalazio „čitalački kiseonik“ (Niče je čist gas), bilo je drugih (zdravo, Hajdegere) čije apstrakcije su, što se mene tiče, bile poput udarca u betonski zid: neprobojne pri bilo kojoj brzini.
Dakle, kako su godine prolazile, tako sam postao sam neka vrsta poznavaoca knjiga poput Žižekovih ili poput Mogućnosti crvenkasto zelene (The Possibility of Reddish Green) Dejvida Rotenberga u kojoj se bavi filozofijom Ludviga Vitgenštajna kroz dela u kakvima već mogu da se pronađem, kao što su romani Tomasa Bernharda i filmovi Krisa Markera. I time priđem materiji najbliže što ću, verovatno, ikada uspeti.
Već čujem vitgenštajnovce kako vrište na mene da je njihovog momka predivno čitati; njima prosto kažem: „Jeste vama“. U životu u kom, sa 60 godina, nisam još ni pipnuo Nabokovljevu Adu, a i dalje želim da ponovo pročitam Čoveka koji je voleo decu Kristine Sted, verovatno se neću pentrati preko tog zida.
Ovo sramotno odavanje da se oslanjam na prepričavanja podseća me na to da Pjer Bajar u Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali upravo tako nešto preporučuje kao pozitivan intelektualni pristup. Bar mislim da to radi, jer i Bajarovu knjigu, avaj ironije, takođe nisam pročitao. (Mislim da će mi to oprostiti.) Kad sam u odgovarajućem raspoloženju, mogu sa istinskim zadovoljstvom da mozgam o Frojdu; o Marksu ne baš toliko, iako i u tome istrajavam. Opet, i tu je takav slučaj, kao i uvek, da sam se i sa Frojdom i sa Marksom upoznao prvo kroz zaključke i interpretacije Adama Filipsa, Meri Ruti, Dejvida Gribera i T. Dž. Klarka, pa tek onda direktno. Možda to i jeste prirodno: engleska književnost počinje sa Čoserovim preuzimanjem Orestije. Sve je, ionako, prepričavanje.
Kad je reč o Kafki, Debora Ajzenberg primetila je ranije ove godine u časopisu Njujork rivju of buks da „izgleda ima mnogo ljudi koji Kafkinoj fikciji pristupaju (ili je izbegavaju) očekujući nešto sumorno, kriptično, suviše nerazumljivo da bi se uživalo“. To je „nažalost tako“, nastavlja ona, „jer je ta fikcija zapravo opčinjavajuća, beskrajno izdašna i često raspusno zabavna“. U ovom slučaju, za razliku od onog sa Vitgenštajnom, podržavam zagovaranje originala.
Još od kako sam otkrio Kafku, kao tinejdžer koji je čitao onako kako mu nešto padne pod ruku i pogrešno je pomislio da je Proces distopijski triler (ili to možda nije pogrešno?), čitao sam ga, podražavao ga i zadavao kao zadatak u učiniocama. Na epitet koji je Ajzenbergova savršeno upotrebila, “opčinjavajuće”, dodao bih samo to da je Kafka i, začudo, umnogome prizeman. Njegovo delo, iako često preopterećeno paradoksom i konceptualnim žarom, ukorenjeno je u onim mekanim, golicljivim, pospanim, koketnim i nestalnim osećanjima u telu, i to najviše kada piše o životinjama. A često piše o životinjama. Svi znamo za bubašvabu, ali tu su i majmun, miš, krtica, leopardi, a i „Istraživanja jednog psa“.
Dovoljno je, reklo bi se, voleti Kafku: nema potrebe za prepričavanjima, prosto uronite. Ali, za mene je Kafka paradigmatičan primer za pisca kog čitamo, čak i gutamo, i rado mu se vraćamo, a opet žudimo za tim da vidimo kako ga tumače drugi. A srećom (bar za mene, svakako) Kafka je jedan od najtumačenijih, najobjašnjavanijih i najživopisanijih pisaca, možda i ljudskih bića, koji je ikada izbio na videlo.
Kako istraživati kao pas: Kafkina nova nauka (How to Research Like a Dog: Kafka’s New Science) Arona Šustera, knjiga upravo u tradiciji Žižekovog harizmatičnog prepričavanja, detaljna je istraga Kafkine priče o psu. Kao strahovito eruditsko i pristupačno skitanje po delima Kafke, Lakana, Frojda i Beketa, između ostalih, ova knjiga može vas ubediti, kao što mene jeste, da su „Istraživanja jednog psa“ – koja je Kafka napisao pred kraj života, upravo kad je odustao od pisanja Zamka i donekle su skrajnuta (Valter Benjamin priznao je da ga je priča zbunjivala) – jednako vredna posvećenog čitanja kao i sve drugo što je Kafka napisao. Povrh svega toga, Šusterova knjiga, zajedno sa Kafkinom pričom, može da produbi fascinaciju psima i oduševljavanje njima, delom i time što pomaže da primetimo koliko je i sam Kafka primećivao stvarne pse pre nego tek puku ideju o njima.
U romanu Zid (The Wall) Marlen Haushofer žena uskraćena za bilo kakvo društvo drugih ljudi promišlja svoju ključnu opstalu vezu, onu sa psom po imenu Links.
Skoro je pa neprijatno to što ga boravak sa mnom čini tako srećnim. Ne bih rekla da su odrasle životinje u divljini srećne, pa čak ni zadovoljne. Mora da je suživot sa ljudima probudio takav potencijal u psima. Volela bih da znam zašto delujemo tako omamljujuće na pse… Nisam ja, naravno, nikada bila ni po čemu posebna; Links je, kao i svi psi, prosto navučen na ljude.
Filozofi, poput Tomasa Nejgela u svom čuvenom eseju „Kako je to biti šišmiš?“ i Đorđa Agambena u knjizi Otvoreno, nastojali su da životinji prišiju etiketu nesaznatljivog – bliskog „drugog“ čija nas neminovna različitost uznemiruje i gura nas u to da postanemo svesni sopstvenog egzistencijalnog stanja. Ali pripitomljeni pas, kao što nas Haushoferova podseća, nudi nam drugačiju vrstu zagonetke: život tog stvora isprepletan je sa ljudskim do te mere da se ono otuđilo od sopstvene vrste, čak i onda kada je u dodiru, nemoćno, sa svojom nekadašnjom prirodom.
Nimalo ne iznenađuje da su upravo to svojstva kojim je Kafka bio fasciniran u svojim „istraživanjima“; njegov pas, baš kao i njegovi likovi uopšte, pati od osećanja kosmičke izmeštenosti iz neke svoje prave prirode. Kafkin neimenovani pas pripovedač proučava sopstvenu vrstu koja pokazuje ceo spektar načina prilagođavanja tom stanju otuđenosti, dok on sam nikad ne uspeva da se prilagodi.
Neuspešan pokušaj usklađivanja sa sopstvenom realnošću čini ovog psa veoma sličnim Kafkinim paradigmatičnim protagonistima – setimo se Jozefa K, Umetnika u gladovanju i Gregora Samse. Ipak, ono što psa izdvaja od ostalih, i što Šustera šalje niz ličnu aveniju istraživanja, jeste težnja svojstvena psu da u središte stvari ne postavlja sopstvenu patnju i pritužbe, niti svoju moralnu ili emocionalnu krizu, već da se umesto toga postavi u svesnu i pozitivnu ulogu tragača, kihotovskog viteza neznanja.
„Filozof u nastajanju“, piše Šuster, „pronalazi iskru uživanja u postavljanju pitanja i nedobijanju odgovora. To neuspešno ispitivanje je momenat u kom on zaista živne, kad mu se aktivira njegova najdublja priroda i odakle crpe snagu. Njegov budući život biće organizovan oko postavljanja pitanja i neprimanja odgovora“.
Slede spojleri: Kafkina priča vrti se oko šale, one skrivene naočigled svih. Ta šala je, kada je jednom shvatite, jednostavna, ali pošto je Kafka Kafka, sa reputacijom nejasnog pisca, često je potrebno da je pročitate nekoliko puta da biste poverovali u njenu jednostavnost (pitam se da nije Valteru Benjaminu promakla). Šala je u tome što Kafkin pas-filozof, zbog neke neobjašnjive antropomorfne slepe mrlje, ne vidi ljudska bića koja vladaju svetom koji nastanjuju psi. Zato mu salonski psi izgledaju kao da lebde; psi u cirkusu mu se čine opčinjeni željom za nastupima. A, što je najvažnije, čini se i da se hrana pojavljuje niotkud, u skladu sa ritualnim činovima samih pasa koje pripovedač može da primeti, ali nikada i da ih odgonetne.
Naravno, ovo ne može biti kafkijanskije. Kao i u Zamku i Procesu, život svakog lika je izobličen prisustvom sveprisutnog i zagonetnog oblika moći koji, možebiti, istovremeno i ne postoji. Ipak, pošto smo mi čitaoci ljudi, živi primeri onog delića slagalice koji bi mogao da objasni (doduše, delimično) ponašanje pasa čiji su prioriteti i pogledi psu-pripovedaču toliko tajanstveni, ova priča predstavlja komičnu alegoriju istraživanja, i to blažu nego što je bilo šta drugo kod Kafke.
Related
Kerstin Prajvus: Tišina je za mene suštinski deo govoraA šta ako se naši životi vrte oko iste šale? Šta ako se ispostavi da je velika tajna oduvek bila naša sopstvena tupavost, mrlja u očinjem nam vidu koju jednostavno ne možemo da zaobiđeno pri gledanju? Ovo je – a to znam iz prepričavanja – veoma lakanovska sugestija.
Šusterova knjiga je uzbudjivo štivo jer hitro povezuje reference i zaključke, a spremna je da ponudi i biografske anegdote. One mogu da odlutaju daleko od teme do onih bliskih, a ne tiču se samo legendarno osobenog Kafke, nego i najoštrijih teoretirača psihoanalize (i njihovih ljubimaca). Šuster nas, u jednom fascinantnom odeljku, podseća na to da je „poput Frojda, i Lakan imao psa kućnog ljubimca, bokserku koju je nazvao Žistina, što je šaljiv omaž romanu Božanstvenog Markiza, dakle desadovska kuja za francuskog psihoanalitičara“, i to takvu da ona, prema Lakanu, „ume da govori… ima dar govora, ali ’to ne znači da potpuno vlada jezikom’“.
Žistinino delimično vladanje jezikom, primećuje Šuster, na neki način je povezano sa Kafkinim psom i karakterišu je dve osobine. Prvo, za razliku „od mnogih ljudskih bića“, ona govori „samo u onim trenucima kad je to potrebno“ – da izrazi svoja emotivna stanja ili da odgovori na stimuluse iz okruženja, kao što je Lakanovo prisustvo. Drugo, kada govori „ona precizno identifikuje [Lakana], za razliku od njegovih pacijenata na analizi za koje Lakan lako može da bude i neko drugi… Pas se prema drugima ophodi kao ’malim drugima’, kao partnerima u dijalogu i komunikaciji, ali se taj drugi nikada ne brka sa Drugim“.
Ah, to Drugo sa velikim D. Ako ste išta čuli o Lakanu (a ja jesam, zahvaljujući Žižeku!), onda znate da taj „Drugi“ nije neko koga možemo da sretnemo, nego upravo sveprisutna moć društvenog naloga koji se isprečava između nas i neposrednog iskustva. Koliko nas samo sve ovo savršeno vraća Kafkinom književnom psu istraživaču, jer je i on stvorenje kome je Drugo (u ovom slučaju pravi ljudi) nevidljivo, uprkos tome što se svuda može naići na tragove njihovog uticaja.
U još jednom posebno upečatljivom nizanju interpretacija i ekstrapolacija Šuster se vešto kreće između pojma „kancelarijske komedije“, Fukoa, Dirasove i sugestije da Floberov u čuvenoj zamornoj komičnoj pripovesti o učenim neznalicama, Buvar i Pekiše, predviđa Gugl i Chat GPT:
Ako Flober herojski, i suludo, ostvaruje Vavilonsku kulu nauke svojom univerzalnom enciklopedijom, Kafka, na nimalo manje rigorozan način, jednim potezom izaziva kratak spoj u celom tom zdanju. Više se ne bavimo disperzijom jezika, naizgled beskrajnim brbljanjem diskursa, nego rupom u jeziku. Otud potreba za novim mitom, ili subverzivnim preokretom onog starog: Vavilonskom jamom[1].
Što se mene tiče, spominjanje Flobera je nekim slučajem upalilo jedno uspavano strujno kolo u mom mozgu. Buvar i Pekiše mi stoje na polici nepročitani više od 30 godina. Sada sam, zahvaljujući Šusteru, tu knjigu odjednom počeo da posmatram kao obrnuti talisman za načine na koji su delići naših shvatanja sa svih strana opsedani milionima knjiga koje nismo čak ni pokušali da pročitamo, njihovom neprozirnošću, onim što nose u sebi i onim što obećavaju.
Najodlučnija i najponosnija ekspedicija u mom ličnom životu – ona čitalačka – čini me, na kraju, sasvim nalik Kafkinom psu. Ipak, zanet samopouzdanjem preuzetim iz Šusterove knjige, opijen delirijumom njenog pohoda, zatičem sebe kako se zavetujem da ću konačno čitati Flobera. Ako uspem, ko zna šta bi još moglo da se dogodi? Morao bih da čitam Lakana. Ne mogu da čitam Lakana. Čitaću Lakana.
Piše; Džonatan Letem
Izvor: The Nation
Prevod: M. Jovandić.
***
[1] Vidi Kafkinu priču/snoviđenje „Uz Vavilonsku kulu“, u Franc Kafka „Vavilonska jama“, Rad, Beograd, 2004. (prim. prev)