Ovaj poznati esej Valtera Benjamina predstavlja predavanje koje je on održao u Institutu za proučavanje fašizma u Parizu, 27. juna 1934. godine. Ovde ga prenosimo iz izdanja Kontrast izdavaštva u prevodu Milana Tabakovića. U tekstu, Benjamin tvrdi da piščeva namera da osvesti čitaoce povodom njihove potlačenosti nema smisla, ukoliko način proizvodnje tog dela i funkcija njegovih književnih postupaka podržavaju odnose moći i ugnjetavanja. Piščeva ideološka pozicija bliskosti sa obespravljenim klasama je beznačajna, ako se on obraća samo buržoaziji i samo ga ona čita. Drugi deo teksta možete pročitati ovde.
* * *
Stvar je u tome da se intelektualci pridobiju za radničku klasu,
time što će postati svesni istovetnosti svog duhovnog rada
i svog položaja kao proizvođača.
Ramon Fernandez
Vi se sećate kako Platon u projektu svoje države postupa sa književnicima. U interesu zajednice uskraćuje im pravo da u njoj borave. On je imao visoko mišljenje o moći pesništva. Ali on ga je smatrao štetnim, suvišnim – u savršenoj zajednici, podvlačimo. Od tada pitanje prava na postojanje pesnika nije bilo često postavljano sa takvim naglaskom. Ali danas se postavlja. Ono se, svakako, retko postavlja u ovakvom obliku. Ali svima vama ovo pitanje je više ili manje blisko kao pitanje o nezavisnosti pesnika, o slobodi da piše baš ono što želi. Vi niste skloni da mu priznate tu nezavisnost. Smatrate da ga današnja društvena situacija primorava da se odluči u čiju će službu staviti svoju delatnost. Pisac zabavne buržoaske književnosti ne prihvata ovu alternativu. Vi mu dokazujete da on, ne priznajući to, radi u službi određenih klasnih interesa. Tip naprednijeg pisca prihvata ovu alternativu. On se odlučuje na osnovu klasne borbe, stavljajući se na stranu proletarijata. I to onda znači kraj njegove nezavisnosti. On usmerava svoju delatnost prema onome što je proletarijatu korisno u klasnoj borbi. Obično se kaže da se on pridržava određene tendencije.
Eto ključne reči oko koje se već duže vremena vodi diskusija vama dobro poznata. Zato znate, takođe, kako se jalovo vodila. Ona, naime, nije otišla dalje od onog dosadnog: s jedne strane – s druge strane: s jedne strane treba zahtevati od pesnika pravilnu tendenciju, s druge strane opravdano je očekivati od toga dela kvalitet. Ova će formula, naravno, biti sve dotle nezadovoljavajuća dok ne shvatimo kakva veza zapravo postoji između oba ta činioca, tendencije i kvaliteta. Naravno, moguće je dekretom proglasiti kakva treba da bude ta veza. Možemo izjaviti: delu koje ispoljava pravilnu tendenciju nisu potrebni drugi kvaliteti. Isto tako možemo proglasiti: delo koje ispoljava pravilnu tendenciju treba nužno da pokaže i sve ostale kvalitete.
Ova druga formulacija nije nezanimljiva, štaviše: ona je tačna. Ja je prihvatam. Ali, prihvatajući je, odbijam da je dekretiram. Ovo tvrđenje treba dokazati. I upravo u pokušaju ovog dokazivanja molim za vašu pažnju. – To je, možda ćete primetiti, veoma posebna, čak daleka tema. I vi hoćete takvim dokazivanjem da unapredite ispitivanje fašizma? – To je doista moja namera. Jer moći ću, nadam se, da vam pokažem kako je pojam tendencije, u svom sažetom obliku kakav se najčešće javlja u upravo navedenoj diskusiji, potpuno neprikladan instrument za političku književnu kritiku. Hteo bih vam pokazati da tendencija nekog dela može politički biti dobra samo ako je i u književnom pogledu dobra. To znači da politički ispravna tendencija uključuje u sebe književnu tendenciju. I, da to odmah dodamo: ova književna tendencija, sadržana implicitno ili eksplicitno u svakoj pravilnoj političkoj tendenciji, jeste ono što obezbeđuje kvalitet dela. Zato, dakle, pravilna politička tendencija nekog dela uključuje u sebe njegov književni kvalitet, jer uključuje u sebe njegovu književnu tendenciju.
nalazimo se u središtu jednog moćnog procesa pretapanja književnih oblika, takvog procesa u kome bi mnoge suprotnosti, u čijim okvirima smo se navikli da mislimo, mogle izgubiti svoju snagu.
Ova tvrdnja, nadam se da vam to mogu obećati, postaće uskoro jasnija. Dozvolite mi da za trenutak primetim da sam mogao izabrati i neku drugu polaznu tačku za svoja razmatranja. Pošao sam od jalove diskusije koja se tiče odnosa između tendencije i književnog kvaliteta. Mogao sam poći od jedne još starije, ali ne manje jalove diskusije: kakav je odnos između oblika i sadržine, posebno u političkoj literaturi. Ovo postavljanje pitanja je na zlom glasu; s pravom. Smatra se školskim primerom za nedijalektičko, šablonsko pristupanje književnim odnosima. Dobro. Ali kako sada izgleda dijalektički način tretiranja ovog istog pitanja?
Dijalektičko tretiranje ovog pitanja – i tako dolazim do samog predmeta – ne može uopšte ništa postići ako polazi od fiksirane i izdvojene stvari: dela, romana, knjige. Ono mora ovu stvar uključiti u živ društveni kontekst. Vi s pravom izjavljujete da je to pokušano mnogo i mnogo puta u krugu naših prijatelja. Svakako. Ali čineći to, ljudi su često odmah pokretali velika pitanja, zato su i često zalazili u neodređena razmišljanja. Društveni odnosi su, kao što znamo, uslovljeni proizvodnim odnosima. I kad je materijalistička kritika pristupala nekom delu, obično se pitala kakav je stav toga dela prema društvenim proizvodnim odnosima date epohe. To je važno pitanje. Ali i veoma teško. Odgovor na njega nije uvek nedvosmislen. Hteo bih sada da vam predložim jedno bliže pitanje. Pitanje koje je nešto skromnije, manje ambiciozno, ali za koje, čini mi se, postoji više izgleda za valjan odgovor. Naime, umesto da se pitamo: kakav je stav nekog dela prema proizvodnim odnosima određene epohe, da li ih odobrava, da li je reakcionarno ili namerava da ih menja, da li je revolucionarno? – umesto tih pitanja, ili u svakom slučaju pre njih, hteo bih vam predložiti jedno drugo pitanje. Dakle, pre nego što se upitam: kakav je stav književnog dela prema proizvodnim odnosima epohe, hteo bih da pitam: kakav je njegov položaj u samim tim odnosima? Ovo pitanje se neposredno tiče funkcije koju delo ima u okviru književnih proizvodnih odnosa određenog vremena. Drugim rečima, ono se neposredno tiče književne tehnike dêlā.
Pojmom tehnike imenovao sam onaj pojam koji književne proizvode čini pristupačnim neposrednoj društvenoj, dakle materijalističkoj analizi. Pojam tehnike istovremeno predstavlja dijalektičku polaznu tačku s koje se može prevazići jalovo suprotstavljanje oblika i sadržine. Osim toga, ovaj pojam tehnike pokazuje nam kako treba pravilno odrediti odnos između tendencije i kvaliteta – o čemu smo se u početku zapitali. Ako smo, dakle, prethodno mogli izjaviti da pravilna politička tendencija dela uključuje njegov književni kvalitet, zato što uključuje književnu tendenciju, preciziramo sada da se ta književna tendencija može sastojati u napredovanju ili nazadovanju književne tehnike.
Svakako ću odgovoriti vašem očekivanju ako ovde, samo prividno bez prelaza, uskočim u sasvim konkretne književne prilike. Ruske. Hteo bih da skrenem vašu pažnju na Sergeja Tretjakova i na tip „operativnog” pisca, kakav je on definisao i otelovio. Taj „operativan” pisac pruža najočigledniji primer funkcionalne zavisnosti u kojoj se uvek i u svim slučajevima nalaze pravilna politička tendencija i napredna književna tehnika. Doduše, to je samo jedan primer. Uzdržavam se od toga da dam druge. Tretjakov razlikuje pisca koji je operativan od onoga koji informiše. Njegov zadatak nije da izveštava, nego da se bori, nije da igra ulogu posmatrača, nego da se aktivno upliće. On precizira ovaj zadatak podacima koje daje o svojoj delatnosti. Kada je, 1928. godine, u vreme potpune kolektivizacije poljoprivrede, bila proglašena parola: „Književnici u kolhoze!” Tretjakov je otputovao u kolhoz „Komunistički svetionik” i u toku dva duža boravka prihvatio se sledećih poslova: sazivanja masovnih mitinga, prikupljanja sredstava za kupovinu traktora na kredit, ubeđivanja inokosnih seljaka da treba da uđu u kolhoz, nadzora nad čitaonicama, stvaranja zidnih i uređivanja kolhoznih novina, slanja izveštaja moskovskim dnevnicima, uvođenja radija i putujućih bioskopa itd. Ne čudimo se što je knjiga Gospodari polja, koju je Tretjakov napisao posle ovog boravka, imala – kako se tvrdi – znatnog uticaja na dalje razvijanje kolektivnih gazdinstava.
Vi možete ceniti Tretjakova a, možda, ipak smatrati da njegov primer u ovom kontekstu ne dokazuje bogzna šta. Zadaci kojima se tamo podredio, možda ćete primetiti, zadaci su novinara ili propagandiste; sve to nema mnogo zajedničkog sa književnošću. Ipak sam namerno izabrao primer Tretjakova da vam pokažem od kakvog širokog horizonta treba poći da bi se, s obzirom na tehničke datosti našeg današnjeg položaja, preispitale predstave o književnim oblicima ili rodovima, kako bi se na kraju došlo do onih izražajnih oblika koji predstavljaju polaznu tačku za današnje književne energije. U prošlosti nije uvek bilo romana, niti će oni uvek biti potrebni; nije uvek bilo tragedija, velikih epova; nisu uvek oblici komentara, prevoda, i čak takozvanog falsifikata bili varijante na ivici književnosti, nego su imali svoje mesto ne samo u filozofskoj već i umetničkoj književnosti Arabije ili Kine. Retorika nije uvek bila beznačajna forma, nego je, u antici, udarila pečat velikim oblastima književnosti. Sve to navodim da biste se srodili sa mišlju da se nalazimo u središtu jednog moćnog procesa pretapanja književnih oblika, takvog procesa u kome bi mnoge suprotnosti, u čijim okvirima smo se navikli da mislimo, mogle izgubiti svoju snagu. Dozvolite mi da iznesem jedan primer jalovosti tih suprotstavljanja a u prilog procesu njihovog dijalektičkog prevazilaženja. Opet ćemo naći Tretjakova. Ovaj primer, naime, govori o novinama.
Related
Pisac kao proizvođač (esej Valtera Benjamina, II deo)„U našoj književnosti”, piše jedan autor levice[1], „izvesne su suprotnosti, koje su se uzajamno oplođavale u srećnijim vremenima, postale nerazrešive antinomije. Tako nauka i lepa književnost, kritika i proizvodnja, obrazovanje i politika idu različitim pravcima, bez uzajamnog odnosa i bez ikakvog reda. Pozornica ove književne zbrke jesu novine. One sadrže „građu” koja se opire svakom obliku organizacije osim onome koji im nameće nestrpljenje čitaoca. I to nestrpljenje nije samo nestrpljenje političara koji očekuje informaciju ili nestrpljenje špekulanta koji očekuje neki nagoveštaj, već iza svega toga tinja nestrpljenje onoga koji se oseća isključen i koji veruje kako ima prava da sam dođe do reči sa sopstvenim interesima. Činjenicu da čitaoca ništa toliko ne vezuje za njegove novine kao ovo pohlepno nestrpljenje koje svakodnevno traži novu hranu, iskoristila su već odavno uredništva, time što su stalno otvarala sve više rubrika za njegova pitanja, mišljenja, proteste. Sa proizvoljnom asimilacijom činjenica ide, dakle, korak u korak, i proizvoljna asimilacija čitalaca, kojima se čini da su, dok dlanom o dlan, proizvedeni za saradnike. Ali u tome se krije jedan dijalektički moment: propadanje literature u buržoaskoj štampi pojavljuje se kao formula njene obnove u sovjetskoruskoj. Time, naime, što literatura dobija u širini ono što gubi u dubini, počinje u sovjetskoj štampi da nestaje razlikovanje pisca od publike, koje buržoaska štampa održava na konvencionalan način. Jer čitalac je u svako doba spreman da postane onaj koji piše, naime onaj koji opisuje, pa i onaj koji propisuje. Kao stručnjaku, čak i ako nema neke specijalnosti, već je to samo prema mestu koje zauzima – otvara mu se pristup među autore. Sam rad progovara. I prikazivanje rada rečju predstavlja deo potrebnog znanja za njegovo obavljanje. Književna kompetencija ne zasniva se više na specijalizovanom, već na politehničkom obrazovanju i tako postaje zajedničko dobro. Jednom rečju, literarizovanje životnih odnosa prevazilazi inače nerazrešive antinomije, i pozornica bezobzirnog ponižavanja reči – hoćemo da kažemo novine – u isti mah je pozornica na kojoj se priprema spasavanje reči”.
mesto intelektualca u klasnoj borbi može se utvrditi ili bolje izabrati samo na osnovu njegovog položaja u procesu proizvodnje.
Nadam se da sam vam ovim pokazao kako prikazivanje pisca kao proizvođača mora da uzme u obzir i štampu. Jer po štampi, sovjetskoj štampi u svakom slučaju, vidimo da ogroman proces pretapanja o kome sam malopre govorio prevazilazi ne samo konvencionalno odvajanje među rodovima, između pisca i pesnika, između istraživača i popularizatora, već da čak podvrgava reviziji odvajanje pisca od čitaoca. Za ovaj proces je štampa najmerodavnija instanca i zato svako posmatranje pisca kao proizvođača mora obuhvatiti i nju.
Ali ono se ne može tu i zaustaviti. Jer novine još ne predstavljaju u Zapadnoj Evropi podesan proizvodni instrument u rukama pisaca. One još pripadaju kapitalu. Pa pošto na jednoj strani novine, tehnički govoreći, predstavljaju najvažniji književni položaj, dok se ovaj položaj, na drugoj strani, nalazi u rukama protivnika, ne možemo se čuditi što piščevo uviđanje njegove društvene uslovljenosti, njegovih tehničkih sredstava i njegovog političkog zadatka suočava sa ogromnim teškoćama. U presudne događaje poslednje decenije u Nemačkoj možemo ubrojati činjenicu da je pod pritiskom ekonomskih odnosa znatan deo njenih produktivnih glava po svom nastrojenju prevalio put revolucionarnog razvitka, a da istovremeno nije bio sposoban da stvarno revolucionarno promisli o sopstvenom radu, o njegovom odnosu prema sredstvima proizvodnje, o njegovoj tehnici. Govorim, kao što vidite, o takozvanoj levoj inteligenciji, i pritom ću se ograničiti na levu građansku inteligenciju. U Nemačkoj su od ove leve inteligencije potekli najvažniji političko-književni pokreti poslednje decenije. Izdvajam dva među njima, aktivizam i „novu stvarnost”, da na njihovom primeru pokažem kako politička tendencija, ma koliko izgledala revolucionarna, deluje sve dotle kontrarevolucionarno dok pisac samo prema svom ubeđenju, ali ne i kao proizvođač, oseća svoju solidarnost sa proletarijatom.
Parola u kojoj se rezimiraju zahtevi aktivizma glasi „logokratija”, što znači vladavina duha. Rado se to prevodi kao vladavina duhovnih ljudi. Pojam duhovnog se stvarno nametnuo u taboru leve inteligencije i on vlada njihovim političkim manifestima od Hajnriha Mana do Deblina. Bez teškoća se može primetiti da je ovaj pojam stvoren bez ikakvog obaziranja na mesto inteligencije u proizvodnom procesu. Hiler, teoretičar aktivizma, ni sam ne želi da smatra duhove „pripadnicima određenih profesionalnih grana”, već „predstavnicima određenog karakterološkog tipa”. Ovaj karakterološki tip nalazi se kao takav, naravno, između klasa. On obuhvata proizvoljan broj privatnih egzistencija, ne pružajući ni najmanji oslonac za njihovo organizovanje. Kad Hiller formuliše svoje odricanje od partijskih vođa, ipak im nešto priznaje: oni mogu „u važnim stvarima više znati…, govoriti razumljivije narodu…, hrabrije se tući” nego on, ali za jednu stvar je siguran: naime, da oni „slabije misle”. Verovatno, ali šta to vredi kad politički nije presudno privatno mišljenje, već je to, kako se Breht jednom izrazio, veština da se mišljenjem unosimo u glave drugih ljudi.[2] Aktivizam se poduhvatio toga da zameni materijalističku dijalektiku kategorijom zdravog ljudskog razuma koja se ne može klasno definisati. Njegovi duhovi predstavljaju, u najboljem slučaju, stalež. Drugim rečima: ovakav princip stvaranja kolektiva po sebi je reakcionaran; zato nije nimalo čudno što taj kolektiv nikada nije mogao delovati revolucionarno.
Posledice nesrećnog principa takvog stvaranja kolektiva još se osećaju. To se moglo lepo videti kada se pre tri godine pojavio Deblinov spis Wissen und verandern!. Znamo da je ovaj napis bio objavljen kao odgovor jednom mladom čoveku – Deblin ga naziva gospodin Hoke – koji se bio obratio čuvenom piscu pitanjem: „Šta da se radi?” Deblin ga poziva da priđe stvari socijalizma, ali pod sumnjivim okolnostima. Socijalizam, to je prema Deblinu: „Sloboda, spontano udruživanje ljudi, odbacivanje svakog pritiska, pobuna protiv nepravde i tlačenja, čovečnost, tolerancija, miroljubivost”. Ma kako s tim stajalo: u svakom slučaju, on polazeći od takvog socijalizma stvara front protiv teorije i prakse radikalnog radničkog pokreta. „Ne može”, sudi Deblin, „ni iz jedne stvari proizaći nešto što se već u njoj ne nalazi – iz zakrvljene klasne borbe može proizaći pravičnost, ali ne socijalizam”. „Vi, poštovani gospodine”, tako formuliše Deblin preporuku koju iz ovih i drugih razloga daje gospodinu Hokeu, „ne možete u praksi ostvariti svoje načelno odobravanje borbe (proletarijata), tako što ćete se svrstati u proleterski front. Morate se zadovoljiti uzbuđenim i ogorčenim saglašavanjem sa tom borbom, ali poznato Vam je i ovo: ako činite štogod više, jedan neuporedivo važniji položaj ostaće nezauzet… prakomunistički položaj ljudske individualne slobode, spontane solidarnosti i saveza ljudi… Ovaj položaj, poštovani gospodine, jeste jedini koji vam pripada”. Ovde je skoro opipljivo kuda vodi ta koncepcija „duhovnog čoveka” kao tipa definisanog prema njegovim mišljenjima, raspoloženjima ili sposobnostima, ali ne prema njegovom mestu u procesu proizvodnje. On treba, kako kaže Deblin, da nađe svoje mesto pored proletarijata. Ali kakvo je to mesto? Mesto pokrovitelja, ideološkog mecene. Nemoguće mesto. I tako se vraćamo tezi istaknutoj u početku: mesto intelektualca u klasnoj borbi može se utvrditi ili bolje izabrati samo na osnovu njegovog položaja u procesu proizvodnje.
Za promenu oblika proizvodnje i instrumenata proizvodnje u smislu napredne inteligencije – napredne, pa stoga zainteresovane za oslobođenje proizvodnih sredstava, stoga korisne u klasnoj borbi – Breht je stvorio termin promena funkcije (Umfunktionierung). On je prvi postavio intelektualcima dalekosežan zahtev: da snabdevajući aparat proizvodnje istovremeno i menjaju taj aparat koliko je to moguće, u smislu socijalizma. „Objavljivanje Ogleda (Versuche)”, tako izjavljuje autor u uvodu za istoimeni niz tekstova, „dolazi u trenutku kad izvesni radovi ne treba više da budu toliko individualni doživljaji (da imaju karakter dela), već više orijentisani na korišćenje (transformaciju) određenih instituta i institucija”. Nije poželjna duhovna obnova, kako su je fašisti proklamovali, već se predlažu tehničke novine. Na ove novine još ću se vratiti. Ovde bih se zadovoljio upućivanjem na presudnu razliku između običnog snabdevanja proizvodnog aparata i njegovog menjanja. I hteo bih na početku svojih izlaganja o „novoj stvarnosti” da postavim tezu prema kojoj snabdevati aparat, ne menjajući ga – u mogućoj meri – predstavlja krajnje sporan postupak, čak i onda kad izgleda da je građa kojom se ovaj aparat snabdeva revolucionarne prirode. Nalazimo se, naime, suočeni sa činjenicom – koju je protekla decenija u Nemačkoj obilato dokazivala – da buržoaski aparat proizvodnje i publikovanja može asimilovati zapanjujuće gomile revolucionarnih tema, pa ih čak i propagirati, a da time ozbiljno ne stavi pod znak pitanja svoje postojanje i postojanje klase koja ga poseduje. To u svakom slučaju ostaje tačno sve dok ga snabdevaju rutineri, makar to bili i revolucionarni rutineri. Ja, međutim, definišem rutinera kao čoveka koji se načelno odriče toga da, unoseći poboljšanja, otuđi od vladajuće klase proizvodni aparat u korist socijalizma. I tvrdim dalje da znatan deo takozvane leve književnosti nije imao nikakvu drugu društvenu funkciju sem da iz političke situacije izvlači stalno nove efekte kako bi zabavio publiku. Time sam stigao do „nove stvarnosti”. Ona je uvela u modu reportažu. Postavimo pitanje kome je ta tehnika koristila?
Pročitajte i tekst o marksističkoj estetici u dramama Bertolta Brehta, zatim odlomak iz knjige Ernsta Fišera O potrebi umetnosti o težnji buržoaske umetnosti za misterijom, i esej Fredrika Džejmsona “Nekoliko nivoa komentara”
[1] To je Benjamin. Up.: Schriften, knj. I, Frankfurt a. M. 1955, str 384. – prim. prev.
[2] Umesto sledeće rečenice nalazila se u rukopisu prvobitno druga, kasnije precrtana: „Ili da kažemo sa Trockim: ‘Kad prosvećeni pacifisti pokušavaju ukinuti rat racionalističkim argumentima, deluju jednostavno smešno. Ali kad naoružane mase počnu isticati argumente razuma protiv rata, onda to predstavlja kraj rata”.