Roman Beskrajna lakrdija Dejvida Fostera Volasa, koji ove godine slavi tri decenije od kako je objavljen, savršen je primer za čitanje u doba interneta. Ovo važi i za sam roman, a još više za njegovu recepciju na internetu: teško je naći književno delo koje više pripada internetu od Beskrajne lakrdije. Recepcija romana u digitalnom svetu je ogromna, čudna i politički obojena, u rasponu od iskrenih blog postova do apsurdnih Tviter/X mimova; od feminističkih parodija u Redaktresu, klipova na Jutjubu i videa na BookToku do mizoginih tredova na 4chanu, forumu poznatom kao uzgajalište desničarskog ekstremizma, i kopi-pejstovanja na Reditu; pa čak i od bloga Arona Švarca do kataloga knjiga o Luiđiju Manjoneu na Gudridsu.
Beskrajna lakrdija objavljena je u najranijem dobu interneta, a Volas je čak i 1998. godine tvrdio da ga nikada nije koristio. Pa ipak, ovaj pisac sa bandanom oko glave i njegov opus nekako su u protekle tri decenije dospeli u gornje ešalone onlajn obožavanja i blaćenja. Volas je ključna ličnost internet kanona, naročito onog književnog, onog posebnog kontingenta knjiga i pisaca koji se beskrajno citiraju, dele, mimuju, žučno napadaju ili se o njima prosto razgovara onlajn. On, dakle, pruža način da se razume internet, a internet, zauzvrat, pruža mogućnost da se razume Volas, iako, istini za volju, kao u sobi sa krivim ogledalima, gde su i njegovi pronicljivi uvidi, a i promašaji uvećani i izobličeni.
Nedavno je jedan korisnik mreže X premontirao video sa nastupom Kida Roka na All-American Halftime Showu u organizaciji Turning Point USA tako što je ubacio slike Beskrajne lakrdije i Volasa na mestima gde Kid Rok govori o Bibliji i Isusu Hristu. „Negde vam u kući leži knjiga sa koje bi valjalo obrisati prašinu“, propoveda Kid Rok. „Eto čoveka koji je umro za sve naše grehe“. Taj post podeljen je više od 600 puta i pobrao je više od 400 lajkova, ali je skoro nemoguće objasniti ga bilo kome ko nije hronično na mrežama. Šala se zasniva na ironiji o mesijanskom statusu koji Volas uživa na internetu i njegovoj podrazumevanoj ulozi sa skoro sasvim dekontekstualizovanom poentom (zajedno sa potrebom korisnika da prozivkom urnišu Kid Roka).
Volas, često označen samo inicijalima (DFW), predmet je neprestanih rasprava na internetu još od 2010. naovamo, što je samo pojačano filmom Kraj turneje (The End of The Tour) sa Džejsonom Sigelom kao Volasom.
U tom periodu se slika sa Volasom u javnosti iskristalisala u dve međusobno oprečne karikature: nadobudni, pretenciozni litbro[1] koji voli DFW-a i njegova mitologizovana sušta suprotnost, feministkinja hipsterka koja mrzi DFW-a i njegove ortake. Beskrajna lakrdija je i onlajn i uživo (mada uglavnom onlajn) postala simbolički gromobran za rodno obojene debate o čitanju. Da li bi trebalo da čitamo dela problematičnih muškaraca, dela u kakvim uživaju problematični muškarci?
U najskorijoj rundi rasprava, oživljenih povodom godišnjice objavljivanja romana, klatno je prevagnulo ka „da“. Nekoliko pisaca istupilo je sa ubedljivim odbranama romana i strastvenim odbranama, ili zahtevima za dodatnim razjašnjenjem, tih takozvanih litbroa. Ako je nekome važno, i meni se roman dopao, ali se pri ovakvim tvrdnjama samo površno priznaje da roman u nekim od mračnijih ćoškova interneta prihvataju i mizogini trolovi i ekstremna desnica. Nakon što je pokret #MeToo buknuo 2017. godine, a Volasova nekadašnja partnerka, pesnikinja i memoaristkinja Meri Kar iznela neke prilično ozbiljne optužbe o nasilničkom ponašanju pisca, okršaji fanova i antifanova Beskrajne lakrdije prerasli su u obrasce kulturnog rata koji dobacuje do nekih zaista gnusnih mesta. Po nekim ćoškovima interneta povezivanje Volasa sa zlostavljanjem i toksičnom muževnošću nisu znak za odvraćanje, nego za privlačenje.
Na ovakvo prisvajanje aludira Mišel Zoner, frontmenka benda Japanese Breakfast i autorka knjige Plakanje u H-Martu (Crying in H Mart, 2021), koja je napisala predgovor za novo, jubilarno izdanje kuće Litlle, Brown and Company. Zonerova u zvaničnom predgovoru Beskrajnu lakrdiju opisuje kao element „litbro“ tradicije, ali je drugde svrstava u „incel kanon“, navodeći da je to omiljeno štivo u zajednicama (na mrežama itekako prisutnih) muškaraca u „prisilnom celibatu“ čije se zanimanje za žene, uz istovremenu nelagodu od njih, preliva u seksizam, pa i nasilje. U poslednjih nekoliko godina su brojni izučavaoci i pisci poput Done Zakerberg, Džordana S. Kerola i Erin Spampinato istraživali veze između književnosti i incela ili „alternativne desnice“, a Spampinatova je čak ustvrdila da je incel možda „proizvod angloameričke književne kulture“, a da je Volas možda i njihov „svetac zaštitnik“.
Koliko duboko niz „zečju rupu“ Volasovi ortaci zaista upadaju? Da bih ispratila radikalizaciju DFW ortaka, počela sam da prikupljam podatke sa sajta 4chan, često krajnje mizoginom forumu naklonjenom ekstremnoj desnici. To praćenje kako je Beskrajna lakrdija za 30 godina prešla put od blogova i Tvitera do rukavaca foruma 4chan ne otkriva nešto važno samo o romanu, nego i o književnosti u savremenoj kulturi Amerike, kao i tome kako internet transformiše naš odnos prema književnosti.
Jedna stvar je nesumnjiva: suočavamo se sa, kako bi to Volas rekao, prvom ligom nivoa anksioznosti povezanih sa čitanjem.
***
Čitanje zahteva nepodeljenu pažnju, a zadržavanje pažnje u istorijskom trenutku pretrpanom medijima i ultra zabavom jedna je od primarnih fiksacija Beskrajne lakrdije. Ova ideja predstavljena je već zamašnim obimom same knjige. Može li čitalac da zadrži interesovanje tokom celih hiljadu stranica teških za čitanje, posebno kada mediji poput televizije ili TikToka mame nudeći bržu dozu dopamina?
Roman se odvija u bliskoj budućnosti, u distopijskoj verziji Sjedinjenih Američkih Država, na čelu sa preterano preplanulom slavnom ličnošću koja je postala političar (vidovito, zaista). Ove SAD su agresivno usisale Kanadu i Meksiko, a visokotehnološki mediji za zabavu tog doba osmišljeni su tako da navuku ljude i čine ih da budu stalno nezadovoljni sami sobom. Tu je i tajanstveni film koji cirkuliše čudnim putevima, a toliko je neodoljiv da gledaoce ili ubija ili ih ostavlja u stanju trajne katatonije. I, da, naslov tog filma je Beskrajna lakrdija.
Ideja da mediji namenjeni zabavi mogu da nas unište, bukvano i metaforički, jedna je od onih koju je Volas neprestano provlačio, ne samo u Beskrajnoj lakrdiji, nego i u svojim esejima i čuvenim intervjuima. Volasa je tih 1990-ih najviše zabrinjavala televizija. Danas je ovakva filozofska agenda postala popularna na mrežama, gde kruži među onima koji (ironično) strahuju od toga šta nam rade internet i druge digitalne tehnologije. Intenet nam je postao omiljena mašina za setvu briga, a brige svom snagom žanjemo upravo na internetu.
Prošlog oktobra je Judžinija Kujda, osnivačica Replike, kompanije koja pravi AI „saputnike“, iskoristila Volasa da bi iznela lična razmišljanja o tome da li nas moderne tehnologiije, a i kompanije iza tih tehnologija, duhovno (i finansijski) iscrpljuju. „Sve više razmišljam o tom citatu Dejvida Fostera Volasa“, postovala je Kujda, deleći odlomke Volasovog razgovora sa novinarom Dejvidom Lipskijem, iz njegovih memoara kasnije adaptiranih u Kraj turneje, gde se Volas ponovo bavi temom iz Beskrajne lakrdije:
Tehnologija će prosto postajati sve bolja i bolja. I biće sve lakše i lakše, i sve jednostavnije, i sve prijatnije, biti sam sa slikama na ekranu koje nam serviraju ljudi koji ne vole nas, nego naš novac. I to je u redu. U malim dozama, je l’ tako? Ali ako je to osnovna namirnica tvoje ishrane, umrećeš. U suštinskom smislu, umrećeš.
Ovaj Volasov citat prenet je više od 2.000 puta na X-u, i dobio je više od 15.000 lajkova. „Sto mu muka, ti si osnovala Repliku, a pričaš ovo?!“, zapitao je jedan korisnik X-a, „na kom li si ti nivou kognitivne disonance?“. „Na veoma visokom“, odgovorila je Kujda.
Related
"Beskrajna lakrdija", internet i politike čitanja (II deo)Beskrajna lakrdija ispituje važnost čitanja književnosti u doba hippermedijskog „hrčkovog točka“ kroz svoja formalna i stilska rešenja. Roman čitaoca izlaže iskustvu poplave informacija, pružajući mu razuzdanu gomilu likova, nelinearnih narativnih tokova, enciklopedijskih podataka, digresija i stotina fusnota. Ova vožnja kroz rikošete priče je, kao i svaki dobar melem, naoko istovremeno i za internet i protiv njega; već u samoj sebi trpi zbog nedostatka pažnje, a istovremeno od čitalaca zahteva rigoroznu, strpljivu koncentraciju. Roman se najbliže vrti oko perspektive Hala, polaznika prestižne teniske akademije koji se bori sa zavisnošću od trave, i Dona Gejtlija, čoveka na oporavku, a ujedno i zaposlenog u kući za resocijalizaciju.
Ali to frenetično pripovedanje na kraju objedinjuje Volasov jedinstveni autorski glas: sveprisutna, lutajuća svest pripovedača koja ponire u umove i glasove likova, ali uvek ostaje raspoznatljiva, kao da emanira iz uma, pa možda čak i duše, jedne iste osobe. Taj glas toliko sve prožima da je zapravo prilično teško ukazati na konkretne primere, iako postoji nekoliko metafikcionalnih upadica gde narator jasno stavlja do znanja da baš on priča priču: „Nije baš bukvalno rekla gomila sranja“, razjašnjava pripovedač u jednoj fusnoti u vezi sa replikom jednog lika.
Volasov suštinski, britki stil prožima sve; on vodi čitaoca kroz radnju dok mu istovremeno dopušta i da zađe u način na koji pripovedač posmatra stvari. Opisujući koliko su ljudi digitalno povezani u tom svetu bliske budućnosti, pripovedač objašnjava:
Svaki drugi stanovnik šireg područja Bostona sad radi od kuće preko nekog digitalnog linka. […]
Reći da je to loše je kao da se kaže da je saobraćaj loš, ili dodatni porez na zdravstvo, ili rizici anularne fuzije: niko sem luditskih frikova što krckaju granolu ne bi nazvao lošim nešto bez čega niko ne može da zamisli svoj život.
Ovaj kohezivni, duhoviti glas svedoči o moći koju književnost ima u svetu lišenom pažnje: fikcija može da poveže umove ljudi bez obzira na vreme, prostor i šumove. Ova povezanost je, verovao je Volas, preko potrebna i svojstvena je isključivo književnosti. Fikcija može da bude „međusobno opštenje svesti, način da ljudska bića međusobno razgovaraju o stvarima o kojima obično ne možemo da pričamo“, rekao je u intervjuu sa Čarlijem Rouzom. „Svi smo užasno, užasno usamljeni“, rekao je u drugom intervjuu. „A postoji način, makar u književnosti, koji vam omogućava da budete intimni sa svetom, sa nečijim umom i sa likovima onako kako to jednostavno ne možete u stvarnom svetu“.
Da li je ovo, najzad, lek za epidemiju usamljenosti o kojoj toliko slušamo? Za mnoge čitaoce, uključujući, iskreno, i mene, Beskrajna lakrdija postiže smislenu intimnost i ispunjava glad za društvom, čime makar malo suzbija očaj i osećaj teskobe. Ali obećanje tonika protiv tuge na hiljadu strana, koji se uglavnom reklamira momcima, čini da bar polovina korisnika interneta prevrne očima.
***
Uprkos činjenici da se Volas (navodno) nikad nije zakačio na internet pre nego što je napisao Beskrajnu lakrdiju, neki od prvih čitalaca imali su utisak da knjiga verno prenosi rasuti, snažni doživljaj „krstarenja“ mrežom sredinom 1990-ih. Kada je jedan intervjuer 1996. godine ukazao Volasu na tu potencijalnu vezu, on se usprotivio. „Tako otprilike izgleda biti živ“, objasnio je. „Ne morate biti na internetu da bi se život činio takvim“. Volas je drugom intervjueru, 1998. godine, rekao: „Ponekad koristim kompjuter za kucanje kada imam mnogo ispravki, ali nemam modem, nikada nisam bio na internetu“.
Ali da li je Volas zaista bio toliko oflajn kao što je tvrdio? U razgovorima sa Dejvidom Lipskijem iz 1996. godine, Volas je o mreži govorio sa više autoriteta i, reklo bi se, više ličnog iskustva. „Ta ideja da će internet postati neverovatno demokratičan?“, mudrovao je Volas. „Mislim, ako ste proveli imalo vremena na mreži, znate da neće biti tako, jer to sasvim preplavljuje. Ka vama ide četiri triliona bitova, 99 odsto toga je sranje, a prevelik je to posao obaviti trijažu i odlučiti“. Ovaj pronicljiv opis interneta, i Volasovo retoričko pozivanje na lično provedeno vreme na njemu, nagoveštava da je imao bar malo internet iskustva. A ako jeste, čudo da je to poricao. Možda je želeo da očuva mistiku oko toga da mu je delo izvan tog sveta, a da je opet nekako toliko vidovito u vezi s njim.
(drugi deo može se pročitati OVDE)
***
Piše: Melani Volš
Izvor: LARB
Preveo: Matija Jovandić
***
[1] Eng: litbro, relativno nov engleski sleng, označava „ortaka s knjigom“, čitaoca koji paradira poznavanjem opusa određenog pisca, muškarca, često upravo Dejvida Fostera Volasa, knjige autorki smatra manje vrednim, ali mu to ne smeta da citate omiljenog pisca koristi kao način muvanja (prim. prev)