Novo čitanje Kafkinog romana “Amerika” Mark Harman, Kafkin prevodilac i profesor emeritus koledža Elizabettaun, skreće pažnju na i danas izuzetno aktuelne društvene komentare u nedovršenom romanu velikog pisca.

Za razliku od opsesivnih protagonista Procesa i Zamka, koji nas uvode u lavirinte svojih misli, Karl Rosman, naivni mladi junak Kafkine Amerike ili Der Verschollene („Nestala osoba“), kako sam Kafka naziva to delo, glavinja kroz čudni novi svet u koji je prognan. Kafka u dnevničkom zapisu iz oktobra 1917. godine priznaje da je nameravao „da napiše dikensovski roman, ali pojačan oštrijim svetlima koja bi preuzeo iz (svog) vremena i mutnijim svetlima koja bi pronašao u sebi“.

Iako Nestala osoba nije nimalo izgubila na privlačnosti i značaju, začuđuje koliko mnogo je i dalje zapostavljena u zemlji u kojoj se radnja odvija. U recenziji mog prevoda romana u Njujork Tajmsu iz 2009. godine kritičar Adam Kirš sasekao je i samu mogućnost bilo kakve veze Kafkine vizije sa američkom stvarnošću: „Amerika nije Amerika; ona je šifra za Kafkin san o zemlji koju nikada nije posetio“. Ipak, iako je tačno da Kafka nikada nije kročio na ove obale, on se u romanu ne oslanja samo na svoju maštu, nego i na ono što je znao i intuitivno osećao o Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako se zameci romana mogu pratiti još od 1890-ih, iz vremena kada je bio tinejdžer, Kafka ga je pisao između 1912. i 1914. godine, u periodu u kom se, preko dana, kao pravnik za slučajeve naplate osiguranja od nesreća na radu u poludržavnom Institutu za osiguranje radnika od nezgoda zalagao za veće mere bezbednosti u fabrikama u Češkoj. Iako je poznat po kritičkom odnosu prema svom književnom delu, na svoje stručne članke je bio toliko ponosan da je prijateljima piscima delio primerke tih precizno formulisanih i ubedljivo argumentovanih tekstova na teme kao što su „Mere za sprečavanje nezgoda pri radu na glodalicama za drvo“. Ne čudi, dakle, što je njegovo bavljenje danka brze industrijalizacije u Češkoj s početka 20. veka u ljudskim životima uticalo i na prikaz društvenih prilika u Americi pod beskrupuloznim biznismenima i industrijskim magnatima.

Dok naslov Amerika naglašava mesto radnje, Nestala osoba upućuje na fokus romana, na muke neiskvarenog junaka dok pokušava da nađe svoje mesto u frenetičnom novom svetu

Kafka je u pismu budućoj verenici Feliciji Bauer novembra 1912. godine knjigu u nastanku nazvao Der Verschollene, ali ta prepiska nije bila dostupna njegovom književnom izvršitelju Maksu Brodu kada je posthumno objavio Kafkin prvi roman pod naslovom Amerika (1927). Brod je taj naslov opravdavao tvrdnjom da je Kafka u razgovorima to delo nazivao svojom „američkom pričom“. Brodovo nemačko izdanje zamenjeno je 1983. godine merodavnim kritičkim izdanjem pod naslovom Der Verschollene (1983), na kom sam i zasnovao svoj prevod, a izdavačka kuća Šoken buks objavila ga je pod dvojakim naslovom Amerika: Nestala osoba. Dok naslov Amerika naglašava mesto radnje, Nestala osoba upućuje na fokus romana, na muke neiskvarenog junaka dok pokušava da nađe svoje mesto u frenetičnom novom svetu.

Roman počinje kada tinejdžer Karl Rosman, koga su roditelji poslali u Ameriku jer je napravio dete tridesetpetogodišnjoj kućnoj pomoćnici koja ga je zavela, stiže parobrodom u njujoršku luku i vidi Kip slobode kako umesto prepoznatljive baklje drži mač. Dok se iskrcava, dočekuje ga ujak imigrant, Edvard Jakob, koga je kućna pomoćnica obavestila o Karlovom dolasku. Dok uživa u luksuznom novom početku u vili svog ujaka, koji je postao poslovni magnat i senator, Karl shvata u danas posebno značajnom pasusu da bi, bez pomoći ujaka, morao da trpi nevolje manje srećnih imigranata:

Zaista, gde li bi morao da stanuje da se iskrcao kao siromašni mali useljenik? Štaviše, kao što je ujak prema svom poznavanju useljeničkih zakona smatrao čak veoma verovatnim, možda ga uopšte ne bi ni pustili u Sjedinjene Američke Države i otposlali bi ga kući, ne mareći za to da on više nije imao nikakvog zavičaja. Jer se ovde nije smelo nadati u sažaljenje i bilo je sasvim tačno ono što je Karl u tom pogledu čitao o Americi; činilo se kao da ovde samo srećni mogu stvarno da uživaju u svojoj sreći među ravnodušnim licima svoje okoline.[1]

U ovoj melanholično-komičnoj subverziji priče o usponu od bede do obilja, razmišljanja saosećajnog Karla o tim imigrantima koji nisu imali toliko sreće nagoveštava da će kasnije i sam skliznuti po nizbrdici. Nije prošlo mnogo, a mladi junak se našao u nemilosti arogantnog ujaka, koji sestrića izbacuje na ulicu jer je zakasnio za policijski čas u ponoć, o čemu siroti Karl nije ni imao pojma. Iako kasnije uspeva da nađe posao kao liftboj u ogromnom hotelu, ponovo je prognan zbog sitnog, a u datim okolnostima razumljivog prekršaja, što je tek jedan u nizu nesrećnih događaja u ovoj pikarskoj američkoj odiseji.

Brod se seća da je Kafka, koji je dosta čitao o Americi, sa posebnim entuzijazmom govorio o putopisu Amerika: Heute und Morgen („Amerika: Danas i sutra“, 1912) Artura Holičera, mađarsko-jevrejskog esejiste, romanopisca i dramatičara. Vazda sklon tome da poput svrake odasvud skuplja i pozajmljuje, Kafka vešto preobražava i prenosi slike i fraze preuzete iz Holičerovog obilato ilustrovanog, često kritički nastrojenog, a povremeno i visokoparno pisanog štiva o putovanjima kroz Severnu Ameriku.

Uzmimo, na primer, Holičerovu hiperboličnu osudu imigracionih procedura u Njujorku: „Ovo je ostrvo Elis, ostrvo muka, presude, zloupotrebe strpljivosti, golih sudbina, nepravedne osvete; nema tog Blejka koji bi mogao da nacrta ili opeva anđela osvete što se nadnosi nad ovim ostrvom u oblaku straha, cviljenja, torture i blasfemije svakog božjeg dana koji provodimo u ovoj slobodnoj zemlji“. Preobraćajući tog anđela osvete u Kip slobode sa mačem (ili „Freiheitsgöttin“, doslovno „Boginja slobode“, sad zastareli nemački naziv za Kip slobode), Kafka ublažava Holičerovo sarkastično pozivanje na „ovu slobodnu zemlju“ u sugestivnu aluziju na „slobodne vetrove“ koji raznose sve oko transformisanog kipa.

Budući da je bio jedan od onih autora koji sam sebe rediguje dok piše, Kafka je precrtao razotkrivajući pasus odmah nakon tog netačnog opisa čuvenog Kipa: „Podigao je pogled i odbacio sve ono što je o njemu naučio“. Zadržavanje ove skoro postmodernističke rečenice moglo bi čitaocima da ukaže na to da Karlova pogrešna percepcija ima isključivo psihološko svojstvo. Ali Kafka je bio tipično nepoverljiv prema psihološkim interpretacijama. U drugom pasusu svoje najpoznatije priče Die Verwandlung, poznate kao Metamorfoza  ili Preobražaj, što je precizniji naslov, anonimni pripovedač kategorički isključuje psihološka tumačenja preobražaja Gregora Samse i, uopšte, bilo kakvo zdravorazumsko shvatanje tog čudnog događaja: „To nije bio san“. Tako se čitalac već u uvodnim pasusima oba dela suočava sa nadrealnim fenomenom koji prkosi tumačenju.

U Nestaloj osobi Kafka se sa izvesnim darom za komično oslanja na porodične priče o četvorici rođaka s očeve strane koji su emigrirali u Sjedinjene Države, među kojima je bio i uspešan, premda parničenju sklon, njujorški biznismen Oto Kafka. Kako primećuje Entoni Norti u knjizi Kafkini rođaci, za Ota se pričalo da je imao običaj da kaže: „Treba naučiti da se posluša pre nego što se izda naredba“, a tu rečenicu lako možemo da zamislimo na usnama ujaka Karla Rosmana.

Kafka nije mogao da odoli da ne ismeva autoritarne ličnosti, bilo u životu, u dnevnicima i pismima, bilo u svojoj fikciji. Na primer, kada Karlov ujak hvali veličinu svog njujorškog poslovnog carstva i „šezdeset i petu kompaniju nosača“, Kafka se poigrava detaljem iz života sopstvenog rođaka Ota u Njujorku. Oto Kafka se u Americi prvo bio zaposlio „kao nosač u preduzeću za korsete“, kako navodi u pismu pomoćniku američkog državnog tužioca septembra 1918. godine, u kom moli da bude oslobođen iz zatvora gde je nepravedno držan pod sumnjom da je neprijateljski špijun u tad još nezavršenom Prvom svetskom ratu.

Još jedan Francov američki rođak, Emil Kafka, radio je u čikaškom sedištu firme Sirs, Robak & kompani, gde se, kako to slikovito opisuje Artur Holičer, dizala „metalna larma“ iz pisaćih mašina „cele vojske devojaka“ koje su kucale narudžbine u ogromnoj zajedničkoj kancelariji. Kafka, koji je svom izdavaču Kurtu Volfu rekao da želi da prikaže „najmoderniji Njujork“, smešta jednu scenu u poslovne prostorije Karlovog ujaka, u ogromnu telegrafsku dvoranu, gde se užurbani prsti prezaposlenih operatera „trzaju“ u „nehumano brzom tempu“. Ovde Kafka jednostavno sugeriše koliko naglasak modernog doba na brzini i produktivnosti košta čoveka.

Drugde on tu kritiku društva dodatno pojačava, unoseći u pojedine epizode dikensovsku dirljivost, kao, na primer, u tragičnoj priči koju Karl čuje od sapatnice imigrantkinje, Tereze, o fatalnom padu njene majke sa ofrlje postavljene građevinskog skele.

U poslednjem dovršenom poglavlju, kojem je Brod dao neadekvatan naslov „Prirodno pozorište Oklahome“[2], Kafka je u priču utkao neke od egzistencijalnih, mitskih i metafizičkih motiva poznatih čitaocima njegovih kasnijih dela. U uvodnim rečenicama tog poglavlja, napisanog oktobra 1914. godine, zajedno sa i danas potresnom pričom U kažnjeničkoj koloniji, u vreme dok je Kafka pravio pauzu u pisanju Procesa, Karl se, očaran plakatom koji ističe da su „svi dobrodošli“, prijavljuje za posao u jednoj zagonetnoj pozorišnoj organizaciji. Njega, kao i ostale iz tog kraćušnog reda prijavljenih, na prijavnom mestu dočekuju uz veliku pompu sa stotinama žena koje trube u fanfare, „odevenih kao anđeli u bele haljine, sa velikim krilima na leđima“.

Naizgled beznačajna, ali zapravo veoma znakovita slovna greška u ovom pozorišnom poglavlju ukazuje da se čak i u ovom nadrealnom prizoru Kafkina svest o društvenim prilikama u Americi nikada ne gubi iz vidokruga: ime te države sa američkog srednjeg zapada pogrešno je napisano kao „Oklahama“, omaška koju je Kafka bez sumnje preuzeo iz iste takve greške kod Holičera, koji zajedljivo potpisuje fotografiju linča rečima: „Idila u Oklahami.“

Pošto je nekoliko puta bio nepravedno otpušten, Karl je postao oprezan u otkrivanju svog imena. Kada mu, dakle, jedan službenik te za sve otvorene, ali možda i zloslutne, pozorišne organizacije zatraži ime, Karl odgovara: „Negro… nadimak iz njegovih poslednjih službi“. Kafkina upotreba te reči bila je pomno promišljena: isprva je naveo da Karl odgovara „Leo“, ali se, nakon što je završio to poglavlje, vratio i devet puta precrtao „Leo“ i zamenio ga rečju „Negro“.

Kafkina naklonost prema crncima poticala je, makar delimično, iz toga što je kao Jevrejin osećao sve neprijateljskije okruženje u centralnoj Evropi. U pismu svojoj prvoj prevoditeljki na češki, a nakratko i ljubavnici, Mileni Jesenskoj, avgusta 1920. godine Kafka tvrdi da, što se Evropljana tiče, i on i njen jevrejski muž „imaju isto crnačko lice“.

Ovaj osećaj bliskosti između Jevreja i crnaca možda vuče korene iz, kako navodi Sander Gilman u svojoj studiji Franc Kafka: Jevrejski pacijent, originalno antisemitskom tropu o navodnom „crnilu“ Jevreja. Otprilike tri meseca kasnije, u drugom pismu Mileni, Kafka opisuje kako je tokom antisemitskih nereda u Pragu pogledao kroz prozor i video „policijsku konjicu, žandarme sa navučenim bajonetima, razjarenu rulju koja se razilazi, a ovde gore, na prozoru, odvratni stid življenja pod stalnom zaštitom“. Takođe pominje da je malo pre toga čuo nekoga kako Jevreje naziva „šugavom rasom“ i razmišlja o tome nije li prirodno „otići s mesta gde te toliko mrze?“

Sudbina Karla, sada poznatog kao Negro, ostaje nejasna. Iako se postupak zapošljavanja ispostavi kao birokratska prepreka, na kraju ga primaju, ali ne kao umetnika kakvog je u njemu video anđeo koji ga je dočekao, niti kao inženjera kakvim se impulsivno predstavlja, nego kao tehničara.

Kafka nas ostavlja sa dvosmislenim slikama sada „bezbrižnog“ Karla koji putuje sa pozorišnom trupom kroz fantastično opisane Stenovite planine, gde su „nailazile široke planinske reke hrleći kao ogromni talasi preko neravnog dna u svom koritu, goneći sobom hiljade penušavih talasića i obrušavajući se ispod mostova preko kojih voz prelazi, i bile su tako blizu da se lice rosilo jezom od njihovog svežeg daha“.

Može li Karl, koji pri početku romana ganutljivo svira klavir i zamišlja da njegova izvedba „može neposredno da utiče na njegov položaj u Americi“, da nađe trajno utočište u toj upadljivoj umetničkoj zajednici? Ili dah koji izaziva jezu nagoveštava turobnu sudbinu našeg šarmantnog, mada nesrećnog, junaka?

Piše: Mark Harman
Izvor: Lithub
Prevod: M. Jovandić

[1] Citirano prema prevodu Jovice Aćina iz izdanja Nestala osoba, Službeni glasnik, Beograd, 2012 (prim. red)
[2] U izdanju Nestale osobe (Službeni glasnik, 2012) taj naslov je zamenjen sa  [Na uličnom uglu Karl je video…], prema početku prve rečenice tog poglavlja (prim. red)

***

Pročitajte još i tekstove o tome kako je Kafka pisao, o njegovom jeziku, stilu i prevodljivosti, o njegovoj prepisci sa ocem, o biografskoj TV seriji u kojoj je pisac prikazan iz potpuno drugačijeg ugla, kao i esej Kafka u bioskopu V. G. Zebalda i tumačenje priče “Preobražaj”. Preporučujemo svakako i 21. epizodu podkasta Vredno priče u kojoj Vuk Petrović, vanredni profesor sa Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, govori o Procesu.