Bertolt Breht i marksistička estetika u njegovim dramama (I deo) Breht je, pod uticajem prijatelja i velikog poznavaoca marksizma Karla Korša, estetska načela svog “epskog pozorišta” u ogromnoj meri formulisao u skladu sa idejama Karla Marksa

Brehtov odnos prema marksizmu je izuzetno važan i veoma složen. Od 1920-ih do svoje smrti 1956. Breht se identifikovao kao marksista; kada se vratio u Nemačku posle Drugog svetskog rata, odabrao je Nemačku Demokratsku Republiku (DDR), gde su njegova supruga, glumica Helene Vajgel i on osnovali sopstvenu pozorišnu trupu, čuveni “Berliner Ansambl”, a na kraju su dobili državno pozorište na upravu. Ipak, Brehtov odnos prema ortodoksnim marksističkim zvaničnicima i doktrini je često bio konfliktan, a njegovo delo i život su bili veoma idiosinkratični. Iako snažnog antiburžoaskog raspoloženja u mladosti, mladog Brehta je u početku boljševizam odbijao. Nemačku revoluciju 1918. doživeo je sa izvesnom ambivalentnošću i posvetio se književnoj, a ne političkoj delatnosti tokom turbulentnih ranih godina Vajmarske republike. Zabeležio je u svom dnevniku, na primer, negativnu reakciju na govor koji je čuo 1920. o Sovjetskom Savezu u kojem ga je odvratio koncept socijalističkog poretka o kome se raspravljalo. Zapisao je svoj negativan utisak o boljševizmu i zaključio u tom zapisu da bi radije imao novi automobil nego socijalizam!

Ipak, od početka svoje književne karijere, Breht je bio neprijatelj uspostavljenog buržoaskog društva. Breht je napisao izrazito anti-buržoasku dramu Baal (1918-19), koja je imala složen odnos prema ekspresionizmu, a 1919. je napisao Bubnjeve u noći, dramu koja se bavila razočaranjem nastalim posle Prvog svetskog rata i nemačke revolucije. Kragler, vojnik u predstavi koji se vraća iz rata, okrenuo je leđa nemačkoj revoluciji kako bi otišao u krevet sa svojom devojkom.

Dok je bio u Berlinu sredinom 1920-ih, Breht je počeo da pokazuje interesovanje za marksizam. Povezao se sa širokim krugom svojih prijatelja istaknutih levičara i levičarskih umetnika, a sa marksizmom se upoznao kroz razgovore sa prijateljima i saradnicima kao što su Leon Fojhvanger, Fric Šternberg, Džon Hartfild, Viland Hercfeld, Alfred Doblin, Hans Ajsler i Ervin Piskator. Kako sam Breht kaže, bile su mu potrebne informacije o ekonomiji za predstavu koju je sa Piskatorom planirao za sezonu 1926-1927, a u kojoj se radilo o nemirima na pijaci Hejmarket u Čikagu. Nedovršena predstava Žito zahtevala je poznavanje prodaje i distribucije žita. Breht je rekao da iako je vodio opširne razgovore sa preprodavcima žita, oni nisu bili u stanju da adekvatno objasne funkcionisanje tržišta pšenice i da je tržište žitarica ostalo nerazumljivo u standardnom ekonomskom i poslovnom diskursu.

Iako je planirana drama ostala fragmentarna – kasnije je preimenovana u Džo Flajšheker – Breht je u to vreme pristupio marksističkim studijskim grupama, uključujući i onu koju je vodio marksistički jeretik Karl Korš. Čovek koga je kasnije nazvao „Moj marksistički učitelj“ bio je jedan od prvih marksističkih intelektualaca koji je izbačen iz Komunističke partije zbog „devijacionizma“. Korš je takođe razvio snažnu ranu kritiku lenjinizma, a zatim i staljinizma. U ovom članku želim da pokažem da je Brehtova specifična verzija marksizma bila pod velikim uticajem njegovog „učitelja“ Karla Korša i da je Koršova verzija marksizma zaista oblikovala Brehtovu estetsku teoriju i praksu. Pokušaću da pokažem da određene marksističke ideje ne samo da su bile centralne za Brehtov pogled na svet, već i za sam koncept političke umetnosti. Shodno tome, akcenat će biti stavljen na načine na koje je njegova politička estetika, izvedena iz marksističkih ideja, pomogla u oblikovanju njegovog pozorišta i pisanja. Ali prvo, ukazaću na to kako je Breht prisvojio svoj koncept marksizma i koja verzija Marksovih ideja je tako duboko uticala na njega.

Korš i Breht

U obimnoj literaturi o Bertoltu Brehtu, uticaj one verzije materijalističke dijalektike koju zastupa Brehtov marksistički „učitelj“ Karl Korš na Brehtovo delo nije adekvatno razjašnjen. Ne samo da je Korš snažno uticao na Brehtovu koncepciju marksističke dijalektike, već su marksističke ideje koje su bile najplodonosnije za Brehtovu estetsku praksu bile upravo ideje koje su delili Breht i Korš u svojoj koncepciji materijalističke dijalektike i revolucionarne prakse. Breht je koristio koršijansku verziju marksističke dijalektike i u svojoj estetskoj teoriji i u praksi, na načine koji su centralni – a ne slučajni –  za njegovo delo, kako tvrde neki kritičari.

Kao što je pomenuto, 1920-ih Breht je počeo ozbiljno da proučava marksizam dok je pokušavao da napiše dramu o tržištu žitom i neposredno pre nego što je radio na Svetoj Joani. Tokom kasnih 1920-ih, Breht se sve više interesovao i za marksističku teoriju društva i za dijalektičku metodu analize društva i istorije. Kasnije je napisao: „Kada sam pročitao Marksov Kapital, shvatio sam svoje drame“ i opisao Marksa kao „jedinog gledaoca za moje drame“.

Breht je želeo da upozna ljude koji bi mu pomogli u proučavanju marksizma, tako što bi ga naučili njegovim osnovnim idejama i metodima. U to vreme, Karl Korš je bio jedan od vodećih poznavalaca Marksa u Nemačkoj i takođe je bio jedan od najaktivnijih militanata u komunističkom pokretu. Posle Novembarske revolucije 1918, Kajzer (poslednji nemački car Vilhelm II, prim. prev.) pobegao je iz zemlje nakon poraza u Prvom svetskom ratu i od Socijaldemokratske partije je zatraženo da formira vladu. Osnovali su „komisije za socijalizam“ da proučavaju socijalističke procese u industriji, a Korš je bio u komisiji za socijalističke procese u industriji uglja, iako su socijaldemokrate ubrzo izgubile vlast i od ovog posla nije bilo ništa.

Pošto mu je dozlogrdio neefikasni reformizam socijaldemokrata, Korš se pridružio Nezavisnoj socijalističkoj partiji (USPD) 1919., a zatim Komunističkoj partiji (KPD) 1920. Korš je bio ministar pravde u kratkotrajnoj levičarskoj koaliciji u Turingiji 1923., zatim je bio urednik komunističkog časopisa “Internacionale”, bio je u Centralnom komitetu nemačke komunističke partije (KPD) i predstavljao komuniste u Rajhstagu.

Za Korša i Brehta, marksizam je pružio „novu nauku o buržoaskom društvu“. On je artikulisao kritičke percepcije radničke klase i napao stavove vladajuće buržoaske klase.Kao sila suprotstavljanja buržoaskom društvu i njegovim principima, ona „nije pozitivna već kritička nauka”.

Godine 1926. Korš je bio jedna od prvih žrtava staljinizma i izbačen je iz pokreta kojem je bio duboko posvećen i kojem je lojalno služio. Nakon toga je prešao na čelo leve opozicije i razvio jednu od najoštrijih kritika staljinizacije Sovjetskog Saveza, Kominterne i Nemačke Komunističke partije. Radio je sa raznim levim opozicionim grupama i držao kurseve o marksizmu u školi “Karl Marks” i u malim studijskim grupama u Berlinu. Breht se pridružio ovim kursevima i Koršovoj studijskoj grupi i učvrstio prijateljstvo sa Koršom, koje će postati doživotno.

Od početka svog angažovanja u komunističkom pokretu ranih dvadesetih, Korš je video marksističku dijalektiku kao teorijsku srž marksizma. Marksovu dijalektiku je okarakterisao kao princip istorijske specifikacije, kritike i revolucionarne prakse. Princip istorijske specifikacije artikuliše Marksovu praksu shvatanja svega društvenog u terminima određene istorijske epohe, konceptualizacije svakog društva i fenomena kao istorijski specifičnih, umesto da se bavi univerzalizovanjem diskursa i teorije.

Za Korša, Marksovo dostignuće je bila njegova analiza istorijski različitih i specifičnih karakteristika kapitalizma i buržoaskog društva, kao i njegov razvoj metode koja je omogućila da se različite društvene formacije kritički analiziraju i da se radikalno transformišu. Buržoaska politička ekonomija i teorija su se, s druge strane, bavile oblicima buržoaskog društva kao univerzalnim, večnim i nepromenljivim odnosima, a ne istorijskim oblicima sistema koji je bio pun kontradikcija i podložan korenitim transformacijama. Problemi ekonomije, politike i kulture ne mogu se rešiti opštim apstraktnim opisom „ekonomije kao takve“, već je potreban „detaljan opis određenih odnosa koji postoje između određenih ekonomskih pojava na određenom istorijskom nivou razvoja i određenih pojava koje se pojavljuju istovremeno ili naknadno u svakom drugom polju političkog, pravnog i intelektualnog razvoja“.

Za Korša, marksistička dijalektika je kritička dijalektika koja ima za cilj kritiku i transformaciju postojećeg buržoaskog poretka. Marksistička dijalektika vidi stvarnost kao proces neprekidne promene i zanimaju je one protivrečnosti i antagonizmi koji omogućavaju radikalnu transformaciju. Iznad svega, marksistička dijalektika integriše kritičku teoriju sa revolucionarnom praksom koja bi emancipovala radničku klasu i izgradila socijalizam.

Korš je napisao knjigu Karl Marks, koja rezimira njegov opis osnovnih principa marksizma, Korš je bio gost porodice Breht u egzilu u Danskoj i on i Breht su svakodnevno razgovarali o osnovnim idejama marksizma. Imali su tendenciju da se slažu oko osnovnih principa, iako su se u velikoj meri razlikovali u njihovoj primeni, pri čemu je Korš bio veoma kritičan prema lenjinizmu i izgradnji socijalizma u Sovjetskom Savezu, dok je Breht za to imao više simpatija. Za Korša i Brehta, marksizam je pružio „novu nauku o buržoaskom društvu“. On je artikulisao kritičke percepcije radničke klase i napao stavove vladajuće buržoaske klase. Kao sila suprotstavljanja buržoaskom društvu i njegovim principima, ona „nije pozitivna već kritička nauka”. To je i „praktična teorija“ koja ima za cilj revolucionarni preobražaj buržoaskog društva, istražujući tendencije vidljive u sadašnjem razvoju društva koje bi mogle da dovedu do njegovog svrgavanja. Dakle, „to nije samo teorija buržoaskog društva, već je istovremeno i teorija proleterske revolucije“, tvrdi Karl Korš u knjizi Karl Marks.

Brehtovi teorijski zapisi pokazuju da se on slagao sa Koršom po ovim pitanjima i da je svoju koncepciju marksističke dijalektike razvio na Koršovim seminarima i u diskusionim grupama. U narednim pasusima, shodno tome, skiciraću parametre Brehtove marksističke estetike, pokazati uticaj Korša, a zatim na kraju ukazati na ambivalentnost i tenzije u Brehtovom odnosu prema marksizmu.

Epsko pozorište: materijalistička dijalektika, V-efekat i politika razdvajanja

Iz perspektive Koršove verzije marksizma, moglo bi se tvrditi da je Brehtov epski teatar izgrađen na marksističkim principima istorijske specifikacije i kritike koje je naučio od Korša. Breht je u svom epskom pozorištu nastojao da osvetli istorijski specifične osobine određenog okruženja kako bi se pokazalo kako je to okruženje uticalo, oblikovalo, a često i prebijalo i uništavalo likove. Za razliku od dramskih pisaca koji su se fokusirali na univerzalne elemente ljudske situacije i sudbine, Brehta su zanimali stavovi i ponašanje koje su ljudi usvojili jedni prema drugima u određenim istorijskim situacijama.

Tako je Brehta u Mahagoniju i Operi za tri groša zanimalo kako su ljudi povezani jedni sa drugima u kapitalističkom društvu; u Majci Hrabrost ga je zanimalo kako su se trgovci odnosili prema vojnicima i civilima u ratu i tokom nastajanja tržišnog društva; u Preduzetim merama, Breht je prikazao revolucionarne odnose u borbi u Kini. Ovu praksu je nazvao „istorizacijom“ i verovao je da se kritički stav prema svom društvu najbolje može usvojiti ako se sadašnja društvena uređenja i institucije posmatraju kao istorijski, prolazni i podložni promenama. Breht je hteo da njegovo epsko pozorište prikaže emocije, ideje i ponašanje kao proizvode ili odgovore na specifične društvene situacije, a ne kao rasplet ljudske suštine.

Primarni pozorišni alat epskog pozorišta, Verfremdungseffekt, imao je za cilj da „otuđi” ili „distancira” gledaoca i tako spreči empatiju i identifikaciju sa situacijom i likovima i omogući usvajanje kritičkog odnosa prema radnjama u predstavi. Sprečavajući empatičku iluziju ili mimezis stvarnosti, epsko pozorište bi trebalo da razotkrije funkcionisanje društvenih procesa i ponašanja ljudi, i tako bi publici pokazalo kako i zašto se ljudi ponašaju na određeni način u svom društvu. Na primer, pohlepu u Mahagoniju i Operi za tri groša, patnje Majke Hrabrost ili Galilejev progon, trebalo je shvatiti kao istorijski specifične konstituente društvenog okruženja, a pozorište je trebalo da podstakne gledaoca da razmisli o tome zašto su se ovi događaji desili, pružajući tako publici bolje istorijsko razumevanje i znanje.

Kao što je Valter Benjamin naglasio, odgovor na epsko pozorište trebalo bi da bude sledeći: „Stvari se mogu desiti na ovaj način, ali se mogu desiti i na sasvim drugačiji način“. Strategija se sastojala u tome da se stvori iskustvo radoznalosti, zaprepašćenja i šoka, postavljajući pitanja kao što su: “Da li su stvari takve? Šta je dovelo do ovoga? To je strašno! Kako možemo da promenimo stvari?” Takav kritički i upitni stav podsticala je i „montaža slika“ i niz tipičnih društvenih prizora koje je Breht nazvao „gestovima“. Želeo je da se njegovi gledaoci probijaju kroz ove primere, da učestvuju u aktivnom procesu kritičke misli koji bi pružio uvid u funkcionisanje društva, i da uvide potrebu za sprovođenjem radikalnih društvenih promena.

Brehtov epski teatar raskinuo je sa „kulinarskim pozorištem” koje je gledaocu pružalo prijatan doživljaj ili pouku za lakše varenje. Odbacio je pozorište koje je pokušavalo da proizvede iluziju stvarnosti, tvrdeći da iluzionističko pozorište ima tendenciju da reprodukuje dominantnu ideologiju i podstakne gledaoce da identifikuju buržoaske ideologije sa stvarnošću. Breht je prisvojio Koršovu teoriju da je ideologija materijalna sila koja služi kao važno oruđe dominacije; obojica su ideologiju doživljavali kao obmanjujuću silu od koje treba emancipovati ljude i obojica su pokušavali da stvore dela koja bi prekinula identifikaciju ljudi sa buržoaskim ideologijama.

Otuda Brehtova praksa rušenja ideologije i „intervenišuće misli“ predstavlja primenu Koršovog principa ideološke kritike i intelektualnog delovanja. Breht je svoje drame video kao alternativu dominantnom buržoaskom pozorištu koje bi trebalo da primora njegove gledaoce da razmišljaju i da kritičnije sagledavaju svet. On je to video kao oblik kritičke intervencije u buržoaskoj kulturi koja bi je potkopala iznutra. Tako su i Korš i Breht posmatrali intelektualnu akciju, kao i estetsku i političku teoriju, kao važne momente u revolucionarnoj praksi – uz ekonomsku i političku akciju.

Tako je, nasuprot kritičarima poput Đerđa Lukača, Breht branio potrebu za inovacijama, eksperimentisanjem i proizvodnjom novih estetskih oblika. On je tvrdio da, pošto mehanizam estetske produkcije još nisu kontrolisali umetnici i on nije radio za opšte dobro, revolucionarni umetnici treba da teže da promene taj mehanizam.

Da bi proizveo revolucionarno pozorište, Breht se zalagao za „razdvajanje elemenata“ (Veber), ili ono što Mekejb naziva „politikom razdvajanja“. U važnim beleškama uz dramu Mahagoni, Breht je razlikovao svoje odvajanje reči, muzike i scene od Vagnerijanskog Gesamtkunstwerk, koji je stapao elemente u jednu zavodljivu i nadmoćnu celinu u kojoj reč, muzika i scena rade zajedno kako bi obgrlili gledaoca estetskom celinom. Nasuprot tome, u Brehtovom „razdvajanju elemenata“, svaka estetska komponenta zadržava svoju autonomiju i „komentariše “ druge, često kontradiktorno, kako bi provocirala mišljenje i uviđanje.

Na primer, u Operi za tri groša, prvo Mek i Poli, a zatim Mek i Dženi, pevaju o ljubavi i romantici. Ali scena je prvo skladište puno ukradene robe, a zatim bordel, a u radnji se javlja obmana i izdaja. Ove scene bi mogle šokirati nekoga u razmišljanju o buržoaskoj ideologiji ljubavi i kontekstu eksploatacije i izdaje koji su, po Brehtovom mišljenju, obeležili buržoaske odnose. U Brehtovom filmu Kuhle Vampe pušta se romantična muzika za orgulje dok se mladi nezaposleni mladić vraća kući nakon još jedne uzaludne potrage za poslom, što izaziva jak kontrast muzike i slike. Kontradikcija između elemenata, verovao je Breht, sprečava identifikaciju i pasivno uranjanje i izaziva kritičko razmišljanje. Svaki estetski medij zadržava svoj poseban identitet, a proizvod je skupina nezavisnih umetnosti u provokativnoj tenziji.

Brehtova teorija estetske proizvodnje je u skladu sa Koršovim modelom radničkih saveta kao autentičnih organa socijalističke prakse. Jer kao što je Korš zagovarao demokratsku, participativnu aktivnost koprodukcije u sferama rada i politike, Breht podstiče istu vrstu koparticipacije u svojoj estetskoj proizvodnji. Breht je radio kad god je to bilo moguće u kolektivima u kojima je tim saradnika radio na produkciji. Posebno su ga privlačili radio i film kao primer najvišeg razvoja produkcijskih snaga i kao nova vrsta kolektivnog rada. Svoje saradnike je video kao važne učesnike u stvaralačkom procesu, koji su svi podsticani da doprinesu izradi umetničkog dela. Takva revolucija u konceptu stvaranja, odbacujući pojam stvaraoca kao usamljenog genija, imala je za cilj da radikalno promeni estetsku produkciju, baš kao što su radnički saveti imali za cilj da sprovedu revoluciju u industrijskoj i političkoj organizaciji, dajući na taj način anticipatorni model za socijalističke kulturne organizacije.

I Breht i Korš ističu primarni značaj proizvodnje u društvenom životu i vide socijalizam kao stalnu revolucionizaciju snaga i proizvodnih odnosa. Tako je, nasuprot kritičarima poput Đerđa Lukača, Breht branio potrebu za inovacijama, eksperimentisanjem i proizvodnjom novih estetskih oblika. On je tvrdio da, pošto mehanizam estetske produkcije još nisu kontrolisali umetnici i on nije radio za opšte dobro, revolucionarni umetnici treba da teže da promene taj mehanizam. Trebalo je razviti „sredstvo zadovoljstva u predmetu poučavanja, a određene institucije od mesta zabave pretvoriti u organe masovne komunikacije“. Brehtova umetnost je tako imala za cilj radikalnu pedagogiju koja bi obezbedila političko obrazovanje, negovala političke instinkte i izazvala revolucionarnu političku praksu.

Piše: Douglas Kellner
Izvor: projekat Illuminations Univerziteta Kalifornija (Los Anđeles)
Prevod: Danilo Lučić

Drugi deo teksta pročitajte ovde.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: