(Prvi deo može se pročitati OVDE)
I dok su prvi čitaoci možda primećivali veze Beskrajne lakrdije sa mrežama, roman je zaista postao internet fenomen tek posle Volasove smrti. To je dovelo i do prve od mnogih provera: kako će ovaj gusto pisani, teški roman proći onlajn? Nakon što je Volas oduzeo sebi život septembra 2008. godine ljudi širom interneta, čak i oni koji ga nikada nisu čitali ili im se nije dopadao, počeli su da ga žale i da kopaju po njegovim delima. Najpoznatiji primer je projekat Beskrajno leto (Infinite Summer), virtualni književni klub koji je 2009. godine pokrenuo pisac Metju Boldvin iz Sijetla. Priključili su se čitaoci sa svih strana sveta, među kojima i 25-odišnji Ezra Klajn, glumac Džon Krasinski, pisac Džon Grin (njegov post na blogu Infinite Summer vredi pročitati), kao i frontmen benda Decemberist Kolim Meloj.
Kroz blog ovog projekta, Fejsbuk grupu, LiveJournal, Shelfari i heštag na Tviteru (#infsum) čitaoci se uključuju u zapanjujuće iskrenu raspravu i emotivne razgovore. Prema nekima, Beskrajno leto predstavlja platonski ideal onlajn književne zajednice, dokaz da mreže mogu da dovedu do prave povezanosti i duboke posvećenosti književnosti. „Internet se povremeno predstavlja kao jedan od razloga za opadanje čitanja, ključni faktor za smanjenje naše sposobnosti da zadržimo pažnju, zbog čega više nismo u stanju da je održimo u susretu sa dugim narativima“, zapisala je književna kritičarka Kejtlin Ficpatrik 2012. godine. „A opet, evo ovde čitalačke grupe inspirisane i održane zahvaljujući upravo kontekstu interneta“. Ficpatrikova je priznala da možda previše idealizuje.
S pravom se ogradila.
***
Tokom 2010-ih je izazov da se čita Beskrajna lakrdija postajao sve privlačniji određenom sloju muškaraca, u metrou, na žurkama i, naravno, na internetu. Književna zajednica na 4chanu (/lit/) organizovala je 2014. prvo godišnje glasanje za 100 najboljih knjiga svih vremena. Pobednik te godine? Beskrajna lakrdija. Sledeće godine je ponovo pobedila.
U januaru 2015. godine je Njuzvik objavio digitalnu naslovnu stranu sa Volasovim portretom i naslovom: „Iritantni američki roman“[1]. Naslovni esej započet je izrazitim fanovskim samodeklarisanjem:
Ono što sledi čitajte uz ozbiljnu napomenu caveat emptor [2], jer je ovo pisao nepokolebljivi fanboj Dejvida Fostera Volasa, jedan od onih usamljenih mladića sa naočarima kojima je primerak Beskrajne lakrdije krišom dat u ruke u formativnim godinama, a kasnije je deklamovao odlomke iz romana onako kako mora da su i prvi hrišćani, skriveni u mračnim katakombama, u tajnosti i grozničavom zanosu, čitali poslanice apostola Pavla.
Izraz Volasov obožavalac sve manje su koristili muškarci da bi sami sebe opisali, a sve češće su ga spominjale same žene i definisale su ga kroz očigledan, napet odnos prema ženama. Na satiričnom Tviter nalogu @GuyInYourMFA, koji vodi spisateljica Dejna Švarc i preko njega prenosi najnepodnošljivijeg belog muškog pisca na bilo kojim master studijama kreativnog pisanja, objavljen je 2014. post: „Vraćam se odmah. Idem samo da šapnem ’Dejvid Foster Volas’ tri puta u ogledalo u kupatilu“.
Stvari su se potom samo dodatno zahuktale. „Jednom sam izlazila sa fanbojem Dejvida Forstera Volasa“, napisala je Emili Perper 2015. godine. „Znate na koga mislim: Belac. Heteroseksualac. Studira humanistiku i umetnost na malom fakultetu. Ispituje vas koje ste DFW knjige pročitali – romane ili samo eseje?“ Moli Fišer je dodatno produbila tu predstavu tvrdnjom da je taj fanboj „tip koji je dosađivao bar jednoj ženi do te mere da je prestala da čita Beskrajnu lakrdiju na javnim mestima“. Deirdre Kojl je 2017. izjavila da joj je „teško da razluči sopstvenu reakciju na Volasa od sopstvene reakcije na patrijarhat“.
Moj favorit: spisateljica i komičarka Džejmi Loftus je 2016. godine počela je upadljivo da ne čita roman Beskrajna lakrdija, nego je umesto toga počela da jede stranice te knjige. Jela je presavijene komadiće iz kesice Lejs čipsa sa ukusom roštilja, umakala je stranice u milkšejk, jela ih je isečene na froncle sa špagetama. Kasnije ih je nabijala pravo u dupe pomoću šprica za mariniranje ćuretine. Ovo performersko odbijanje da se pročita roman bilo je viralna, kaskaderska verzija akademski utemeljenog odbijanja književne kritičarke Ejmi Hanerford, objavljenog iste godine.
Ove feminističke kritike imale su uporišta u realnosti. Volas u svojim delima na složen način predstavlja (a ponekad i objektivizuje) mizoginiju, rasizam i seksualno nasilje. U Beskrajnoj lakrdiji likovi sipaju rasističke, etničke i ejblističke uvrede. U njoj ima i uznemirujućih opisa silovanja, incesta i pedofilije. Volas je i u stvarnom životu umeo da bude opasan. Gađao je stočićem za kafu bivšu partnerku Meri Kar; penjao joj se nenajavljen na balkon nakon raskida; jednom je pokušao i da je izbaci iz automobila u pokretu. Takođe je spavao sa studentkinjama i loše se poneo na razne druge načine.
Sve ovo možda je privlačilo, pa i ohrabrivalo Volasove seksističke fanove. U najmanju ruku, nije mnogo pomagalo u odvraćanju.
***
Feministička haranga na Beskrajnu lakrdiju samo je podstakla neke od obožavalaca i internet trolova i inspirisala ih da još snažnije prihvate ovaj roman. Ono što na internetu postaje deo „kanona“ nije uvek ono čemu se ljudi najviše dive, nego je ponekad ono oko čega se najviše raspravlja, a nigde to nije jasnije nego na forumu 4chan.
Jedan od dokaza koji ukazuje na Volasovo mesto u kanonu ovog foruma jeste naširoko deljena slika knjiga koje su „u trendu na 4chanu“, a navodno predstavlja izlog knjižare specifično prilagođen korisnicima ovog sajta. Plavo-žute korica Beskrajne lakrdije možete da vidite na upadljivom mestu, u samom centru. (Mnogi korisnici 4chana i Reddita ističu da je slika očigledno prepravljana i dorađivana jer primerak Beskrajne lakrdije na njoj nije dovoljno debeo.)
Oko Beskrajne lakrdije naslagane su knjige koje predstavljaju pogled na svet koji zastupaju mnogi korisnici 4chana, bilo ironično ili ozbiljno: Majn kampf Adolfa Hitlera (1925), 12 pravila za život: protivotrov za haos Džordana B. Pitersona (2018), Propast Zapada Osvalda Špenglera (1918), kao i roman Agate Kristi I ne osta nijedan (1939) pod svojim originalnim naslovom (koji sadrži rasnu uvredu[3]). Tu su i tradicionalnije kanonska književna dela poput Lovca u žitu Dž. D. Selindžera (1951), Džojsovog Uliksa (1922) i Fineganovog bdenja (1939), Duge gravitacije Tomasa Pinčona (1973) i Nabokovljeve Lolite (1955), od kojih se mnoga povezuju sa muškarcima koji se ponašaju loše ili nešto još gore od toga.
Čini se da su razgovori o Volasu na 4chanu dostigli vrhunac (u smislu apsolutnog obima) 2015. godine, ali je diskusija očigledno prešla u novu, uzavreliju fazu nakon pojave pokreta #MeToo. Kada bi se u ovom periodu spominjali Volas i Beskrajna lakrdija, korisnici 4chana često su raspravljali o književnosti, ili strepeli nad njom, preispitujući joj vrednosti i značaj kroz rasistički, šovinistički i homofobni narativ. Njihove strepnje mogle bi se sažeti ovako: da li su heteroseksualni beli muškarci prognani iz izdavačke industrije, da li su ih potisnuli žene, kvir osobe i ljudi drugih rasa? Da li će se ikada pojaviti novi Dejvid Foster Volas? Da li je čitanje beletristike gej?
Drugim rečima, mnogi korisnici 4chana tretiraju odbacivanje Beskrajne lakrdije i DFW ortaka kao simbolički primer (navodnog) izbacivanja heteroseksualnih belih muškaraca iz književnog života. „Podsetimo da je izgon belih muškaraca iz književnosti počeo kada su žene masovno ocrnjivaile muškarce jer vole DFW… do te mere da se priznavanje da vam se Beskrajna lakrdija sviđa smatralo ogromnim blamiranjem u društvu“, objavio je jedan korisnik 4chana pre samo nekoliko meseci.
Bojazan da muškarci, naročito heteroseksualni belci, ne čitaju, da nisu čitani ili da ih ne objavljuju, proteže se i van 4chana. U poslednje dve godine su samo u Njujork Tajmsu pisci tvrdili da bi „iščeznuće muškaraca od knjige trebalo svakoga da zabrine“, pitali se „zašto je nestao muškarac koji čita romane“ i ocenjivali „život i smrt romana heteroseksualnog belca“. (Ne čudi što ovakvi članci izazivaju veliku pažnju na 4chanu.)
Related
"Beskrajna lakrdija", internet i politike čitanja (I deo)Urednici radio emisije LARB Radio Hour su ovoj temi posvetili celu jednu epizodu, a voditelji su naveli Volasa kao jednog od najskorijih, upečatljivih primera kulturološki značajnog, heteroseksualnog belog pisca. Oni su zaključili i da je panika umnogome prenaduvana, opterećena „zombi statistikom“ ili, kako je to rekla Konstans Grejdi: „Istina je da većina odraslih Amerikanaca, bez obzira na pol, prosto uopšte ne čita mnogo knjiga“. Realni rodni disparitet može da bude posledica opadanja ekonomske vrednosti književnosti, tvrdi Sara Brujet, što potencijalno muškarce vodi ka profitabilnijim sferama kao što su film, televizija i podkasti.
Posmatranjem kako se ovakav mejnstrim razgovor odvija u sasvim nefiltriranom vidu na 4chanu razotkriva se sva pakost i odvratnost koja stoji iza njega i vidi se koliko su te strepnje i ogorčenost belih muškaraca zapravo žestoka reakcija na uspehe pokreta #MeToo i Crni životi su važni, kao i otpor progresivnim promenama u izdavaštvu. „Uspon Donalda Trampa ili Endrua Tejta nije se dogodio jer muške horde pisaca nisu uspeli da objave roman“, rekao je pisac Sem Kan za Njujork Tajms u analizi „života i smrti romana heteroseksualnog belca“ u ovom listu. „Ali te dve stvari nisu ni potpuno nepovezane.“
Strašno je gledati kako ovaj resentiman divlja u informativnom mehuru 4chana, posebno zato što je ova zatvorena internet zajednica stalno iznova dokazivala sposobnost da se prelije u legitimne sfere kulturne i političke moći, od pokreta Kjuanon i Gejmergejta, pa sve do aktuelne predsedničke administracije.
***
Povezivanje Beskrajne lakrdije sa lošim, belim muškarcima je, paradoksalno, privuklo čitaoce koji to uopšte nisu. „Htela sam da sama vidim šta to tačno privlači ovu zajednicu mladića“, piše Mišel Zoner, biseksualna korejsko-američka muzičarka i spisateljica u predgovoru novom izdanju Volasove knjige. Čitanje Beskrajne lakrdije potencijalno pruža ne samo pogled na tu kulturu, nego i intenzivno uživanje u prestupu.
Ova zamena uloga nalazi se u središtu onoga što je Hermion Hobi nedavno u Njujorkeru opisala kao „feminizaciju“ romana, novu fazu u njegovoj recepciji: prihvatanje od strane komentatorki, čitateljki i kritičarki. Iako deluje kao njena suprotnost, ova faza omogućena je upravo zahvaljujući svim onim ženama koje su parodirale, kritikovale i pljuvale roman i njegove fanove, naročito u javnosti, na internetu. Hajka na Volasa, to insistiranje na isticanju toksične muškosti koja je neraskidivo vezana za njegovu ličnost, delo i poštovaoce, otvorilo je prostor da se više žena kritički pozabavi romanom pod sopstvenim uslovima, oslobođenih okvira „muškog kulta“, čak i dok su knjigu još snažnije prisvajali mizogini tipovi sa 4chana.
Proširivanje pretpostavljene publike Beskrajne lakrdije izvan litbro krugova i internet trolova uzbudljiva je mogućnost. Kada me prijatelji pitaju da li treba da čitaju roman, obično kažem da Volasovo pisanje ne zahteva vašu pažnju, ali ako se odlučite da mu je poklonite, ona će se verovatno isplatiti (što ubedljivo tvrde i Hobijeva i Hana Smart, koja je grafički raščlanila rečenicu od 900 reči iz jedne njegove druge priče). Tako je i uprkos, a i upravo zbog činjenice da roman povremeno zalazi na teritoriju dopisivanja na 4chanu. (Volasovo najincelskije delo ostaje zbirka Kratki intervjui sa odvratnim muškarcima iz 1999. godine, koju Erin Spampinato detaljno analizira. Jezivo.)
Za mene je važnije pitanje kako će internet, i „internet kanon“ sa svojim knjiškim mimovima, viralnim citatima, parodijama na pisce i sličnim stvarima, nastaviti da menja naš odnos ne samo prema romanu Beskrajna lakrdija, nego i prema književnosti u širem smislu. Kada je reč o čitanju, očigledno nismo dobro. Svi, od osnivača veštačke inteligencije do prosvetara, iskazuju strah da Amerikanci više nisu sposobni da čitaju, ili da ne žele da čitaju, s obzirom na sve ostale primamljive opcije. I bez obzira na to da li je reč o književnim kritičarima poput Ejmi Hangerford koji se protive problematičnom „muškom kanonu“, ili o ortacima sa 4chana koji se žale na hiperprodukciju ljubića, zajednički nam je bes zbog toga što nam se govori da treba da čitamo, ili šta se objavljuje i nudi za čitanje, s obzirom na naše sve ograničenije vreme i moć pažnje.
To kako se još raspravljamo o Beskrajnoj lakrdiji verovatno je loš znak za internet i književnost; znak da su u ovom novom medijskom okruženju kompleksna dela uglavnom svedena na simbole, mimove i mašine za beskrajno generisanje diskursa, lišene pravog značenja ili dubine. Ali možda tu negde postoji tračak nade: ljudi na internetu i dalje pričaju o književnosti, i to mnogo. Sama ideja čitanja nam je očigledno i dalje važna, čak i ako nam sama sposobnost za to klizi iz ruku, i čak i ako su ljudi i ustanove koji su najbolje opremljeni da tu sposobnost očuvaju našli na meti i ostali razrovani iznutra. Bar se ne predajemo bez borbe.
Ovim nas je, začuđo, internet vratio nekim od najvećih pitanja u samom romanu, ali i kod samog Volasa. Hoće li nam mediji koji izazivaju zavisnost uništiti dušu? Šta se dešava ako izgubimo sposobnost da čitamo, sposobnost da se povezujemo sa svešću drugih ljudi? Ko, i šta, zaslužuje našu dragocenu pažnju?
(kraj)
Piše: Melani Volš
Izvor: LARB
Preveo: Matija Jovandić
[1] Igra reči: U naslovu je umesto „Great“ iz fraze „The Great American Novel“ („Veliki američki roman“) iskorišćena reč „The Grating“ (struganje, rešetka ili iritantno) (prim. prev)
[2] Lat: neka kupac bude na oprezu (prim. prev)
[3] Prvobitni naslov je bio „Ten Little Niggers“, kod nas prevođen kao „Deset malih crnaca“ (prim. prev)
Pročitajte 20 činjenica o romanu Beskrajna lakrdija, intervju sa prvim urednikom Volasovog romana, esej o Volasovom odnosu sa svojom generacijom i pogledajte epizodu podkasta Vredno priče u kojoj o romanu Volasu i njegovom remek-delu govori prevodilac Beskrajne lakrdije Igor Cvijanović.