Pet meseci pre nego što je umro, Teri Pračet je napisao pet pisama, zapečatio ih u koverte i zaključao u sef u svojoj kancelariji, da se otvore posle njegove smrti. Ovo je namenio meni:
Viltšir
4. oktobar 2014
Dragi Robe,
Dakle. nema me. Bilo je dana kada sam osećao da me već nema i sve što sada želim je fina, tiha soba i malo mira da saberem svoje uznemirene misli. Mislim da sam bio dobar, mada sam mogao biti i bolji, ali Teri Pračet je mrtav i nema šta više da se kaže.
Pazi na Lin, molim te. Neka oni fini komadi nakita budu izliveni po mom dizajnu i pokloni joj ih s ljubavlju od mene. Spremi joj poklon za svaki Božić i rođendan. Pošalji joj cveće. Svake godine napravite veliku večeru, češće ako treba ili ako nešto treba da se proslavi, i nazdravite čašicom konjaka za uspomenu na mene i srećne dane.
Vodi računa o poslu i on će se brinuti o tebi. Za sve što si učinio za mene, za sve male stvari i one mnogo veće i za sve leševe koje si zakopao… Hvala ti.
Nauči da letiš. Odmah to uradi.
I čuvaj se.
Trudi se!
Teri
Samo da bude jasno: nije stvarno bilo leševa koje je trebalo zakopati tokom mojih više od 20 godina rada sa Terijem Pračetom. Teri je ponekad znao da bude prilično ogorčen na ljude, a sigurno nije (kao što su ljudi često govorili o njemu) rado trpeo budale. Ali nikada nije bio toliko ogorčen.
Nakon što je Teriju dijagnostikovana posteriorna kortikalna atrofija, retka forma Alchajmerove bolesti, 2007. godine, u okrutno ranoj životnoj dobi od 59 godina, počeo sam da ga pratim na javnim nastupima, čitajući umesto njega kada on više nije mogao, pomažući mu tokom intervjua na pozornici kao „čuvar anegdota”. Postali smo, iz potrebe, neka vrsta dvojca.
Tih godina nastupila su neizbežno sumorna vremena iskušenja, i proveo sam veliki deo tog perioda u poricanju pune težine onoga što se odvijalo. Pa ipak, Teri je radio upravo suprotno, reagujući hrabro na vest o svojoj skoroj smrti hrabro, sa ozbiljnim promišljanjem, sa rešenošću da se javno suoči sa svojim stanjem, sa smelom misijom da uvede temu asistirane smrti u razgovor na nacionalnom nivou, a najviše (Teri kao Teri) poslom – tri televizijska dokumentarca i još sedam bestselera.
Teri je često pričao o tome da “radi” svoju autobiografiju. U godinama pre bolesti, pričao je o tome gotovo isključivo kako bi odbacio tu ideju. Činilo se da nije bio ubeđen da postoji ništa naročito u priči o putovanju jednog klinca iz socijalnog stana u Bikonsfildu do viteškog reda i vile u blizini Solsberija, što je sve ostvario samo snagom svoje mašte; ili u priči o tome kako je dečak sa, kako je Teri govorio, „punim ustima govornih mana“ postao jedan od najpopularnijih govornika svoje generacije; ili kako je neko ko je napustio školu sa pet kečeva takođe mogao da dobije počasno profesorsko zvanje na Triniti koledžu u Dablinu. Osim toga, uvek su postojale stvari koje je trebalo napisati – veće priče u kojima su se mogle desiti daleko čudnije i zastrašujuće stvari.
Ali sada kada je Terijevo sećanje bilo pod eksplicitnom pretnjom, izgledi da će se desiti ti memoari su se promenili. Čak i u kolima, dok smo se zajedno vraćali iz bolnice Adenbruk u Kembridžu tog užasnog decembarskog popodneva kada mu je postavljena poražavajuća dijagnoza, Teri je počeo da priča o svojoj autobiografiji – o tome kako je trebalo da počne da je piše, i kako vreme ističe.
Ipak, nismo imali jasnu predstavu koliko nam je ostalo. Godinu dana? Dve godine? U stvari, imali smo više vremena nego što smo znali; proći će sedam godina pre Terijevog poslednjeg radnog dana. Ipak, kada se sve svelo na to, prioritet su uvek bili romani – prvo Nacija, knjiga na kojoj je Teri radio u vreme dijagnoze, a zatim Neviđeni akademici, Nosiću ponoć, Snuff, Dodžer, Podizanje pare, Pastirova kruna… Tokom tog vremena jurio je samo da zapiše sve te priče.
U dobi od devet ili deset godina, njegova ćerka Rijana je nacrtala šešir i ispod napisala: „Volim svog oca, ali on je veoma zauzet.”
Međutim, bilo je dana, kada mu je raspoloženje bilo kako treba, gde bi mi Teri rekao da otvorim fajl sa memoarima, pa bi radio jedno popodne na autobiografiji, on diktira, ja kucam. U trenutku kada nam je ponestalo vremena, fajl je narastao na nešto više od 24.000 reči, grubo isklesanih, nepovezanih, koje su čekale glavno poliranje koje Teri nikada ne bi mogao da uradi. Knjigu je nameravao da nazove Život sa fusnotama.
I tako, evo ga Teri Pračet jedne noći 2006. godine, u ljubičastom somotskom sakou sa crnim svilenim reverima, sedi u srebrnom mercedesu koji vozi šofer dok prolazi ispod šljaštećeg natpisa: „DEDA PRAS TERIJA PRAČETA“.
Evo bivšeg službenika za štampu Centralnog odbora za proizvodnju električne energije, Jugozapadni region, sa svojim imenom u neonskim svetlima – Teri Pračet na vrhuncu svoje moći.
I evo njega, dok se auto zaustavlja ispred bioskopa “Kurzon” u Mejferu, stavlja svoju prepoznatljivu crnu fedoru i podiže svoj čisto dekorativni štap od ebanovine sa srebrnom ručkom sa mrtvačkom glavom, pa izlazi iz limuzine u mećavu sijalica i bura fotografa koji viču i fanova koji urlaju duž trotoara.
A zatim, eto sledećeg jutra, Teri Pračet je nazad za svojim stolom, prethodna noć nije bitna, jer se to dogodilo juče, i zato što se fokus uvek mora na kraju vratiti na čoveka u baštenskoj odeći, koji sedi za ekranom i nastavalja da piše sledeću knjigu.
Teri je smislio izreku: „Tvoja nagrada za to što činiš nešto dobro, jeste da učiniš još nešto dobro “.
Smislio ju je malo kasno, naravno, i o njoj žalosno razmišljao pred svoj kraj, kada je vreme isticalo, a mi smo ga gubili 100 na sat.
U jednom intervjuu 2010. godine, Terija su pitali koji bi savet dao mlađem sebi.
„Imaj više seksa dok možeš“, odmah je odgovorio Teri.
Ali onda je o tome ozbiljnije razmislio. „Voleo bih da sam ranije počeo da se izdržavam pisanjem“, rekao je na kraju. „Verovatno sam mogao da počnem da pišem se bavim samo pisanjem oko 10 godina pre nego što sam to uradio.”
Šta bi značilo tih 10 dodatnih godina, u Pračetovom smislu? Još 20 knjiga?
Godine 1987, nakon što je konačno odlučio da rizikuje i zameni Centralni odbor za proizvodnju električne energije za Gejz Kotidž u Somersetu (ime osamnaestovekovnog imanja koje je kupio Pračet i gde je živeo) i „hladne vode samozaposlenja“, bila mu je potrebna struktura – struktura radnog vremena, samo stroža. Izolovao bi se u svojoj sobi, uz društvo poneke mačke. Nije smelo biti prekida. Dnevni ciljevi broja reči postali su mu još važniji, 3.000 je bio cilj koji je sebi postavio. Čini se da je Teri odlučio da će njegov pristup romanopisanju biti potpuno radnički – čak industrijski. Štaviše, nepokolebljivo je davao prioritet vremena toj industriji u odnosu na sve drugo.
U dobi od devet ili deset godina, njegova ćerka Rijana je nacrtala šešir i ispod napisala: „Volim svog oca, ali on je veoma zauzet.”
Bio je zauzet pisanjem, ali i stvaranjem sledbenika, na potpisivanju knjiga, SF i fentezi kongresima, sajmovima igrica – kako bismo sada rekli, razvijao je svoj brend. Šešir je pomogao. Kupio ga je početkom 1988. u Lock & Company u ulici Sent Džejms, u retkom trenutku ekstravagancije. Prodavnica Lock & Company iz XVIII veka, sa svojim tamnozelenim bojama, bila je sama po sebi trajna fascinacija za Terija, a da ne pominjemo da je bila i lokacija koju je mogao iskoristiti za knjigu Dodžer. Ovaj jedan predmet mu je, sa gotovo apsurdnom lakoćom, dao pojavu. On je posedovao transformativnu magiju, u smislu da je, jednostavnim stavljanjem na glavu, mogao da postane javni Teri Pračet, što se od njega sve više zahtevalo. I naravno, jednostavnim činom skidanja, mogao je ponovo da postane on. Bilo je to, kako je govorio, „anti-maskiranje“.
Related
Novi život Natalije Ginzburg„Preneo sam vašu ponudu Teriju, i bojim se da on uopšte nije zadovoljan njome… Ne, on kaže da je to previše i da bi želeo da se dogovorim sa vama za manje.”
Bio je to period praktično neprekidnog rada, ali se vrlo brzo i veoma zahvalno pokazalo da se to isplati. Jedne nedelje, kada je Teri imao redak, slobodan dan, Lin je otvorila novine na stranici sa listama bestselera i odmah izašla u baštu da pronađe Terija. “Teri, ti si broj dva!” rekla je.
Teri je pustio da mu se to slegne na trenutak, pre nego što je tipično za sebe oskrnavio slavu sopstvenog trenutka.
“Ko je broj jedan?” rekao je.
„Stiven King“, reče Lin.
„Da“, rekao je Teri, „i kladim se da on nije sad u svojoj bašti i ne popravlja bicikl svoje ćerke.“
Veoma brzo sve je postalo veliko. Bile su to godine kada se Terijeva karijera propisno rasplamsala i kada su svi ključni brojevi počeli vrtoglavo da eskaliraju. Tokom 1990-ih, Teri je prodavao u proseku 3 miliona knjiga svake godine. Niko u Britaniji nije prodavao više i, kao što su novinski tekstovi voleli da naglašavaju, ako stavite jednu do druge svaku knjigu koju je Teri Pračet prodao, one bi se prostirale… pa, odakle god da se nalazite do veoma daleko.
Neizbežno su i Terijevi avansi rasli. Sa 51.000 funti po knjizi otišli su na 200.000 funti po knjizi, a zatim na 400.000 funti po knjizi. I nastavili bi da rastu da nisu naišli na otpor koji je imao neočekivan izvor: sam Teri. Nakon ugovora sa “Golancom” za šest knjiga koji ga je odvukao iz sigurne luke zaposlenja sa punim radnim vremenom i koji se završio sa Vešticama na putu 1991. godine, odlučio je da više ne želi pritisak takvog dugoročnog aranžmana, tu odgovornost koja ga je u praksi više brinula nego što mu je davala osećanje sigurnosti. Naložio je svom agentu Kolinu Smajtu da sklapa ugovore za najviše do dve knjige.
Teri je takođe imao snažne i, neki bi čak mogli reći, puritanske stavove o tome koliko novca treba da prihvati pre objavljivanja knjige. Ako nije mogao da bude siguran da će se predujam povratiti u roku od tri godine i da će knjiga postati profitabilna i doneti tantijeme, ne bi prihvatao ugovor. U jednom trenutku, na primer, “Transvorld” je Teriju ponudio 125.000 funti za knjigu. To je bilo sredinom 1990-ih, kada bi velikodušnija ponuda za takvu knjigu iznosila oko 25.000 funti, tako da je ponuda od šest cifara bila demonstracija poverenja u Terijevo pisanje. Kolin je, naravno, bio uzbuđen što će reći to Teriju. Razgovor koji su vodili bio je kratak i odrešit. Kolinu se onda dogodilo da zove “Transvorld” i govori: „Preneo sam vašu ponudu Teriju, i bojim se da on uopšte nije zadovoljan njome… Ne, on kaže da je to previše i da bi želeo da se dogovorim sa vama za manje.”
On je, možda, zauvek ostao dečko iz radničke klase koji je uspeo. Zašto se truditi da budeš bogat ako se nećeš time hvaliti?
Slične sumnje sa Terijeve strane uticale su na cenu plaćenu unapred za Dobra predskazanja, njegovu saradnju sa Nilom Gejmenom iz 1990. Tokom 1985. Nil je pokazao Teriju fajl od 5.282 reči, o scenariju u kojem je Vilijam Braun iz Ričmala Kromptona nekako postao Antihrist. Teriju se dopalo, a koncept mu je ostao u mislima. Nekoliko godina kasnije, nazvao je Nila da ga pita da li je radio na tome. Nil, koji je u to vreme razmišljao o svom serijalu Sendmen, za DC komiks, rekao je da se nije više bavio njime. Teri je rekao: „Pa, znam šta će se sledeće desiti, tako da ili možeš da mi prodaš ideju ili možemo da je napišemo zajedno.” Nil je odmah znao koju od tih opcija više želi. Kao što je rekao: „Bilo je to kao da je Mikelanđelo pozvonio i rekao: ‘Jel’ bi voleo da oslikamo jednu tavanicu?’“
Tako su, uglavnom u duhu eksperimenta, njih dvojica zajedno počeli da pišu knjigu. Bila je to prava stvar – sporedni projekat u kome je sve zavisilo od njihove dobre volje. Prema Teriju, to su radila “dva tipa koji su se zabavljali nemajući ništa da izgube“. To su takođe radila dva tipa koji su na kraju dana različito radili. Nil je u tom razdoblju svog života bio uglavnom alergičan na jutro i budio bi se oko ručka, uz roj oštrih poruka na telefonskoj sekretarici od svog saradnika, koje su uglavnom bile varijacije na temu: „Diži se, lenjo kopile“.
Ipak, nekako se pojavila knjiga u kojoj su se anđeo Azirafal i demon Krouli udružili kako bi odložili smak sveta i u kojoj su zapisane važne misli o vešticama, proročanstvima, Četiri konjanika Apokalipse i kućnim ljubimcima. Dvojac ga je predao svojim agentima da vide da li mogu da ga prodaju. Nakon toga, pošto je ovo zaista duhovita knjiga sa očiglednim komercijalnim potencijalom, ponuda je brzo porasla na šest cifara i, prema Kolinu, srećno bi nastavila da raste da se Teri nije uspaničio i obustavio sve.
The photos were taken just over 7 years ago, in a Cardiff sushi restaurant. We'd decided to make a TV series of Good Omens.
He died 3 years ago today.
He was the best writer I've ever worked with.
Terry Pratchett. 28 April 1948 – 12 March 2015
Photos by Rob of @terryandrob pic.twitter.com/WO99iOZDb4
— Neil Gaiman (@neilhimself) March 12, 2018
Eto je ponovo – ta strepnja da će biti previše plaćen, da će napraviti grešku i time zauvek uništiti svoje dobro ime. I ona ga nikada nije napustila. Godine 2006. bio sam sa Terijem kada je stigla ponuda za zbirku njegovih publicističkih tekstova – knjigu koja je na kraju postala A Slip of the Keyboard. Suma je bila 750.000 funti. Teri je bio zgrožen. Svi ti izdavači su bili ludi, razbacivali se novcem. “To je samo testosteron,” uzviknuo je, povišenim tonom. “Povlačim knjigu.” Knjiga je ostala povučena osam godina.
Taj strah ga je naterao da na zid svoje kancelarije postavi veliku sliku mašine za sečenje knjiga. Bila je tu, rekao je, da ga seća da napiše bolju knjigu.
Nije da je Teri Pračet bio gadljiv na velike novčane sume koje su dovođene u vezu sa njegovim imenom. Naprotiv. „Hvala vam na svim ovim rečima“, govorili bi mu fanovi na potpisivanju. „Hvala vam na svom ovom novcu“, odgovorio bi Teri. On je, možda, zauvek ostao dečko iz radničke klase koji je uspeo. Zašto se truditi da budeš bogat ako se nećeš time hvaliti? Ali imao je podjednako ukorenjeno uverenje radničke klase da se novac mora zaraditi. Inače, čime se tu imalo ponositi? On bi rekao: „Nije sve u novcu, ali sve je u novcu.” A ono što je mislio pod time jeste da u svetu koji nije bio previše sklon da ga nagradi pohvalama kritike ili mejnstrim nagradama, novac je bio „način da pobeđuje “. Ali, upravo zbog toga, bio mu je potreban nekakav rezultat da bi bio u pravu – ne iskrivljen hvalospevima u vestima i u krajnjoj liniji neizvodljivim avansima, već da istinski i proračunato odražava njegov status autora prodavanih knjiga.
Nisam se čuo sa njim oko šest meseci, a kada smo ponovo stupili u kontakt, pitao sam ga šta je radio tokom odmora. On je razdraženo odgovorio: ‘Napisao sam dve knjige.’“
Istina je da je vrlo mali broj romanopisaca tumačio termin „puno radno vreme” kao „pisac sa punim radnim vremenom” tako bukvalno kao što je to uradio Teri Pračet kada je dao otkaz. Ponekad, u toj prvoj deceniji, bilo je toliko posla, a tako malo vremena u njegovoj nedelji za bilo šta drugo, da bi ga to čak razbesnelo. U takvim trenucima besneo bi na sile koje su nemilosrdno pucale bičem – zaboravljajući, naravno, da je među tim silama glavni bio on.
„Jednom mi je telefonirao u ogorčenju da ga njegovi izdavači uzimaju zdravo za gotovo“, rekao mi je njegov prijatelj Dejv Bazbi. „Bio je besan. Bilo mu je dosta. Hteo je da uzme godišnji odmor. Nema više pisanja najmanje šest meseci. Bilo mi je drago zbog njega. Trebao mu je taj odmor. Mislim da je planirao mnogo da putuje. Nisam se čuo sa njim oko šest meseci, a kada smo ponovo stupili u kontakt, pitao sam ga šta je radio tokom odmora. On je razdraženo odgovorio: ‘Napisao sam dve knjige.’“
Najjednostavnija – i najtužnija – istina je da njegova autobiografija mora da dobije svoje mesto na dugačkoj listi knjiga Terija Pračeta za koje nam je nemilosrdni degenerativni poremećaj mozga oštro uskratio priliku da čitamo. To je bio gubitak za kojim smo mi koji smo voleli Terija na kraju tugovali, povrh naše tuge zbog gubitka samog Terija, i jednostavno nemoguće je ispuniti te rupe.
Piše: Rob Wilkins
Izvor: theguardian.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst i šta je Marlon Džejms napisao o snazi mita u prozi Nila Gejmena, kao i šta je Nil Gejmen mislio o Ursuli Legvin.