Mimezis: Pazolinijeva rešenost da bude pesnik (I deo) Svet koji reč mora da izgradi je upravo ovaj u kom sada živim, pisao je Pjer Paolo Pazolini, režiser, polemičar, prozni pisac, a pre svega pesnik.

Pjer Paolo Pazolini, režiser i scenarista više od 20 igranih i dokumentarnih filmova, pisac više od 30 knjiga pesama i proze, šest drama i nebrojenih tekstova u štampi, u umetnost je zakoračio kao pesnik. A poeziju je pisao sve do kraja života, dok nije brutalno ubijen 2. novembra 1975. pod nikad do kraja razjašnjenim okolnostima. I dok u Italiji važi za jednog od najznačajnijih pesnika 20. veka, a prepevi njegove poezije izlaze u mnogim zemljama širom sveta, kod nas je taj deo njegovog opusa ostao pomalo u senci. Zato povodom pola veka od Pazolinijeve smrti prenosimo ovde članak Emanuele Pati, profesorke italijanskog jezika i kulture na Univerzitetu u Edinburgu, u kom je fokus upravo na njegovom odnosu prema jeziku i poeziji.

Jezik Majke i jezik Oca

Kod Pazolinija je jezički mimezis nerazmrsivo isprepletan sa mitom i sakralnim. U svom eseju „’Ebbro d’erba e di tenebre’: le iscrizioni della morte“ (’Opijen travom i tamom’: napisi o smrti), (Đovani) Agosti ukazao je na to da su kod Pazolinija međusobno suprotstavljeni canto (pesma, pevanje) i discorso ((raz)govor, diskurs), odnosno jezik Majke i jezik Oca. Ovaj drugi jezik je jezik simulacije stvarnosti, a predstavljaju ga kodovi, ideologije i sve ono što čini diskurs, ono što stvara istoriju i nameće zakon, “zakon, upravo, u Ime Oca“ (Agosti 46). Jezik Majke, nasuprot tome, jeste jezik vlasnice „prave“ istine, one koja se ne može izraziti u formi govora, već se može samo promrmljati ili otpevati izvan jezičkih kodova, „zbog čega Majka, kao nositeljka istine, istovremeno uskraćuje njeno neposredno (artikulisano) ispoljavanje“ (Agosti 46). Agosti je otuda Pazolinijevu poeziju protumačio kao „neprestanu borbu između ta dva jezika (između ta dva nivoa jezika)“ (Agosti 47).

U tom smislu, čini se da Pazolinijeva poetika sledi dva glavna poriva, kao što ću pokazati u ovom članku: s jedne strane, kritiku diskursa kao oblika građanske logike i racionalnosti, zasnovanog na proizvoljnom odnosu između označitelja i označenog; a sa druge strane, pokušaj da mimetički uskladi označitelja sa „pesmom istine“. Prema mom mišljenju, ova paradigma, Lingua della Madre vs. Lingua del Padre, posebno je važna jer osvetljava dva bitna aspekta ovog pitanja. Pre svega, jasno pokazuje da je kod Pazolinija predstava stvarnosti zapravo re-prezentacija stvarnosti (mimezis), koja sledi nakon dekonstrukcije retorike kulturnog diskursa. To, na neki način, predstavlja vid kulturnog samoponištenja, jer Pazolinijeva mimetička težnja ka stvarnosti u suštini znači poricanje sopstvenog građanskog sistema reprezentacije (jezika Oca) i oponašanje onog Drugog (jezika Majke). Na jezičkom planu, to odgovara autorovoj mimetičkoj težnji da dekonstruiše i prepravi jezik, tako da on odrazi neku drugu stvarnost, onu izvan establišmenta.

Biti autsajder kod Pazolinija se čini kao conditio sine qua non za prisustvo svetog

Pazolini je tu „drugu“ stvarnost, spoljašnju i isključenu iz buržoaske kulture, prepoznao u primitivnom svetu: najpre u furlanskom seoskom društvu; zatim, u periodu njegovog političkog angažmana, u rimskim borgatama (radničkim predgrađima); a naposletku je tu identifikaciju preneo na mitski ili geografski udaljeni prostor (Treći svet), oba izvan domena građanske istorije.

Biti autsajder kod Pazolinija se čini kao conditio sine qua non za prisustvo svetog; u tom smislu, pojam mimezisa za njega je bio prilično blizak starogrčkom shvatanju da je istina data van sopstva.

Poput Grka koji su istinu posmatrali kao nešto što dolazi ab extra, izvan subjekta, kao ek-stasis, i kao stalan pokušaj usklađivanja ljudskih sposobnosti sa stvarima (adaequatio intellectus cum rebus) putem čulnog opažanja, tako i Pazolini izgleda smatra da je iskustvo svetog zapravo transgresija građanskog kulturnog ja i njegovog jezika, kao i oponašanje Drugog.

Takva poetska konstanta, bilo da se tumači kao ideološka posvećenost ili estetski poriv, predstavlja važan ključ za razumevanje Pazolinijevog dela i pomaže u tumačenju njegovih često kontradiktornih tvrdnji.

„Drugi“ jezik

Uprkos brojnim razlozima koji su mogli da nadahnu Pazolinija da se odluči da piše pesme na furlanskom jeziku, reklo bi se da su doslovno svi saglasni sa tim da je on tako izrazio oblik jezičke „drugosti“, izbegavajući sistem standardnog jezika.

Kao prvo, takvim postupkom omogućio je sebi da se na određeni način otuđi od sopstvenog jezika; i sam je rekao da nije želeo da bude razumljiv: „Za mene je to bio vrhunac hermetizma, tame, odbijanja komunikacije“ (Saggi sulla politica e sulla società, 1411).

Kao drugo, odbacujući standardni jezik nacije distancirao se od fašističke kulture i umesto njega se koristio jezikom jedne manjinske jezičke zajednice. Tako je furlanski predstavljao mogućnost izražavanja „druge“ identitetske pozicije, izvan utvrđenog jezika buržoazije.

Bez obzira na to da li je ta identitetska pozicija bila objektivan odraz furlanske zajednice, a očigledno nije bila, Pazolinijevu poeziju na furlanskom trebalo bi tumačiti kao odbacivanje etabliranog diskursa (jezika Oca).

Pesniku je, kao „autsajderu u privilegovanom odnosu prema Istini“ (Gordon 81), zadatak zapravo bio da ponovo uspostavi vezu između reči i svetog, što je Pazolini pokušao da postigne objektivizacijom svog nadahnuća u „drugom“ jeziku.

U njegovom shvatanju sklada između bića stvari i njihove jezičke suštine, zamišljenom kao svojevrsna idealna „povezanost jezika sa reprezentacijom“ (Pazolini, Da A. Soffici, 11) ili „podudaranje srca i jezika“ (Pazolini, Collezioni, 27), jasno se vidi uticaj mita o Adamovom jeziku: jeziku koji imenuje stvari, ali to čini samo osluškujući i potčinjavajući se njihovom biću.

Pesme iz Kazarse to jako dobro ilustruju. Zapravo, Pazolinijeva prva zbirka pesama prožeta je željom da prenese iskustvo svog susreta sa svetim u friulanskom kosmosu putem „tela“ (vizuelnog oblika) jednog „novog“ jezika koji je trebalo da bude mimetički izraz tog ekstatičnog doživljaja.

Zajedništvo između pesnika i furlanskog sveta bilo je, dakle, heurističko iskustvo jer je, poput delovanja grčkog poietesa, predstavljalo iskustvo otkrivanja svetog kroz pesnički jezik.

Zaista, Pazolinija je privukao furlanski jezik upravo zato što nije imao pisani oblik; otud nije bio poetski otrcan od upotrebe, već je zadržao svu svoju „rustičnu hrišćansku čistotu“ (Pazolini, Academiuta di lengua furlana, 75). U tom kontekstu, furlanski jezik bio je zamišljen tako da izrazi materijalnu, senzualnu prirodu osećanja, kakvu nije bilo moguće izraziti jezikom tradicije. Pazolini je u pismu koje je poslao 3. novembra 1945. godine pesniku Franku de Đironkoliju opisao furlanski kao neku vrstu grčkog ili hrišćanskog dijalekta, bliskog trenutku kada je Adam izgovorio prve reči (Naldini, 209). Takva definicija ne može a da ne podseti na opis Đovanija Paskolija iz dela Il fanciullino, gde „dete-pevač“ postaje „Adam koji imenuje sve što vidi i oseća“ (Cadel, 23).

Želja da pesnički jezik načini mimetičkim fizičkoj stvarnosti izražena je i u nekim Pazolinijevim ranim kritičkim člancima, pre svega u književnim prikazima koje je pisao za časopis Il Setaccio između 1942. i 1943, kao i u disertaciji o Paskoliju, Antologija Paskolijeve lirike: uvod i komentari (1945). Sledeći stilističke smernice Đanfranka Kontinija i vizuelnu školu Roberta Longija, Pazolini je odlučno tvrdio da pesnički jezik mora da „prione“ uz fizičku stvarnost da bi bio delotvoran i „iskren“. Kao što čitamo u jednom od njegovih ranih kritičkih članaka o Arđengu Sofićiju, napisanom 1941, Pazolini definiše Giornale di bordo (Brodski dnevnik) kao „antipoetski“ zbog „uzajamnog neprijanjanja jezika i predstave, što proizlazi iz toga što mu nadahnuće popušta pred raznim mogućnostima jednog ili drugog“ (Pazolini, „Da A. Soffici“, 7). S druge strane, hvalio je Sofićijevog Arlekina, ističući da se u tim pesmama „duša autora, reklo bi se, pretvorila u zemlju, drveće, brežuljke, maglu, stabla, cveće, moglo bi se reći bez ikakvog ljudskog ostatka“ (Pasolini, „Da A. Soffici“, 11).

Pazolinijevo interesovanje za realizam u prvoj polovini naredne decenije motivisano je pre svega političkim uverenjima i uglavnom se odnosilo na pitanja jezika

Potreba da prevaziđe lično ja i uspostavi neposredniji kontakt sa stvarnošću navela je Pazolinija da se distancira i od Malarmea i od Remboa, koji su ipak uticali na njegovu prvu pesničku zbirku. Uprkos tome, njihova poezija, prema Pazoliniju, nije uvek nalazila konkretan izraz, već je ostajala maglovita i apstraktna. Pazolini je 1946. godine napisao: „Svet koji reč mora da izgradi je ovaj u kom sada živim“ (Pazolini, „Penso ai mondi metafisici“, 150). Bio je veoma kritički nastrojen prema piscima koji su se prepuštali „nejasnoćama atmosfere“ ili „iracionalnim i analognim odbljescima“ (Pazolini, „Commento“, 42), kao i prema onima koji su pribegavali formalizmu u pesničkom jeziku. Govoreći o delu pesnika Beniamina Dal Fabra, Pazolini je stil ovog pesnika definisao kao „rekonstrukciju, tu i tamo uspelu, teza i ukusa“, u kojoj je svežina bolna dovitljivost (Pazolini, „Collezioni“, 29). U oba slučaja, pesnički jezik nije bio povezan sa konkretnim doživljajem stvarnosti, a to je za Pazolinija bila suština lirike.

U ovoj ranoj fazi, Pazolinijeva mimetičnost može se stoga tumačiti kao dvostruka sinergijska strategija: u smislu dekonstrukcije kao odbijanje ustaljenog jezika reprezentacije; u smislu stvaranja „drugog“ jezika kao oblika pre-simboličkog, pre-jezičkog i pre-istorijskog izraza, koji nastoji da ponovo predstavi spoljašnju stvarnost kao doživljaj istine.

Nacionalno-popularna“ gramšijevska faza

Pazolinijeva mimetička poezija iz furlanskog perioda bila je pre svega pitanje izbora stila i još nije bila okrenuta pitanjima „nacionalno-popularnog“; međutim, ta dimenzija postala je značajno problematičnija nakon što je prihvatio gramšijevsku/marksističku ideologiju 1950-ih. Sledeći posvećenost neorealista „da krenu ka stvarnosti koja je popularna, istinita i stoga nacionalna“ (Rodi, 166), Pazolinijevo interesovanje za realizam u prvoj polovini naredne decenije motivisano je pre svega političkim uverenjima i uglavnom se odnosilo na pitanja jezika. Dvojezičnost je tada i dalje bila realnost Italije: u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata zemlja je bila jezički podeljena na oblasti gde je narod govorio standardizovanim jezikom i one gde su se govorili dijalekti. Davanje glasa ljudima izvan etablirane buržoaske kulture, dopuštajući im da govore svojim jezikom (dijalektom, a ne italijanskim), postala je opšta tema angažovanih autora.

Prema Pazoliniju, u tekovinama Otpora je mešanje i preplitanje glasova bilo „u samom srcu italijanskog populizma, pojma ‘angažmana’ i ideje ‘organskog’ intelektualca Komunističke partije“ (Rodi, 180). Ipak, jedno od glavnih pitanja koje je Pazolini postavljao u svojim kritičkim tekstovima u periodu od 1950. do 1955. i dalje se odnosilo na pogrešno poistovećivanje dijalekta i popularne kulture, naglašavajući da u većini slučajeva vernakulna poezija nije odgovarala mentalitetu naroda. Kao što ističe u tekstu „Dijalekt i popularna poezija“, velika je greška bezrezervno smatrati da je dijalekt „neposredan“ medij za ostvarivanje popularne poezije, jer on obično nosi teret kulturnih konvencija koje su sastavni deo buržoaskih „predrasuda“ pesnika (Pazolini, „Dialetto e poesia popolare“, 374).

Ova ideja dalje se rasvetljava u Poesia dialettale del Novecento (1952), obimnoj analizi vernakularne poezije u Italiji 20. veka. Prema Pazoliniju, većina pesnika teži tome da nametne burdžoaske predrasude vezane za narod koji prikazuju, prevodeći ga u jezik pun klišea: „I dijalekti imaju tradiciju koja je, koliko kulturna, toliko i udaljena od duha naroda, baš kao i tradicija izražena standardizovanim jezikom“. (Pazolini, „La poesia dialettale“, 717).

Prema njegovom mišljenju, realistična poezija, i na dijalektu i na italijanskom, postiže se samo kada pesnik na neki način samoukine svoju buržoasku klasnu identifikaciju i jezik (svoj simbolički poredak) da bi se asimilovao u jezik i iskustvo običnog čoveka. Zar predstavljanje „druge“ stvarnosti istim simboličkim poretkom ne bi ponovo bilo zamka u hermeneutičkom krugu? Zato, prema Pazoliniju, „realistička“ poezija može da se stvara jedino uz odbacivanje buržoaskog retoričkog pristupa predstavljanju i, kako kaže, „regresije“ prema Drugom.

Kada opisuje Belijevo prikazivanje Rima, Pazolini precizira: „pravi Rim, upravo zato što se stvarno postojanje Rima, kao i u bilo kom drugom italijanskom gradu, odvija unutar četvrti; u četvrti Beli regresira u svog govornika – lenjog i razdražljivog, egzibicionististu i filozofa“.

Na jezičkom planu, ovo se ostvaruje kada se označitelj izjednači sa spoljašnjom stvarnošću; na psihološkom i kulturnom nivou, buržoaski pesnik treba da se izjednači sa običnim čovekom.

Pazolinijevo shvatanje „realizma“ stoga se prilično razlikovalo od neorealizma, za kakav su u poeziji bile karakteristične popularne teme izražene standardnim jezikom ili umetanje govornog jezika i vernakularnih fraza u okvir tog jezika. Iz istog razloga on je kritikovao neorealističke filmove jer su, prema njegovom mišljenju, skoro bez izuzetka prikazivali popularne teme bez eksperimentisanja sa jezikom. U tekstu „Brkanje stilova“ naveo je:

Karakteristika ’neorealističkog’ inovatora je antieksperimentalna tendencija, kao da njegova etička, književna i saznajna vizija (ovih godina u Italiji) nije bila uključena ni u jedan problem (ako već ne i u društveni cilj) i kao da se nije našla ni u jednom bolu, ni u jednoj sumnji. I da se može ostvariti bez krize, odnosno bez traganja za poricanjem i pročišćenjem. Tako njegova postojeća inovacija, lišena eksperimentalnog odela, kao što smo naznačili u našem šematskom prikazu, na kraju završava fatalno, ponovnim usvajanjem zastarele i često trule jezičke građe. (Pazolini, La confusione degli stili, 1071).

U tom kontekstu je Pazolini nastojao da prevaziđe formalno i tematsko tipiziranje sveta običnog čoveka, koje je, koliko god se činilo popularnim, ipak vodilo nazad ka društvenom i jezičkom identitetu buržoaskog pesnika. Zato ga je, kako navodi Vagstaf, „fascinirala svaka mogućnost da odbaci elemente konvencionalnosti i proizvoljnosti u Sosirovoj koncepciji jezika“ (187) i bio je spreman da iznova stvori jezik Drugog.

Iz istih motiva je koristio rimski dijalekt u romanima Iskusni momci (1955) i Nasilni život (1959). Ovako je pisao 1958. godine:

„Uranjajući u svet dijalekta i žargona ‘borgate’, nosim u sebi svest koja moju operaciju opravdava ni više ni manje nego što opravdava, na primer, operaciju nekog partijskog rukovodioca: on, kao i ja, pripada buržoaskoj klasi, i od nje se udaljava, odbacujući privremeno njene potrebe, da bi razumeo i usvojio potrebe proleterske klase ili, u svakom slučaju, klase naroda. Razlika je u tome što ova operacija, svesno politička, kod partijskog čoveka predviđa ili priprema akciju; kod mene, pisca, ona može biti samo jezičko podražavanje, svedočanstvo, osuda, unutrašnje organizovanje narativne strukture prema marksističkoj ideologiji, unutrašnje svetlo.“ (Pazolini, „Il metodo“, 213)

Nakon teorijske debate u časopisu Ofićina (1955–59), Pazolinijev eksperiment u dva rimska romana imao je za cilj da jezik pripovedanja učini mimetičkim u odnosu na jezički, psihološki, kulturni i istorijski svet ragaca[1]. Kao što je objasnio u tekstu Razmatranja o slobodnom indirektnom govoru iz 1965, kada lik pripada drugoj društvenoj klasi, autor upoznaje svet te klase jedino kroz tog lika i njegov jezik (Pazolini, „Intervento“, 1357). U tom smislu, slobodni indirektni govor može da bude najbolji način da se narodno i buržoasko, lik i autor, spoje u jednu jezičku teksturu. Ova tehnika pisanja omogućavala je kontaminaciju obe društvene stvarnosti, izbegavajući čarobno oživljavanje misli lika kroz reči buržoaskog pisca ili umetanje glasa lika samo u dijaloge. Pitanje dijalekta u vezi sa mimetičnošću je zato bilo kompleksnije nego što se činilo i impliciralo je kritičkiju dekonstrukciju a priori odnosa između jezika (označitelja) i stvarnosti naroda (označeno).

Ipak, pesnički ideal mimezisa narodnih masa iz borgata počeo je da slabi krajem 1950-ih, kada je Pazolini shvatio da je stanovništvo borgata takođe integrisano u buržoasku logiku potrošačkog društva (takozvana „omologazione culturale“, to jest društvena standardizacija), gubeći tu posebnost, taj sveti element, koji ih je zapravo činio Drugim. Njegovo razočaranje u stvarnost kulminiralo je sa dokazom da pisani jezik može da dostigne stvarnost samo metaforički, dok film nudi način da se premosti barijera govornog predstavljanja i omogući direktan pristup izrazu stvarnosti. Mogućnost mimetike se, dakle, ponovo činila ostvarivom, ali u drugom obliku.

(drugi deo može se pročitati OVDE)

Piše: Emanuela Pati
Izvor: Pier Paolo Pasolini: In Living Memory
Prevod i uvodna beleška: Matija Jovandić

***
[1] Momaka iz radničkih kvartova (prim. prev)